Sergio Leone

Nekada davno kada su se filmom još uvek bavili ljudi koji su film doživljavali kao umetnost i težili tome da stvore dela koja će stajati rame uz rame sa delima Mozarta, Dostojevskog, Betovena i Da Vincija, živeo je čovek po imenu Sergio Leone.
E sad da bi shvatili na pravi način koja je njegova uloga u celoj ovoj priči moramo za trenutak da se vratimo na celokupnu situaciju u filmskom svetu u to doba.
Nakon veoma plodnih 40-ih i prvih par godina 50-ih celokupna filmska industrija pogodjena raznim faktorima a pre svega Mekartijevim (američki senator iz 50-ih) lovom na crvene veštice (komuniste) proživljava najteže trenutke od svog nastanka. Veliki broj umetnika:glumaca, scenarista, režisera, scenografista dospeva na crne liste i suočava se nevidljivom zabranom koja im ne omogućava da rade ono što najbolje znaju, da se bave filmom. Naravno ovo kao i u svakoj drugoj prilici koriste mediokriteti koji polako ali sigurno guraju celokupnu umetnost na put bez povratka (snimajući gomilu ispraznih komedija i skupih istorijskih spektakla). Ali na sreću negde u to vreme u Evropi, grupa mladih filmskih entuzajista, odrasla na Američkom filmu iz 30-ih i 40-ih, oseća da ima šta da kaže, što uskoro i čini predvodjena duom Godar/Trifo, gde ovaj prvi na osnovu ideje ovog drugog snima film pod imenom Breathless te davne 1960. godine. Možda sada nama deluje da je to tek jedan običan film ali verujte mi nije tako, u pitanju je jedno od najznačajnijih filmskih ostvarenja ikada, taj film je pokrenuo čitav talas mladih autora na obe strane okeana i omugućio da se filmu udahne nova životna snaga gotovo preko noći. Sa svih strana javljaju se novi filmski autori kao što (Godar, Trifo, Leluš, Antonioni, Polanski, Kubrick, Lindsay Anderson...) ta nova navala energije prenosi se i na muziku gde dolazi do pojave Mozarta 20.veka jedne Engleske grupe pod imenom The Beatles. Sve u svemu film je spašen, ali da li baš svi žanrovi, verovatno već pogadjate da je neki žanr morao da prodje kao siromašna rodjaka na banketu kod bogate familije, naravno taj žanr je bio Western. Elem glavni motori koji su gurali ovaj žanr u proteklih 25 godina (Howard Hawks i John Ford) gube polet i zamah ostavljajući sam žanr na hiruškom stolu svesni i sami da mu nema pomoći, ali tada na scenu stupa naš junak.
       Sergio Leone, mladi režiser koji je prethodno snimio samo jedan film i to istorijskog karaktera Kolos sa Rodosa i režirao čuvenu trku dvokolica u filmu Ben Hur, rešio je po svaku scenu da snimi Western i to  reprizirajući osnovnu priču kultnog Kurosawinog filma Jojimbo i unajmljujući za glavnu ulogu malo poznatog televizijskog glumca po imenu Clint Eastwood. Želeo je naš Leone, Henry Fondu, ali kao što reče onaj Vojvodjanski Madjar “nije mog’o da ga ima”, no bi šta bi i jedino što mu je falilo jeste bio kompozitor. Tada se naš Leone setio da je nekad još kao mladić išao u školu sa jednim dečakom po imenu Ennio Morricone koji je još tada voleo da komponuje, i uputi mi poziv na saradnju, koja bi prihvaćena. Tako je naš Leone snimio prvi film po imenu “Fistfull of Dollars“ koji je učinio za Western nešto slično što je učinila Fordova Poštanska Kočija, 25 godina ranije, digao ga je na noge. Preko noći Leone, Eastwood i Morricone postadoše zvezde čitav svet je gledao oduševljeno u nešto što do tada nisu videli, pitate se možda šta, pa u pitanju je Western sa stilom, bez heroja i večetih zlikovaca, bez hrabrih pionirskih žena i mile dečice koja trčkaraju oko kuće sa željom da kao i njihivi očevi jednog dana tamane zle indijance i naravno bez