Bravo, ovo je super 

O hvala ti.Mada meni je samo žao što u našoj zemlji ljudi toliko ne cene ples i što imaju pogešno mišljenje o,na primer,muškarcima koji ga treniraju.Verovatno odatle i potiče nezainteresovanost jačeg pola.  [smilie=smeh.gif]

Samba, rumba, ča-ča-ča....

Internacionalno takmičenje u sportskom plesu, koje je održano za vikend na Novom Beogradu, privuklo veliki broj gledalaca

Internacionalno takmičenje u sportskom plesu "IDSFF Internešenel Beodens open - Trofej Beograda 2006" održano je za vikend na Novom Beogradu. Ritmovi sambe, rumbe, valcera i ostalih standardnih i latinoameričkih plesova privukli su mnogobrojne posetioce u Halu sportova, gde su uživali u gracioznoj i dobro uvežbanoj igri.
Ovo takmičenje, koje je održano po peti put, okupilo je više od 600 plesnih parova iz 25 zemalja, koji su se takmičili u pet starosnih kategorija i deset disciplina. Među plesačima našli su se parovi iz Velike Britanije, Norveške, Slovačke, Češke, Japana, Austrije, Italije, Rusije i mnogih drugih zemalja. Inače, ovo je jedno od retkih takmičenja na kojem je parove u najboljim kategorijama pratila živa muzika, za koju je bio zadužen bend "Mambo stars".
Naš glavni grad je, pored takmičara, ugostio i predstavnike Međunarodne federacije sportskog plesa, koja je beogradsku manifestaciju uvrstila u kalendar prestižnih međunarodnih takmičenja. O kakvom važnom spektaklu je reč govori i to što je na takmičenju o najboljim parovima odlučivalo 24 sudija iz 15 zemalja. Turnir je u subotu svečano otvorila Radmila Hrustanović, zamenica gradonačelnika Beograda. Organizatori manifestacije su plesni klub "Beodens" i Plesni savez Srbije, a pokrovitelj Skupština grada Beograda.
(A. E.)

Svi na ples

Ovo takmičenje bilo je i prilika mlađim generacijama da se dokažu koliko znaju i umeju.
- Plesom se bavim 11 godina, a počeo sam sa šest godina u vrtiću. Trenirao sam u međuvremenu druge sportove, ali je ples pobedio. Treniramo svaki dan, a pred neko važno takmičenje i dva puta dnevno. Uvek se trudimo da budemo što bolji, što nije uvek moguće zbog treme pred publikom - kaže Dragan Filomonović (17), za koga iskusnije plesačice kažu da im oduzima dah na podijumu.

U Srbiji 20 plesnih klubova

U Srbiji ima oko 20 plesnih klubova, uglavnom u većim gradovima, i kod nas je to još uvek mlada disciplina popularna tek poslednjih 15 godina.
- Za ples su potrebni jedino dobra volja, rad, red i disciplina. Ples je spoj sporta i umetnosti. Za profesionalno bavljenje plesom najbolje je početi u uzrastu između pete i sedme godine, dok rekreativno možete uvek da se bavite plesom. Inače, ples je jedan od najskupljih sportova i da bi se pokrili svi troškovi kostima, cipela i putovanja, jednom takmičarskom plesaču godišnje je potrebno oko pet hiljada evra - kaže Branislava Kostić, instruktor plesnog kluba "Beodens".


