Prica o pivu... :: Burek kafana ~ Kutak za hedoniste

ZADOVOLJSTVO U PENI

Pivo su oduvek svi voleli - oni koji ga piju zbog zadovoljstva, a oni koji ga prodaju zbog zarade

Pivo - taj čarobni napitak, kao čudesni izum ljudskog duha i kao dar prirode, harmoničnog ukusa, kontroverznih osobina: iako je gorko - ipak sladi, iako je hladno - ipak greje, to je piće za tugu i veselje, to je tečnost, a to je i hleb. Blago svakodnevnog života - za osveženje, da prekrati vreme, pratilac dobrog raspoloženja i izvor počinka.
Pivo kao plod ljudskog uma nije nastalo odjedanput, već je stvarano vekovima. Još je praistorijski čovek otkrio da divlja pšenica i ovas, potopljeni u vodu, daju tamnu, penušavu i osvežavajuću tečnost, posle čijeg se pijenja poboljšava raspoloženje i snaga. Pivo zauzima posebno mesto u životu ljudi već od samog početka civilizacije. Zapisi na sumerskim glinenim pločicama svedoče nam o poljoprivrednoj delatnosti 4.000 godina pre Hrista, opisujući postupak spravljanja piva. Skoro polovina roda ječma koristila se za proizvodnju piva. Proizvodili su 19 vrsta piva. Žene su bile te koje su pravile pivo od ječmenog hleba i prodavale ga. Mesopotamski pivari nisu cedili pivo, pa je u tečnosti plivalo i zrnevlje ječma. Zato je gost uz zemljani vrč piva dobijao i cevčicu od jedne vrste palme ili trske.
Sumerska epika o stvaranju sveta u Gilgamešu peva o božanstvima "koja sladano pivo piju trskom, a taj im napitak ukloni brige i razveseli im srce".
Pivo od ječmenog slada prvi su proizveli Vavilonci. Od ovog naroda najstarije civilizacije naučile su spravljati hranljiv i osvežavajući napitak - Egipćani, Persijanci, potom Grci, Rimljani, Španci, Gali, Germani i Sloveni. Proizvodnja piva kod Vavilonaca bila je poznata još negde oko 2.800. godina pre Hrista. Umetnost pravljenja piva i ječmenog hleba su u osnovi usko povezani. Pivo se pravilo od ječmenog hleba (koji se kasnije nazivao bappir) koji se mogao jesti kao hleb ili ubaciti u masu za fermentaciju.
Proizvodnja piva i hleba bila je svakodnevna aktivnost u starom Egiptu, gde se i jedno i drugo redovno pravilo kod kuće. Istoričari smatraju da se pivo pripremalo mrvljenjem dobro uskislog, slabo pečenog hleba, u vodi i vrenjem procedjene tečnosti. Iako su stari Egipćani znali da od žitarica pripremaju osvežavajuće piće zvano synthum, u koje su dodavali gorko korenje i začine, hmelj nisu koristili kao začin. Egipćani su upotrebljavali dvostepeni postupak: prvo su zrnevlje pošećerili, što objašnjava raznoliku morfologiju skrobnih zrnaca u staroegipatskim ostatcima piva, a zatim su odliveni rastvor šećera i skroba previrali u pivo.
U staroj Grčkoj i Rimu vino je bilo najomiljenije piće, dok je u Severnoj Evropi pivo igralo daleko značajniju ulogu u svakodnevnom životu, te je takva tradicija prisutna i danas.

