Žena

"Oj devojko, dušo moja,
čim mirišu nedra tvoja,
ili dunjom il' narandžom,
ili smiljem il' bosiljem?
Oj, Boga mi, mlado momče,
moja nedra ne mirišu
niti dunjom nit narandžom,
niti smiljem nit bosiljem,
već mirišu dušom devojačkom."
Srpska narodna pesma

Svi srpski položaji su od ranog jutra bili izloženi neprestanoj, snažnoj artiljerijsko-pešadijskoj vatri. I, malo po malo, sa glavnih na rezervne položaje, pojedine srpske jedinice su se povlačile pred podivljalim jedinicama razbesnelog Poćoreka. Tim strahovitim napadom Poćorek kao da je hteo da jednom za svagda dokaže Srbima da se ne mogu suprotstavljati moćnoj carevini. Poćorek je pošto-poto hteo da dobije suvoborsku bitku i da brkatom Mišiću pokaže ko je veći vojskovođa...

Moravska divizija je bila odbačena i potisnuta u suvoborske grede. Vojnici su lagano gubili moral, ali su ipak taj dan uspeli da izdrže na rezervnim položajima... Spustila se noć...

U šumarku, zavučeni u prostran grm divlje kupine, jedan pored drugog leže Radovan i Mitar. Obojicu ih strah pritisnuo, otežao im glave, skratio dah i u znoju po leđima izbio... Slušaju kanonadu artiljerije... U mislima se opraštaju od milih...

- Oj devojko, dušo moja... - odjednom počinje da pevuši Radovan, ali zaćuti kad ga Mitar laktom mune u rebra.

- Ne blentavi se, Rade - sikće Mitar. - Čuće nas ko.

U kasno poslepodne, prilikom odbijanja juriša Nemaca, igrom sudbine, njih dvojica su se našli odsečeni od svoje čete, zabasali su u taj šumarak, pritajili su se u žbunu i tako su sačekali noć. Nije im trebalo mnogo da shvate da su ostali u nemačkoj pozadini, daleko od svojih saboraca...

- A da zapalimo po jednu...

Rade više moli nego što pita. I šapuće.

- I ja bi zapalio - kašljuca Mitar i tare brkove.

Rade ga ispod oka zagleda. U tami, Mitrovi brci se nekako mutno presijavaju, kao da je ovaj baš malopre završio sa kusanjem masne krompirove čorbe.

- Pa da zapalimo?

- Ajde... - složio se Mitar i odmah počeo kopati po njedrima.

Obojica su izvadili duvankese i smotali po jednu cigaretu, tanku, štedljivu, pravu ratnu... Mitar krije upaljač pod bluzom i kreše. Radovan se naginje i pripaljuje, a onda odmah dlanovima sakriva žar cigarete. I Mitar pripaljuje. Obojica duvaju dim ispod sebe, u travu. Taj prvi dim im je došao kao melem na živu ranu...

- Čiji je onaj što tamo leži? - pita Radovan i rukom pokazuje nekud ispred grma.

Na dvadesetak metara daleko od njih dvojice, u visokoj travi ispod stabala, još u predvečerje opazili su leš nekog vojnika, ali zauzeti svojim strahom nisu ga bolje zagledali i nisu znali kojoj je vojsci pripadao za života.

- Nemam pojma - nezainteresovano odgovara Mitar. - Ko da je i bitno? Ionako je njemu sad svejedno, bio Švabo, bio neki naš Gedža... Za obojicom će majke isto zakukati, i obojica istu siročad ostavljaju...

- Bilo bi mi draže da nije naš...

- Jebeš ga, Bože... Ko mene i tebe pita šta nam je draže...

Zaćutaše.

Vuku dimove i odbijaju ih. I o nebu misle. Tih dana se tmurilo i na kišetinu mirisalo. Obojica su znali da kiše mora biti, jer kiše, kurve i psi prate svaku vojsku. Bez to troje vojska i nije vojska...

- A da probamo... - započinje Radovan, ali se prekida.

- Šta da probamo?

- Ma ništa... Mislio sam da probamo da se provučemo pokraj Švaba i da se dočepamo naših linija.

Mitar ljutito gasi opušak.

- I kad bismo znali gde su naše linije, kako da im se javimo, kad im priđemo, a? Ili bi nas Švabe pobile s leđa, ili bi nas naši dočekali na bajonete... Ništa od toga, moj Rade. Moramo dan čekati...

- Ko da će nam po danu biti veće šanse!

- Jebi ga, Rade, bojim se da obnoć idem kroz šumu jer možemo poginuti, a da ne vidimo od čije ruke i puške. Nego, ajde da odspavamo bar malo do jutra... Što da se patimo budni, ako već ne možemo nikako promeniti ovu situaciju? De, spavaj ti prvi, a ja ću paziti...

