Biciklista

Kada je Kabucki jutros izasao iz kuce na njegovom licu titralo
je nesto kao osmeh. Sto je bilo krajnje neobicno i
cudno jer na licu Kabuckog uglavnom ne titra
osmeh, posebno ne ako ustaje rano u danima kada su
temperatrure veoma niske i kada je svet sa kojim se suocava niz
i zaledjenih automobila parkiranih u ulici u kojoj sticajem
okolnosti zivi. Izjutra je Kabucki veoma umoran.

Napolju ni zive duse. Napusteni bicikl studenata koji
su ziveli preko puta. Velike merdevine jednog
molera koji je zivi u susedstvu.

Elem, Kabucki se jutros probudio neobicno veseo. Ulice
su bile prazne. Nijednog bicikliste, nijednog automobila.
Tisina. Uzjahao je bicikl. U grudima ga je presekao
ledeni vazduh kada se odgurnuo levom nogom.

Kabucki je vozio stari, ali dobro ocuvani bicikl
marek "Union" sa celicnim sipkama za kocenje umesto
danas uobicajenih sajli. Ulice su u provincijskom gradu u kome
Kabucki zivi dobro asfaltirane, potresa je bilo malo
i Kabucki je gotovo imao osecaj da lebdi.

Neki kazu da je sreca u adrelinima. Drugi govore o
hromonima, treci o aldehidima koje u mozgu
oslobadjaju droge. Za kabuckog sreca nije postojala
kao pojam. Cve je bilo sreca. I to ledeno zimsko
jutro je bila sreca.

Posle nekog vremena napustio je nizove zamracenih
prozora i hladnih izloga. Zaputio se drumom oivicenim
drvoredima. "Sto adlje od grada, sto dalje od ljudi".
Mislio je Kabucki.

Tockovi od 28 inca su se okretali. I dinamo se okretao.
Svetlo je radilo. Ali saobracajni propisi
nevazni su u ovoj prici.

Kabucki vise nije imao noge. Nije imao ni ruke.
Nije imao ni oci.

"ovo sam ja". "to sam ja" mislio je Kabucki.

Kada govore o "ja", o licnosti, neki ljudi pokazuju na
mozak, na glavu. Drugi na skup formalni skup disciplinskih
pravila usadjenih u detinjstvu. Ni jedna od ovih odrednica
se na Kabuckog nije mogla primeniti. njegovo "ja"
izmicalo je analizi. Propadalo je negde, Kabucki ga nije
mogao naci. Morao je da vozi bicikl bez svog ja.

Iako Budisti smatraju da je oslobodjenje od mraka
posedovanja, od sopstvenog ega osnovni
preduslov duhovnog napretka, bivstvo nas koji
ne zivimo na Tibetu cesto tece drugim, vise
konvencionalnim tokovima.

Na primer. Ustajemo ujutro rano, odlazimo u pakao
proizodnje. Gusimo se u optuzivanjima ili samooptuzivanjima.
Tezimo velikim ciljevima. Na kraju nas zakopaju.
Ali nikada, nikada ne vozimo bicikl izjutra rano
kroz ledenu zimsku noc.

A to je upravo ono sto je Kabucki uradio. Zamislite
usamljenog biciklistu koji nestaje u ledenoj noci.
Svuda oko njega zaledjena polja. Iznad ravnodusni
kosmos. Kuda to odlazi Kabucki?

U jednoj staroj prici H. Dz. velsa govori se o vratima koja
nestaju. Vrata se pojavljuju i nestaju. Ako propustimo
priliku i ne otvorimo ih na vreme. Nikada necemo naci
ulicu u kojoj su vrata.

A kada se vrata otvore... tamo je svet kakav bi trebao
da bude. Ono sto smo mislili kada smo bili mali.
Svet u kome su ljudi ako ne dobri a ono barem dobronamerni.
Svet u kome svinje zive da bi nam dale meso, a krave
da bi nam dale mleko. Svet u kome je covek dobri gospodar
svih zivotinja.

Neko sanjivo lice. Neko ko zbog ambicije ili skorog razvoda ne
spava. Neki pijanac. Neko ko slucajno ugleda
Kabuckog u ovo rano jutro mogao bi
da pomisli da Kbucki trazi svoja vrata. Mogla bi ga zaneti
slatka romanticna vizija.

Ali Kabucki ne trazi vrata. Kabuckom ne trebaju vrata. Kabucki
nije odlucio da se prosvetli. Njegov mozak je prazan.Kabucki
se niklada nece prosvetliti. Neko nemusto cuvstvo,
neki beslovesni osecaj govori mu da vrata nema. Da ni
potraga nema smisla i da nece uspeti.

I upravo to saznanje o besmislenoj potrazi, o besmislenom zivotu.
O neminovnosti poraza. Upravo to saznanje, taj apsord jeste
poslednji motiv bez motiva. Snaga bez snage.

Tamo gde reci prestaju ostaju smao pokreti. MIsici se grce,
telo se trza. Oci gledaju tupo i nesuvislo. I biciklista
nestaje u praskozorju.

MC