Крсно име

Теке они више свечева од нас у годину славе, и један у другога иду. Они се не зову на крсна имена, но без звања долазе. Знају кад ко слави, па иду не само пријатељи и познаници, но ко гој дође, за три дана славе, свакоме је кућа отворена и софра поставјена, и просјак долази да ије и дома да понесе. Они дају просјаку и који не би требало да проси, ни да му се даде; али они му дају, говорећи: „Кад не жали он себе понизит' прошњом, не жали ни ти оно што ћеш му дат'".

Они толикоме свијету, који на славу долази, не могу му угодит' по њи'нски у такве прилике, но само добром вољом, па друго што се нађе. И они се вјерују да се другојаче не може, па су задовољни з-добром волом; а ђе нема воље, залуду му друго дајеш. Арбанасе је лакше дочекат' и частит',кад ти у госте дођу, но друre љуђе.

Они служе свеце на племена: Оти - Ивањ-дан; Кастрати -Марков-дан; Груди - Госпођин-дан, који су Латини, а који су Турци - Ђурђев-дан; Селчани - Петков дан и Никољ-дан љетњи; Вукали и Никали - Госпођин-дан; Бога - Ми'ољ-дан, Шкрјели -Никољ-дан, Шал>ани - Ивањ-дан; Берише и Мртури - Госпођин-дан, и тако даље, по племена, сваки свога свеца слави, а светога Николу зимскога сви славе. Турци су се трудили око арбанашкије' потурченије' племена да не славе, особито светога Николу и друге свеце које су славили, док су се крстили, говорећи и': „Сад Му'амеда вјерујете, а не светога Николу и прве ваше свеце". Али су Турци мало у то могли укротит', но су и сад Арбанаси, који се крсте и клањају, заједно на славе и на свадбе, жене се један од другога, као пријед. Ово Тур ци кад не могаше смест', онадар и с овијем покушаше: начињеше седамнас' ме'тепа (школа) у Арбанију, ђе су и' 'оџе учили ради арбанашкије' Турака, да и' у вјеру би утврдили и одаљили од старога крсћанскога обичаја, ко-јега су пријед турчења држали; то и' је изгледало да ма'ану турској вјери на'оде, и с тијем сметају другијема да се не турче.

И ово, заисто, чудновато мора бит' да се тако слажу: у једну кућу,' и једну фамилију, и у једно село двије вјере, и да једна другој не смета, но чланови фамилије, као се међу собом љубе, тако и вјере један другоме пазе, у коју се који држи! Помагају један другога и испуњавање дужности да свесрдно држи оно што ко вјерује. На примјер, рећи ће Мараш, који се крсти: „А ти, стрико 'Асане, са стриком Алијом, нијесте данас у петак клањали ни абдес узимали" - „Стакурула билатеш! ...рећи ће старчеви, „нијесмо знали да је петак данас". Мараш: „Јест, петак је, но идите да се молите Богу, па брзо дођите да се руча, и пастири да се не позне стоку отварат'." Тако и некрсћени крсћене опомињу да не заборавју крстит' се и у цркву 'одит'. Ово се заједничкој фамилији преставја, да ће једни без другога остат': и 'Ристос ће своје, а Му'амед своје, кастигат' кад не би молитвом сваки себе откупио, но би у грије' пануо. Овако једне фамилије побожне чине, а има џегадура који се ругају овоме; и више се крсћани Му'амеданцима ругају и ма'ане мало на'оде, што су старо пропуштили. Али се они у свему држе у близину прилијепјени, ка што пријед реко'. Зато су се Турци мучили, школе градили, 'оџе учили да ово међу њима раздаље, ка што смо пријед виђели. Ове 'оџе и школе нијесу давно биле, но, по прилици, у доба Смаил-Пашино. Али, било кад му драго, но 'оџе мало су с тијем разлике у обичај тога народа постигли од онога што су тражили, и то највише су тражили да забораве арбанашки Турци славит' светога Николу којега сви уопште славе, ка што смо виђели. Но, пошто се увјерише да се то не може, онадар се и 'оџе као добродушни учињеше, и рекоше и' да чине трпезе и гозбе и да иду један у другога на Никољ-дан, само да не помињу славу светоме Николи и да не ужижу свијећу уочи њега. И тако једни од њи' сад не ужижу свијећу, но мећу онолико воска колико се у свијећу горело, на огањ, те изгори уочи свеца, а друго остаде ка пријед. И то чине они који су у поље и близу вароша, а они којијема племена у гору живе, од њи' се мало што такво тражи. Али Турци не измијенише, у главноме, од шта су тражили ништа, но се задовољише, с чим смо виђели, да уочи светога Николе, мјесто свијеће, горе восак на огањ, а други обичаји арбанашки остадоше ка пријед.

