ADSL u Srbiji nakon 9 meseci - 23000 korisnika :: Internet ~ Novosti ~ Provideri

ADSL u Srbiji - KORAK NAPRED, DVA KORAKA NAZAD

Domaći internet provajderi već godinu i po dana nude ADSL kao savremeno rešenje za brzu, jednostavnu i pouzdanu vezu s internetom. Gde smo danas i šta nas čeka u budućnosti?

Brzi pristup internetu polako pušta korene i u zemlji Srbiji. I dok su, ne tako davno, u blagodetima broadband-interneta mogli da uživaju samo zaposleni u firmama koje su iznajmljenom telefonskom paricom bile direktno vezane na nekog od domaćih internet provajdera, u poslednje vreme sve je više običnih "smrtnika" koji su ovu civilizacijsku tekovinu uveli i u svoje domove. Iako "sporovozni" dial-up pristup (veza ostvarena preko telefonske linije i klasičnog modema ograničena na 56kbit/sec, "surfanje" po internetu, elektronsku poštu i tek po koji multimedijalni sadržaj) predstavlja i dalje dominantan način pristupa internetu za većinu rezidencijalnih korisnika, sve veći udeo na tržištu imaju i servisi bazirani na neuporedivo bržim kablovskim, bežičnim i ADSL vezama.

Haos koji vlada na tržištu bežičnog pristupa internetu, često sa neregulisanim pitanjem legalnosti, tj. licence potrebne za korišćenje odgovarajućeg frekventnog opsega zavređuje poseban tekst koji ćemo ostaviti za neku drugu priliku. Kablovski pristup internetu polako hvata zamah, pre svega zahvaljujući činjenici da kablovski internet provajderi (pre svega SBB) imaju sopstvenu, od Telekoma nezavisnu, infrastrukturu koju mogu da šire i prilagođavaju svojim potrebama. Ipak, u ovom tekstu ćemo se osvrnuti samo na ADSL, broadband servis koji se u javnosti najviše reklamira, pre svega zahvaljujući brojnim internet provajderima koji ga distribuiraju krajnjim korisnicima.

START: Pođimo prvo od nekih činjenica: ADSL je u Srbiju došao krajem januara, 2005. godine. ADSL je opšteprihvaćena skraćenica za "Asymmetric Digital Subscriber Line" (asimetričnu digitalnu pretplatničku liniju). Pomenuta asimetričnost predstavlja esencijalnu karakteristiku ADSL-a: maksimalna brzina kojom "dovlačite" podatke sa interneta (download) višestruko je veća od brzine kojom podatke šaljete ka internetu (upload).

Inicijalne zasluge za dolazak ADSL-a na domaće tržište pripadaju Telekomu čitava ADSL infrastruktura pripada njemu i svi ADSL priključci završavaju na Telekomovoj opremi, ali distribuciju servisa "širokim narodnim masama" (bar za sada) vrše isključivo internet provajderi. Trenutno su na raspolagnju tri brzine ADSL pristupa:
- 64/256,
- 128/512 i
- 192/768 kbit/sec (prva brojka predstavlja brzinu uploada, druga downloada).

Odnos 1:4 u korist downloada nije nešto što diktira ADSL standard količnik je izabrao Telekom a njegova optimalnost je diskutabilna. Iako ćemo se lako složiti da je ovo za red veličine bolje od onog što smo do juče imali preko old-fashioned telefonskog modema, Srbija u tom pogledu i dalje zaostaje za svojim najbližim okruženjem: slovenački Siol i hrvatski T-Com nude, na primer, ADSL baziran na megabitnoj (1Mbit/sec) brzini (ADSL standard podržava download od 7Mbit/sec i upload od 1Mbit/sec). Servis se realizuje preko postojeće telefonske linije korisnika uz mogućnost simultanog korišćenja klasične telefonske i internet veze.

Svedoci smo bespoštedne bitke koju domaći provajderi vode oko sadašnjih i budućih ADSL korisnika: ozbiljne radio i TV kampanje imaju SezamPro, Eunet, Beotelnet i drugi dok se još suroviji rat vodi na webu, gde sve vrvi od novih ADSL paketa, boljih cena i dodatnih servisa koji ADSL ponudu treba da učine atraktivnijom, sadržajnijom i pristupačnijom. Treba napomenuti da prelazak na ADSL ne iziskuje dodatnu investiciju u hardver od strane korisnika pošto provajderi besplatno daju na korišćenje svu potrebnu opremu. Obično se nude dva modela tarifiranja servisa: skuplji, usmeren na veće potrošače, koji podrazumeva neograničeno korišćenje (tzv. flat model), i jeftiniji, gde je količina prenetih podataka ograničena, uz naplatu eventualnog prekoračenja. Najjeftinija "mesečna karta" za svet ADSL-a košta nešto manje od 1.000 dinara a za maksimalan komfor potrebno je izdvojiti nekoliko puta više.

