Milan St. Protić ~ Fudbal mi je u krvi :: Buvljak ~ Opsta blebetanja ~ Svastara

MOJE DRUGO JA- Milan St. Protić, predsednik političkog saveta DHSS-a i bivši ambasador u Americi

Fudbal mi je u krvi

Gledao sam sve i gledaću sve. I ne propuštam ništa osim kad pridremam 15 minuta. Svetsko prvenstvo, Ligu šampiona, talijansku, englesku i špansku ligu. Mi drugari iz kraja napravili smo "Inter fan klab" i gledamo sve italijanske utakmice odjednom. Pored Intera, volim i Zvezdu i Real

Milan St. Protić, iznerviran i deprimiran posle šest lakih komada u mreži fudbalske reprezentacije SCG protiv Argentine, izašao je iz kafea "Smaragd" u Palmotićevoj ulici, ne čekajući dogovoreni razgovor sa ekipom Glasa. Tog dana kad su se izabranici selektora Ilije Petkovića 90 minuta "svađali" s loptom i upisali najteži poraz naše reprezentacije na svetskim prvenstvima, Protić je ostao bez teksta. Zato i nije mogao da priča o Mondijalu i fudbalu, drugoj velikoj preokupaciji predsednika političkog saveta Demohrišćanske stranke, bivšeg ambasadora u Vašingtonu i gradonačelnika Beograda s najkraćim stažom.

- E, ono je, stvarno, bila katastrofa. Šta da pričam i kako da pričam posle tog skandala - rekao je Protić, izvinjavajući se što nas je prošle nedelje ostavio bez redovne rubrike "Moje drugo ja". Nije mu, kaže, toliko teško palo tih šest komada da to nije treća "šestica" nacionalne reprezentacije na tri poslednja velika takmičenja.

- Kad se sabere šest prema jedan protiv Holandije na Evropskom prvenstvu 2000. godine, šest prema nula protiv Argentine na poslednjoj Olimpijadi u Atini 2004. i ova šestica protiv Argentine u Nemačkoj, jasno je na kakvim smo granama, a nikavu lekciju nismo naučili. To znači da mi nismo u stanju da sagledamo gde se nalazi naš fudbal i da se svaki put saplićemo o isti kamen. Za dizanje iz pepela nije dovoljan samo inat, nego i veliki igrači. Džaja 1968. kad zavrti mozak onom Bobi Muru kad su Englezi bili svetski prvaci. Za to je potrebna klasa. Mi te klase u ovom trenutku nemamo ni u jednom sportu, osim u vaterpolu ili Stojakovića, koji ne igra za reprezentaciju, u košarci. E, kad nemate takvog igrača, onda morate da igrate tvrdo, zatvoreno, ružno. Legneš, šalješ loptu u aut, šta da radiš. Život ide dalje, čekaju nas kvalifikacije za EP, igraćemo pod "Bože pravde", a voleo bih i da budu drugi dresovi. Bitna je promena da ljudi i navijači shvate da je jedna epoha završena i da idemo dalje - kaže Protić, koji je pravi fudbalski manijak.


ZNA NAPAMET SASTAVE TIMOVA

Utakmica koju pamti je Zvezda - Bajer 3:2 u Beogradu, kad su Repčić, Pižon i Dule Savić dali golove. To je, kaže, najboljih 60 minuta Zvezde. Zna da nabroji mnoge timove napamet.
- Evo, na primer, Pižonova generacija: Dika Stojanović - Jovanović, Miletović, Jurišić (Jelikić), Jovanović (Krmpotić), Muslin i napred ona čuvena petorka: Pižon, Blagojević, Dule Savić, Filipović i Repčić. Ulazili su Šestić i Neđa Milosavljević. Mogu da izdiktiram i tim Brazila iz 70: Feliks na golu, bekovi Karlos Albeto (kapiten) i Brito, Klodoaldo, Everaldo, Pjaca, pa napred Žairzinjo, Žerson, Tostao, Pele i Rivelinjo. Nemci 1974: Majer, Foks, Brajtner, Švercenbek, Bekenbauer, Bohof, Grabovski, Henes, G. Miler, Overat, Helcenbajn. Necer se povredio pa ga zamenio Overat. Italija 1982: Zof, Đentile, Kabrini, Oriali, Kolovati, Širea, Konti, Tardeli, Rosi, Antonjoni, Gracijani.
Engleska 1966, da probamo: Benks, Koen, Vilson, Stajsl, Džeki Čarlton, Bobi Mur i napred Bouv, Harts, Grims, Bobi Čarlton, Piters. Partizan 1966: Šoškić, LJuba Mihajlović, Jusufi, Rašović, Vasović, Bečejac, Mane Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer - i mogao bi Protić tako do sutra.