 

Жена

Залуду су 'оџе проклеством пријетили да се њи'не Туркиње крију и по турски се владају - о-тога нема ништа.

Арбанашке Туркиње нијесу ништа друго до Арбанашке. Ђевојачка вјеридба, удадба, сватови и друго владање по староме обичају: крсћанке и му'амеданке једнако се понашају у младост и у старос', робу једнаку носе, мушки од њи' једнаку послугу траже, коју је теже испуњават' но ђе друто. Особито за колико је млада невјеста, она је нешто више измету дужна од сваке слушкиње, од које се тражи услуга спрем млого њи'не уштивости, ка што смо пријед виђели, да Арбанаси у свему траже одвише, да се чазбени покажу. Тако, и њи'не жене, док су младе, с трудом и' запада докле то измире. У њи' млада невјеста служи фамилију и пријатеље, дворећи на ноге, вазда на готов си. Колико је гој у фамилију чељади и гости, она је свакоме слута: да пази на најмању ствар ђе ко стоји али сједи; да намјеети чим се и: може; ко тражи воде да пије, али се мије, она му даје; ко напуни сипсију ду'ана, невјеста са штипавицама гвожђенијема, које о пасу носи, и ш-њима свакоме углијев из огња на сипсију, пуну ду'ана, меће, па ако ће на стотине љуђи и сипсија у кућу бит', ка што и бива, јер је обичај и код нас и код њи' да се купе сељани по ноћшна сједник, да младеж игра и пјева, а стари се разговарају и пуше ду'ана и гледају ко најљепше игра, и грабе се млади кога ће пофалит' стари.

Овакви се сједници купе највише у куће у које су ту годину невјесте доведене. И она свакоме измет, који реко', чини: горему и бољему, млађој ђеци која могу на сједник дој; с једном ријечи, Циганин најгори или војник најбољи, она је дужна једнако послужит', да се чоек чуди, како та' несретњи роб може то стизат', што петнас' жена да је ту, свијема би посла испало, а она све мора сама свршит' али се осрамотит'! А и да није сељана ни гости, да и' се служи, но да се смете радећи толикој фамилији у своју кућу, који у велике задруге живе, у које се и по двије вјере слажу, који се крсте и клањају.

 

 Народност и вјера

Они не ма'анишу један другоме, па и ако би ради[ји] крсћени да му се није брат потур'чио; сад га већ поврнут' не може, а и да може брата поврнут' и опет покрстит', брат му с тијем још више цијену губи, ка што су ју млоги такви у та' народ изгубили, говорећи таквијема: „Доста је и једном себе понизит' и вјеру промијенит', а не туцкат' се од вјере до вјере, ка слијепац од врати до врати", па је овакви ради[ји] да му је брат Турчин, но да му је више ма'ане и да му реку: „Ови ни једну вјеру стално не држи". И тако се држе и гину један за другога. Али њих колико је једна крв сједињавала, толико и' је и нужда научила да и' не смета вјера држат' се брацки; но и' је то ојачало и осигурало живот, па и' је то и помогло да не мрзе један другога ради турчења, јер би и туђега Турчина љубио који му живот на муку брани и ш-њим зло и добро дијели, а не својега брата да не љуби, на мјесто којега не може имат' другога, којему ће на невољу рећ': „Помози ми, брате!" Јер ако је вјеру промијенио, није се разбратио, ни своју крв заборавио, но има нешто да му не да брата заборавит', теке брату види невољу, на коју му потрча у помоћ да заједно ш-њим гине; па кад своју погибију не штеђе за свога брата, од куд да га за вјеру промијењену остави и заборави, па колико гој вјеру мрзио, не да се брат мрзет'. А ко има срца да брата мрзи, томе ће допуштит' душа и срце да обадвије вјере мрзи, па и да му није живот нужден брацке помоћи, а не кад има и брата и помоћи, којега ће те увјерит' она пословица која говори: „Брате, има' те, - не зна' те; изгуби' те, - позна' те!"

