Levom obalom Vltave

Prag je prelep. Svaka zgrada je divna i gde god da pogledaš, možeš samo da se oduševiš. Grad je podeljen u više kvartova, tako da je uz kartu snalaženje veoma lako.

Hradčani je ime kvarta u kom se nalazi dvor, koji je nacionalni kulturni spomenik i simbol češke države. To je najveći stari dvor na svetu, iz devetog veka, a obuhvata 45 hektara. Oduvek je bio sedište čeških kraljeva, a od 1918. godine je sedište predsednika republike. Tu se nalazi Katedrala svetog Vita u gotskom stilu, duhovni simbol češke države. Unutra su Kapela svetog Venceslava, kao i kripte s grobovima čeških kraljeva. Kraljevski krunidbeni nakit takođe se čuva na tom mestu. U blizini ove katedrale su Bazilika svetog Đorđa, čuvena Zlatna ulica, Švarcenberg palata, Palata arhiepiskopa, Černin palata i južni vrtovi dvorca. U kraljevskom vrtu je i prelepi letnjikovac kraljice Ane - Belvedere, najlepši i prvi primerak italijanske renesansne arhitekture severno od Alpa. Ispred se nalazi Pevajuća fontana. Voda koja pada u bronzanu činiju zvuči kao daleka zvona. Najbolje se čuje odmah ispod same fontane. Legenda kaže da će se onaj ko čuje zvuk svadbenih zvona venčati za godinu dana. U istom vrtu nalazi se i Mičovna, velika balska dvorana, takođe u renesansnom stilu.

Ispod dvorskog kompleksa nalaze se mnogobrojne palate s veličanstvenim vrtovima. Jedna od njih je i Valdštajn palata, koja je danas sedište češkog Senata. Ranobarokni vrt, strogo geometrijskog dizajna, nalazi se uz samu palatu. Tu je i veštačka pećina, kao i bronzane skulpture sa scenama iz Trojanskog rata i fontane. Međutim, originalne kipove su ukrali Šveđani za vreme Tridesetogodišnjeg rata. Danas su ostale samo kopije, dok su originali u švedskim muzejima. Palata je bila kuća generala kraljevske vojske Valdštajna, najveća barokna palata u Pragu.

Crkva Loreto ili Santa kaza je mala kuća u centru dvorišta. Legenda kaže da su kolibu u kojoj je Devica Marija bila u Nazaretu s malim Isusom anđeli doneli u Italiju 1291. godine i tako je ona sačuvana od nevernika koji su okupirali Svetu zemlju. Ime mesta u koje je doneta bilo je Loreto, pored Ankone. Kopije ove kuće građene su širom Evrope u vreme baroka. Poznato je blago ove crkve, liturgijski predmeti ukrašeni zlatom i dijamantima i 27 loretanskih zvona. Čuveni su i Strahovski manastir i vidikovac Petrin s kopijom Ajfelove kule. Crkva svetog Nikole je vrhunski primerak barokne umetnosti u Pragu i dominira kvartom Mala strana. Mocart je tu svirao orgulje za vreme svog boravka u Pragu. Crkva pobednice je ranobarokna građevina koju je izgradio karmelitski sveštenički red. Ona je svetski poznata po voštanoj figuri bebe Isusa. Potom se spuštamo vijugavom Nerudovom ulicom, u kojoj je i naša ambasada, do čuvenog Karlovog mosta.

DOPISNICA: PRAG
Grad u kome vreme kao da je stalo

Autor: Katarina Živanović

Poslednja viza koju sam, nadam se, u životu izvadila, trebala mi je za put u Češku, nekoliko dana neposredno pred ukidanje viznog režima. Bila je to prilika da prvi put vidim Prag. Recimo da sam je delimično iskoristila, budući da sam ga obilazila isključivo noću.

