MOJE DRUGO JA -Siniša Nikolić, član DS-a, advokat i bivši direktor Direkcije za građevinsko zemljište Beograda

Motor mi je član porodice

Kada sam postao šef kabineta Zorana Đinđića, prvo što sam ga pitao je bilo da li mogu da dolazim na posao motociklom. Izuzev Škotske i Velsa, nema puta u Evropi kojim nisam prošao

Neko se rodi sa dve, neko sa tri, a advokat Siniša Nikolić, član Demokratske stranke i bivši direktor Direkcije za izgradnju Beograda, tvrdi da je rođen sa šest brzina. Da nije tako, teško da bi uspeo da, uz ženu, troje dece i advokaturu, ugrabi vreme i za vožnju motora, ekstremno skijanje, karting, pecanje...

- Spavam po pet sati dnevno. Eto, tako stižem sve... Samo, brinem se što ti što žive sa šest brzina, brzo i završe. Mada, nije sve u dužini trajanja - ima nešto i u kvalitetu. Jer, nema za vožnju motora vremenske granice - samo psihofizička sposobnost i zdravlje. Već sad, posle svake duže ture, idem dve nedelje na neke tretmane... Ali, dok mi kičma bude radila, voziću - priča Nikolić već s vrata kancelarije.

Na polici iza radnog stola, uz ikonu i igračku motora, centralno mesto zauzima portret pokojnog premijera Zorana Đinđića.

- On je jedini imao razumevanja za moju strast prema motorima. Kad je postao gradonačelnik, a ja šef njegovog kabineta, prvo što sam ga pitao je bilo da li mogu da dolazim na posao motorom. Dozvolio mi je, ali pod dva uslova - "da ne dolazim kao tamo neki panker" i da motor uvek bude čist. Tako sam postao prvi i jedini šef kabineta u istoriji Skupštine grada koji je na posao dolazio motorom. I stvarno sam uvek bio u odelu, a motor sam glancao svaki dan - priča Nikolić, u svoje vreme najmlađi advokat u SFRJ, žaleći se da je dugo ćutao o tome da su motori njegovo "drugo ja" jer su ljudi u Srbiji skloni da motoriste omalovažavaju.

- Čim ovde čovek kaže da je bajker, ljudi odmah pomisle da nije normalan. U Evropski parlament svaki drugi poslanik stiže motorom, a kad biste pitali naše poslanike, verovatno bi vam odgovorili: "Ma, beži, nismo mi pankeri" - priča šef odborničke grupe demokratske stranke u opštini Vračar i priseća se kako je, u prvom razredu gimnazije, zajedno sa drugom Slobodanom, kupio svoj prvi motor "puh" od 50 kubika.

Motor je stalno "kašljucao", pa su se, kako priznaje Nikolić, čačkajući oko njega, zauvek zaljubili u dvotočkaše. "Puh" je odavno otišao u istoriju, a Slobodan, koji danas radi u kancelariji do njegove, još mu je najverniji saputnik u brojnim bajkerskim avanturama.

- Posle 'puha" smo kupili "javu", pa "čezu", MZ... A, kad smo 1982. godine polagali i za automobil i za motor, došli su oni policijski beli "beemvejci", koji su mogli da se kupe na otpadu, da bi danas završili na velikim, enduro motorima. Mi smo inače stari kov bajkera - motor nam je kao član porodice. Ne maltretiramo ga, ne dižemo ga na točak i trudimo se da uvek imamo kompletnu zaštitu - na rukama, nogama i glavi. Stalno pokušavamo da naučimo mlađe da nose kacige, ali slabo... Zato sam hteo da patentiram providne kacige jer mislim da bi to definitivno nosili - da budu bezbedni, a da ih ipak neko vidi - priča Siniša Nikolić i hvali se da, izuzev Škotske i Velsa, koje planiraju da obiđu sledećeg leta, nema puta u Evropi kojim nije prošao. Od Španije i Portugala, preko Francuske, Holandije i Danske do Norveške, Rusije, Češke, Grčke, Italije. Sanja veliku turu po Latinoamerici , koju će, kako kaže, ostvariti čim nađe sponzora.

- Ove godine smo vozili najdužu turu dosad - ukupno 14.000 kilometara za 25 dana. Putovanju prethodi sedenje za Internetom, uvek detaljno isplaniramo gde ćemo stajati, spavati i jesti, ali i šta ćemo sve obići. Od evropskih bajkera tako saznamo gde su ti "motofrendli" moteli, tu se srećemo s "kolegama"... Tu, recimo, možete da naručite ulje ili svećice, a sa dobrim doručkom spavanje na takvim mestima košta oko 30 evra. Najskuplji je, u principu, benzin. Mada, za svaki slučaj nosimo i vreće, iako smo dosad samo dva-tri puta spavali na štajgi. I, uvek se trudimo da obiđemo i fotografišemo sve što je vredno u nekom mestu - muzeje, zoo-vrtove... - priča Nikolić i objašnjava da ovakav poduhvat zahteva i ozbiljniju pripremu od sedenja za kompjuterom.
      

