Titov zabranjeni grad
Violeta TALOVIĆ, 11. jul 2006

TITO je voleo Karađorđevo. U Bukinskom hrastiku, među trista godina starim stablima panonskog hrasta, ariša, čempresa i kedra sa Atlantika, zagledan u bistrinu sedamnaest jezeraca čiji su mir smela da poremete samo krila labudova, maršal se odmarao, dočekivao ugledne državnike sa svih kontinenata, slavio Nove godine. Iz svog raskošnog apartmana, odakle puca pogled na gotovo svih 400 hektara Karađorđeva, u punoj opremi, polazio je u lov na jelena lopatara, košutu, muflona, divlje patke, liske i čaplje. Društvo su mu pravili princ Norodom Sihanuk, Leonid Brežnjev, Santjago Kariljo, feldmaršal Montgomeri, Janoš Kadar, princ Bernard, Enrike Berlinguer.
Za radnim stolom od kuvane bukovine potpisivao je važna dokumenta, u kabinetu, u kojem je i danas kožna garnitura iz 1956, odlučivao o sudbini ljudi i zemlje koje više nema, a u dugim šetnjama stazama zdravlja krojio globalnu politiku. Tita odavno nema, a Karađorđevo kao da mu je nemi saveznik, postojani čuvar tajni. I danas, kao da mu bespogovorno raportira...
"Idem, i odmah ću se vratiti!", rekao je Tito dok su ga iz rezidencije u Karađorđevu odvozili u Ljubljanu. Nije se vratio, a vreme, čini se, zamrzlo i istoriju i sećanja. Samo odabranima dozvoljavao je da sa njim na trenutke podele retku lepotu. Iako pravo da koriste raskošnu rezidenciju imaju predsednik Srbije, ministar odbrane, načelnik Generalštraba i visoki svetski zvaničnici retko, na jedan od dva heliodroma, sleti vojni helikopter. Gosti ovde bojažljivo pristižu, valjda iz skromnosti, ili možda bojazni da ih neko ne poistoveti sa neprikosnovenim majstorom hedonizma.
Novinari "Novosti" imali su priliku da prvi uđu u predsedničke odaje i osete atmosferu "zabranjenog grada" ušuškanog u miru stoletne bačke šume. Naš domaćin potpukovnik Milan Radaković, upravnik rezidencijalnog kompleksa "Karađorđevo", u dugoj šetnji detaljno nam je govorio o nastanku i životu ovog prirodnog raja, tik uz Dunav.
- Osvajanje rita za mnoge je bio zaludan posao - priča potpukovnik Radaković. - Ni puta, slatina, jaruge obrasle trnjem. Voda je bila velika briga, trebalo je isušiti močvaru, a vodu razliti do žednih prostora i od ružnih uvala napraviti jezerca. Kad je prvo jezero napravljeno, Tito je Dragu Malenici, upravniku rezidencije, rekao: "Ovo je dobro, raspali dalje!" Oronuli salaš nicao je za diplomatski lov.
I dok je Vojska krotila vodu, prva je 1957, nikla "Vila za odmor". Uređene su površine, zasađene retke vrste drveća, ukrasna šiblja i cvetne leje, ograđene lovišta, a jezera obogađena ribom i nastanjena jatima raznih ptica. Osamnaest godina kasnije podignut je vinski podrum.
Pažljivo vadeći tek desetak preostalih flaša vina koje su Titu gosti doneli na dar i koje se čuvaju kao suvo zlato, potpukovnik Radaković nam priča kako je nastala "titovača".
- Neko je - kaže - hteo Titu da zagreje leđa dok je degustirao piće u vinariji, pa je tako zagrejao i flaše. Da bi spasli 2.000 boca najskuljeg pića iz celog sveta, sve su sipali u kazan i "napravili" rakiju "titovaču". Nema neki ukus, obična loza.
Tito je voleo kamine, posebno onaj u Vidikovcu, lovačkoj kući za odmor. Prostrana soba oivičena staklom iz koje puca pogled na park pamti mnogobrojne "lovačke priče". Ovde je Tito okupljao najbliže saradnike i prijatelje i dok bi iz obližnje pekare dopirao omamljujući miris omiljene lepinje, a sa roštilja im donosili ovale najkvalitetnijeg mesa, samo bi muzika po izričitoj domaćinovoj želji smela da nadjača živo diplomatski i lovački razgovor.
Jutra je uglavnom provodio u kući na vodi. Na velikoj terasi pio je kafu i pratio jata plovki i galebova. Čarda, bačka kuća sa čardakom ima dugi trem, u prednjem delu je seljačka peć s klupama za sedenje. U susednoj sobi su eksponati koji simbolizuju bratstvo i jedinstvo naroda nekadašnje zemlje. Na zidovima su Titovi trofeji, uglavnom jeleni i preparirani medved. U devojačkoj sobi sačuvan je miraz bačvanki.
Dok nas strmim drvenim stepenicama vodi na četvrti nivo vetrenjače koja deluje impozantno na bačkom prostranstvu, upravnik nam govori da je u planu njena rekonstrukcija jer je, kaže, greh da ne radi.
Posle višečasovne šetnje i vožnje specijalnim automobilom koji je još Tito koristio, ulazimo u ponos Karađorđeva - rezidenciju maršala Tita. Ogromne sale u savršenom redu nadovezuju se jedna na drugu. Na spratu dvanaest apartmana u kojima su odsedala najvažnija imena Titovog doba. Savršena jednostavnost. Na zidovima ogromna platna naših najpoznatijih slikara. Dela od neprocenjive vrednosti.
U donjem nivou dvadesetak prostorija za rekreaciju sa "Simensovim" aparatima za masažu iz sedamdesetih, koje i danas savršeno funkcionišu. Pored teretane, đakuzi, valjda prvi koji je iz Nemačke stigao u Jugoslaviju. I danas radi. Svakog puta kada bi boravio u svom vojvođanskom domu, Tito je dolazio sa ekipom najboljih lekara. Danonoćno su brinuli o njegovom zdravlju.
U ogromnom salonu, prve dame doterivale su frizure. Jovankina hauba radi isto kao i tih srećnih godina. A onda, istinski raj - olimpijski bazen sa mineralnom vodom.
I na spratu, liftom iz prizemlja direktno u predsednički apartman. Raskoš, sjaj, savršeni dizajn, dve odvojene spavaće sobe. Ključ sa unutrašnje strane vrata ženskog dela! Sobe spojene zajedničkom terasom. Vreme stalo.

Izvor: Novosti