Izvor: Press

Tango i Zdravlje

Tango je magican ples. Dah zivota, podize vas duh, budi vasu uspavanu kreativnost i strast, ujedinjuje generacije i kulture, inspiracija je za nove romanse i osvezenje za trenutne. Tango podseca na davno zaboravljeno, pretvara tugu u radost.
Tango je zabavan, pored toga sto kristalise koncentraciju, radnu naviku i osecaj za vreme, na casovima cete biti u drustvu umetnika, igraca, pozitivnih ljudi veselog duha, i ucenje tanga zaista predstavlja pravo zadovoljstvo i nezamenljivo iskustvo.
Tango je osnov za stvaranje prijateljstva, za ostvarenje ambicija i budjenje novih snova.
Tango igraci zrace samopouzdanjem I stilom, razvijaju sposobnost organizacije i kreativnost. Kroz ples mozete da izrazite svoja osecanja, i kroz tango zagrljaj da ih podelite sa osobom sa kojom plesete.
Tango pozitivno deluje i na rad srca, kroz ples i redovnim dolazenjem na casove podizete nivo vaseg zdravlja na zavidan nivo.
Tango:
1.podize tonus celog tela
2.popravlja drzanje i ravnotezu
3.razvija stabilnost i fleksibilnost
4.umanjuje stres i napetost
5.gradi samopouzdanje
6.ulepsava drustveni zivot 
Tango Istorija
Tango je više od pravilnog stava i preciznog i stabilnog koraka. Razvio se u Argentini i Urugvaju pocetkom 19 veka, kada se raznovrsna muzika Evropskih imigranata, Afrikanaca i gaucosa sjedinila. Tada se uvukao pod kožu svima koji vole tango poeziju, pesmu, muziku i igru. To je nacin zivota - prica duše.
Rani tango je bio poznat kao Tango criollo, ili jednostavno tango. Danas postoji više stilova, od kojih su najpoznatiji Argentinski tango, Ballroom tango, Finski tango, Kineski tango i drugi. Medjutim, kada se kaže Tango obicno se misli na autenticni Argentinski tango.
Muzicki i plesni elementi Tanga su popularni i u aktivnostima bliskim plesu, kao što su umetnicko klizanje, sinhrono plivanje itd. zbog dramaticnih osecanja i bogatih mogucnosti improvizacije na vecnu temu ljubavi.
Tango se pleše u plesnom smeru, obicno u zatvorenom stavu, grudi na grudi, ili cak obraz uz obraz, ali sa pojavom Novog Tanga ( Nuevo Tango ) i to se menja, pa se Tango moze plesati i u otvorenom stavu. Ali ono što se nikada nece promeniti, i što Tango cini jedinstvenim, jeste njegova neponovljivost, beskonacna mogucnost improvizacije.
Postoji i više stilova Tango Argentina: Tango Canyengue, Tango Orillero, medutim ovi stilovi se gotovo više ne igraju, oni su samo deo evolucije Argentiskog Tanga. Danas Argentinski Tango cine: Salon Tango, Tango Milonguero, Nuevo Tango, Show Tango ili Tango Fantasia.
Pored Argentinskog Tanga, Tango igraci igraju i Tango Vals i Milongu (Milonga je takode naziv i za Tango žurke).Tango Stilovi
Canyengue je verovatno najstariji stil Tango Argentina, plesao se do 1930. godine. Ovaj stil je karakteristican po zatvorenom stavu, i blagoj V poziciji, plesao se savijenih kolena, i nije se koristio kros. U to vreme canyenge je bio veoma popularan i plesacice su nosile dugacke i uske haljine. Koraci su bili kratki i u stakato ritmu. Ovaj, stakato ritam, je bio karakteristican za muzicare koji su pripadali staroj gardi, npr. Francisco Lomuto, Roberto Firpo, Francisco Canaro u ranoj stvaralackoj fazi, a od orkestara modernog doba tu je orkestar Los Tubatango
Orillero je takodje jedan stariji stil Argentinskog Tanga, ciji su koreni na ulicama i siromasnim predgradjima. Ovaj stil nije bio prihvatljiv u tadasnjim salonima zlatnog doba Tanga. Zbog komplikovanih koraka, plesao se i u zatvorenom i u blago otvorenom stavu,i nije se plesao u plesnom smeru. Muzika Juan D`Arienza i Rodolfa Biagia je po svojoj ritmicnosti bila idelna za ovaj stil.
Milonguero stil je karakteristican po stavu poznatom kao apilado. U ovom stavu gornji delovi tela su konstantno u kontaktu, balans je zajednicki i bez obzira da li se plese neki ocho ili giro stav se ne menja. Milnguero stil se plese na muziku mnogih orkestara npr. Carlos Di Sarlia. Jedna od tipicno milonguero figura je ocho cortado.
Salon poznat i kao Tango salon plese se u izpravljenom polozaju, stav je veoma blago otvoren, i partneri su centirani vise na desnu stranu svog partnera. U okretima stav je malo otvoreniji da bi se omogucilo slobodnije kretanje i pivoti koji zahtevaju vecu nezavisnost gornjeg dela tela. Obicno se plese na najjaci od 4 takta koji su prepoznatljivi kod Di Sarlia. Salon Tango se po definiciji plese u plesnom smeru ( ronda )
Nuevo Tango se plese u otvorenom, elasticnom stavu. Karakteristican je po tome sto svaki od igraca ima svoj balans, zanimljivim promenama smera u okretima, i novim resenjima za ocho.
Fantasia (Show Tango) je scenski Tango. Plese se u otvorenijem stavu, naglasenih pokreta, cesto sa elementima drugih plesova i igara. Moze sadrzati elementi svih predhodnih stilova.


