Jedini preživeli tvorac prvog srpskog računara
Položio ispit na tajnom zadatku
Prof. dr Vukašin Masnikosa: Dešifrovana je važna poruka za Egipat koju je Tito po kuriru poslao Naseru

Vukašin Masnikosa

INTERVJU
Institut „Mihajlo Pupin”, u stručnim raspravama, nazivaju „kolevkom srpskog/jugoslovenskog računarstva”. Prof. dr Vukašin Masnikosa jedini je preživeli učesnik u velikom poduhvatu izrade prvog domaćeg elektronskog kompjutera 1960. godine koji je našu zemlju svrstao u sam svetski vrh.

U razgovoru za „Politiku” vrsni naučnik i stručnjak, danas u penziji, skromno podseća da je tvrdnja da je samo on preostao tačna, ukoliko se misli na teorijske pripreme, projektovanje i ispitivanje računara CER-10.

Kako je rođena dotična zamisao? Jesu li u sve bili umešani tadašnji partijski čelnici?

– Postojali su analogni računari, kao što su mrežni analizator, analogni računar za rešavanje jednačina s 50 nepoznatih i diferencijalni analizator. Po prirodi razvoja, to je upućivalo na izradu digitalnog, čime bi se prekrila oblast računarstva. Zamisao je potekla od akademika Rajka Tomovića, a završetak dinamičkog digitalnog računara u SAD (DESEAC) imao je uticaja na to. Namena i finansijer ukazuju da je za poduhvat bio zainteresovan državni vrh (Savezni komitet za nuklearnu energiju, SKNE). Zanimljivo je da su šifranti SKNE dešifrovali veoma važnu radio-poruku za Egipat s teritorije Izrael–Sirija, pa je Tito lično poslao kurira avionom da je prenese Naseru. Iz ovoga se da zaključiti da je CER-10 bio uspešan, posebno u (de)šifrovanju.

Da li ste prošli provere političke podobnosti?

– Pretpostavljam da jesmo, ali je to učinjeno skriveno da nisam primetio.

Ko su bili ključni igrači u osmišljavanju? Kakvo ste zaduženje imali?

– Ključnu ulogu je imao akademik Rajko Tomović, u samom početku. Kasnije je svaki projektant bio samostalan u pojedinim oblastima. Postojala je maksima da se ne primenjuju lična rešenja, ako se mogu naći u literaturi, sa izuzetkom kada bi se naišlo na prepreku koja nije opisana. Jedini sam je ja prekršio, i to je otkriveno nekoliko godina kasnije. U stvari, primenio sam originalan postupak deljenja binarnih brojeva bez korekcije. Time sam postigao da se beskonačno dele, a da je rezultat, uključujući ostatak, potpuno tačan.

Ekipu projektanata sačinjavali su akademik Dušan Mitrović, rukovodilac projekta, akademik Rajko Tomović, neposredno zadužen za izvršenje, prof. dr Tihomir Aleksić, projektant memorijskog i dela za šifrovanje, prof. dr Ahmed Mandžić, projektant komandnog dela, i prof. dr Vukašin Masnikosa, projektant logičkih jedinica i aritmetičkog dela. U izradi perifernih delova, napajanja i nabavke materijala, u projektovanju mehaničkog dela i proizvodnji elektronskih učestvovali su mnogi inženjeri, tehničari i majstori.

Na kakve ste prepreke i nerazumevanja nailazili? Jeste li imali dovoljno stručnjaka i novca?

– Tako nešto nisam osetio; što se tiče stručnjaka, nije bilo teškoća. Najveći prepreka ogledala se u tome što projektanti nisu mogli da se oslone na praktična uputstva, svi su se snalazili ponudivši mnogo originalnih rešenja. Sklopljen je ugovor za izradu dva, a završen jedan računar, što govori da je sav novac potrošen.

Kako je izgledao CER-10? S kojim biste ga danas u snazi i brzini uporedili? A u svoje vreme koje je mesto zauzimao u svetu?

– Bio je veoma glomazan, zauzimao je sobu 12 metara dugačku i četiri široku. Teško je zamisliti upoređenje sa sadašnjim. To je bio serijski dinamički cifarski računar, kakvih danas nema. Današnji najbrži su 26.000 puta brži! Vreme izvršenja programa je bilo kratko, jer se programiralo u mašinskom kodu. To je povećavalo brzinu izvršavanja programa. U vreme uključenja u rad bio je peti u Evropi, a po dinamičkim osobinama drugi na svetu.

Gde je završio prvi izdanak iz ove porodice?

– Kao namenski cifarski računar za šifrovanje smešten je u zgradi SKNE na Obilićevom vencu u Beogradu.

Sećate li se koliko je potomaka imao?

– Od početka šeste do sredine osme decenije projektovano je sedam tipova računara CER. Nastavak čine računari TIM kojih je bilo nekoliko; svaki novi je nadmašivao CER-10. A poslednji su bili savremenici svetskog smera razvoja cifarskih računara.

Koliko je naša zemlja tada zaostajala za svetom, a koliko danas?

– U vreme izrade CER-10 zaostajanje je iznosilo četiri do šest godina. Usavršavanje elektronskih delova smanjilo je zaostajanje, pa se skratilo kašnjenje. Kada su rukovodstva Slovenije i Hrvatske isposlovala ukidanje carina na uvoz, nismo mogli finansijski da se borimo sa svetskim proizvođačima. Zatim je uskraćeno finansiranje razvoja poluprovodnika, što je povećalo troškove proizvodnje i zaustavilo razvoj domaćeg računarstva. Izvestan uspeh postignut je serijom TIM do uvođenja međunarodne blokade, koju je uspešno preživelo odeljenje Teleinformatike u Institutu „Mihajlo Pupin“, i danas u samom vrhu svetske tehnologije.

Iz kojih razloga su izabrani „Pupin” i „Vinča” da započnu krupan izazov? Šta su imali što drugi u to vreme nisu

– Zamišljeno je da Institut „Vinča” bude centar stvaranja vrhunskih naučnika i stručnjaka, zbog čega je uložen veliki novac i odabrani su odlični stručnjaci. Preseljenje dela laboratorije za digitalnu tehniku u „Pupin” bilo je logičan nastavak poduhvata.

Da li je vreme domaćeg računarstva zauvek za nama? Ima li, uopšte, smisla upuštati se danas u takve poduhvate?

–  Svuda u svetu se počinje skromno, ali se mudro odabira šta je to što će budućnost prihvatiti. Ukoliko postoje rešenja za novu vrstu računara, tada se može ući u takav posao. Mi smo danas u kapitalizmu: ako se pojavi vlasnik i rodi zamisao koja bi prevazišla postojeća shvatanja programiranja i korišćenja računara, tada bi se takav  poduhvat isplatio. A svakako kad bi se ostvarila prava veštačka inteligencija, s najmanje dva čula, koju bi imala ta mašina.

Stanko Stojiljković

Izvor: Politika