PIVARSTVO U SRBIJI

U XV veku, za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića, privredni život u Beogradu počeo je brzo da raste. Počelo je da se pije i pivo kao novo piće, preneto od severnih suseda. Kuvali su ga u domaćinstvima, u kafanama, pa i samoj rezidenciji vladara. Za vreme austrijske okupacije Beograda, u periodu od 1718. do 1739. godine pivarstvo prevazilazi okvire domaće zanatske proizvodnje i dobija fabričke razmere. Na Dorćolu su austrijski doseljenici i preduzimači izgradili dve male pivare. Kada su se Turci ponovo vratili u Beograd, pivari ne odlaze daleko, prelaze na levu obalu Dunava i Save, da bi produžili rad u pivarstvu u Zemunu i Pančevu, a pivo je dovoženo u Beograd.
U XIX veku knez Miloš Obrenović ispoljio je veliko interesovanje za pivarstvo. Izgradio je u Beogradu, na uglu ulica Balkanske i Gepratove, novu, veliku pivaru, koja je kasnije odigrala značajnu ulogu u kulturnim i političkim zbivanjima. U velikoj pivari održavali su se i prve pozorišne predstave u Beogradu. Istovremeno kada i velika kneževa pivara, počela je da se gradi i mala pivara na mestu današnje pivare Skadarlija, a vlasnik je bio Filip Djordjević.
Kraj XIX i početak XX veka obeležile su mnoge tehničke novine, koje su uvedene, kako u beogradske, tako i u ostale pivare na teritoriji današnje Jugoslavije. Sve novine prvi je uvodio Djorde Vajfert, vlasnik pančevačke pivare, koji je izgradio novu veliku pivaru i u Beogradu, ispod Topčidera, na mestu današnje velike jugoslovenske fabrike BIP.
U srednjem veku pivare su brzo nicale, ali su se mnoge od njih brzo i gasile. U XIX veku, naročito u prvoj polovini, došlo je do značajnijeg razvoja pivarstva, medutim, i u tom periodu proizvodilo se na zanatski način i tipično sezonski. U to vreme nisu bile ni razvijene komunikacije, pa se pivo teško prevozilo do gradskih i drugih naselja u kojima se ovaj penušavi napitak nije proizvodio.
Pronalazak parne mašine bio je vrlo značajan i za pivarsku industriju jer je njena primena u mnogome poboljšala unapredila proces proizvodnje. Odnosno, bilo je omogućeno da se sa zanatskog predje na industrijski način proizvodnje. Vlasnici pivara, ili najčešće akcionarska društva koja su imala kapital brzo su razvijali proizvodnju.
Svaka modernizacija pivare značila je nabavku nove tehnike i tehnologije i stvaranje uslova za dalje poboljšanje kvaliteta piva. Može se reći da je poslednjih godina kvalitet piva značajno poboljšan, a stvorene su i nove vrste koje u svemu podmiruju sve veće potrebe potrošača.