U borbi za korisnike ponekad se ne biraju sredstva. Pojedini provajderi iskrivili su čak i samo značenje ADSL skraćenice ne bi li svoju ponudu pošto-poto izdvojili u odnosu na ostale (otprilike kao kada biste rekli da JAT znači "Joke About Time", duhovito ali ne i korektno). Takođe, koliko je autoru ovog teksta poznato, nijedan domaći internet provajder (izuzev EUneta) nije obelodanio svoj contention ratio (jedan od najznačajnijih tehničkih parametara kvaliteta ADSL-a), iako je to u svetu uobičajena praksa.

OGRANIČENA DOSTUPNOST: ADSL još uvek nije zakucao na svačija vrata. Servis je inicijalno bio dostupan korisnicima čije telefonske linije završavaju na jednoj od osam glavnih beogradskih centrala. Nakon par meseci, broj podržanih centrala je udvostručen, tako da je pokrivenost Beograda dostigla 40% (širi centar grada). Danas je podržano 45 centrala u Beogradu, 17 centrala u Novom Sadu (od decembra 2005) i 5 centrala u Nišu (od februara 2006). Kada će ADSL stići i u ostale gradove Srbije zavisi isključivo od planova Telekoma koji su nam (uglavnom) nepoznati, ali je već sada jasno da u njima još uvek nema mesta za manje urbane celine. Pritom ni činjenica da živite u jednoj od tri navedene srpske metropole i da se nalazite na jednoj od privilegovanih telefonskih centrala još uvek ne garantuje i ADSL priključak: ukoliko imate telefonskog "dvojnika" ili je na vašu liniju montiran tzv. PCM uređaj, moraćete da sačekate modernizaciju telefonske infrastrukture ili da potegnete neku od svojih veza "tamo gde treba".

Do sada je ukupno instalirano oko 23.000 ADSL priključaka (iako je interes neuporedivo veći): 35% korisnika drži SezamPro, 25% EUnet, 12% Beotel, 10% Neobee, dok ostali provajderi imaju simboličan tržišni udeo (oko 20 provajdera ima ovu uslugu u svom portfoliju). Na prvi pogled reklo bi se da je ADSL u Srbiji još uvek na svom početku ali da taj početak obećava svetlu budućnost, kako Telekomu, tako i provajderima koji su oslonjeni na njega. Činjenice, međutim, govore drugačije: situacija je daleko od idealne i sve je više znakova da se nad ekspanziju domaćeg ADSL tržišta nadvijaju tamni oblaci za koje su ponajmanje krivi provajderi.

Pre svega, daleko zaostajemo u odnosu na svoj region. Početkom prošle godine, kada su srpski provajderi počeli da realizuju prve ADSL priključke, Hrvatska ih je već imala 31.500 da bi do kraja 2005. godine taj broj premašio 100.000. Slovenija je u istom periodu zabeležila rast sa 115.000 na 197.000 korisnika broadband interneta. A daleko ispred je Mađarska koja u januaru ove godine "proslavila" i 400.000-tog korisnika ADSL-a. Apsoltune razlike između nas i sveta sa kojim toliko volimo da se poredimo ne samo da se ne smanjuju već se i multipliciraju. Zašto?

ADSL ISPOD HAUBE: Pođimo prvo od načina realizacije samog servisa. Svaki ADSL korisnik priključen je putem svoje telefonske linije na Telekomov "port" u nekoj od telefonskih centrala koje su osposobljene za ovaj servis. Telekom, putem svoje mreže, povezuje ovaj port sa mrežom internet provajdera za kojeg se korisnik opredeli. Provajder nadalje obezbeđuje vezu krajnjeg korisnika sa internetom dodajući usput čitavu gamu dodatnih servisa, u skladu sa sopstvenim mogućnostima i sposobnostima. Korisnik ovu uslugu u celini plaća svom provajderu, dok se Telekom namiruje kroz fakture koje ispostavlja provajderima.

Ovakav način funkcionisanja servisa ne odgovara svim provajderima, pre svega onima koji su godinama gradili službu tehničke podrške u želji da probleme svojih korisnika otklanjaju u najkraćem mogućem roku. Očigledno je da kvalitet ADSL usluge ne zavisi samo od kvaliteta internet provajdera, već i od kvaliteta rada samog Telekoma, a to je nešto što je manje poznato današnjim ADSL korisnicima koji vide samo svog provajdera i od njega očekuju maksimalan kvalitet.