Svaki od stilova je poseban i nalazi svoje mesto u istoriji Argentinskog Tanga.
Danas, svaki od ovih stilova moze da se plese u zatvornom stavu, posebno milonguero stil, osim Show Tanga, koji je gotovo uvek u otvorenom stavu. Improvizacija je karakteristicna za sve stilove,ocim za Fantasiu, koji opet, takodje moze dobrim delom biti plod improvizacije.

                                                                SAMBA

Samba je tipičan brazilski ples. U početku je bila obredni ples, a na obrednim se svečanostima plesala i po nekoliko dana. Samba se kao društveni ples u Evropi prvi put pojavila 1924. godine, ali se tek 1948. proširila i to u pojednostavljenom obliku. Danas je samba u Brazilu nacionalni ples, koji se pleše u mnogo oblika. Samba je veseli, razigran ples u kojem izrazito do izražaja dolazi kretanje bokova. Da bi se postigao pravi karakter plesa, plesač mora da stvori utisak lagodnog života punog zabave i flerta. Većina plesača se slaže da je samba ples koji za cilj ima uživanje i radovanje životu, koji je pošteđen svih civilizacijskih pravila i lažne kurtoazije. Veliki broj figura u današnjoj sambi se zasniva na dve vrste kretanja, a to su: bounce i kontrakcije (svodi se na to da koristeći kontrakcije postižemo bounce bez vidljive promene visine). Ovo je jako teško, ali bez toga ples gubi dosta od svog karaktera. Takođe, za razliku od ostalih latino plesova, gde se parovi neznatno pomeraju, samba je “putujući” ples i parovi prelaze velike delove podijuma koristeći se šetnjama i spinovima. Samba je izborila svoje mesto na plesnom parketu svojom lakoćom i bezbrižnošću. Plesači se jednom vrstom valovitog kretanja tela, kreću po dvorani, a ono proizlazi iz kretanja karlice. Tipična bounce akcija postiže se savijanjem i ispravljanjem kolena i zgloba potporne noge. Svako savijanje i ispravljanje traje po 1/2 takta. Stepen iskorišćenja bounce-a nije isti u svakoj figuri; neke figure imaju malo, a neke nemaju tu akciju. Samba kretanje trebalo bi prikazati "paradiranjem" po krugu u prostoru, uz pokazivanje publici, ponekad bez kretanja po prostoru, ostajući na jednom mestu.

