Stefan Tomaš kralj Bosne (1443–1461)

Tomaš je bio sin vojvode Pavla i unuk kralja Dabi-še. Prilikom krunisanja uzeo je ime Stefan Tomaš. Njegova kraljevska titula glasila je: "Kralj Božjom milo-šću Srbljem: Raške, Bosne, Primorja, Humske zemlje, Dalmacije, Hrvatske, Donjih Krajeva, Zapadnih strana i ktomu." Ali novi kralj nije bio bolji od njegovog prethodnika.

Sultan Murat II je došao sa velikom vojskom na granicu Bosne 1444 god. Kralj Tomaš nije bio spreman na rat, pa da bi otklonio opasnost plati sultanu 25.000 zlatnika i tako privremeno odkupi mir. Slab vojskovođa i slab organizator, kralj Tomaš se trudio da stvori što više prijateljskih veza i da se tako održi. Oženio se sa Katarinom kćerkom vojvode Stefana Hranića 1446 godine. Tražio je na sve strane saveznike protiv Turaka ali ih nije mogao lako naći. Pokušao je da pridobije Janka Sibinjanina, ugarske i druge katoličke velikaše. Ovi su ga svi odreda ucenivali i tražili od njega da prvo pređe na katoličku veru pa he mu onda dati pomoć. Teško tome ko od neprijatelja pomoć traži! Ne znajući šta da radi, na kraju nesrećni Tomaš je prešao na kato-ličku veru. Papa Eugen IV je ponudio Tomašu kraljevsku krunu, kao da kruna sa kojom je krunisan nije bila važe-ha, a to je bila kruna kralja Stefana Prvovenčanog.

Tomaš je odbio papinu ponudu jer se bojao pobune u narodu, njemu je trebala vojna pomoć a ne kruna. Ali od vojne pomoći nije bilo ništa, obećanja koja su mu ranije katolički velikaši davali pokazala su se praznim.Još veći problem papa je napravio kralju Tomašu kada je 18-VII-1446 izdao jedan proglas podrške kralju "u borbi protiv Turaka i jeretika". To je značilo da mu daje po-dršku protiv Turaka i protiv njegovog sopstvenog naro-da, pošto su katolici jednako nazivali jereticima bogu-milske i pravoslavne Srbe. A zatim je došla nova ucena, katolici su tražili od kralja Tomaša, za uzvrat za vojnu pomoć, da izda jedan proglas protiv bogumila 1459 god. Ovaj proglas je bio raskidanje sa politikom kralja Tvrtka I i rušenje temelja dotadašnje verske politike Srpskog Kraljevstva.

To je stvarno bio početak kraja. Oko 40 vodećih plemića, bogumila iz Bosne, napustilo je kralja Tomaša i otišlo kod vojvode Stefana u Hum. Kralj je potpuno izgubio podršku u narodu. Prelaz na katoli-čku veru doneli su kralju Tomašu samo nesreću. Postu-pci prema savetima Katoličke Crkve i katoličkih velikaša oslabili su njegovo kraljevstvo, a on je izgubio ugled u celom srpskom svetu. Despot Đurađ Branković i vojvoda Stefan Hranić smatrali su kralja Tomaša za izdajnika. Despot Đurađ je ušao sa vojskom u Bosnu i povratio ranije njegove posede koje je iz zahvalnosti bio predao kralju Tvrtku II. Kralj Tomaš je zatražio pomoć od katoličkih vladara za rat protiv despota Đurđa i među njima i od Janka Sibinjanina. Ovaj mu je glatko odgovorio, 1451 godine, da je on na strani despota Đurđa.

Još teži sukob je kralj Tomaš imao sa svojim tastom, velikim vojvodom Stefanom Hranićem. Poslao je vojsku da oduzme od vojvode Primorje i pozvao katolike na rat protiv vojvode. Među ovima bili su i Dubrovčani, koji su stupili u rat protiv vojvode 1451 godine. Kralj i njegovi prijatelji uspeli su bili da zavedu vojvodinog mlađeg sina Vladislava i on se tada nalazio u Dubro-vniku. Međutim, protiv kralja Tomaša pobuniše se njegove vojvode: Petar Vojsalić i Vladislav Klašić. Vojsalić je bio rođak velikog vojvode Hrvoja i bogumil po veri, a Klašić je bio pravoslavac. Veliki vojvoda Stefan je pobedio Dubrovčane 1453 godine i prema mirovnom ugovoru od 10-IV-1454 god, oni su morali da plate ratnu štetu. Iste godine vojvoda je povratio Primorje sa gradovima Omišom i Klisom. Vojvodin sin Vladislav je došao kod oca i tražio oproštaj. Tom prilikom vojvoda je dao pomilovanje sinu i svima koji su privučeni katoličkom propagandom bili na strani njegovih protivnika.