S obzirom da se servis u najvećoj meri bazira na Telekomovoj infrastrukturi u čije stanje provajderi nemaju uvid, čest je slučaj da korisnik ima problem, da on problem prijavi svom provajderu a da provajder utvrdi da je sa njegove strane sve u redu. Na kraju se ispostavi da je problem, zapravo, negde u Telekomu. Telekomova podrška u ovakvim slučajevima je, blago rečeno, traljava. Otklanjanje kvarova vrši se, najčešće, samo u radno vreme, a ponekad traje i nedopustivo dugo (i preko tri nedelje). U takvoj situaciji nezadovoljan korisnik svoju opravdanu srdžbu iskaljuje na svom provajderu (jer njemu plaća račun), iako provajder tu malo šta može da učini.

Postoje i još drastičniji primeri Telekomove nebrige o postojećim ADSL korisnicima. Relativno je česta situacija da se korisnik prilikom reorganizacije Telekomove mreže sa telefonske centrale na kojoj mu se nalazi ADSL priključak prebaci na tzv. "istureni stepen" (manju centralu, bližu njegovom mestu stanovanja) gde često ne postoje tehnički preduslovi za ADSL. Takav korisnik bez ikakve najave, obaveštenja ili saveta, bilo od Telekoma bilo od svog provajdera, preko noći ostaje bez svog ADSL priključka. Provajder gubi jednog teško stečenog pretplatnika (u kojeg je već investirao dajući mu opremu za rad), pri čemu su mogućnosti da se servis ponovo uspostavi u relativno kratkom roku - simbolične.

PROVAJDERSKE MUKE: Problemi koji korisnike pogađaju usled nebrige Telekoma još su i mali u poređenju sa problemima koje imaju sami provajderi. Pre svega, Telekom provajderima uredno naplaćuje setup (stvaranje tehničkih mogućnosti za ADSL), odnosno zakup određenog broja ADSL portova (priključaka). Provajder, tipično, zakupljuje portove u blokovima od po hiljadu i za svaki blok plaća Telekomu preko dva miliona dinara, i to unapred, pre nego što nađe prvog korisnika. Kada provajder ovaj blok potroši (tj. rasproda ga krajnjim korisnicima), od Telekoma zakupljuje sledećih hiljadu priključaka i tako redom. Teoretski, moguće je zakupiti i samo jedan ili dva ADSL priključka, ali je onda cena za provajdera znatno nepovoljnija. Pošto je margina profita inače mala, veliki provajderi praktično su prinuđeni da uvek rezervišu veći broj priključaka.

Opisani model ne bi predstavljao problem kada bi Telekom uvek imao "robu" koju naplaćuje mnogo pre njene "isporuke". U praksi, situacija je sasvim drugačija. Polovinom jula Telekom je poslao dopis svim internet provajderima u kojem "sa žaljenjem konstatuje" da na 14 beogradskih, četiri novosadske i dve niške centrale više nije u mogućnosti da aktivira nove korisnike, kako se u dopisu kaže, "zbog nedostatka slobodnih ADSL priključaka". Rešenje problema nedostajućih priključaka se, prema Telekomu, može očekivati tek "za 2-3 meseca", pošto Telekom ima "velike probleme prilikom ugovaranja i isporučivanja potrebne opreme".

I tako je nastala paradoksalna situacija da provajderi, i pored toga što su Telekomu unapred platili nešto što, objektivno, ne postoji, nemaju način da dođu do krajnjih korisnika i tako povrate bar deo značajnih sredstava uloženih u sam servis, marekting i nabavku opreme. Ovo, istovremeno, povećava nezadovoljstvo potencijalnih korisnika koji često i mesecima obijaju pragove provajdera u želji da kupe ADSL servis, a provajdere ostavlja u očajanju. Mogućnost da provajderi sami investiraju u kupovinu priključaka i tako pomognu i sebi i Telekomu i korisnicima trenutno ne postoji jer tako nešto Telekom nije ni razmatrao.