Radovan ćuti. Za trenutak je u sebi osetio želju za svađom, ali je shvatio koliko bi bilo glupo izazvati je. Ta, zaboga, znaju se već mesecima; a ostali su sami među neprijateljima. Upućeni su jedan na drugo, trebaju jedan drugom... A tu preka reč može samo zlo roditi!

- U redu, Mitre, ja ću malo odspavati...

Radovan stavlja ranac pod glavu i sklapa oči. Ali ne sasvim. Pogledava Mitra: visok i koščat četrdesetogodišnjak, seljak, ratar, stočar. Pravi Srbin od pluga i motike. Onako zamotan u žbun i trnje divlje kupine, došao je duži nego što je stvarno bio. Izgleda da mu je sve od odela bilo kratko, i bluza, i šinjel, i pantalone...

Sa Mitra, Radovan skreće oči ka nebu. Vide se zvezde. Žmirkaju; kao da cure namiguju.

Sklapa oči i seća se Jelene. Dobre Jelene. Obećala mu se... I on njoj... A onda Švabo udario na Srbiju. Kažu zbog ubistva onog princa u Sarajevu... E, jebo im pas mater! Ko da je njega i Jelenu interesovao tamo neki princ i tamo neko Sarajevo!

I nesvestan šta čini, Radovan počinje opet da pevuši: "Oj devojko, dušo moja, čim mirišu nedra tvoja..." ...Kroz tih šapat pesme, Radovan se seća Jeleninih nedara, mirisnih, belih, jedrih i zamamnih... Kako je samo voleo da zagnjuri lice međ dojke i da miriše, da usnama dira mekotu kože...

Mitar ne prekida Radovanovo pevušenje. Ako ih čuje neka švapska patrola - neka čuje, pa makar zadnje bilo, ali on neće sprečiti momka da peva svojoj dragani... I došlo mu žao što Radovan možda neće ljubiti svoju Jelenu nikad više. I došlo mu žao svih momaka, i Srba i Nemaca, koji su negde ostavili svoje dragane... Jebo rat i onog ko ga je izmislio...

A Radovan prestaje sam da pevuši... Došao mu san i odvukao ga daleko i od Jelene, i od Srbije, i od rata...

Čini mu se da nije spavao ni deset minuta. Oseća drmusanje. Otvara oči i sreće Mitrov pogled. Vidi u njemu malo straha. I odmah je pomislio da je negde u blizini kakva švapska patrola. Pruža ruku i hvata kundak puške - neće se on lako dati!

- Gde su?

- Polako, Rade - Mitar mu zadržava ruku kojom je zgrabio pušku. - Nisu Švabe...

- Nego?

- Pogledaj...

Radovan se izvrće na stomak (pušku pod sebe podvlači) i pokušava da razabere to na šta mu Mitar pokazuje. I vidi nešto beličasto. Liči na čoveka. A daleko je tridesetak metara od grma, čas se vidi, a čas bude zaklonjeno stablom. Kao da zastajkuje, klati se, obilazi stabla... I polako se primiče...

- Šta to može biti?

Mitar odmahuje glavom i hvata dršku bajoneta. Prinosi oštricu usnama i ljubi je. Kao da česnicu ljubi...

- Ne znam šta je to, Rade... Ali ako nam se primakne, ovaj će mu nož suditi!

Ono u belom se zaustavilo iznad leša onog vojnika.

- Čovek je to... - šapuće Radovan. - Eno se saginje nad mrtvaca...

- Ćuti, bre...

Radovanu se ne da da ćuti. Zna to kod ljudi kad se sretnu sa strahom: neko mora da se olakša, neko se počne znojiti, neko krši prste, a neko oseća potrebu za razgovorom...

- Da nije vampir? - pita. - Čuo sam da se vampiri obnoć šetaju po bojištima i sisaju krv ranjenima i poginulima...

- Ama, ćuti! Bio vampir, ili ne bio, priđe li - zaklaću ga ko bravče za Božić!

Radovan oseća kako iz Mitra struji napetost. I čudi se: otkud da je taj smireni srpski seljak spreman da zakolje nekoga? Izgleda da takav spava u svakom čoveku i samo čeka trenutak da se probudi...

- Gledaj... Gledaj... - šapuće Mitar.

Radovan gleda ono u belom...

I zamalo nije vrisnuo: poginuli vojnik se uspravljao, polako, teturavo, ali ipak se uspravljao... Ono u belom se odmaklo. A onda je pružilo ruku i vojnika gurnulo u leđa. Ovaj je zakoračio i klecavo krenuo na suprotnu stranu od grma u kojem su ležali Radovan i Mitar...

Radovan je gurnuo dlan u ista i zagrizao - ne oseća bol, ne oseća svoje zube - samo gleda kako se ubijeni vojnik udaljava...