Američkog patriotizma bez koga se nije mogao zamisliti nijedan Western pre toga. U ovom Westernu naš junak jedva da je nešto bolji od protivnika koje ubija, protivnici pak u odnosu na našeg junaka imaju opet kakav takav motiv za svoje ponašanje. Sve u svemu Leone nam je pružio Western kakav pre toga nismo videli, western gde niko nije smo dobar ili loš, već western prepun surovih, sposobnih ljudi, spremnih na sve da postignu svoj cilj, naravno pored toga Leone se nije previše obazirao na ono filmsko pravilo da svakog filmskog lika treba predstaviti po imenu i poreklu pre nego što počenmo da pričamo priču, kod njega nasuprot, ne znamo ni odakle je glavni lik došao, ni kakvi su mu ciljevi ni kako mu je ime.Naravno glupo bi bilo da ne napomenemo ono što je bio i ostao Leonev trademark, a to je krupni kadar. Niko pre a niko ni posle njega nije koristio krupni kadar tako efektno, svi pokušaji da se opiše efekat koji on stvara u kombinaciji sa Morriconeovom muzikom pada u vodu, to bi bilo kao opisivati nekom Degine Balerine ili Da Vinčijevu Mona Lisu. Sve ovo je naravno uticalo da Ameri prozovu lik Eastwooda u ovom filmu “Man with no name“. Nakon ove euforije Italije, Španije i naravno Amerike dolazi do druge zlatne ere Westerna, pri čemu gomila italijanskih režisera želeći da oponaša Leonea snima Westerne koji stvaraju jedan novi podžanr čuveni “ Špageti Western”. Nažalost Leone se ne radja svaki dan, te većina naših Špagetija nije bila ni približno dobra kao Leonov original, uz naravno par časnih izuzetaka kao što je npr. Sergio Corbucci (setimo se njegovog “Djanga”), u Americi pak pod njegovim direktnim uticajem izdvaja se jedan režiser koji opet Westernu dodaj nešto novo, slow motion u masovnim cenama pucnjave, naravno njegovo ime je Sam Pekinpo.
No vratimo se na Leonea posle ovog filma on snima još dva koja kompletiraju njegovu Dolarsku trilogiju, “For a Few dollars more” I treći i najbolji “Dobar, Loš, Zao”.
Nakon ovoga I svetske slave koji su mu u ovi filmovi doneli Leone je rešio da snimi definitivni Western. Leone imajući veći novac na raspolaganju ispunjava svoju davnašnju želju i unajmljuje Henry Fondu u jednom od najboljih castinga ikad napravljenih. Do tada sve-Američki heroj Fonda ni jednom nije glumio negativnu ulogu ali Leonea to nije sprečilo da mu dodeli ulogu jednog od najhladnijih ubica u istoriji filma (koliko je njih sa osmehom ubilo 9-to godišnjeg klinca na platnu), što se pokazuje kao pun pogodak, pokazujući još jednom da je Leone video ono i što ostali nisu potencijal Fonde da odglumi ovakvu ulogu i da je učini legendarnom. Sam Fonda je izjavio da je najviše uživao u saradnji sa Leoneom i da mu je uloga Franka u Bilo jednom na divljem zapadu omiljena filmska uloga. Ostali deo castinga ništa manje dobar, Charles Bronson ka mistični Harmonika, Jason Robards kao Šajen i Claudia Cardinale kao Jill.
Prvi put u istoriji filma Leone je zahtevao da Morricone prvo komponuje muzičke teme pre nego što pristupi režiranju scena. Rezultat je najbolji spoj muzike i slike ikad ostvaren u filmu (filmska opera pištolja i sunca, što reče jedna američki kritičar), pri čemu svaki od glavnih likova ima svoju muzičku temu koja se pojavljuje svaki put kada je taj lik na platnu. Poznato je da je tokom snimanja scena Leone pustao muziku kako bi glumci mogli prema tome da usklade svoje pokrete i glumu. Sve ovo uticalo je da Leone podari svetu najveće filmsko dostignuće ikada.
