Moje drugo ja ~ Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS

MOJE DRUGO JA Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS

Zbog Zvezde sam bežao od kuće

Poslednji put se napio pre 15 godina u Bariju, kada su "crveno-beli" osvojili Kup evropskih šampiona

Kao većina klinaca koji su tih sedamdesetih godina odrastali u novobeogradskim blokovima i Aleksandar Vučić, narodni poslanik i generalni sekretar Srpske radikalne stranke, znao je vikendom da jurca za onim "polufudbalom" (tako su zvali belu gumenu loptu, koja je po sebi imala iscrtane crne krugove) od ujutro do kasno uveče.

- Odrastao sam u Bloku 45, a tamo je fudbal oduvek bio fetiš. Počinjalo se rano, sa šest-sedam godina i tačno se znala ta generacijska podela - kad ste manji, igrate na terenčetu između dve kante kod Doma zdravlja, a kad porastete, na većem, na Radničkom. Sad, kad prošetam blokovima, vidim da je toga sve manje-započinje Aleksandar Vučić priču o svojim "sportskim danima", a ne zaobilazi ni titulu pionirskog šahovskog prvaka Beograda, Crvenu zvezdu, navijačke nestašluke, dane treniranja košarke...

Bio je najbolji fudbaler u razredu, a kad je košarka postala popularna, rešio je da se oproba i među obručima, iako je u to vreme bio visok jedva nešto više od 160 centimetara.

- Bilo je to u inat onim devojkama koje su bile zaljubljene u Dražena Petrovića i igrače Jugoplastike. Da im pokažemo da i mi iz Beograda možemo da uradimo nešto. Do tri noću smo šutirali na onaj koš i sanjali kako tim velikanima dajemo trojke u poslednjoj sekundi. Sećam se, u zgradi do moje je živeo Boban Janković, Zvezdina legenda i onda smo svi gledali njega kako igra, zakucava. On je bio super lik, uvek je voleo da izađe da igra basket s nama, iako je bio velika zvezda - priča Vučić i dodaje da je košarku, iako je celog života vatreni navijač Zvezde, ipak trenirao u Partizanu.

Objašnjava da je Zvezda u to vreme jurila talente po centru grada, dok je Partizan imao školu baš u Bloku 70.
- Oni su valjda prepoznali da deca iz blokova najviše vole basket, pa su svi dobri igrači, od Saleta Đorđevića pa nadalje, uglavnom porasli u Novom Beogradu. Sa mnom u Partizanu kao centar je u to vreme igrao neki Juda, koji je bio 185 visok, pa su ga svi nešto forsirali. Ja sam tad imao 161, i sve su mi pričali: "Hajde, možeš da igraš pleja, ali nikad nećeš porasti do 190". Ja sam u međuvremenu porastao do 199, a taj momak je ostao na 188. Tako da savetujem klincima da se ne razočaraju kad im trener ne da da igraju, da ne odustaju - priča Aleksandar Vučić.

Kopačke i košarkaške patike okačio je o klin negde sredinom osamdesetih, kad ga je uhvatilo ono mangupsko doba, tuče između Blokova 45 i 70. Priznaje da je bio prilično nestašno dete, zbog čega je često uspevao da zaradi i poneki šamar od oca.


RAZMAZIO SAM DANILA I MILICU

Aleksandar, ponosni otac osmogodišnjeg Danila i dvogodišnje Milice, kaže da je sada u periodu života kada je njegovo "drugo ja" vezano za to da deci posveti što više vremena i u svemu im udovolji.
- Takva je veza između nas da je to teško opisati. Svako jutro kad se probude, oni dođu, pa skaču po tati i čini mi se da ničeg važnijeg od toga nema. Kad dobijete decu, prosto shvatite da i vaš život nije naročito važan, samo to kako će oni da žive - priča Vučić, i priznaje da su mu deca, najviše njegovom zaslugom, pomalo razmažena.
- Šta da radim kad nisam u stanju da podignem ruku na njih? I sumnjam da ću ikada moći. Danilo je već veći. Trenira košarku, uči se tamo redu i disciplini, pa je sve manje razmažen, mada ume da bude tvrdoglav. Na tatu. Ali je ćerka zato ljubimica, komandant i pravi harambaša. Ona je ta koja određuje sve u kući - sedam puta dnevno traži da se presvuče da bi bila što lepša i ajde sad vi probajte da joj to ne ispunite - ponosno priča Vučić.

