Prijatan vikend
(Kratki izvestaji iz Raja: I)

Martin S. ima cetrdeset godina, ima porodicu srednje velicine i zaposlen je kao “srednji kadar” u jednoj multinacionalnoj kompaniji. Od ponedeljka do petka provodi po jedanaest sati dnevno iduci na posao, na poslu i vracajuci se s posla. Upitan da prokomentarise ovaj deo sedmice i da kaze nesto vise o onome sto radi, Martin S. nerazgovetnop mrmlja o tome da radi kao i svi drugi. Od posla ne ocekuje nista. Vikendom se odmara i tada mu je strasno dosadno. Sedi ispred televizora i masta o “boljem i zanimljivijem vikendima” sanjareci masta o sledecem vikendu koji ce sa porodicom provesti u Centru za Razonodu i Odmor. Dani koji prethode odlasku Tamo uvek dobiju na smislu i boji, ugoje se nekako i rastegnu, ispunjavaju ga drhtavocom, nekom gotovo nekontrolisanom ceznjom. Zadovoljan je i smiren, sve mu prija, pa cak mu ni posao nije toliko dosadan, ni guzve u saobracaju ni njegova debela, cangrizava zena ni sin i kci u pubertetu ne mogu tada poremetiti osecaj radosti koji izaziva skoro i blisko Putovanje.

Uzurbani svi sednu u kola. Napune ih nepotrebnim i potrebnim stvarima, jos jednom provere da lis u zakljucali vrata od kuce i neodlozno i jednostavno krenu. Martinova zena prica bez prekida o popustima koje je ostvarila pri kupovini zivotnih namirnica u protekloj sedmici i ranije, ali Martin ukljuci radio i zvuci najnovijih hitova ispune unutrasnjost njihovog malog automobila. Pesme imaju gotovo identican ritam, sve su na engleskom i uglavnom se govori u ljubavi. U svakom smislu. Nekada i o strasti. Pevacice cesto stenju imitirajuci zvuke snosaja. Martin se seca ponekog video spota, umetnice su gotovo uvek polugole i lepse od ijedne zene koju Martin S. poznaje u stvarnom zivotu. Dok se voze, Martinova deca igraju kompjuterske igrice na dve odvojene konzole za igranje. (Morali su kupiti dve da bi izbegli sukobe). I tako uz pesmu, igru, osmehe i usmeni inventar popusta i pojeftinjenja, dva sata kasnije Martin S. i njegova porodica parkiraju svoj automobil uz ogradu Centra.

Ono sto covek prvo uoci kada pristupi Centru za Razonodu i Odmor jeste velika hala sa tropskim drvecem, umjetnim potocima. Na visokim palmama postavljene su punjene ptice. Martin prepoznaje samo velike crvene papagaje, a imena drugih ptica su mu nepoznata. Ipak zna sa tellevizije da su to egzoticne tropske pitice i da bi velika hala sa svojim tropskim i vlaznim, aromatizovanim vazduhom trebalo da predstavlja sliku tropskog raja. Jedan mali komad Raja, dostupan ovoga puta i njemu i njegovoj porodici. Svi su srecni kada putuju u tropske rajeve. Tu su jos i ogradjeni vrtici sa igrackama, gde prema ideji dizajnera Centra deca mogu da se ostave ostave da se u njima igraju i zabavljaju, a da odrasli slobodno potraze sebi zabavu u nekom od mnogobrojnih restorana pod velikom Kupolom. Tu je naravno i prodavnica i bar, disko, nocni bar za mladje goste, mala pozornica, pa cak i jedna crkva gde posetioci mogu zadovoljiti svoje potrebe za religijom i metafizikom. Postojanje crkve datira zapravo jos iz pocetka pedestih godina dvadesetog veka, kada su vlasnici Centra imali plemenite ideje u smislu obrazovanja i religioznog vaspitanja gostiju koje su u Centar dolazile da se odmore i okrepe pred nastavak svojih urednih, predvidljivih i zanemarljivih fabrickih zivota. Naime, onaj ko bi nedeljom ujutru isao na Sluzbu boziju dobijao bi kupon koji se kasnije mogao zameniti za nesto drugo, recimo za pivo. I na ovaj nacin se Rec gospodnja imala pribliciti ljudima i uciniti primamljivom i popularnom, jer znamo da covek bez reci gospodnje nije nista do beslovesna marva koja luta zemljom bez svrhe i smisla.