                                                  CHA-CHA-CHA

Cha-cha-cha je najmlađi od latino-američkih plesova, a nastao je 1953. godine na Kubi. To je ritmičan i vrlo temperamentan ples, koji je ponikao iz mamba u plesnim salama Amerike, početkom pedesetih godina. Umetno stvoren ples, varijanta Rumbe i Mamba, relativno brz, pleše se na malom prostoru, izričito pun ideja i zaigran ples. Kao i svi drugi plesovi, i cha-cha-cha ima više mogućih priča koje prate koreografiju, gde je cha-cha veoma izazovan i slobodan ples, sa dosta pokreta koji polaze iz kukova, mnoštvo sugestivnih figura i izazovnih pokreta. Zbog ovakve priče par može igrati i na distanci, i praktično bez dodira tokom cele koreografije. Samo ime Cha-Cha-Cha može se smatrati ritmičkim delom muzike, što se razumljivo i jasno "izražava", a plesači to interpretiraju kroz tri mala koraka. Chassé-i su sled od tri koraka, koje plešemo u osnovnoj formi cha-cha-cha. Moramo obratiti pažnju, da širina koraka ne prelazi širinu naših kukova. Chassé možemo plesati s okretom ili bez, napred, nazad, na stranu ili u mestu. Kao rezultat prenosa težine na ispruženu nogu, nastaje kretanje kukova za vreme plesa. Važno je, da se svesno ne radi "umetni zamah" kukova, jer to ne izgleda elegantno. Prirodno kretanje kukova nikad ne izgleda preterano.
Cha-Cha-Cha je postao vrlo popularan, jer pleni svojim čistim, jasnim ritmom te veselim figurama. Karakteristika mu je, da se skoro svaka njegova osnovna figura može preneti i u rumbu. Naravno, mora se paziti, da interpretacija prenesenih figura uvek bude u skladu sa karakterom plesa. U toku plesa, plesni parovi se osećaju slobodnim, odlikuje ih dobro raspoloženje i međusobna očaranost. Cha-Cha-Cha je od 1961. godine uvršten u takmičarske plesove. U ovom plesu naglasak je na nogama i stopalima. Koreografija ne bi smela dozvoliti previše prostornog kretanja. Velika pažnja se mora posvetiti usklađenosti ritma i pokreta.

                                                       RUMBA

Rumba potiče iz Afrike, od kuda su je preko Španije doneli na Kubu. U početku se plesala u obliku kvadrata i bila je brža. Godine 1930 se pojavila u New Yorku, a 1950 je uvrštena u takmičarske plesove. To je ples zavođenja koji u sebi nosi čitav niz ritmova.  Rumba je vremenom postala najpoznatiji latino ples. Osnovna priča ovoga plesa je ženski pokušaj da se dominira nad muškarcem, upotrebom šarma. U svakoj dobroj koreografiji biće prisutni elementi izazovi, zavedi i beži, gde muškarac biva zaveden i odmah nakon toga odbijen. Ovo je ples gde žena ima potpuno dominantnu ulogu.
Ekspresivni pokreti kukova u rumbi su rezultat pomeranja stopala bez prethodnog pomeranja težine u tom pravcu. Devojka u cilju zavođenja koristi samo kukove, dok muškarac obično koristi celo telo. Kolena su pri pomeranju blago savijena i rezultat njihovog ispravljanja je karakteristična akcija kukova. U međusobnoj konverzaciji žene i muškarca, žena se dvoumi između predanosti i odbijanja, a muškarac između privlačenja i nezavisnosti.  Izraz toga postiže se sa snažnim kretanjem kukova i karlice. Prirodno kretanje kukova neće se nikada smatrati preteranim. U interesu kreiranja estetskog i lepog plesa,  u rumbu su uneti različiti jazz elementi. Naglasak je na kretanju tela, akciji kukova, koja nastaje kontrolisanim prenošenjem težine s jedne na drugu nogu. Svaki pokret traje 1/2 takta, a akcija tela pojavljuje se u drugoj polovini takta.Veliku pažnju treba posvetiti dinamici i usklađenosti ritma i pokreta, da bi proizveli kontinuirano kretanje, sa potrebnim kontrastima i osećajnošću. Telo nikada ne prestaje menjati svoj oblik. Pokreti rukama proizlaze iz središta tela i rezultat su kretanje tela. Pažnju treba posvetiti prezentaciji stopala, odnosno artikulaciji kretanja. Stopala su stalno u kontaktu sa podom. Partner mora osećajno voditi partnerku rukama i imati na umu ideju o njenom kretanju.