- Oživljuje mrtve... - šapuće Mitar. - To je anđeo Gospodnji.

I brzo se krsti...

- Oprosti mi, Bože! - drekne i naglo se odbacuje od tla.

Krakatim skokovima prevaljuje razmak i baca se na priliku u belom. Čuo se krik, a onda su se Mitar i bela prilika stopili u jednu celinu, sklupčanu i kotrljavu...

- Rade! Dolazi!

Radovan jedva diže telo sa tla. Teške mu noge, usta mu suva... Ne zna šta bi od sebe...

- Dolazi, sunce ti jebem balavo!

I tek tada Radovan potrči i priđe... Stoji i gleda kako se Mitar guša sa onim u belom... Vidi bajonet - ispao Mitru...

- Otimaj ga!

Radovan se saginje i hvata onog u belom za ramena. Vuče nagore, a Mitar nekako oslobađa desnu ruku i zamahuje. Udarac muklo odjekuje i prilika u belom je klonula. Radovan smiče kapuljaču...

- Bože...

Plava kosa se prosula...

- Šta je? - pita Mitar i ustaje.

- Žensko...

Mitar uzima klonulu ženu iz Radovanovih ruku i prebacuje je sebi preko ramena. Kreće ka žbunu...

- Ponesi mi nož...

Malo kasnije, u sigurnosti žbuna, Mitar je sa žene smakao pelerinu u koju je bila zaogrnuta. Ispod je na sebi imala jednodelni, takođe beli kombinezon. Grudi su joj se nadimale...

- Koje bre ova žena? - upita Radovan. - Da nije veštica?

Mitar ga mrko pogleda. Odjednom je sva hrabrost iščilela iz njega.

- Ne verujem da je veštica, moj Rade. Veštice ne oživljavaju mrtvace...

- A lepa je, ko upisana... Misliš da je od Boga? Anđeo neki?

- To sam prvo pomislio, kad sam video onoga kako oživljava. Ali, sad nešto nisam siguran... Jer da jeste anđeo, ne bismo ti i ja uspeli da je savladamo. Ne bi nam dao Bog...

Radovan prođe prstima kroz kosu. Nije mu se dalo da odvoji oči od lica žene. Nije Radovan nikad do tada video toliko lepu ženu. Izgledalo je da joj nije bilo više od dvadeset-dvadeset dve godine. Nije imala onih sitnih bora oko uglova očiju, niti joj je vrat bio naboran...

- Šta misliš, Rade, da mi nju pretražimo? - upita Mitar. - Možda ima nekog blaga uz sebe...

Radovan se trže.

- Otkud joj blaga?

- Vidiš kako je lepa, a lepe žene uvek privlače blago... Hajde, raskopčavaj joj tu bluzu...

Radovan poče pipati, ali ne nađe dugmad. Zbuni se.

- Ne da mi se...

- A što?

- Nema dugmadi, samo neka sjajna traka...

- Pusti mene...

Mitar uze nož i podvuče ga pod okovratnik belog kombinezona na ženi. Jednim potezom je rasporio tkaninu i njih dvojica ugledaše dojke.

- Uh... - ote se Radovanu...

Mitar skupi veđe. Ruka mu je drhtala dok je zavlačio dlan pod razrezan kombinezon. Od dodira sa ženinom kožom sav se zatresao. Progutao je pljuvačku i nastavio pipati.

- Nema ništa... - reče i skloni ruku.

- Da ja vidim?

- Nema ništa, kad ti kažem! Gola je ispod!

- Pa pusti me da pipnem!

Mitar se zasmeja i poklopi dlanom usta. Znao je da Radovanu nije bilo do traženja blaga. Hteo je da pipne žensko telo...

- Ajde, junac jedan, pipni malo i ti...

Tadovan brzo zavuče ruku pod kombinezon i poče šarati dlanom. A onda odjednom jeknu i trže ruku.

- Šta je, Rade?

- Ja...

- A znam! Pipnuo si joj "ono"! Ništa to nije! Kad prođe ovaj rat, napipaćeš se toga toliko da će ti se ponekad i gaditi... Ajde da vidimo taj ogrtač, možda u njemu ima nešto...

Počeli su premetati beli ogrtač. Pokazalo se da je u njemu bilo mnoštvo nevelikih džepova. I u svakom se po nešto nalazilo: bočice, kutijice, čudni satovi koji nisu pokazivali sate...

Složili su sve to na gomilu. Nije im se činilo da bi bilo šta od toga moglo biti vredno...

U tom trenutku žena jeknu. Mitar brzo zgrabi nož i oštricu nasloni na ženin vrat. Kad je otvorila oči, žena je tiho vrisnula...

