Arbanaška kultura

Ako se uzme da je jezik nosilac kulture jednog naroda, onda se ne može govoriti o posebnoj arbanaškoj kulturi u periodu do kraja XV veka. Većina arbanaškog naroda živela je životom stočara i zemljoradnika, čije se umetničko stvaralaštvo svodi na peomu i priču, usmeno predavanu s kolena na koleno. Arbanaška narodna književnost poznata nam je tek iz docnijeg vremena, mada u njoj žive mnogi motivi koji vuku poreklo upravo iz XIV i XV veka. Međutim, iz ovog vremena nema nikakvog pisanog spomenika na arbanaškom jeziku.

Prvi pomen narodnog jezika Arbanasa potiče iz 1285. god. — „lingua albanesescha" arbanaških doseljenika u okolini Dubrovnika. Ponekad se arbanaški jezik i docnije pominje. Prvu leksičku građu dao je Ritter Arnold von Harff s donje Rajne tek 1496. god. kada je preko Drača išao na hadžiluk u Jerusalim. Arbanasi se kao poseban narod vrlo kasno javljaju ia istorijskoj pozornici; politačka prošlost Albanije vezana je u srednjem veku uglavnom za osvajačku politiku stranih država; pa i kada su se kao aktivan činilac javili arbanaški feudalci, oni su ovoju sudbinu vezivali za vizantijsku, srpsku, anžujsku ili mletačku politiku i nisu stitli da u sopstvenoj državi izgrade svoju kulturu.

Oni su sami bili pod uticajem grčke, srpske ili italijanske kulture. Iste kulturne uticaje osećalo je i stanovništvo albanskih gradova. Najbolju sliku dvostrukog uticaja pokazuje notarska služba u samom Draču: jednu ispravu pisao je 1243. god. „imperialis et duplicus Dirrachii notarius", a 1246. god. „πριμιμκηριος τον αναγνωστων". Pa i same latinske povelje koje su nastale u Draču tokom XIII veka pokazuju u svojim formama kako zapadni tako i vizantijski uticaj; tek pod anžujskom vlašću preovladale su u dračkoj ispravi južnoitalijanske formule.

Albanski feudalci izdavali su isprave na srpskom, grčkom i latinskom jeziku. Latinski jezik postepeno je izlazio iz upotrebe, pa je na jugu Albanije preovlađivao grčki, a na severu srpski jezik u kancelarijama dinasta. Srpske pisare imali su ne samo Balšići, Mrkša Žarković i valonski gospodar Aleksandar, već i Dukađini i Kastrioti. Kastrioti, Musaki i Topije slali su i u Italiju pismo na grčkom jeziku. Dubrovčani su 1434. god. javljali ugarskom kralju Sigismundu da Andrija Topija ima samo srpske pisare i, ako dobije pismo na latinskom jeziku, mora ga slati latinskim kancelarima u primorju da ga prevedu, tako da sadržina tih pisama ne može ostati u tajnosti; zato su savetovali kralju da se s Topijom dopisuje na srpskom jeziku. Na srpskom je pisao Dubrovčanima i prvi turski subaša u Albaniji — Balaban-beg; i Mlečani su u Skadru morali držati srpskog pisara.

U životu arbanaške vlastele inače se osećao uticaj Zapada: rano su izabrali grbove za svoje porodice, a zatim, pod uticajem humanizma, počeli da poreklo svojih porodica dovode u vezu s ličnostima iz antike. Među samim Arbanasima bilo je dosta školovanih ljudi, i to sveštenika, koji se u velikom broju javljaju i van Albanije, na prvom mestu u Dubrovniku, preko koga ih je i inače vodio put u poznata stecišta pobožnih hadžija na Zapadu. Neki su i učili u Dubrovniku: jedan sveštenik iz Pilota poslao je svog nećaka u Dubrovnik da kod „doktora gramatike" (tj. latinskot jezika) nauči „da dobro čita i piše na trgovački način", a zatim „da zna da tumači Donata i Katona". U drugoj polovini XIV veka jedan Drivastinac (Theodorus filius domini Nicole de Drivasto) bio je učitelj u Stonu.

Unuk Andrije Musakija Jovan napisao je posle 1514. god. memoarski spis u kome je izneo istoriju i genealogiju svoje porodice sa mnogo podataka o arbanaškoj vlasteli u XV veku. Spis je sastavio u južnoj Italiji, gde je živeo kao izbeglica sa svojom porodicom, i to na italijanskom jeziku koji je naučio tek kada je napustio Albaniju; pisao je na osnovu arbanaške tradicije i kazivanja arbanaške feudalne gospode. Te memoare dopunio je njegov sin Konstantin, rođen u Italiji, nekritički unoseći u tekst podatke na osnovu kojih bi mogao da svoju lozu poveže s rimskim carevima.

Žarišta obrazovanosti u samoj Albaniji bili su manastiri i crkve, kako jedne taho i druge hrišćanske veroispovesti. Njihovo zidanje i ukrašavanje pružilo je mogućnosti i samim Arbanasima da izuče mnoge arhitektonske i slikarske poslove. U drugoj polovini XIV veka živeo je i radio u Dubrovaiku slikar Jovan iz Drača, odakle je 1435. god. došao i jedan mladić da uči slikarstvo kod Tome Primojevića. Istaknuti arbanaški vajar Andrija Alesi rasuo je svoje radove u drugoj polovini XV veka po Mlecima, Rabu, Zadru, Šibeniku, Trogiru, Splitu, Ankoni i Tremitima.

Svojom delatnošću doprineli su pojedini Arbanasi razvitku opšte kulture i umetnosti. Mnogo je još bilo potrebno vremena da se udare temelji nacionalne arbanaške kulture.

Izvor: Ivan Božić, Albanija i Arbanasi u XIII, XIV i ΧV veku, Bgd. 1983.

Izvor: Wikipedia