Млогијема је послије донијела и нужда и отворило и' очи да не мрзи брат брата, поради [ко]је се потурчио, ка што је и Арбанасе та школа научила, кад претеже мука која животу пријети, но се гине, ако брат не поможе. Ови страх умложи заборав на вјеру и љубав међу потурченијема и непотурченом браћом у Арба нију, да се љубе и држе један друтога још више но да су у једну вјеру остали; јер послије нађоше у то себе помоћ и спасење, којега не би могли нај да не би турчења, те поможе, које се показа да 'оћаше горе бит' беж-њега. И , по прилици, Арбанаси у почетак њи'нога појединује' турчење пријед стотина година, што су се на мале и поједине бројеве турчили, и нијесу знали колико ће себе послије с тијем помоћ' и поснажит', те данас ваљају један друтоме.

Јево да поменем што гођ о почецима некије' турчења старије', па ћу велике крокове учињет', и дој до њи'не садашњости.

Даклен, ка што реко', они су се пријед стотина година почели турчит', може бит', због више узрока и ситније', који су сами по себе послије крупни постали. Али у почетак њи'нога турчења, ђе је више брата било, нијесу се у првину слагали око вјера, ка послије, но су се мрзели два брата међу собом; кад се један потурчи, зашто се и други не потурчи, а други га крвничи, зашто да се и он турчи. И тако, двије вјере могле су и' за вазда разбратит; но кад дође једноме од њи мука од непријатеља, и виђе немилу смрт пред очи, викну: „А не да' ме, брате, погибо'!" Брат кад глас чу и брацку опасност виђе, заборави се вјера, узавре крв, да се з-брацком и непријатељском заједно смијешане проспу. С тијем се брацке очи и разум отворише да се увјере, е не може брат без брата. И тако, према вјера' ладнокрвни осташе, а браћа се сљубише. Ту љубав и своме потомству оставише, који зло 'оћа'у прећ' од турскога бесуда, да имаше браћа дио у обадвије вјере, како бјеше азијацки зор ш-њима кренуо да и' калапи и за себе и' удеси. Но арбанашки Турчин и крсћанин, кад виђоше муку од јачега, прибише се један при другоме, наоружани кораном и вјером с којом рече Турчин Турчину, арбанашки азијацкоме: „Бис-мила, ја сам Турчин, а ово ми је брат, но ми га немо' таћ', е, тако ми дина, с крвју мојега брата твоја ће се и моја просут'!" Азијати, знајући да и' не допушта вјера да Турчин Турчина убија, слушали cy. И тако арбанашки Турци добише два брацва' једно по крви, а друто по вјери, и с тијем себе и своје бранише, и до сад одржаше, у које сад видимо племена која су се умложила од оније' мало брата, које смо пријед поменули, у почетак њи'нога-турчења и раздвајања вјера.

 

Опет они и Црногорци

Ево да кажем нека имена и почетке њи'нога турчења у стара времена, а данас видимо од поједнога јака племена, не то само који су се турчили, но и њи'на крштена браћа, који су се давно раздвојили и вјере промијенили и близу се забораву примакли, да не знају е су од једне крви. Једни су у Стару Србију и Доњу Арбанију. Прво ћу казат имена два брата и од њи' два племена; једно је турско, а једно српско. А то су Васо и Красо, по којијема и' се племена презивају: од Васа Васојевићи, српско племе, насељено около Кома, распространило се од Куча до Берана; а од потурченога му брата Краса, племе Кастрнићи у Стару Србију, око Дрине до Проклетија арбанашкија, не далеко од Ђаковице. А сад ево други два брата и два племена: Бијели Павле и брат му потурчени Гашо, његово је племе насељено с источне стране Кастринића, а од западне стране Дечана. Ови су два племена јаки међу арнауцкијема племенима и у тврда горната и кршевита мјеста насељени.

Но да видимо сад за Гашова брата' рисћанина, Бијелога Павла, и његове потомке, Бјелопавлиће, у Брда, ђе се Бијели Павле населио. Ту се његово племе у поље Бјелопавлицко народило и умложило, више од друтије' племена.