PIVARSKE TRADICIJE JUGOSLAVIJE

Pivara u Apatinu gradjena je l756. godine. Kada je Carska komora iz Beča odobrila rad, pivara je imala kapacitet od 12.000 hektolitara piva godišnje. Danas, posle rekonstrukcije i modernizacije koja je u toku, kapacitet proizvodnih pogona se povećava na 1.500.000 hl. godišnje i apatinska pivara će se uvrstiti medju najveće proizvodače ne samo u Jugoslaviji već i u Evropi. Proizvodi tradicionalno, standardno kvalitetno pivo pod imenom "Jelen". Jedan od najatraktivnijih proizvoda je novi "Pils light" pivo.
Proizvodnja piva u Beogradu ima dugu tradiciju. Poznato je da je proizvodnja u XV veku bila masovna - proizvodilo se u domaćinstvima, kafanama kao i na dvoru. Turska okupacija je značajno smanjila proizvodnju piva, ali je ona ponovo oživela u vreme austrijske, a potom i austrougarske okupacije, kada su iz Nemačke došli majstori za vrenje i proizvodnju piva.
U Zemunu je do kraja XVIII veka postojala pivara koju je držao pivar Konstantin Hadija. Ova pivara je izvozila pivo u Beograd. Na inicijativu Hadija došlo je do izgradnje prve veće pivare u Beogradu. Ta pivara je kasnije postala vlasništvo kneginje LJubice, a podignuta je na uglu današnjih ulica Gepratove i Balkanske, 1839. godine. Sredinom XIX veka, počela je sa radom još jedna pivara, na površini izmedu Skadarske i Cetinjska ulice. Pivaru je osnovao Filip Djordjević.
Drugi period razvoja pivara u Beogradu počinje sa uvodenjem pare kao pogonske snage i izgradnjom kompleksa Vajfertove pivare 1873. godine.
Pravu renesansu proizvodnja piva doživljava od 1963. godine kada je došlo do uspešne integracije dve pivare u Beogradu, a posle i onih u Čačku i Sremskoj Mitrovici, odnosno od stvaranja BIP-a.
Kapacitet pivare BIP je čak 1.500.000 hektolitara. Asortiman proizvoda je raznovrstan: standardno pivio "BIP" ili "Zlatno pivo", i vrlo kvalitetno pivo "Aleksandar".
Bečejska pivara prvi put se spominje 1806, godine. Osnivač pivare bio je nemački kolonista Rajh, koji je od Potiske krunsko-županijske skupštine dobio odobrenje da izgradi pivaru na obali Tise u Bečeju. U početku se proizvodnja piva odvijala na zanatski način. Početni kapacitet iznosio je 7.300 kofa (oko 4.000 hektolitara), a grad je imao 4.000 stanovnika.
Zbog povećanog interesa potrošača, 1845. godine počinje otakanje piva u flaše od 0,38 litara. Povećano otakanje u boce išlo je sve do 1876. godine, kada je pivaru kupio veleposednik iz Bečeja Ginhder Ignac, a on je iste godine pivaru dao u zakup braći Karolju i Nandoru Gerber, majstorima za kuvanje i proizvodnju piva, koji su proizvodnju podigli već naredne godine na 10.000 hektolitara. Sadašnji izgled pivara je dobila u periodu od 1888. - 1900. godine. Zbog ekonomske krize 1934. godine pivara je otišla u stečaj. Početkom 1941. godine pivara ponovo radi pod imenom A.D. "Merkur". Posle Drugog svetskog rata fabrika piva "Partizanka" doživela je najdinamičniji razvoj. Od 1971. do 1997. godine obavljene su najobimnije rekonstrukcije i ulaganja. Postavljena su postrojenja za punjenja piva u burad, da bi se izašlo u susret željama brojnih ljubitelja točenog piva u krigle.
Osnovni proizvod je pivo - svetlo i tamno, komercijalno nazvano "Old Gold". Godišnji obim proizvodnje je oko 250.000 hektolitara.
Pivara Valjevo osnovana je 1860. godine. Podigao ju je Dimitrija Mitrović, koji je sa relativno malim kapitalom omogućio egzistenciju priručne radionice za proizvodnju piva. Dolazak u Valjevo Jozefa Ajhingera, kvalifikovanog pivara iz Bavarske, bio je od presudnog značaja za poboljšanje i proizvodnju kvalitetnog piva. Od 1874. godine pivara nosi naziv "Lazarević i kompanija".
Početkom XX veka nabavljene su nove mašine, rekonstruisana su kompletna mašinska postrojenja, povećan kapacitet punionice, započela je sa radom sopstvena sladara. Posle Balkanskih ratova Bajlonijeva pivara iz Beograda otkupila je gotovo sve akcije Valjevske pivare. Osnovano je akcionarsko društvo (1913.godine) "Srpsko AD za proizvodnju piva, slada i leda". U okviru ovog akcionarskog društva Valjevska pivara imala je sve uslove za brži razvoj. Od 1923. do 1926. godine vršena je modernizacija pivare. Posle drugog svetskog rata (1946. - 1991.) pivara nosi naziv "Jedinstvo". U tom periodu su vršene velike rekonstrukcije pivare, koja danas proizvodi oko 600.000 hektolitara piva godišnje.