Uzimajući u obzir da je Leone pre pisanja scenarija zajedno sa Bernardom Bertolucijem I Dariom Argentom pregledao oko 300 Westerna i da osnovni scenario ima samo 3 strane dijaloga za film koji traje blizu 3 sata, sve je ukazivalo je na to da Leone nije želeo da pristupi snimanju filma na tradicionalan način. Rezultata toga je da je Leone slikama zamenio dijalog i postigao to da ovaj film sadrži više antologijskih scena nego bilo koji drugi film, pri čemu sama kompozicija filma po svojoj savršenosti podseća na svodove Sikstinske kapele koje je oslikao Mikelandjelo. Jendostavno nijedna scena nije suvišna, nijedna reč nije izgovorena a da nema epsku težinu, nijedan kadar ne postoji a da nije legendaran.Leone je postigao ono o čemu većina sanja, stvorio savršen film. Pre par godina od jednog ljubitelja Leonea inače arhitekte čuo sam izvanredno opažanje, dotični gospodin je rekao da Leone da je kojim slučajem arhitekta, projektovao bi najveličanstvenije gradjevine 20 veka. Verujem da je bio u pravu jer kada hje reč o kompoziciji scene, tu se izdvajaju samo dva imena Alfred Hichcock i Sergio Leone. Ali za razliku od Hichcocka koji svoje scene kreirao tako da služe kao inicijalna kapisla za podizanje tenzije (npr. Scena u kojoj dva lika razgovaraju nesvesna tempirane bombe koja se nalazi ispod stola), Leone je svoje scene kreirao tako da samom liku ili uopšte radnji daju dublje (ili ti epsko) emotivno značenje. Upravo je ovo talenat koji je Leone imao u meri u kojoj ni jedan režiser nije imao pre ili posle njega. Bilo jednom na divljem zapadu je film prepun takvih scena i ja mislim da u istoriji filma ne postoji delo sa toliko epskih scena. Naravno ovaj film kao i sva velika dela kada se pojavio izazvao je podeljena mišljenja. Manji broj njih je video ovaj film kao ono što jeste ultimitivni Western i verovatno najbolji film ikada snimlje. Dok opet veći broj kritičara pre svega američkih doživeo je ovaj film kao anti western koji u potpunosti negira celokupno nasledje američkog westerna i uopšte sam ideal američkog društva, kao mesto gde hrabri i sposobni uvek uspevaju,  a loše stigne zaslužena kazna. Sve u svemu oni su doživeli ovaj film kao šamar u lice i treblo je da prodje mnogo godina i da pritom stasa jedna nova generacija filmskih režisera i kritičara (Roger Erbert) kako bi se ovaj film priznao za iono što jeste, jedan od najznačajnijih filmova u istoriji filma. Nakon ovoga filma Leoneu nude da režira film po imenu The Godfather, Leone odbija ovakvu ponudu iz razloga što je sam imao na umu snimanje jednog gangsterskog epa koji kasnije i snima pod imenom „Bilo jednom u Americi” (1984). Naravno kao što je poznato Copolla snima The Godfather, a Leone je morao da čeka punih 14 godina dok nije realizovao svoju želju. U medjuvremenu Leone snima film pod nazivom “Duck you sucker” u nekim zemljama poznat  od nazivom Pazi eksploziv/Pesnica puna eksploziva (Fistfull od Dollars)/Bila jednom jedna revolucija (once apon a time in revolution). Nakon ovoga filma Leone je producirao par Italijanskih špagetija i konačno 1984 snima svoj poslednji film ili kako bih ja rekao drugu stranu novčića svog prethodnog remek dela (Bilo jednom na divljem zapadu). Leone je za ovaj film bukvalno uspeo da restauira jedan deo New Yorka poznat pod nazivom Hell’s Kitchen, rezultat je verovatno najbolji film koji govori o zlatnim godinama Američkih gangstera ,odnosno prohibicije(20 i 30-te). Leone je uspeo da angažuje za film glumca kome se zadnjih godina najviše diveo Robert De Nira, rezultat je jedna od najboljih uloga velikog glumca. Ostatak castinga je obavljen onako kako samo to Leone zna (James Woods, Burt Young, Danny Ayello, Treat Williams, Tuesdey Weld, Jennifer