NARASTAJUĆI MONOPOL: Još jednom se potvrđuje da je domaći Telekom jedinstveni "fenomen" na svetskom tržištu telekomunikacija. U Srbiji postoji na desetine hiljada ljudi i preduzeća spremnih da, ne žaleći novac, investiraju u bolji kvalitet svoje telefonske ili internet veze prihvatajući sva "pravila igre" koja, uglavnom, diktira Telekom. Svaki drugi "telekom" bio bi srećan da posluje na koliko-toliko platežno sposobnom tržištu koje je gladno boljih i savremenijih telekomunikacionih usluga. Pa ipak, Telekom pokazuje da u ovom trenutku nije sposoban da ovakvu tražnju zadovolji, ako ne zbog provajdera sa kojima sarađuje, a ono bar zbog sopstvenog profita.

Da stvar bude gora, Telekom najavljuje da će od jeseni (verovatno u oktobru) krenuti da nudi ADSL priključke i samostalno, a ne isključivo preko internet provajdera. I do sada su provajderi sumnjičili jedni druge (a svi zajedno Telekom), da se raspodela siromašnih zaliha ADSL priključaka ne vrši sasvim nepristrasno. Šta će se desiti kada Telekom, koji u svojim rukama drži sve ADSL priključke, krene i sam da ih prodaje ostaje samo da nagađamo. Verovatno se Telekomu neće desiti da ADSL prodaje "na kašičicu", ravnopravno deleći sudbinu sa ostalim ADSL provajderima. Pre će biti da će priključaka za Telekom biti u izobilju, dok će se ostali provajderi otimati za mrvice koje padaju sa stola. Uz to, Telekom ima dovoljnu finansijsku snagu da ADSL prodaje i po "damping" cenama što može da uništiti mnoge male igrače na tržištu i ozbiljno uzdrma čak i one najveće.

Mogućnosti provajdera da se bore protiv ovakvog stanja stvari vrlo su ograničene. U direktnom sudaru sa Telekomom provajderi rizikuju da izgube ili ozbiljno pogoršaju odnose sa partnerom bez kojeg objektivno ne mogu (pomenimo samo da je velika većina provajdera otkazala svoje međunarodne linkove i zamenila ih Telekomovim).

Bude li Telekom direktno ušetao na ADSL tržište, krajnji korisnici verovatno će dobiti niže cene, bar inicijalno, što će mnogi pozdraviti a Telekom svakako umeti da iskoristi u marketinške svrhe. Međutim, iskustvo drugih nas uči da, na duge staze, niko ne treba da se raduje daljoj monopolizaciji telekomunikacija. Jer, Telekom u svojim rukama ima "i nož i pogaču", položaj i potencijal koji mu omogućava da "zadavi" svaku konkurenciju, pa i onu na polju ADSL usluga. A ono što je u početku jeftino kasnije, u nedostatku konkurencije, može da ispadne višestruko skuplje, o kvalitetu usluge da i ne pričamo.

SVETSKA ISKUSTVA: Zakonska regulativa koja bi sprečavala dalju monopolizaciju telekomunikacionih usluga kod nas ili ne postoji ili je nejasna ili je čak i pospešuje. Od dugo najavljivane "demonopolizacije i deregulacije" u sektoru telekomunikacija još uvek nismo videli nikakav opipljiv boljitak.

Ključni problem ADSL-a i mnogih drugih internet (i ne samo internet) servisa je u stoprocentnom monopolu koji Telekom drži u domenu last mile infrastrukture. Prevedeno na prost jezik, reč je o bakarnim paricama (local loops) kojima su korisnici povezani sa lokalnim telefonskim centralama a koje se nalaze u ekskluzivnom vlasništvu Telekoma. Provajderi bi rado investirali sredstva u nabavku dodatnih ADSL priključaka, ali teško da mogu da naprave direktan prodor do korisnika sve dok je Telekom jedini "policajac" na "poslednjoj milji". Velike i naprednije države odavno su donele zakone po kojima infrastrukturu "poslednje milje" mogu da koriste svi zainteresovani operateri, pod jasno definisanim (uglavnom tržišnim) uslovima, jednakim za sve. Ovaj proces, u svetu poznat kao Local Loop Unbundling (LLU), omogućio je korisnicima da lako menjaju jedan "telekom" za drugi, a telefonskim i internet operaterima da se bore za korisnika u svako doba i na svakom mestu. U atmosferi zdrave konkurencije i ravnopravne tržišne utakmice, kvalitet i raznovrsnost usluga rastu a cene padaju na zadovoljstvo korisnika.

Ništa od toga mi nećemo imati sve dok se država ozbiljno ne pozabavi problemom telekomunikacija. U našem slučaju deregulacija mora da podrazumeva veće angažovanje države, više a ne manje zakona. Na žalost, izgleda da naša država trenutno ima neka preča posla.

dipl. ing. Vojislav Rodić
Predsednik Udruženja Internet provajdera Srbije