Asortiman valjevske pivare je: "Valjevsko pivo" koje se proizvodi i puni u ambalažu od 0,33 i 0,5 l kao i u buretu od 50 litara. Od specijalnih piva proizvodi "Ajhinger pivo" i "Valjevski pilsner".
Vršačka pivara osnovana je 1730. godine. Pivara je osnovana dolaskom grupe nemačkih doseljenika kao komorska pivara i bila je pod kontrolom države. Pivara je sve do 1844. godine u vlasništvu porodice Greber, kada je zajedno sa zemljištem otkupljena od strane Vršačkog magistrata. Po ukidanju pivare, Vrščani piju pivo koje se dovozi iz Pančeva, Partoša i drugih mesta.
Tek 1859. godine Jovan Cofman traži i dobija dozvolu za proizvodnju piva i već u martu iste godine pivara počinje sa radom. Cofmanova pivara je 1888. godine sasvim iznova izgradena, a 1913. godine ponovo moderno preuredena, kada dobija parni pogon. Iako je uspešno radila, njen tadašnji vlasnik Akoš Cofman se odlučio da obustavi proizvodnju piva. Pivara nije radila čitavih deset godina. Nakon drugog svetskog rata 1945. godine dovodi se pivara u normalno stanje i puštena je u proizvodnju.
Vršačka pivara "Šampion" proizvodi visokokvalitetno svetlo i crno pivo. Na tržištu se nalazi pod nazivom "Šampion pivo" - svetlo, "Šampion crno pivo" i "Zoffman" pivo. U 1997. godini pivara je proizvela 323.000 hektolitara piva.
U Zaječaru sa industrijskom proizvodnjom ovog napitka se krenulo 1895. godine, kada je izgradjena "Akcionarska pivara". U periodu od osnivanja do 1910. godine proizvodnja piva je zanatska. Prvo otakanje piva vršeno je u buradima od 12,5, 25, 50 i 100 litara. Nešto kasnije, pivo je počelo da se otače u boce od 0,75 litara.
Danas, fabrika piva "7. septembar" ima kapacitet oko 350.000 hektolitara. Asortiman piva: standardno svetlo pivo "Zaječarsko pivo","Pils plus" je kvalitetno pivo, "Nikola Pašić" je tamno pivo, a "Radler" pivo se sreće u dve varijante.
Proizvodnja piva u Zrenjaninu počela je 1745. godine, kada se u tadašnji Veliki Bečkerek doselio kolonista Sebastijan Krajcajzen, pivar, i otvorio prvu radionicu piva. Pivara u Velikom Bečkereku bila je u rukama gradske uprave sve do 1871. godine, kada je kupuje Zoldi Hugo. Sve do 1874. godine fabrika je otakala pivo isključivo u burad.
Lazar Dundjerski kupio je pivaru 1891. godine, a posle njegove smrti nasledio ju je njegov sin dr Gedeon Dundjerski. Nakon rekonstrukcije, 1922. godine, proizvodnja se povećala na 40.000 hektolitara piva.
U prvim danima posle Drugog svetskog rata fabrika je bila u veoma lošem stanju.Veliki požar 1948. godine naneo je nova oštećenja. Rekonstrukcije 1959., 1968. i 1980. i ulazak u IPK "Servo Mihalj" pivara je modernizovana i osposobljena za proizvodnju 350.000 hektolitara piva godišnje. Proizvodi se svetlo, crno i porter pivo. Asortiman piva: "Svetlo pivo", "Crno pivo", zatim "Šampion pivo" i "Porter".
Nikšićka pivara - "Trebjesa". Proizvodnja piva u Nikšiću počinje 1896. godine. Prvu pivaru osnovao je Vuko Krivokapić. Prva proizvodnja iznosila je 1.500 hektolitara piva. U Prvom svetskom ratu je prestala sa proizvodnjom. Obnovljena je tek 1931. godine. Drugi svetski rat je još jednom prekinuo proizvodnju. Proizvodnja je počela nakon rata 1946. godine kada je proizvedeno 3.260 hektolitara piva. Posle modernizacije proizvodnje 1980. godine proizvodnja se popela na 498.000 hektolitara piva. Sadašnji zaokruženi kapaciteti "Trebesje" omogućuju godišnju proizvodnju 750.000 hektolitara kvalitetnog "Nikšićkog piva".
Pivara "Niš" - osnovana je 1884. godine. Jovan Apel, vlasnik pivare u Aleksincu sagradio je parnu pivaru u Nišu, kapaciteta maksimalno 20 hektolitara dnevno. Od 1910. do 1925. pivaru je preuzelo akcionarsko društvo "Nišavac", a 1925. pivaru kupuje Gedeon Dundjerski iz Velikog Bečkereka koji je potom 1935. godine ponovo vraća vlasnicima porodici Apel, koji su upravljali sve do kraja Drugog svetskog rata. Posle rata pivara nosi ime "Crvena zvezda" i proizvodi naredne dve godine po 7.500 hektolitara piva. Od 1958. godine do l962. godine posluje u sastavu Fabrike piva u Beogradu. U periodu posle osamostaljivanja, radjeno je na osavremenjavanju i gradnji novih kapaciteta. Najznačajnije je to što je izgradjena varionica kapaciteta 500.000 hektolitara piva sa savremenom opremom. Asortiman piva: "Sindelić"