U Centar vikendom dolaze uglavnom porodicni ljudi i na njih cekaju spremni bungalovi. Svako ima svoj bungalov, moguce je naruciti tri obroka dnevno u restoranu, i beskrajne mogusnosti da se covek dobro zabavi. U restoranu rucaju svi zajedno, ali logicno svaki bungalov ima svoj mali sto. Za rucak su obicno jela sa garniranim krompirom, svi vole dobro przeni, masni pomfrit i peceno meso i svi bi da ga umacu u majonez i posle da lizu prste i govore “Super”, “Sto je dobro..” i tome slicno. Keda se konzumacija glavnog jela zavrsi, na redu je dezert, obicno je to sladoled. Najcesce su dezerti u jelovniku podvedeni pod zagonetnikm francuskim imena, a zapravo se radi o dobro poznatim sladoledima iz samousluge na bazi “cream-a” od vanile, te jeftine americke zamene za pravi sladoled. A kada se sve zavrsi. kada se velike porcije isprazne sadrzina u zelucu, zaliva se znatnim kolicinama piva. I svi dalje nastavljaju da sede dugo i tupo za stolovima, jer sta bi inace radili? Sta bi radili, ovo nije fabrika, ovo nije kancelarja, ovde nema borbe za finansijski rast, ovo nije berza, tesko je izabrati neku aktivnost kada nista nije organizovano, kada nema nikoga dq nam kaze sta bi to trebali da radimo i koji je pravac delovanja za nas dobar, a u isto vreme i drustveno prihvacen. Pa se sedi i sedi i cuti se, a deci postaje dosadno, i vrte se jer deca ne shvataju da je svet jedan poredak i da je simsao zivota u tome da se sto uspesnije i korisnije provede slucajni interval postojanja.
I kada sve postane nepodnosljivo mama pogleda tatu i kao po nekoj navici on donese odluku. Nekada su postojali muskarci i zene i muskarci su uglavnom donosili odluke. Sada nema vise ni muskaraka ni zena i sve se to ima odglumiti tako da otac kaze: “Hajdemo na .. bazen”. Takva ideja je svima prihvatljiva, i svima izgleda da ima izbora.
Pracen radosnom cikom dece i potvrdjujucim osmehom majke otac ustaje prvi is vi idu “na bazen”. Jer tvorci Centra su mislili na sve. Zaj zatvoreni bazen nije obican bazen. To je tropski bazen. Posetioci mogu da se istusitraju, sednu u plitku ili stoje u dubljoj vodi. A voda je topla,skoro vruca. Da se coveku skoro prispava. Svi zajedno, nije to mal astvar, zene u jednodelnim kostimima, starci. Odrasli ljudi za malim sankom koji nalikuje onima iz serija o Karibima. Bebe, u malom bazenu za bebe. Miris hlora neprijatno stipa oci i tesko se dise od pare. Ali svi znaju da tako mora, da je dodavanjem hloroa uprava Centra samo pokusava da svede broj gostiju zarazenih klamidijom i drugim koznim i polnim infekcijama na razumnu meru. Iznad svega, tako je prijatno toplo, tako je prijatno, kao u ekvatorijalnoj Africi, kao u Dominikanskoj republici, svim tim mestima u koja svake godine putuju bogati.

U zivotu Martina S. tropski bazen u Centru predstavla nesto kao reper, referentnu tacku u odnosu na koju on procenjuje uspeh u svom zivotu. To je zaprav jedina tacka u prostoru i vremenu u kojoj je Martin S. sam sa sobom. U kojoj oseca sebe samog. Sto ce reci svoje debelo, mlohavo telo. Koje ipak voli jer je njegovo, jedino i nezamenjivo. Narocito kada sedne u plitku, mlaku vodu koja struji okolo gurana snazinim turbinama.
I onda se to uglavnom i dogodi, prvo kao krik bola koji urla svim njegovim celijama, strah od opustanja, strah od slobode. On samo sedi, eto tek tako sedi. Tek tako, bez smisla i cilja ili svrhe. Molekuli vode zajednickog jeftinog djakuzija udaraju mu u ledja, i on se okrece. Sve boli, ali on se ne plasi. Jer svaki pocetak je tezak i Martin vec i iz iskustva zna da se bol isplati. Svaki grc misica vezanih u cvor, svaki nerv njegovog tela nosi u sebi jedno ponizenje. Jedan besmislen odlazak na posao, jednu izlisnu svadju. Prezrivi pogled njegovog sefa. Nesnosne zamerke njegove zene. Cinizam politicara sa TV ekrana kada sa nonsalantno govore o poskupljenju zdravstvenog osiguranja koje Martin ima platiti.