U Hilton smo stigli oko sedam sati uveče. Imali smo manje od dva sata da se raspakujemo, obiđemo grad i stignemo na večeru. I uspeli smo! Tako što smo trčali za turističkim vodičem, gubili se usput jer smo imali manje od sekunde da se slikamo pored astronomskog sata, a ulazak u radnju suvenira značio je i definitivan gubitak grupe. To se desilo koleginici i meni. Dok smo premeravale jedna drugu kako bismo utvrdile koja veličina majice sa natpisom „good girls go to heaven, bed girls go to Prag“ nam odgovara, naravno, uz bacanje pogleda na druge atraktivne motive iz radnje, izgubismo saputnike. Na samom kraju ulice sa suvenirima trebalo je odlučiti kuda dalje, levo ili desno. „Levo“ uzvikujem ja! „Da li si sigurna?“ upita me drugarica. „Sto posto“, odgovaram, iako znam da me u ovakvim situacijama moj ženski instinkt gotovo uvek navodi na pogrešnu odluku. I bi tako. Odlazile smo dublje u mrak, ali shvatismo da smo stigle u čuvenu jevrejsku četvrt, sa brojnim sinagogama i poznatim Jevrejskim muzejom. Kažu da se u njemu nalazi najveća kolekcija jevrejske umetnosti u Evropi. Naravno, sve je to bilo zatvoreno jer je bila noć. Grupa je u međuvremenu primetila da nas nema, pa su nas pozvali telefonom. Bili su na Karlovom mostu.

Nađosmo ga nekako. Jeste bio mrak i magla svuda oko nas, ali pogled sa mosta zaista je oduzimao dah. Kao, uostalom, i ceo Prag. Posebno u pretpazničnoj atmosferi, sa okićenim jelkama i lampionima na svakom uglu.

A onda, večera. U tipičnom češkom retoranu. Nije bilo kobasica koje smo svi očekivali, ali je bilo pačetine. I naravno, crnog piva. Umorni od puta, a znajući da sutra moramo da ustanemo pre osam, vratismo se u hotel.

Kolege novinare i mene put u Češku u stvari je vodio ka Prahovicama, gradiću udaljenom 120 kilometara od Praga. Ni po čemu posebnom, sem činjenice da se u njemu nalazi cementara pored koje je uskladištena deponija. Naravno, otpad je prethodno separatisan i obrađen. I nikakvog mirisa nema. Oko cementare šuma i čist vazduh, čistiji nego u Beogradu. Tako je, uostalom, u čitavoj centralnoj i zapadnoj Evropi. Ne možete uz put videti kontejnere, a kamoli đubre.

Provesmo dan u toj cementari i, ponovo po mraku, nešto pre osam, stigosmo u Prag. Pravac u hotel na tuširanje, pa na večeru. Ovoga puta u elitni restoran. Ponovo nema kobasica, već rolovano svinjsko meso u umaku od šljiva. Ja bih dodala, u umaku od džema od šljiva. Nije mi se dopalo. Nakon večere, odlučni u nameri da vidimo grad, bez obzira na buđenje pred zoru koje nas je sutradan očkivalo i uprkos čijenici da je ponovo noć, Jeca, Sloba, Velja, Kele i ja krenusmo u obilazak. I bio je to najbolji deo naše praške pustolovine. Šetali smo kaldrmisanim ulicama u centralnom delu grada, među zgradama i fasadama urađenim u baroknom stilu. Vreme u ovom gradu kao da je stalo u nekom od prošlih vekova. Tome doprinose i brojni zamkovi, a posebno Noešvajnštajn, koji je Voltu Dizniju poslužio kao inspiracija za domove princeza najpoznatijih bajki i koji se nalazi na uvodnoj špici svakog crtanog filma iz njegove radionice. Pogled na njega, kao i na druge dvorove, mostove, astronomski sat, stvara iluziju da se, bar na trenutak, nalazite mimo sveta i vremena. U nekoj bajci, možda. I budi želju da se ponovo vratite u Prag i upoznate i druge njegove čari, koje u nedostatku vremena niste uspeli prvi put.


Izvor: Danas