Conolly...), a rezultat je gluma kakva se moze samo još videti u filmovima Švedskog genija Ingmara Bergmana. Da bi sve bilo savršeno Morricone je za ovaj film verovatno komponovao do tada svoju najlepšu muzičku temu “Cockey’s Song”, koja upravo odzvanja onim tonom melanholije, sete i žala za nečim što je moglo da bude a nije, kao i sam Leonev film. Film traje 4 sata, Leone je u početku želeo da film traje 6 sati i da se izda kao 2 trosatna filma, to nije uradjeno ali se ipak nadam da ću jednom videti integralnu verziju onoga što je veliki majstor zamislio. Kada je reč o filmu, možemo se svi složiti da je reč o jednom od najpotresnijih filmova ikada snimljenih, svaki put kada ga pogledam ne mogu a da se ne zapitam kako je Leone mogao ovako uverljivo da nam prikaže sudbine likova, rezultat je naravno uvek blaga emotivan rastrojenost koja me snadje kada pogledam ovu epopeju promašenih ljudskih sudbina.
Nakon ovoga filma Leone oduševljen De Nirom namenio mu je glavnu ulogu u svom sledećem filmu 900 dana opsade Staljingrada za koji je dobio budžet od 100 milona dolara. Nažalost jednog dana veliki mag je samo zaklopio oči i nikad ih više nije otvorio, a nas ostavio da se pitamo kakvo remek delo bi to bilo.
Leone, nesumnjivo jedan od najvećih i najoriginalnijih režisera koje je svet dao, nije imao pravog naslednika, što je i razumljivo, jer kada je talenat jednog čovek toliko unikatan da ga je nemoguće plagirati, za naslednika tu nema mesta. Kao i Pink Floyd u muzici tako i Leone stoji u istoriji filma kao apartni monument jednog velikog  umetnika koji je filmu, kao i veliki broj režisera pre njega, dao onu neophodnu težinu koja nam daje za pravo da ga nazovemo umetnošću. Rekoh Leone nikada nije imao naslednika mada poslednjih godina jedan od njegovih najvećih poštovalaca, Quentin Tarantino je poželio da mu oda Hommage svojim zadnjim filmom Kill Bill, čak je u tu svrhu i iskoristio Morriconevu muziku iz nekoliko Leonovih filmova, nažalost Tarantino nije Leone, nikad ni neće biti, i bez obzira na njegove najbolje namere, bolje je bilo da ovo nije ni pokušavao, jer snimiti „Ep a la Leone“ je praktično nemoguće ako nemate Leonea. Kao što rekoh postoje režiseri koji se ne mogu kopirati jedan od njih je i Hichcock, medjutim za razliku od Leonea on je dobio svojevrstnog naslednika koje je bez ikakvog stida reciklirao pola njegovog opusa 70-ih i 80-ih godina, ali opet je dao nešto novo tim svojim filmovima. Naravno pogadjate reče je o Brian De Palmi a filmovi su (Blow-out, Dressed to kill, Body Double, Sisters, Obsession), nažalost Tarantino nije De Palma i bez obzira na najbolje namere bolje je da se okane ćorava posla. Ako je želeo da oda počast veliko magu mogao je to da uradi nenametljivo i efektno  kao Clint Eastwood, koji je u svom poslednjem velikom filmu The Unforgiven ovo i učinio napisavši na kraju filma kratko ali efektno.

Dediceted to Sergio and Don.

Naravno reč je o Sergio Leoneu i Don Siegel-u.

Na kraju da zaključim iako ne bi bilo srećnijeg čoveka od mene da se pojavi novi Sergio Leone, znam da je tako nešto nemoguće, kao što se neće pojaviti ni novi Mozzart, ni novi Dostojevski ni novi Beatles. Ostaje nam samo da se povremeno vratimo filmovima veliko sineiste i da uvek nanovo ostajemo bez daha pred njegovim širokim pejsažima i esktremnim krupnim kadrovima dok u pozadini odzvanja muzika Ennio Morricenea .

 I da odam jedan zakasneli pomen.

Zbogom majstore i hvala...

ONCE UPON A TIME... THERE WAS LEONE

Editovao sam naslov jer mora biti kao i svi drugi u ovom podforumu! Sergio Leone je stvarno fenomenalan.