Говори се у народ да су Гашо и Бијели Павле од Леке Дукађинца, и да су се браћа тамо раздвојили: Гашо оста"тамо, а Бијели Павле доша овамо. Али ја о томе не умијем право казат', но да кажем још које арбанашко и нашко племе: ко је коме по крви близика, па и ако сам о томе у друго каза, нека га и о'ђен напоменем. Племе Беришко, насељено у Стару Србију, у Пецку и Ђаковичку на'ију. Ови се с Кучима близика држе, зато што су и' стари ис-Куча дигли, али, по прилици, вишина су дигли, а не по један, ка они што су пријед поменути. Они су се више и умложили: има и' више но у два друга племена. У њи' има један дио Турака, али више Латина. Они су се умложили и распространила у њи' брацва, од којије' су племена сад постала, а у скуп се зове арбанашкијем језиком њи'но племе: фис Беришки. Тако се и друга племена фисом називају, сваки по своме имену и презимену. Друта племена арбанашка близу Скадра, Кастрати и Шаљани, и они су нека близика с Кучима, али с мање познанства и близине, но Беришко племе. На'оде се по крви близика' племе 'Оцко у Арбанију, племена Чевско и Пиперско у Црну Гору и Брда. Клименти у Арбанији и Цеклињани у Црну Гору на'оде се близика, али с мање изјашњења, но 'Оти с Чевјанима и Пиперима, јер се овијема јасније зна.

Тако и речена племена у Стару Србију, то јест Гаш и Кастрнић и Бериша, старо и младо, свако зна с ким је по крви близика.и то с великијем задовољством жели чут' и виђет' свога. А кад га види, најжалије му је е не умије говорит' једнијем језиком, јер више брат брата и својта својту жели љ убит', ка кад су далеко но близу. Али, ја нијесам писмен, да потанко ту жељу срца, коју сам видио, изјасњујем, тек у велико прескачући, опомињујем. Али ја не вељу само у Арбанију да свој род љубе, но и на друга мјеста, па и ако [се] Арбанаси више на то лакоме као прост а бесудан народ, па пун жеље које, реко', више но други народ; а и други имају добре жеље за свога.

Има нешто што га нагони и вуче себе да не може своју крв заборавит', па и да би ктио, но и да крене к томе, не траје му, но се изгуби то и друго, у мисли дође, па и да дигне оруже на своју крв, и да има срца да га убије сам, није му пријатно да му га други убије.

 

Слично у Херцеговини

Ево на страну Јерцеговине, на стотине година који су се раздвајали и вјере промјењивали, нијесу своју крв заборавјали, но све један другога родо зове. У та' број и себе могу бројит', да су они мене звали, и ја њи', родо. Али моји дуги крокови, који свуј о 'ђен прескачући трче, нека и а'ђен велике 'рпе прескоче, тек да поменем о ономе, што реко', да се крв не да заборавит', ни ономе који сам брата бије, ни он може гледат' да му га други бије и осрамоти. Ево томе примјер на страну Јерцеговине, у град Никшицки. Неке породице ис-Куча, а неке ис-Пипера, у старо вријеме преселе се и населе у Никшиће, ђе се потурче породице оба племена Куча и Пипера. Ту се намложе, и од њи' је бивало турскије' јунака који су се клали з-Брђанима и Црногорцима у бојеве и у четовања. Допирали су и у своја стара племена, Куче и Пипере, да пљењују и убијају, а неђе и' погину. Оглашени јунак Сефер Пипер колико је зла својему староме роду учинио, из града Никшића, ђе су речене породице вјеру промијенили, а презиме своје су држали и звали се Кучи и Пипери, ма'ала Пи-перска и Кучка, окле су излазили крвници српски. Али, ка што реко', нијесу заборавили се зват' по имену старога мјеста из којега су се преселили. Тако, нијесу заборавили сачуват' и одбранит' своју браћу, ђе су гој могли, од свије другије' Турака без од сами себе, једни што и' нијесу штеђели зло да и' не чине, а неки су и' и од себе ка себе чували.

