Zaljubljen u Ljubav

Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da
prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada
prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da
sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu
vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da
citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u
nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne
svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da
covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu
pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas,
premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj
sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...

(Gabriel Garcia Marques)

Ove noci


Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

(Pablo Neruda)

Kad budes stara


Kad budes stara, seda, pred spavanje snena
Dremala kraj vatre, ovu knjigu tada
Uzmi, citaj i sanjaj kako si bila mlada,
Ociju toplog sjaja i dubokih sjena.

I kako mnogi u lepotu tvoju zaljubljeni bise
I kraj tebe iskreni i lazni znase da se sjate
Dok je samo jedan voleo ti dusu i mislio na te
Kad lepotu tvog lica brige osencise.

Pa dok se svijas kraj toplog vatrinog gnezda
Promrmori setno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvezda.

(William Butler Yeats)




When You Are Old

When you are old and grey and full of sleep,
And nodding by the fire, take down this book,
And slowly read, and dream of the soft look
Your eyes had once, and of their shadows deep;

How many loved your moments of glad grace,
And loved your beauty with love false or true,
But one man loved the pilgrim soul in you,
And loved the sorrows of your changing face;

And bending down beside the glowing bars,
Murmur, a little sadly, how Love fled
And paced upon the mountains overhead
And hid his face amid a crowd of stars.

Koliko bola ima u meni,
Koliko gorčine se nakupilo.
A ipak se srce uporno bori
Nebi li se od života iskupilo.

Koliko vatrenih krštenja moje srce pamti
A uporno se koristi time samo da jača.
Koliko je plamenova žestokih podnelo,
Kako visoke cene životu plaća.

Neće,zaklela sam se,neće me slomiti
Ovog života nijedna bura ni kob.
Bez borbe se nikada neću predati
Svojoj sreći jedino ja sam rob.

Ne dam se,neću posustati
Nijedno iskušenje neće me zavesti.
U nepoštenoj,neravnopravnoj borbi
Biću pošten borac-al'  moram uspeti.

I dobiću borbu-po svaku cenu
Ma koliko to bilo teško za ženu.
Svejedno,svojim putem ja idem do kraja
I niko me neće videti poraženu!

Natasa Prvanov

Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tuzno zricu.
Pomrlih trava duse
jos lebde vrh otkosa
sto se lagano suse.
O, vi ne znate tuznu
o smrti trava pricu.
  Zrikavci tuzno zricu.

Jutros dodjose neki
divovi kao hrasce
u domovinu trava;
i mrtvo pade bezbroj
ljupkih, sarenih, glava;
i bezbroj neznih tela
zdenuse u plasce,
  divovi kao hrasce.

Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli'
leprsa na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe cedne,
umesto crvenog soka, -
  devojka zlatnog oka.

Sutra opet u zoru
doci ce divovi oni,
i strasne surove vile
zdenuce u sena mnoge
mirisne glave mile.
Lezace u jednom grobu
toliki milioni.
  Doci ce divovi oni.

Tuzno zrikavci zricu,
cuje se do oblaka;
vecera celog zale
zelen-konjici svoje
lepe viteze zale.
Placu nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,
  cuje se do oblaka.


Desanka, Pokosena livada


Zbog ovih stihova uvek mi se place... Pih, kakvi smo mi, ljudi!

Иако понекад својим невештим погледом пређем преко твојих усана и зажелим да макар на трен буду моје, каткад се запитам, да ли си вредна свега што многи за тебе чине?

iluzija je kn nu vjedz aja se trjebe s vjedz

JOVAN DUCIC
S U S R E T
Cekasmo se dugo,a kad smo se sreli.
Dala si mi ruku i posla si sa mnom.
I iduci stazom nejasnom i tamnom.
Iskali smo sunca i srece smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo nasli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno prezivljenih jada...

I zanavek kad se rastasmo, i tako
Stezuc svoje srce rukama obema
Otisla si placna, zamrela i nema,
Ko sto bese dosla, tuzno i polako.

***********

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.



Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.

Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne uzimaš što bi trebalo


***********

Pablo Neruda

Gladan sam tvojih usta,tvog glasa,tvoje kose
i ulicama hodam,bez hrane i bez reci,
hleb me ne odrzava,zora me s nogu baca,
trazim u danu tecni zvuk stopala tvojih.

Gladan sam tvoga smeha neuhvatljivog,
tvojih ruku boje pomamne zitarice,
gladan sam tvojih noktiju belog kama,
hocu da ti zagrizem kozu kao nedirnut lesnik.

Hocu da pojedem munju opecenu tvojom lepotom,
tvoj ponosni nos sa odlucnoga lica
i varljivu senku tvojih trepavica.

Gladan dolazim njuskajuci sumrak,
trzeci te,trazeci tvoje srce toplo,
kao neka puma,u samoci Kitratue.

***********