OD KONOBARA DO POLITIČARA

Vučić naglašava da, iako je odrastao u Novom Beogradu, nikad nije bio klasično beogradsko dete. On i brat su, još kao školarci mešali beton i malter, tovarili balvane i znali da na leđa uprte po dva džaka cementa.
- Otac mi je rođen u Beogradu, ali je poreklom iz zapadne Bosne, iz sela Ćipuljića kod Bugojna. NJemu su ustaše pobile celu familiju, a baka, koja je tada bila trudna, proterana je iz sela i tako je moj otac preživeo. Zato je posle poželeo da obnovi to što su nam ustaše uništile, pa smo i mi kao deca radili tamo. Zato valjda ni brat ni ja nismo toliko razmaženi. Tamo sam radio u kafani kao konobar, pa vodio kafanske poslove. Mada, najteže mi je bilo utovarivanje balvana jer je za taj rad sa capinima bitnija velemajstorska tehnika nego snaga. A, ja to nikad nisam potpuno savladao - priča Vučić i dodaje da je i u Londonu radio u hardver šopu. U početku je zarađivao dve funte po satu, pa dve i po, pa tri i tako uspevao da plati sebi sobu i ponešto uštedi tokom školovanja.




- Već sa 14 godina sam, bez javljanja ocu i majci, pobegao na utakmicu Dinamo - Zvezda u Zagreb. Roditelji su tad bili šokirani, ali mi je to posle bilo redovno. Čak ni na matursko veče nisam otišao jer se baš tog dana u Nikšiću igrala utakmica Sutjeska - Zvezda. Poslednja u ligi, Zvezda je osvajala titulu. Rekao sam mojima da idem na maturu i praćen njihovim pridikama o tome "kako sam to na maturu krenuo u farmerkama, majici i teksas jakni", otišao pravo na voz. Stvarno sam bio vatreni navijač, išao na svaku utakmicu. Neki su govorili da sam jedan od vođa navijača, mada ja na to nikad nisam tako gledao. Mene je ova starija ekipa dovela na stadion, Prle i ti momci, a posle sam sa njima išao svuda - Rijeka, Zagreb, LJubljana, Sarajevo... I u inostranstvo, kad je bila ona Zvezdina legendarna generacija - priseća se Vučić.

Na utakmice je prestao da ide već posle vojske, kad je počeo da radi, završava škole, bavi se ozbiljnim stvarima.. Sad na "Marakanu" ponekad odvede sina Danila.
- Prosto, besmisleno je da se kao odrastao čovek mlatite po tribinama. To je, ipak, za neko momačko vreme - priča i dodaje da mu je od sporta ostao poneki odlazak u teretanu i klupa za dizanje tegova, koju je namontirao kod oca u vikendici.

Ali, zato sad ima druge opsesije.
- Mislim da nema više od stotinu ljudi koji se u Srbiji bolje od mene razumeju u vina. To je hobi o kom bih mogao da pričam satima jer vino je božansko piće, važnije od hrane. Moj otac voli vina, pa sam to nasledio od njega. Sad, ne znam dali ću imati svoj vinograd jer mislim da nisam sposoban da grožđe uzgajam, ali bih voleo da jednog dana imam podrum u kom bih držao najbolja vina... Najskuplja, naravno, ne mogu sebi da priuštim, ali mogu da znam za njih. A, normalno, uz dobro vino uvek ide i najbolja hrana, pa kod mene u kući uvek ima dobrog kulena, pršute, sira kozjeg i ovčjeg... Mada, volim i čvarke, knedle sa šljivama. Ne pušim, ne pijem kafu ni žestoka pića, ali volim da popijem čašu dobrog španskog ili portugalskog vina. U životu sam popio možda tri čaše viskija, ne računajući ono, posle utakmice Zvezda - Olimpik u Bariju, kad sam se poslednji put napio... Ali, to je bilo u Bariju. U Srbiji nisam nikada - dodaje u šali.

Odrastao je uz reku, pa kaže, prosto ne može a da je ne voli. Na keju je prvi put poljubio devojku, šetao tuda bezbroj puta, na nasipu između dva novobeogradska bloka se više puta potukao...
- Volim i Dunav, ali je Sava, ipak, moja reka. U njoj, verovali ili ne, volim i da se kupam. Nikad mi nije prljava, a do Ade Međice i nazad preplivao sam bezbroj puta. Da nije toliko komplikovano, bilo bi idealno da čovek može da ima neki manji čamac... Jedino što još nisam naučio, a voleo bih, je da pecam. Ali, naučiću i to - planira Vučić.
A. Klarić-Žak

Izvor: Glas Javnosti