ČE GEVARA - ŽIVOT, SMRT, LEGENDA (7)

Oproštajna pisma

Piše: Borislav LALIĆ
     GDE je Če Gevara?
     Tokom 1965. godine, to pitanje je postavljano na Kubi, u Evropi i Latinskoj Americi, a naročito u Vašingtonu, čije su obaveštajne službe činile sve što je u njihovoj moći da mu uđu u trag.
     Na to pitanje odgovor je moglo da da samo desetak ljudi u Havani i, možda jedna mlada, lepa žena Tamara Gutijeres Bunke, koja se te jeseni nalazila negde u Južnoj Americi i koja će se kasnije u svetu pročuti kao Tanja Gerilka.
     Pritešnjen takvom atmosferom, Kastro je na jednom mitingu 28. septembra, u Havani, izjavio pred masom okupljenog sveta:
     "Uskoro ću vam obelodaniti jedan dokument koji nam je stigao od druga Če Gevare i u kojem se objašnjava njegovo odsustvo u poslednjih nekoliko meseci."
     Pet dana kasnije, u pozorištu "Čaplin", u Havani, održavana je prva sednica rukovodstva novoformirane i transformisane Komunističke partije Kube. Predstavljeni su novi Centralni komitet i nova strategija partije.
     Na spisku novih članova CK nije bilo Ernesta Gevare. Niko nije sasvim glasno zapitao zašto ga nema. Oni malobrojni koji su znali, ćutali su, a oni koji nisu ništa znali nisu smeli da pitaju.
     Delegatima je palo u oči da je na tu sednicu došla i Čeova supruga Aleida, što nije bilo uobičajeno.
     A onda je progovorio Fidel, koji je obavestio delegate da mu je stiglo pismo od Čea, da je datirano sa prvim aprilom te iste godine, ali da o njegovom boravištu ne može da govori. Kastro je umesto toga, delegatima, u grobnoj tišini pročitao pismo:

     "Fidele,
     U ovom trenutku sećam se mnogih stvari - kad smo se upoznali u kući Marije Antonije, u Meksiku, kad si predložio da pođem sa vama, i svih uzbuđenja prilikom priprema za taj put.
     Jednog dana su zapitali koga treba obavestiti u slučaju smrti. Svakako, saznanje o takvoj mogućnosti uticalo je na sve nas. Kasnije smo uvideli da je to realnost, da se u revoluciji pobeđuje ili umire (ako je revolucija prava). Mnogi drugovi su tako i pali na putu ka pobedi.
     Danas je sve to manje dramatično zato što smo zreliji. Ali, taj trenutak se ponavlja. Osećam da sam ispunio deo svoje dužnosti koja me je vezivala za kubansku revoluciju na njenom tlu, i sada se opraštam od tebe, drugova, tvoga naroda, koji je i moj.
     Formalno se odričem svih funkcija u nacionalnom rukovodstvu partije, položaja ministra u vladi, čina majora i kubanskog državljanstva. Ništa me više zvanično ne vezuje za Kubu. Jedine veze koje sa njom imam su druge prirode. To su veze koje se ne mogu prekinuti kao što se mogu odbaciti funkcije.
     Sećajući se svoje prošlosti verujem da sam radio dovoljno časno i odano da bih doprineo pobedi revolucije. Moj jedini ozbiljan nedostatak je to što nisam imao više poverenja u tebe od prvih trenutaka u Sijera Maestri i što nisam dovoljno brzo shvatio tvoje osobine vođe i revolucionara...
     Drugi narodi traže moje skromne snage. Ja mogu da činim ono što je tebi uskraćeno zbog tvoje odgovornosti glave i vođe Kube. I došlo je vreme da se rastanemo...
     Izjavljujem još jednom da oslobađam Kubu svake odgovornosti sem one koja proizlazi iz njenog primera. Ako me poslednji čas zatekne pod nekim drugim podnebljima, moje poslednje misli biće upućene ovom narodu, a posebno tebi.
     Nije mi žao što svojoj deci i ženi ne ostavljam nikakvo materijalno bogatstvo. Srećan sam što je tako. Ništa i ne tražim za njih, jer znam da će se država pobrinuti za njihovo izdržavanje i školovanje...
Stalno napred ka pobedi. Patria o muerte. Domovina ili smrt.
     Grlim te sa revolucionarnim žarom.

Če".

     U SALI je i dalje vladao muk. Ljudi su sada znali da je Če živ, mada je za većinu njih ostalo dosta neodgonetnutih pitanja. Kuda je otišao, gde sada to diže revoluciju, šta će od toga ispasti, može li to Kubu dovesti u nevolje.
     Kad je Kastro, one noći 3. oktobra 1965. godine, u teatru "Čaplin" pročitao Čeovo oproštajno pismo, koje je bilo neka vrsta njegovog testamenta, bilo je jasno da je Če otišao na daleki put bez povratka, ali su mnoga pitanja ostala bez odgovora.
     Zašto je otišao, kuda je otišao, zar je morao da ode?
     Po slavi, prestižu i ugledu, Če je bio druga ličnost kubanske revolucije, odmah posle Fidela. U realnoj vlasti možda je ispred njega jedino bio još Fidelov mlađi brat Raul i niko više. Dakle, nije bio zapostavljen, nije bio suvišan.
     Če je na Kubi ostavio petoro dece - jedno iz prvog i četvoro iz drugog braka, suprugu Aleidu, drugove, Fidela, ministarsku fotelju. Jedino je sa sobom poneo kutiju tompusa marke "montekristo".
     Nije stigao, ili nije mogao, ili nije smeo, ni majci svojoj da se javi, onda kada je ona umirala.
     ISTINA, njegovo pismo roditeljima, pisano u vreme kada je sačinjeno i ono Kastru, dirljivo i bolno, možda više od svega drugog šta je Če napisao i ostavio za sobom kao poruku, objašnjava njegovu prirodu i razloge njegovog odlaska sa Kube.

