Polemika: Želimir Žilnik uoči retrospektive u Francuskoj kinoteci
Moji su filmovi u ritama
Pitajte direktora Kinoteke Zelenovića da li bi pronašao negativ mog filma "Sloboda i strip", koji čami u nekom udbaškom ili u arhivu Kinoteke, i da li bi za njim jurcao kao što je po Beču jurio "Karađorđa"

Posle Festivala srpskog filma u Parizu, oprečne informacije se kristališu, a retrospektiva filmova Želimira Žilnika, iako neki nisu imali adekvatne titlove, imala je odličan odjek. Žilnik je u pregovorima sa Francuskom kinotekom oko velike retrospektive, a u avgustu će u nekoliko gradova u Bretanji biti priređene slične revije njegovih filmova. Međutim, kako je za Glas rekao, nijedan od njegovih zabranjivanih filmova nema pristojnu kopiju, pa ga čekaju isti problemi kao uoči puta za Pariz. Verovatno će ponovo morati da pozajmljuje kopije od festivala u Oberhauzenu (Kan za kratki metar, prim. V. M) koji je otkupio njegove nagrađene filmove i brižljivo ih čuva.

- Našu sredinu karakteriše velika nebriga za filmsku baštinu. Kinoteka i ustanove na budžetu katastrofalno je čuvaju i promovišu. Zamislite da se Narodni muzej tako odnosi prema slikama i skulpturama. Kao što se Filmski centar Srbije i Kinoteka odnose prema filmovima Živojina Pavlovića, Saše Petrovića, Dušana Makavejeva... Tada bi reagovao Vrhovni sud i sve bi ih pohapsili. Bulumenta parazita, a kada je reč o FSC i totalne neznalice, koje su se popele na grbaču filmske proizvodnje i upropašćuju je.

Niste li preoštri kada je reč o Kinoteka? "Karađorđe" se, recimo, smatra epohalnim pronalaskom.

- Bečka kinoteka mi često pravi retrospektive i dobro znam kako stvari stoje. Oni su pronašli film star 90 godina, koji je tamo bio čuvan. A pogledajte kako oni čuvaju filmove. Kinoteka je po zakonu zadužena da ih čuva, za to dobija novac. Pogledajte u kakvom stanju su moji kratki filmovi koji spadaju u antologijska ostvarenja. Festival u Oberhauzenu uvrstio je tri moja kratka filma u izbor od 50 najboljih na svetu. Od svih prikazanih filmova o jubileju tog festivala samo su moji filmovi bili u ritama, jer se kopije kidaju. Sve ostale države napravile su pristojne kopije. Neka sačuva kinoteka naše autore kao što je Austrijska kinoteka sačuvala "Karađorđa".
Zamerate čelnim ljudima Kinoteke ili državi?

Država je potrošila mnogo novca na katastrofalne filmove. Poslednjih pet godina davan je lavovski deo, enormne pare - za filmove koji brukaju produkciju. Da li ste čuli da su se čelni ljudi Kinoteke ikada zainteresovali za nešto drugo i takođe bili spremni da jurcaju po Beču, kao što su činili kada je taj stari film u pitanju - pronašli su ono što stoji na polici, to možemo bez halabuke.
Moj film "Sloboda i strip", zabranjen 1971. godine, čami u nekom podrumu, nekom udbaškom ili arhivu Kinoteke. Pitajte Zelenovića da li bi uložio deset odsto napora vezanih za potragu za "Karađorđem" da pronađe negativ ovog filma, a to mu je zakonska obaveza. Ja sam izbačen iz laboratorije, a negativ filma je negde pohranjen. Taj film je direktna refleksija u formi igranog filma na burne događaje iz 1971. godine u kojoj je počeo da se kopa grob za ovu nesrećnu zemlju.

Najveće zanimanje u Parizu bilo je za upravo stare antologijske filmove iz tog perioda.
- Ti filmovi su gledani sa najvećom pažnjom, a kupljeni su po podrumima. Bili su veliko otkrovenje za našu dijasporu, jednako za starije generacije i klince. Ti filmovi su pokazali da imamo tradiciju i kulturni odnos prema zbivanjima iz prošlosti. Dijaspora je proširila svest u odnosu na šezdesete, videlo se da nismo kao Tarzani iz džungle slepo sledili ideologiju. Tome su doprineli filmovi Saše Petrovića, Živojina Pavlovića, Šijana, snimljeni van vladajućih ideoloških modela.

FILMSKI CENTAR BAHAT KAO CENZORI U KOMUNIZMU

Moj prijatelj Maršal Marten gledao je titlovanu kopiju "Ranih radova" na francuski pre 30 godina i došao je da vidi ponovo film. Ali u Pariz je iz Kinoteke stigla kopija na engleskom. Film mi je oduzet 1970. godine. Cenzurisan je zbog anarholiberalizma. Kinoteka i "Avala film" imali su šapu na njemu i ponašali se bahato. Činovnici i paraziti prikazivali su ga po svetu, putovali i zarađivali. A ja sam zbog neprijateljskih filmova bio osuđen, sedam godina bez socijalnog osiguranja i posla, a na kraju sam morao da napustim zemlju. Tako bahato se danas ponaša Filmski centar Srbije prema aktuelnoj produkciji. Filmski centar je postavljen na brežnjevljevskim principima. A te principe smo anulirali još 1962. godine kada smo osnovali FRZ i oteli se iz ralja države. U Srbiji je posle toga, od 1963. do 1972, cvetala filmska produkcija i bila najsuperiornija u Evropi.


Izvor: Glas Javnosti