EKSTREMNI SKIJAŠ I PECAROŠ

Ali, nije vožnja motora jedina stvar koja Siniši Nikoliću diže nivo adrenalina. Skija od detinjstva i jedan je, kako priznaje, od onih ekstremnih skijaša koje helikopterom ostave na vrhu planine.
- Skijanje je slično vožnji motora jer si i tu oslobođen oklopa, nema ničega oko tebe... Srećom, dosad nisam imao nekih povreda na skijanju, ali sam zato na kartingu prošle godine uspeo da slomim dva rebra. A, volim i da pecam.

UMALO ODUVANI U PROVALIJU

Na mostu koji povezuje Bilbao i San Sebastijan u Španiji, orkanski vetar ih je, sa sve motorima, bacio na ogradu. Srećom, kaže, da su ih koferi zadržali da ne padnu u provaliju.
- Mislili smo da smo gotovi, a tih 200 metara mosta smo posle vozili više od deset minuta - u prvoj brzini, s obe spuštene noge - kaže Nikolić, ali se priseća i lepih trenutaka sa putovanja.
Putujući kroz snežnu Finsku, promašili su put i to u delu zemlje gde možete da vozite po par sati, a da nikog ne sretnete.
- A, dan traje toliko da nemate osećaj koliko dugo vozite. U jednom trenutku smo se zagubili, a benzina samo što nam nije nestalo. Rekoh, gotovo, vadimo vreće i čekamo. Kad vidimo neku malu pumpu kraj puta, izađe neki deda, Ulf se zvao. Čovek nije mogao da veruje da na krajnjem severu vidi motoriste, na minus 30 stepeni. Odmah nas je uvukao unutra na kafu, pa vadio slike, pokazivao unučiće... Prvo nije znao gde je Srbija, a kad spomenusmo Jugoslaviju, odmah nas pitao da li znamo Tita, a onda se rasplakao.
      
   
   

Mesec dana pred put intenzivno vežba, pliva i trudi se da navikne kičmu na put dužim vožnjama - do Niša, Novog Sada, Sombora... Jer, kako objašnjava, prvih nekoliko dana je najteže prebroditi krizu sedenja, ali, kad čovek to pregrmi, može da vozi koliko hoće.
- Pripreme za putovanje, međutim, počinju mnogo ranije. Jer, prvo moramo da čuvamo decu neko vreme da bi nas žene uopšte pustile na toliki put. Tako da, dok so žene odmaraju, nas dvojica idemo s decom u Crnu Goru na more, dve nedelje. Mada, i pored toga teško se navikavaju. Ali, zasluži se to tokom godine - trudiš se da imaju dovoljno para za sve što im treba, ponešto prećutiš kad one tako hoće... Žena koja živi s bajkerom zna koja je to strast, ali joj je to u glavnom u redu dok ne dođu deca. Posle već razmišljaju u stilu "daj da je bar jedno od nas živo". Jer, u suštini jeste to opasno, ali u tome je draž - priča Nikolić.

Objašnjava da je lepota u tome što sve delove sveta kroz koje je prošao motorom pamti po boji i mirisu.
- Kad uđete u ritam vožnje, nemate uopšte osećaj da ste vezani za podlogu, nego je više kao da lebdite. Iako nije uvek naivno. U Portugaliji, negde na pola puta između Lisabona i Porta, upali smo u neku zapaljenu šumu. Nebo je bilo vedro, a kad se pojavilo policijsko vozilo s tablom "slaba vidljivost", pomislili smo da je skrivena kamera. Ali, kad smo prešli brdo, s druge strane je buktao požar. Dim je već počinjao da nam ulazi u kacigu, a ugarci su leteli na sve strane. A, kad je jedan ugarak Bobanu zapalio podlakticu, kroz taj polumrak smo pobegli, sa 180 na sat. Kad smo se posle pojavili, onako beli, na nekoj benzinskoj pumpi, jedan Portugalac se krstio kad nas je video... Mislio da smo duhovi... - priča Nikolić samo jednu od brojnih dogodovština.

A, zanimljivo je, kaže, bilo i na trajektu kojim su obilazili krajnji sever Evrope. Tu se bajkeri obično i najbolje druže, uveče svi piju pivo, ali vas zato u Švedskoj, čim izađete s broda, odmah dočeka jedno 50 policajaca s "duvaljkama".
- Sad, pošto sam veče pre toga popio jedno tri piva i dve votke, probao sam da sa broda izguram motor, ali mi je policajac odmah rekao: "A, ne, ne, moraš da voziš i da radiš alkotest". Srećom, prošao sam - priča i žali što i Beograd nema nijedan dobar motoskup, a kamoli stazu.

- Pre tri godine smo naišli na motoskup u gradu Faro, na jugu Portugala, gde se već 25 godina održavaju najveći skupovi u Evropi. Bude po 40.000 motorista, grme i nebo i zemlja, a svako veče se organizuju neka takmičenja - ono ko ima lepši motor, pratilju, pa mis mokre majce, skidanje kobasica ustima... I, to mesto po nekoliko meseci živi od para koje se sliju u tih sedam dana. Tako bi mogao i Beograd - zaključuje Siniša.

Aleksandra Klarić-Žak


Izvor: Glas Javnosti