Kada bol popusti. Martin S. vec oseti da je skoro ceo. Njegove ruke, noge, stomak. Sve to lebdi u vodi. Postoji po sebi i samo za sebe, to meso koje uvek izvrsava obaveze. Sada se vec navikao na vodu. Gleda debele plavokose zene i devojke koje vriste prskajuci se. Njihova bleda koza je crvena od hlora. Ima Martin S. svoje mesto iza velikih saksija sa vodenim biljem. Tamo niko ne vidi njegovu erekciju. Sve bi Martin S. dao za dodir tih debelih, grubih zena koje eto skoro podivljale vriste od srece, bas kao i on, Ali Martin S. je miran, zadovoljavajuci se invertarizivanjem sopstvenog tela, sav u nekom tihom, sakralnam miru. Sve sto zeili je dodir, “Kao dete”, misli.

I kada razlozi fiziologije i cudno probudjene muskosti ponovo dobiju svoje normalne proporcije. Martin S. se uputi na tobogan. Sto i jeste vrhunac uzivanja, jedna od atrakcija zbog koje posetioci toliko vole centar i Tropski bazen. Zamislite: snazne turbine formiraju kruzni tok vode. PLasticni kanali vode kroz prostor ispod kupole bazena, izlaze napolje i ponovo vracaju vodu u Tropski bazen. Od same ideje zastaje dah : umjetna bujica nezaustavljivo nosi oslobodjena tela. Tok sarenog mesa, kupaci kostimi, nioge ruke, bubuljice, oci, grudi…. Sve, sve opusteno oslobodjeno. Savest govori kupacima i kupacicama da stanu, da razmisle, da vide ima li sve to svrhu, ali bujica je jaca i gosti plove, nezaustavljivo plove. Tela im lebde oslobodjena pragreha postojanja. Nekoliko mimuta postoje sama po sebi - korak na koji se nisu mogli odvaziti bez pomoci spoljnog impulsa, bez pomoci masinerije Centra. Sve tece, sve se krece, zivot je tu. Sam po sebi. Bez osiguranja, plate, karijere, studija, porodice, obavezne kupovine subotom.. Prozima ih nejasno secanje da imaju tela, nejasno secanje da nisu svoji planovi, nacrti, ambicije….

Ili mozda i nema secanja. Mozda se lagano sve stisava. Mozda sve traje isuvise kratko.

Martin S. to ne zna i ne pokusava da nadje odgovor na ovo pitanje. Jedino sto zna je da je voda svuda oko njega. Bujica ga gura napolje u ledenu stvarnost jednog sivog zimskog dana. I samo na kratko jos oseca hladan vazduh. Voda isparava oko njega i kanal tu pravi okuku i snaga vode vraca kupace unutra u toplotu i sparinu Tropskog bazena. Naravno, tobogan je daleko prijatniji leti kada je i napolju temperatura prijatna. Ovako, taj susret sa stvarnim donosi Martinu neke teske misli. Recimo o tome da je danas nedelja i poslednji dan vikenda. Veceras ce njiegova zena biti neraspolozena kao i uvek. Mrmljace kako je boli glava. Taj dodir… uvek joj je sve to zapravo bilo odvratno. I Martin zna da se svi pretvaraju, da je krvnik u mozgu, taj starozavetni bog, toliko jak. I svi se pretvaraju, svi zele radost, a plase je se. Svi bi da budu opusteni i bogati, a to ne ide. Svi zive za novac i samo za novac. Niko ne zeli da ga drugi vide, slabog, drhtavog, uplakanog. Njihova lica su cvrsta. Svi « tacno znaju sta zele ».
I kao ko zna koliko puta veceras ce i on ustati iz bracne postelje, otici u kupatilo. Tamo su plocice hladne i bele i u pocetku covek nista ne vidi kada udje iz mraka. A on ce udisati nezeljeni i neprirodni miris najnovijeg « osvezivaca prostora ». To je njegovo kupatilo, a on je u toj kuci stranac. Levom rukom ce se podupreti. Keramika je neprijatna. Zamislice sve one debele zene iz Centra. Drugom rukom ce pomoci sebi….
Svrsice stojeci. Zurice se da ga zena ne pozove. Zurice se u krevet, jer sutra je ponedeljak i radni dan. I kada konacno svrsi u klozetsku solju, kada slepljene guste kapi njegove guste sperme padnu, kada obrise ruke toalet papirom i pusti vodu. Kada zatvori vrata za sobom i kada ga ponovo obuzme mrak pokusace da se seti kako je bilo dok je plutao u bazenu Centra….

Jer prema njegovim proracunima, ovako, u glavi, napamet i na brzinu, do zarko zeljene i dugo cekane penzije i Oslobodjenja ima jos dvadesetidve godine, cetiri meseca i jedanaest dana. Sve u svemu jos hiljadustosesdesetipet vikenda. Potrudice se da cesce odlazi u Centar. Tamo je tako prijatno i zabavno.


MC