Не могу и' ја то набрајат', но само један примјер њи'не брацке себичне жеље да поменем, како су жељели славу и добит, сваки своме староме пореклу. А то, како су се Кучи и Пипери клали међу собом, у то су и' браћа потурчена у Никшиће све пазили, која ће страна добит', па кад чују Турци Кучки, да су Пипери више изгинули, они чине весеље и шемлук из пушака; а тако Пиперски Турци, ако Куча више погине, они чине шемлук и весел. Чујало се да је око тога, пр е пирајући се, било и бојева да су се били; пошто свој своме не може помој овамо, а они се покољу тамо.

Ево још једнога Турчина да кажем, који није мога поднијет' погибију брата 'рисћанина кад му га Турчин убио.

А то је Мурат-ага Ганић, у Бијело Поље. Он који се пореклом Кучка породица зове, кад је чуо да је убио Турчин Куча и посјека му главу, и Турци му иду на бумбарећ и на честитање, у то је и Мурат-ага доша и пита Typ чина што му је река Куч, кад је доша да му главу сијече. Турчин му, без зле воље, рече да му је Куч говорио: „Немо' ме посјећ', е ће се нај браће Куча.који ће ме осветит', и ти ћеш погинут"'. Мурат-ага рече:„Право ти је каза и за218 брата и за твоју219 погибију! Ја сам му брат!" и упали двије кумбуре у њега, уби га и утече између Турака.те га не убише, ни уфатише да га паша суди, но је бјежа, по обичају, под крв, докле га паром умирио, и то по обичају; тек главом га није платио, н о је живио и по томе био забит и судио у Беране. Али сад није жив, но чујем да је умро, а син му је сад у Беране. Но, ја не могу појединости набрајат' између брата крсћеније' и некрсћеније'; само толико ми дође на ум кад виђо' што је брат брату на вољу и на невољу, те не могу учињет' велике промјене царевине, да један другога забораве, но послије вјековима дуготрајнога изгуба на'оде се и јављају се један другоме, преко вјечитије' изгуба и брацке крви заборава.

Али се не да крв у вјечиту гробницу закопат'. То ми се покажује свуј около Брда и Црне Горе, да се своја крв не да заборавит'. Пошто не заборавише неке крви наше с нама Брђанима и Црногорцима, у Стару Србију и Скандерију, који су се најближе примакли својекрвноме брацкоме изгубу, нека се не нада други да ће свој своју крв заборавит'! Стога оволико и реко' за оно што нијесам умио знат' да га има, док сам ra видио; и кажујем за оно што се само по себе кажује, у чоекову природу да је Бог улио неку снагу за ово, мекшу од друге у чоека снаге, која му нема дуготрајне непобједиме сталности према брацке мржње и несагласија, но мора испличат' и у заборав потонут', а љубав брацкога срца искру брац к е љубави распалит', приближит' и сљубит'. - Говори слово Боже; „ЈБуби ближњега својега", а не говори: „Љуби брата својега", јер то је без опомене у крв природе речено, да се не може крв подијелит".

Природа приближаје осјећаје срца и душе к брацкој љубави. Ласно је увреду кратку на брата заборавит', но је мука и рана срца чоекова цијелога брата изгубит' и заборавит'. То не да природа, то не да крв у коју је нека божанствена сила, која над добром и над злом вољом чоековом господари. Преварио се они који мисли да ће овој сили пресудит' и собом господарит' и, тражећи брата по вјери, а брата по крви заборавити. Не! Природа се не мијења као мисли слабога чоека. Она је дубоко својијем плугом своје сјеме усијала и темељ закопала у крв чоечанскога рода. Нијесу природни усјеви плитки и кратки, ка жеље слабе смртнога чоека. Побједиће природа, родиће њено сјеме у чисту крв, која је права и чиста крв; не треба јој побједа, обљутавила је, није достојна новога живота, пала је у гроб, изгубила је срце и осјећаје, не гледа око себе да види, има ли љуђи, има ли Бога, има ли ишта за нови живот. Не! Ништа о-тога за штетну крв нема, заборавила је саму себе, предала мртвоме сну и вјечитоме забораву, не тражи новога васкрсења, није достојна новога живота. Али о крвима, достојнијема, и недостојнијема, способнијема и неспособнијема ја ћу то све другијема оставит', који ће љепше и боље од мене то расправјат'; а ја ћу још мало рећ' о пријед поменутој нашој по крви браћи у Стару Србију и Скандерију.

