ODOZGO pripeklo, čini se, kao nikad. I usijalo sa svih strana: iz Beča, Brisela, Vašingtona.

Manastir Gračanica, u hladovini platana stihove govori devojčica:

Jesi li se nasedela na zgarištu kuće svoje,
tražeć okom i rukama kolevčicu malog Jove,
ikonicu svetog Đurđa i đerđefić svoje Ruže?

Sve je sada dim i pep’o, sve proguta čađa tavna.
Ti, slomljena krepka grana, najtužnija međ ženama,
Majko pravoslavna.

Otkad nismo čuli ovu rimu! Ali je stalno vidimo... Devojčica je Simonida Pajić (16), rođena u Vrgin Mostu, a baš na njenom danas dalekom i nedostupnom ognjištu stihove je ispevao Vladimir Nazor, 1943. godine. Ognjište predaka Simonide Pajić bilo je tada zgarište.

Nazor je zaboravljen. Ali, njegova pesma "Majka pravoslavna" traje kao sudbina kosmetskih majki. Neke pesme treba opet učiti.

Manastir Gračanica mesto podudaranja sudbina. Devojčici iz Vrgin Mosta Gračanica je bila utočište onda kada su pre 11 leta nesrećni Srbi čak iz Hrvatske pokušali na Kosmetu da saviju nova gnezda.

- Devojčica i manastir, suza i uteha - kaže Simonidina tetka Zorana. Ova žena je na Vidovdan, baš ovde u Gračanici primila orden Majke Jugovića za četvrto dete.

- Dolazimo u manastir svake godine, barem tri puta - govori devojčica, s novim domom, danas u Kragujevcu.

Zaustavljena pred freskom lepe, mlade žene kralja Milutina po kojoj je baka Mara dala ime, govori:

- Dolazimo da nađemo mir.

Ko zna koliko je devojčica, izbeglica dobilo Simonidino ime. Koliko je srpske dece kršteno ovim imenom? U gračaničkom porodilištu devojčicama rođenim u zbegovima u martovskom pogromu 2004, majke su baš takva imena davale. Jesu li znali ko je Simonida i kakvu je sudbinu imala?

Zaista, lekoviti manastirski mir. Gračanica ima magiju - da dođeš i ostaneš. A nije lako doći do ove svetinje, koja se smatra biserom svetske baštine. S ove strane, od severne Mitrovice i odozgo, od Podujeva, putevi su još visokog rizika za automobile beograskih tablica.
Manastir tihuje, Srbi zabrinuti. Ostaju u svojim baštama do cika zore, tiho razgovaraju. Mnogi ćute, kao onih dana, početkom osamdesetih, kada je Desanka Maksimović pisala svoju "Gračanicu" ("Gračanice, da si nam bar jabuka da te možemo staviti u nedra").

Stižu vesti iz Čaglavice o masovnoj prodaji srpskih imanja. Susret s monahom Petrom (Ulemekom), igumanom manastira Đurđevi stupovi i Zočište.

- Idem u Beograd da molim u našoj televiziji za jednu emisiju u kojoj ćemo konačno otvoreno da odgovorimo ko i zašta rasprodaje srpsku zemlju - potresen je iguman. Upravo se vratio iz Ugljara, a putevi su ovom monahu svuda po Kosmetu - gde je preostao srpski živalj.

- Da javno žigošemo sve koji trguju i šićare srpskom nevoljom - ponavlja monah.

Potresne priče o sudibni naroda koji je uveren da njega, u ovim teškim trenucima opstanka niko ništa ne pita.

- Svratim u manastir i kako prekoračim prag, drhtim, sve vreme drhtim - govori Zdravko Sekulić. - Kad izađem, mirniji sam. To što je manastir pod zaštitom Uneska... Šta to meni znači? Kad čujem da narod odlazi...

Uz manastir, vojnici Kfora, kao i pre što je bilo. Sestrinstvo bez reči. Nemaju blagoslov vladike da govore za novine. Vladika Artemije upravo je toga dana bio na putu kući iz Amerike. Kakve će vesti on da donese?

- Uvek nam donese istinu - odgovara sredovečna monahinja. - Istina je naša gorka. U miru zanoćimo, a ne znamo da li ćemo u miru i da osvanemo.

Ujutru, zvona. Dolazi narod. Zvona ovde imaju kome da zvone. Dolaze i stranci, vojnici ponajviše. Jedan kleči kraj kivota s moštima svetog Stefana. Drugi prilaze, celivaju mošti. Jutro je zvonilo u miru.


Izvor: Novosti

Браво за текст.Нећемо пропасти,сигуран сам, док је овакве Србадије.Не може се ни сва земља распродати, јер међе српства леже у срцу ове девојчице и њој сличних.Они су наши камени међаши!На такве се угледајмо!