- Mi, zaljubljenici u fudbal kao igru i nismo samo navijači sopstvene zemlje, ovo svetsko prvenstvo doživljavamo kao najveći događaj u četiri godine. Gledao sam sve i gledaću sve. I ne propuštam ništa osim kad pridremam 15 minuta. Sve gledam. Svetsko prvenstvo, Ligu šampiona, talijansku, englesku i špansku ligu. Našu ligu ne pratim toliko, ali gledam kad puste na TV, pa nema šta drugo. Mi drugari iz kraja napravili smo "Inter fan klab" i gledamo sve italijanske utakmice odjednom. Pored Intera, volim i Zvezdu, Real. Juventus nikad nisam voleo, moguće i zbog toga što igraju u crno-belim dresovima - kaže Protić.

Otac mu je bio sportski novinar, a deda upravi BSK-a.

- Mnogi ne znaju, drug iz školske klupe mog dede je bio Mihailo Andrejević, čuveni Andrejka, čuveni počasni predsednik FIFA. Pre Prvog svetskog rata, moj deda je igrao u podmlatku BSK i bio je ponosniji na to nego na doktorat iz Pariza. Ja sam odrastao sa fudbalom. Kod mene je to gotovo u krvi. Nisam imao predispozicije da igram. Ali, ostao sam zaljubljenik i pamtim mnogo toga. Recimo, sećam se finala SP u Engleskoj 1966, finala Kupa Jugoslavije OFK Beograd - Dinamo 6:2. Bio sam na toj utakmici kad su Skoblar, Santrač i Paja Samardžić dali po dva gola i ponizili čuveni tim Dinama koji je godinu docnije osvojio Kup sajamskih gradova. Sećam se kao danas Džajinog gola protiv Engleza u Firenci 1968, kad smo ušli u finale EP. Bio sam i ostao vrlo blagi navijač Crvene zvezde. Toliko volim fudbal da ne mogu da kažem da je Zvezda igrala dobro ako je igrala slabo. Ali mi je bilo milo da gledam Zvezdu iz onog zlatnog doba Džajine generacije. Pižon je bio i ostao moj najveći ljubimac. I ostao mi je prijatelj do danas, ne samo kao veliki igrač nego i moj čovek i naš Beograđanin. Pižon je, onako, idol i moj i svih mojih drugara. I cela ta generacija koja je izgubila u finalu Kupa UEFA 1979. Naravno, voleo sam i onu Piksijevu generaciju. Onaj ko jednom oseti šta je fudbal i kakvu on lepotu oseti u sebi, ostaje mu privržen celog života - priča Protić.
Smatra da, filozofski gledano, fudbal ima nekoliko osobina koje ga razlikuju od ostalih sportova.

- Prvo, fudbal može da igra svako, ne postoje fizičke predispozicije koje su karakteristične za taj sport i što veliki talenat može da nadoknadi nedostatke. Recimo, bilo je igrača koji uopšte ne igraju glavom, ali su bili u svetskom vrhu. Ili je bilo igrača koji koriste samo jednu nogu, ali su veliki, kao što je bio Puškaš. Ima igrača koji su brzi, onih koji su spori, debeli i mršavi, ali u fudbalu različite sposobnosti mogu da dođu do izražaja, a talenat se definiše na različite načine. Nijedan veliki igrač ne liči na onog prethodnog. Drugo, kad imate 11 igrača, vi to morate da uklopite u jedan duh i jednu ideju. A to je 11, nije pet, nije sedam, to je puno teže. Pritom, fudbal ima tu eleganciju u igri jer neki igrači deluju kao da su baletani. To je tako elegantno da otuda proizilazi ta vrsta estetike. Nije ta estetika kod svih igrača ista. Ronaldinjo je jedan priča, ali, recimo, elegancija Anrija je druge vrste - s tim dugačkim korakom, produženim, izgleda kao balerina. To je nekad kod nas imao Džaja. Maradona, mali, debeo, nisko težište, ali elegancija izuzetna. Uzmite Ronalda, kako je delovao elegantno kad je bio u punoj formi. Ili Krojfa. Dakle, u fudbalu postoji taj elemenat gotovo otmenosti na terenu. A onda ima tih neviđenih tehničara kao Šekularac nekada ili Ronaldinjo, koji loptu mogu da pojedu. I to fudbalu daje taj šlag na tortu da prosto fascinira - objašnjava čelnik demohrišćana i gleda na sat čekajući prenos sa Svetskog prvenstva.

Izvor: Glas Javnosti \ Goran Đogić