                                                      PASSO DOBLE
Passo doble potiče iz Španije i dočarava borbu sa bikovima. To je vrlo slikovit ples u kome plesač predstavlja toreadora, a plesačica crveni plašt kojim toreador izaziva bika. Passo je živahan, tipično španski ples, sa vrlo izraženim ritmom. Osnovni koraci su nastali na kretanju matadora tokom borbe sa bikovima. Passo Doble je poznat već od dvadesetih godina XX.veka, a današnja forma je razvijena u Francuskoj, gde su ga u početku plesali baletni umetnici, a tek kasnije se razvila takmičarska varijanta.
Od svih 10 plesova, ovde je muškarac doveden  u najveći fokus. Devojci ostaje da igra ulogu plašta. Ovaj ples se obično uči poslednji jer je baziran na prethodno utvrđenoj koreografiji koja mora imati tri fraze da bi pratila muziku i na kraju svake fraze postoji Highlight koji se mora odigrati u tačno određeno vreme, tako da se ne ostavlja mnogo prostora za interpretaciju i vođenje. Plesač i plesačica se zajedno kreću oko zamišljenog bika, u toku čega izvode flamenko elemente i stilizirane figure, koje podsećaju na borbu u areni. Osnova plesa je "Passo Doble" (dvokorak), naglašeno postavljanje pete i jastučića stopala, te ritmički putujući koraci. Karakter "Passo" plesača uveliko određuje motiv koride. Od plesača se očekuje skoro preterani ponos, hrabra odlučnost i elegancija, a od plesačice svesna udaljenost, velika fleksibilnost i brzina - sve, kao posledica plesaču prepuštene uloge vođenja. Za ovaj ples je potrebna velika koncentracija, "vatra" i prigušena samokontrola. Koraci se izvode zatezanjem cele mišićne strukture. Samo se tako može postići za ovaj ples karakteristično kratko, brzo kretanje, te izvođenje kontrolisanih poza. Noga na koju se oslanjamo je uvek blago zategnuta. Naglašava se stalno, trodimenzionalno menjanje oblika tela, "začinjeno" Flamenko pokretima uz korištenje ruku, laktova, zglobova i prstiju. Za kreiranje ispravne interpretacije i dinamike, koriste se stopala, odnosno pete. Od 1959. godine Passo Doble je uvršten u krug latino-američkih takmičarkih plesova, kao četvrti takmičarski ples.

                                                           JIVE

Jive je nastao u Americi od plesa koji se zvao ‘Jitterburg’, tako što su izbačeni akrobatski elementi i sređena je tehnika. Jive je veoma brz i izrazito lepršav i živahan ples. Ples je jako brz i uključuje ogromno iskorišćenje energije. Na takmičenjima se pleše kao poslednji ples, kako bi plesači pokazali da nakon četiri odigrana plesa, još uvek imaju dovoljno energije da odigraju jive. Veoma važan element jive-a je bounce, ali dok se on u sambi kompenzuje kontrakcijama, ovde ostaje netaknut, tako da je vertikalno kretanje plesača jako upadljivo. Jive je takođe pun kikova (energični šutevi sa zategnutim kolenom, pri kojima se noge pokreću iz “stomaka”, a manje sopstvenim mišićima).
Partner vodi partnerku kroz veliki broj okreta i spinova. Stalni kontakt partnera u ovom plesu nije neophodan i jive ne zahteva mnogo prostora, jer se veliki broj figura igra “u mestu”. Jive je najlakše opisati kao ples u kome vlada opšta euforija, igramo ga sa našim partnerom ali i sa publikom, sudijama i stvaramo atmosferu začinjenu željom za igrom. Ovo je ples koji najlakše privuče početnike, uprkos tome što je energetski najzahtevniji. U plesu prevladava slobodan stil kretanja i akrobatski elementi. Ples je dosta vezan za jedno mesto, a koraci se sastoje u najvećem delu od Rock i Chassé elemenata. Jive je uočljivo živahan, mlađahan, veseo, temperamentan, ritmički ples u kome plesni parovi svojim koracima naglašavaju muziku. Mešaju se stilovi Jitterbuga i Boogie Woogia - kick-ovi i flick-ovi, te kretanje torzoa i kukova. Godine 1968.godine uvršten je u krug latino-američkih takmičarskih plesova, kao peti ples.