Spaljivanje vestica u Srbiji :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Ово ме подсети на једну причу која се зове Васкрс 134

1.

Hrelja vojin, zapovednik nad stotinom i okrutni siledžija, smeškao se dok su njegovi ljudi izgonili poslednje sebre iz koliba na čistinu usred sela. Ovakvi zadaci su mu baš prijali - sam Car ga je, uz blagoslov Janićija patrijarha, poslao da završi sa volšebnicima i vešticama u ovom kraju. Prokleti idolopoklonici, kada će već jednom da shvate da je sa tim završeno. Ne može ni zemlja imati dva gospodara, a kamoli nebesa! Gospodar je jedan, a ne čopor nečastivih demona kojima oni služe i prinose im med i žito. Pokazaće im on i Svaroga i Svetovida danas. Poslaće ih direktno u pakao, da gore u vatri zajedno sa svojim demonima na čitavu večnost. A tamo će biti plač i škrgut zuba.

Zamišljao je tu sliku često, otkako je prvi put čuo za to od Dimitrija kaluđera, a kasnije i od raznih drugih, lutajućih bogotražaca. Ozbiljno se plašio da bi i on mogao završiti na takvom mestu posle smrti. Večnost u plamenu dok mu koža u komadima otpada i ponovo izrasta postala je neugodna, mučna pomisao, dok ga jedan sveštenik, kome se poverio, nije uverio da ubistvo i mučenje boga radi nije greh, već bogougodno delo, koje će mu stajati zapisano u knjige života za vjeki vjekova.

»Dobro!«, zagrme, kad su se i poslednji sebri priključili ostalima. »Danas je Vaskrs, nad pobede gospoda našeg Isusa Hrista nad demonima i smrti! Dan kada je dobro pobedilo zlo u vascelom miru. Sledstveno tome pokažite mi među vama one koje služe demonima i đavolima, pokažite mi volšebnike i veštice. Ti!«, pokaza na najbližeg sebra, »Govori!«

Bradati čovečuljak na koga se ovo odnosilo, zbunjeno je ćutao. Nije smeo da pogleda u Hrelju, pa je šarao pogledom po svojim zlosrećnim drugovima.

»Hoćeš li govoriti, nakazo?«, prijaha Hrelja do njega, »Ili si i ti među njima? Govori, gade!«

Nesrećni bradonja, još više zbunjen i uplašen blizinom krupnog konja, samo je otvarao i zatvarao usta kao da pokušava nešto da kaže, ali mu je, eto, nešto zapelo u grlu, pa ne da rečima da izađu.

Hrelja vojin očima dade znak Vlastaru, koji glatko izvadi mač, otkide glavu sebru, obrisa oštricu konopljanom krpom i vrati mač u korice, uz elegantan utisak, da je sve to, ustvari, samo jedan pokret.

Dok se glava otkotrljala pod noge ostalim sebrima, srce je poslalo par mlazova krvi kroz presečene arterije na vratu, pre nego što je stalo, poprskavši opremu na Hreljinom konju i lepu zelenu travu na kojem je stajao. Telo je stajalo na nogama još neki trenutak, a onda su kolena popustila i ono što je nekad bilo čovek, teško se sručilo na travu poput neke vreće napunjene mesom i kostima.

Žene i deca zacikaše, a mnogi se jauk čuo i od muškaraca.

»Dakle! Hoćete li govoriti? Pouzdano znamo da volšebnika i veštica ovde ima. Pokažite nam ih, i vi ste ostali slobodni!«, zavika opet Hrelja.

»Sa dopuštenjem, silni gospodine«, obrati mu se jedan sedi starčić, »ali, ovde volšebnika nema, svi smo mi dobri hristijani, prilažemo redovno svetoj majci crkvi i molimo se jednom bogu hristijanskom.«

»Zaista?«, reče Hrelja, »Onda smo mi pogrešili što dođosmo ovde. Sad se sećam, trebalo je da odemo na zapad još tri dana hoda. Tamo su se pagani razgoropadili, a ne ovde, jesam li u pravu?«

Starac brzo zaklima glavom. »Tako je silni gospodine. Ovde su samo dobri hristijani, poslušni bogu našem hristijanskom, neka se slavi za vjeki vjekova.«

»Pa da, kako sam samo mogao tako da pogrešim?«, iscerio se Hrelja, »Ovaj gnusni kumir, ustvari, nismo pronašli tu iza vašeg sela u hrastovom lugu, nego u onom koje je tri dana hoda od vas. Stvarno mi je žao zbog ovakvog nesporazuma.«

Hrelja dade znak svojim ljudima, od kojih nekolicina dovukoše veliki idol od drveta, koji predstavljaše krupnog čoveka sa šlemom na glavi prekrštenih ruku, u kojima je držao izrezbarene grančice i zmije. Iz mase sebara se začu mukli jauk i potom muk.

»Dakle«, nastavi Hrelja, »zašto lažeš, starče, kad svojim očima vidimo ovu gnusobu? Ti si jedan od njih, to je jasno, ali, hoćeš li nam odati ostale?«

»Morana na tebe i na tvoju glavu!«, zavika starac grozno izmenjenim glasom, podižući ruke. »Neka bi Mokoša i Crnobog krv pili iz tvoje lobanje!« Sa vrhova prstiju starca počeli su da se formiraju raznobojni svetlosni zraci, ali je proces prekinulo nekoliko strela koje su mu se jednovremeno zabile u grudi i leđa.

»Da, da, starče... nije mi ovo prvi put sa vama da imam posla. Trebao sam možda sačekati da prizoveš svoje demonske prijatelje u pomoć. Očigledno je celo selo pagansko, očistićemo ga sada.« reče Hrelja, obraćajući se svojim ljudima. »Odvojite decu, a ostale posecite. Decu ćemo odvesti u najbliži manastir, oni će znati šta će s njima.«

Mačevi i sekire su se podigli, praćeni kuknjavom iz mase sebara. A onda su počeli da se spuštaju. I ponovo podižu. Prilikom svakog zamaha bilo je sve manje jauka. A onda je klanje stalo, i na travnatoj čistini je ostala samo isprepletana masa ljudskih udova i iznutrica, krvi i sebarskih prnja. Jedini zvuci su bili šum vetra kroz grane velikih hrastova i cikanje dece iz kolibe u koju su je zagurali.

»Spalite sve to! A posle toga, spalite celo selo, zajedno sa ovom gnusobom.« reče Hrelja pokazujući na drveni idol.

»Vojine, vojine!« povikaše vojnici pokazujući rukom prema šumi. »Pogledajte, neki beže!«

»Hvatajte ih! Niko od pagana ne sme da se izvuče!« povika Hrelja kada je spazio dve ženske prilike koje već zamiču u šumu i gube se u gustom zelenilu.

Религије углавном долазе мачем, а монотеистичке прогањају сваки други поглед на свет.
У том смислу можемо рећи да је и код нас у Средњем веку било прогона "вештица", јеретика, пре свега пагана и богумила.
Али све је то мало дете према католицима који побише милионе у Јужној Америци, који су прогањали Јевреје чак и кад се покрсте (јер да ли су то искрено урадили?! у сваком случају имали су лове која је била добар плен).
Треба рећи и да је Византија једно, а Србија друго. За Србију нису карактеристични верски ратови са иконоборцима и монофизитима који су претходили дефнинисању кохерентног православља.
Најзад, за нашу изворну, словенску религију се прогон неистомишеника не може никако везати Smile