- Ne mrdaj, seko, inače ti ode taj lepi vratić - reče Mitar i malo pojača pritisak oštricom.

Ipak, pazio je da slučajno ne zareže.

Žena zatrepta nekoliko puta i opusti se.

- Vidi joj oči... - prošaputa Radovan.

- Ljubičaste. Pa šta, ko da nikad nisi video ljubičaste oči?

- Pa i nisam.

- Nisam ni ja, al nema veze...

Žena sporo pomeri ruke i prigrnu kombinezon na grudi.

- Ko si ti, seko? I oklen si? - upita Mitar.

Rekla je nešto brzo, na nekom jeziku koji nijedan od njih dvojice nije razumeo.

- Srpski zbori - reče Mitar. - Ne znamo ti mi taj tvoj jezik...

Žena opet nešto reče, ali je oni nisu razumeli.

- Šta ćemo s njom? - upita Radovan.

- Da je pustimo, a?

- Ne znam...

Mitar skloni nož i pokaza ženi da može ustati. Ova prekrsti noge pod sobom. Tada je ugledala gomilu čudnih stvarčica, koje su njih dvojica izvadili iz džepova njenog ogrtača. Pokazala je na gomilu, a onda na sebe...

- Znamo da je to tvoj - reče Mitar. - Nećemo ti ništa uzeti, nama ne treba...

Načinio je pokret i pokazao ženi da uzme svoje stvarčice. Ona ih brzo pokupi i poče zagledati jednu po jednu. Činilo se da je zadovoljna stanjem u kojem ih je zatekla...

Radovan povuče Mitra za rukav i šapnu:

- Da da zatražimo od nje da nas provede do naših?

- Kako?

Žena ih pogleda i osmehnu se. Kao da je razumela njihov šapat... Zaklimala je glavom...

- Ej, gledaj ovamo, seko - reče Mitar i poče gestikulirati.

Zaokruživao je rukom, pokazivao na pušku, na nož, pa na sebe i Radovana, na nju, a onda je pokazivao prstom u pravcu za koji je mislio da je pravac kuda bi njih dvojica trebali da idu, ako bi hteli da se sretnu sa svojima... Žena je klimala glavom...

A onda je ustala, proteglila se, ogrnula se svojim belim ogrtačem...

- Ova će da ode... - reče Radovan. - A mi?

Žena se osmehnula i obojicu ih uzela za ruke. I kao na komandu, obojica sklopiše oči. Preplavi ih neki talas poverenja... Osetili su da ne stoje više na zemlji. Zvuci artiljerije su odjednom zamukli, a umesto njih začula se tiha muzika, kakvu njih dvojica nikad nisu čuli...

- Ajme, Mitre, šta se to događa sa nama?

- Ne znam...

I odjednom se sve završilo. Muzika je nestala, artiljerija se ponovo čula. Otvoriše oči. Nisu više bili u onom grmu divlje kupine. Žena se smeškala...

Pokazala da nas je spasila...

Mitar klimnu glavom. I njemu se činilo da ih je žena spasila...

- Hvala, dete, ma ko god da jesi...

Žena im pusti ruke i brzo ih poljubi u obraz. Jednog pa drugog. A onda se zagrnu u ogrtač i ode u noć. Dugo su stajali i gledali za njom...

- Idemo... - naposletku progovori Mitar.

- Kuda?

- Otkud ja znam...

Krenuše. Obojica su bili zabavljeni mislima o nepoznatoj ženi...

- Stoj!

Stadoše kao ukopani.

Iz mraka iskočiše vojnici. Držali su puške uperene u Radovana i Mitra.

- Pa ovi su naši... - reče neko. - Kaplare!

- Šta je? - začu se iz mraka. - Šta se dernjaš?

- Ovo su naši!

Kaplar izađe iz tame i stade pored Radovana i Mitra. Sumnjičavo ih je zagledao...

- Koji ste vi? Iz koje ste jedinice?

- Moravska... - reče Mitar.

- Moravska? Da niste malo podaleko od svojih?

- Ne znam, gos'n kaplare... Jutros su nas Švabe dobro pritisnule i Moravska se povlačila... Naša četa je odbijala jedan strahovit napad i... Eto, nas dvojica smo ostali iza... Sačekali smo noć u nekom šumarku, a onda smo krenuli i nabasali na vas...

- A da vi niste strugnuli iz rova kad je zapucalo?

- Jok!

- Dobro, to će znati vaša komanda... Ajde sad, u stroj i za mnom...

Kaplar pođe. Za njim krenuše i njegovi vojnici. Radovan i Mitar su išli na začelju...

- Oj, devojko, dušo moja... - poče Radovan da pevuši, tiho, za sebe.

- Čim mirišu nedra tvoja... - prihvatio je Mitar.

Kako su duže hodali, njihova pesma je postajala sve glasnija...