Болест и аманет пишчев

Јако ме болест освојила, да већ не могу овакве примјере арбанашке продужават', но само да речем што ми је нуждено.

Ради, Србине брате, с Арбанасима и узрадићеш! Цука' на њи'на врата, и отвориће ти се! Ради вјерно и истинито! Немо' се уздат' у своју 'итрину, ни у њи'ну простоту да ћеш и' преварит'! Нека ти не могу познат' да не радиш за њи'ов образ, ка за свој! Нека немају рашта пиљит' 'иљаду очи у тебе, да ти траже ма'ану преваре! Јер прости народ, кад опази чисту истину у тебе, у ватру ће и у воду с тобом!

Ка што реко', на жалост, не да ми болест да продужим кажевањем о'ђен. Још од књаза Данила и књаза Михаила што бјеше кренуло да бидне од Турске Царевине, како се бјеше узрујала Турска Царевина овладало ш-њом незадовољство и на цара и паше који 'оћа'у обичаје да и' промијене, па с те неправде, а нешто од cтpa'a књажева и раје, све бјеше поврвјело, од Старе Србије и Арбаније, Босне и Јерцеговине, да се придруже књажевима куд је коме сента, Србији и Црној Гори, да у њи' помоћи траже, а са султаном војују. Па угасише Срби међусобном мржњом та' бук свога напретка...

Мало сам повише што од овога у историју Куча поменуо, али и то млого укратко.

 

Писац међу њима

Сад би требало да кажем како сам ја с Арбанасима и Арнаутима моје вријеме проша, а како сам ја њи', и они мене, вјеровали и велики над један на другога имали, и племена завађена међусобна арнауцка мирили. Од свега овога мојега ш-њима ништа не могу да опишем, само толико да кажем, коме би преша било знат', мога би нај рукописе, који су ми долазили од Арбаније и Старе Србије а, може бит', наша би се који и од Босне и Јерцеговине .

Само оволико да кажем за вјерност моје браће и дружине Арбанаса, колико су ми ваљали потлашњега рата. А то овако. У почетак рата, ја сам доша у Куче, у турску границу, те су се побунили Кучи и обрнули пушку на Турке. Паша турски је потпунио с војском Медун и фортице, Фундину, Коће, Затријебач и Ора'ово. У Ора'ово је метнуо Арбанасе, пред којијема је био климентачки барјактар Ујк Гила и други главари арбанашки. Турци су метнули Арбанасе у Ора'ово зато навр' главе од Куча, како ја с Кучима нећу моћ' никако бој чињет', будући је село Opa'oвско најгорње од Куча; па кад се бише побили Кучи с Турцима, да Арбанаси вазда могу ударит' нама с плећа, како не бисмо Турцима. могли на'уд ит' на град и фортице, а камо ли у Подгорицу. Но, ја с мојијема Арбанасима здоговорим се, и они ми даду ријеч да ја могу оставит' села Кучка на њи', и у села жене и ђецу, и да те ми они све чуват', а ја да се могу бит' с Турцима, не само на град и фортице, него, ако и' могнемо прићерат', и до у Подгорицу, ка што је тако и било. Наша је војска у први бој ћерала Турке до воде Рибнице и Подгорице, а моји вјерни Арбанаси чували ми Куче, ка што реко', који су, да су кћели, све Куче без пушке могли спалит', и то без да крећу цијелу војску што су имали, но само сто војника да су послали према Медуна и фортице на Сјенице, само да ми пут препријече да се ни један мој војник не би више мога вратит' у Куче, но ми да идемо у Пипере, а народ вас да остане у ропство...

Ја ово реко', да су ми тако Арбанаси чували плећи први дан; но и послије, кад смо ћерали Турке, у сваки бој до Подгорице и Ћемовскога, сваки дан су ми чували плећи Арбанаси, ка први дан. Тако је било, докле гој сам и' посла, по командиру Нову и војводи Васу, ријеч да ми пуште Ора'ово и Затријебач. И они су тако учињели. Ја и' не 'оћа' ни та' ма' послат', да останем без такве узданице од Турске, но опази' да Турци 'оте другу војску да ту шиљу, па онадар зло за мене! И тога пута, ја с Арбанасима својевољно и мојом војском, заузесмо Ора'ово, Коће и Затријебач.