Pančevačka pivara. Proizvodnja piva u Pančevu počela je 1722. godine. Pivara je osnovana po ugovoru koji je zaključio Abraham Kepiš sa Zemaljskom administracijom Austrije. Proizvodilo se na zanatski način, a kapacitet je bio 10.950 kofa, ili 6.100 hektolitara. Pivara je od l847. godine u vlasništvu porodice Vajfert, koja je dala značajan doprinos razvoju pivarstva u Pančevu i Beogradu.
Pred Prvi svetski rat pivara je dostigla kapacitet 31.000 hektolitara piva, a u periodu 1921. - 1927. nakon rekonstrukcije kapacitet se povećava na 50.000 hektolitara.
Posle Drugog svetskog rata fabrika piva u Pančevu doživljava najuspešniji razvoj, posluje kao Narodna pivara. Od 1964. godine pivara je u okviru kombinata PIK "Tamiš". Pivara Pančevo je medju prvima u zemlji uvela pasterizaciju piva. Velikim investicionim zahvatom 1987. povećan je kapacitet proizvodnje piva na 400.000 hektolitara godišnje. Pivo se toči u flaše i u burad. Asortiman piva: "Pančevačko extra" i "Weifert Ur Bier".
Pećka pivara. Fabrika piva u Peći puštena je u rad 1971. godine i u toj godini proizvela je 10.000 hektolitara piva "Meckatzer Pils" (po nemačkoj licenci). Od 1976. godine Pećka pivara proizvodi sopstveno pivo "Extra", a proizvodnja raste sve do 300.000 hektolitara godišnje.
Od 1988. godine načinjen je plan povećanja kapaciteta, tako da danas pivara ima instaliranu najmoderniju opremu za proizvodnju piva: varionicu kapaciteta 600.000 hl piva, novu liniju za otakanje piva (36.000 flaša na sat), novi filter (300 hl na sat) i novi vrioni podrum ukupne zapremine 37.800 hektolitara.
Jagodinska pivara. Nastala je 1852. godine. Osnivač pivare bio je Filip Stanković, trgovac iz Smedereva. U razvoju pivare posebno su značajna tri perioda: od osnivanja do kraja Prvog svetskog rata, pivara je prešla od zanatske na industrijsku proizvodnju piva. Sredinom šezdesetih godina prošlog veka vlasnik pivare je postao Jovan Kosovljanin. Uvodenjem parne mašine krajem devetnaestog veka doprinelo je da se modernizuje tehnološki proces proizvodnje piva.
U prvim godinama XX veka jagodinsku pivaru preuzima Akcionarsko društvo, sa pretežno češkim kapitalom, a to je omogućilo da se do početka Prvog svetskog rata podigne nova pivara i sladara. Nakon rata proizvodnja je brzo obnovljena i već 1923. godine dostiže proizvodnju od 70.000 hektolitara piva, dok su instalisani kapaciteti iznosili 120.000 hl. Uz to jagodinsko pivo bilo je na glasu po kvalitetu, pa se dobro prodavalo.
Od 1960. godine intenzivno se investiralo, tako da su stvoreni kapaciteti za godišnju proizvodnju od 100.000 hl. Nastavkom ulaganja u periodu od 1991. do danas kapacitet proizvodnje stalno raste, tako da je 1998. godine proizvedeno 700.000 hl piva. Asortiman piva: Jagodinsko svetlo ekstra pivo; Jagodinsko svetlo pivo "Simbol"; Jagodinsko svetlo pivo "Ekstra"; Jagodinsko svetlo pivo "Croaf".
Čelarevska pivara. Pivara u Čelarevu osnovana je 1892. godine. Osnovao ju je veleposednik Lazar Dundjerski. Pivo je od osnivanja pivare pa sve do 1980. - tih godina nosilo naziv ČIB po prvobitnom nazivu samog mesta. Kapacitet pivare bio je 10.000 hl godišnje.
Može se reći da Čelarevska pivara ima skoro idealnu lokaciju. Južna Bačka ima izvanredno zemljište i klimatske uslove za gajenje obe osnovne sirovine za pivo - ječma i hmelja. Hmelj iz južne Bačke poznat je širom sveta. Danas je ova pivara jedina u Jugoslaviji koja svoje potrebe u hmelju u potpunosti zadovoljava sa svojih površina.
Značajni tehnološki razvoj pivare počinje tek 70-tih godina dvadesetog veka. Tada je kupljena nova varionica "Steinecker" kapaciteta 400.000 hl/god. Mada je sve do 1975. godine pivara proizvodila oko 150.000 hl piva.
Tokom 1980. godine sagradjena je za današnje pojmove, najmodernija hala za dve linije za otakanje piva u flaše, sagraden je moderni sistem hladjenja i otakanja u burad. Posebno nagli razvoj pivara doživljava 1990. godine kada se montira najsavremenija, potpuno automatizovana varionica kapaciteta 1.200.000 hl godišnje. Asortiman piva: "Lav pivo" i "Lav premium".