Sultan Mehmed II Osvajač, 1451-1481 god, došao je na turski presto kada je imao 21 godinu. Bio je sin Murata II i Jelene kćerke despota Đurđa. Od majke je naučio srpski jezik i govorio je bolje srpski nego turski. Njegova ideja vodilja bila je da osvoji celo Helmsko Poluostrvo i učini tursko carstvo velikim evropskim carstvom. Njegovi vojni uzori bili su Sandalj i Hrvoje i u svojoj vojsci je zaposlio brojne Srbe, naročito stručnjake za izradu topova. Osvojio je Carigrad 29-V-1453 godine i učinio ga turskom prestolnicom. Tri godine kasnije osvojio je jugoistočni deo Bosne i posta-vio turski sandžak u Foči. Ovaj laki uspeh i vesti da kralj Tomaš nema podrške u narodu dali su mu ideju da uđe krišom u Bosnu i da sam vidi kakvo je stanje u Srpskom Kraljevstvu. Prerušio se u seljaka i prošetao gradovima Bosne dok nije na kraju bio otkriven u Jajcu. Kada su ga doveli kod kralja Tomaša ovaj je na sve načine radio da se sa sultanom sprijatelji i pošto su se pobra-timili pustio je sultana da ide natrag u Tursku. Ovo bratimljenje sa sultanom spasilo je kralja Tomaša i odvratilo sultana od predviđenog napada.

Despot Đurađ Branković je umro 1456 godine i nasledio ga je njegov sin Lazar. Kralj Tomaš je radio na stvaranju prijateljstva sa Lazarom, ali ovaj ubrzo umre 20-I-1458 god. Srbi iz Despotovine su izabrali vojvodu Mihaila Zbogovića za novog despota, ali Jerina Paleolog (Prokleta Jerina), žena despota Lazara, uhvati Mihaila i svezanog pošalje ugarskom kralju Matiji Korvinu. Jerina je kao i cela kuća Paleologa radila za katolike. Kralj Matija je na skupu u Segedu odlučio da podrži Stefana, sina kralja Tomaša, da putem ženidbe sa Lazarevom ćerkom Jelenom, dođe za novog despota. Svadba je proslavljena u proleće 1459 godine i Stefan Jablanović je postao novi despot. Ovo je vrlo loše primljeno kod Srba u Despotovini jer je novi despot bio katolik.

Sultan Mehmed je zauzeo 1457 god. tvrđavu Zendru u Raškoj, koja je pripadala kralju Tomašu. Iste te godine Tomaš je poslao glasnike iz Bobovca: papi, kralju Alfonsu od Aragona, koji je bio kralj Sicilije, duždu mletačkom, vojvodi od Milana i vojvodi od Bolonje i tražio pomoć za rat sa Turcima. Od pape je još tražio krunu i krstaše sa Zapada. Nikakve pomoći nije dobio ni od koga. Zatim kralj Tomaš odlazi u Prištinu i odatle šalje, 3-VI-1459 god., proglas srpskim velikašima i po-ziva ih u boj na Kosovo. Ovaj njegov proglas je poslao: velikom vojvodi Stefanu Hraniću, knezu Radivoju Jablanoviću, njegovom stricu i gospodaru Jajca, vojvodi Stefanu Staniću od Primorja, banu Usore Momčilu Tomanoviću, županu Punja Petru Kovačiću, vojvodi Vuku Hrebljanoviću od Livna, vojvodi Radivoju Vladimiroviću od Neretve, koji je bio i sudija na Dvoru, vojvodi Mićino-viću, banu od Zvornika i Mačve Pavlu Čubretiću, vojvodi Jovanu Skatiću, vojvodi Vladislavu Vučiću županu Raške, vojvodi Dejanu Altomanoviću, vojvodi Vukši Veselčiću županu Herceg Novog i vojvodi Markomiru Brankoviću od Podrinja. Nije nam poznato da li se iko od ovih velikaša odazvao njegovom pozivu, izgleda da nije niko, jer je kralj Tomaš smatran za izdajnika među Srbima.

Pošto joj je zet i novi despot bio katolik, Prokleta Jerina se požurila da proglasi da se srpska Despotovina stavlja pod zaštitu rimskog pape. Ovo Srbi nisu mogli da prihvate pa su tajno poslali glasnike sultanu Mehmedu i pozvali ga da dođe pred Smederevo da mu predaju grad. Sultan je došao i vojvoda smederevski mu je predao ključeve grada 20-VI-1459 g. Tako je prestolnica Despotovine, neosvojivi grad Smederevo predat Turcima bez borbe. Pre pod Turke nego pod katolike. Posle predaje Smedereva kralj Tomaš je shvatio da je sve izgubljeno, ponajviše njegovom krivicom i njegovom prevarom. Stupio je u pregovore sa sultanom Mehmedom i ponudio mu priznanje na tvrđavu Zendru za privremeni mir. Njegov sin Stefan, kratkotrajni despot, pobegao je sa ženom u Bosnu.

Kralj Tomaš je bio ojađen i izgubio svaku nadu da će ce stanje popraviti pa je 1460 godine nudio Veneciji da uzme tutorstvo nad Srpskim Kraljevstvom, Venecija nije mogla da prihvati tu ponudu jer nije imala snage za jednu takvu ulogu. Sledeće godine izbio je sukob između kralja Tomaša, Venecije i ugarskog bana Hrvatske Pavla Sperančića oko teritorija koje su pripadale umrlom banu Talocu. Kralj Tomaš se pozivao na pravo njegove krune i što Hrvatska pripada srpskoj kraljevini pa je zaposeo sve predele Hrvatske južno od Save. Baš kada je posedao predeo Bjelaj, Tomaš se razboleo i umro 10-VII-1461 godine. Ban Talovac je bio u stvari De Luka sa Korčule koji je nazvan Talovac i koji je bio postavljen od ugarskog kralja za bana Dalmacije i Hrvatske 1435 godine, umro je 1445 godine.

Izvor: Wikipedia