SAVREMENA PROIZVODNJA PIVA

Pivo, kao slabo alkoholno piće, proizvodi se procesom alkoholnog vrenja iz slada, uglavnom ječmenog, hmelja, vode i pivskog kvasca. Pivo je cenjeno piće, ne samo zbog prijatnog ukusa i osvežavajućeg dejstva, već i zbog visoke hranljive vrednosti. Jedan litar piva ima kaloričnu vrednost oko 700 cal.
Osnovne faze u proizvodnji su:

l. Proizvodnja sladovine
2. Glavno i naknadno vrenje
3. Filtracija i punjenje ambalaže

Sladovina je vodeni ekstrakt slada i nesladovanih žitarica koji se dobija posebnim postupkom u tzv. "varionici". Proizvodnja sladovine vrši se po sledećim fazama: - Mlevenje (drobljenje) otklicanog suvog slada; - Ukomljavanje ili ekstracija suvog slada; - Cedjenje sladovine; - Kuvanje i hmeljenje; - Filtracija i punjenje ambalaže.
Ukomljavanje slada je postupak kojim dolazi do razgradnje u vodi nerastvornih materija slada i nesladovanih žitarica,uglavnom skroba i belančevina, do prostijih jedinica, glukoze i aminokiselina. Cilj je dobiti vodeni ekstrakt koji sadrži fermentabilne materije koje će kvasac alkoholnim vrenjem prevesti u CO2 i alkohol. Na kraju postupka dobija se "ošećerena sladovina". Cedenjem, "ošećerena sladovina" se oslobadja od nerazgradenih delova zrna, a izdvojena plevica slada predstavlja prirodan filtracioni sloj.
Kuvanjem sladovine postiže se više efekata: uparavanjem vode podešava se sadržaj ekstrakta na željenu vrednost, steriliše se i bistri sladovina, inaktivišu enzimi, sintetišu jedinjenja koja daju karakterističnu boju i ukus. U toku kuvanja vrši se i hmeljenje sladovine pri čemu dolazi do ekstrakcije hmeljnih smola i eteričnih ulja. Hmeljenje se vrši u porcijama kako bi se postigla odgovarajuća gorčina i aroma. Dodavanje prve porcije hmelja na početku kuvanja najviše doprinosi gorčini piva, jer tokom kuvanja dolazi do izomerizacije a - kiseline u obliku veće gorčine. Dodavanjem porcije hmelja na kraju kuvanja sladovine je bitno zbog arome piva, koja potiče od eteričnih ulja koja su nestabilna i lako isparljiva jedinjenja.
Ohmeljena sladovina se filtracijom odvaja od toplog taloga, nakon čega se hladi na temperaturu vrenja i aeriše.
Glavno i naknadno vrenje. U proizvodnji lager piva (kod nas je zastupljena ova proizvodnja) razlikuju se dve faze vrenja: glavno i naknadno vrenje. Glavno vrenje odvija se na temperaturi od 10 - 14 °C, posle "inokulacije" ohladjene sladovine (8 - 10 °C) pivskim kvascem u količini od 0,5 kg/hl. U toku vrenja dešava se niz enzimskih procesa, a glavni proces je razgradnja šećera na alkohol i CO2 pri čemu ćelije kvasca dobijaju energiju za obrazovanje novih materija neophodnih za životnu aktivnost, rast i razmnožavanje. Po završetku glavnog vrenja, nakon 5 - 7 dana, kada prevri najveći deo fermentabilnog ekstrakta (oko 80%), dobijeno "mlado pivo" se naglim hladenjem na temperaturu 0 - 5 °C oslobadja kvasca koji se taloži zajedno sa koloidnim belančevinama. "Mlado pivo" se zatim prebacuje u tankove za odležavanje sa pritiskom od 1 bar i temperaturom 0 °C . Faza naknadnog vrenja u modernijim tehnologijama traje 15 - 30 dana. To je faza lagane fermentacije zaostalih količina šećera, bistrenja piva, stvaranja i vezivanja CO2, u kojoj pivo dobija prepoznatljive karakteristike ukusa i mirisa.
Filtracija i punjenje ambalaže. Pivo kao gotov konzumni proizvod mora biti kristalno bistro, kao i koloidno i biološki stabilno. U te svrhe pivo se filtrira i stabiliše pasterizacijom, a potom se puni u željenu ambalažu.