     "Dragi moji", piše Če roditeljima.
     "Još jednom osećam u petama rebra Rozinanta, opet jezdim drumom sa štitom u ruci.
     Gotovo pre deset godina pisao sam vam jedno drugo oproštajno pismo. Koliko se sećam, žalio sam se što nisam bolji vojnik i bolji lekar. Da budem lekar, to me više ne interesuje; a nisam loš vojnik.
     U suštini se ništa nije izmenilo, izuzev što sam mnogo svesniji - moj marksizam je pustio korene i pročistio se. Uveren sam da je oružana borba jedino rešenje za narode koji se bore za slobodu, a ja sam dosledan u svojim uverenjima. Mnogi će me nazvati avanturistom. Ja to i jesam, ali druge vrste - jedan od onih koji rizikuju sopstvenu kožu da bi dokazali svoja ubeđenja.
     Moguće je da je ovo kraj. Ja ga ne tražim, ali i to spada u domen logične verovatnoće. Ako se tako desi, šaljem vam svoj poslednji zagrljaj.
     Veoma sam vas voleo, samo nisam znao kako da izrazim tu svoju ljubav. Krajnje sam krut u postupcima i mislim da me ponekad niste razumeli. Nije me bilo lako ni razumeti. Ipak, molim vas, verujte mojim rečima danas.
     Pomislite ponekad na ovog malog vojnika sudbine dvadesetog veka. Poljubac svima od vašeg tvrdoglavog i grešnog sina
Ernesta."


Izvor: Novosti

ČE GEVARA - ŽIVOT, SMRT, LEGENDA (

Beli Tarzan - crna Afrika

Piše: Borislav LALIĆ
     POSLEDNJE pojavljivanje Če Gevare pred kubanskom javnošću desilo se 14. marta 1965. godine. Toga dana posle podne stigao je sa dugog putovanja po Africi i Evropi na aerodrom "Hose Marti", kraj Havane. Dočekali su ga Fidel Kastro, njegov brat Raul i predsednik Osvaldo Dortikos.
     Taj snimak sa dočeka, bila je poslednja fotografija njegovog boravka na Kubi.
     Pre povratka sa tog puta, Če se zanosio idejom da ide u Argentinu i da tamo, u zemlji svog rođenja, započne revolucionarnu borbu za oslobađanje "zelenog kontinenta". Argentina je imala gerilskih tradicija, velika je država i bilo kakav revolucionarni poduhvat u toj zemlji, morao bi imati kontinentalne razmere. Kastro za to nije hteo ni da čuje. Kočile su ga u tome dve stvari: odbojna reakcija Moskve i strah od neuspeha. Zato je Čeu ponudio Kongo, što je ovaj na kraju i prihvatio. A kad je prihvatio, onda se svesrdno usmerio na pripreme.
     Ništa ga više u toj nameri nije moglo pokolebati, pa čak ni upozorenje egipatskog predsednika Nasera, koji mu je za vreme boravka u Kairu skrenuo pažnju da bi bilo jako opasno da se upušta u takvu avanturu i da u Africi "izigrava belog Tarzana".
     Kad se tih dana iz Buenos Ajresa javila njegova majka Selija, rekli su joj da je Če otputovao na jug kubanskog ostrva, da tamo osniva nekakvo preduzeće i da se uskoro neće vratiti.
     I neće, niti će ga ikada više čuti i videti.
     Daleko od očiju javnosti, Če je tih dana negde u unutrašnjosti ostrva počeo da se priprema za "afričku avanturu". Skinuo je uniformu, ošišao kosu i bradu, izmenio lik i promenio ime. Sada se zvao Ramon Benitez. To ime je bilo na svim njegovim dokumentima.
     NE zna se tačno kada je Če krenuo na put, ali je prilično izvesno da je to bilo u zoru, 1. aprila 1965. Odleteo je za Moskvu, da bi preko Kaira nastavio put za Dar es Salem, odakle će se preko jezera Tanganjika prebaciti na istočnu obalu, u Kongo, i pridružiti tamošnjim ustanicima.
     Če je 23. aprila stigao na obalu jezera Tanganjika i tu je bio njegov prvi kontakt sa kongoanskim gerilcima, koji su se borili protiv Čombea.
     Prvi utisci, a tako će ostati do kraja, bili su poražavajući. To je bila razbijena "vojska". Njihove vojne vežbe, ispričali su kubanski saputnici Čea, bile su plemenski rituali, na kojima je bilo najviše pokliča i udaranja bosim nogama o prašnjavo tle.
     "Nisu voleli disciplinu", napisao je u jednom pismu Kastru Če. "Kad sam im rekao da će obuku obavljati na licu mesta, bili su razočarani. Hteli su da idu na obuku na Kubu, ili u Kinu, tamo gde je sve plaćeno, komforno i bezbedno, gde se dobro jede, ima pića i žena. Kad sam za vreme usiljenih marševa zahtevao da nose hranu, odgovarali su osorno da nisu mazge i da neće da nose. Neki od ustaničkih vođa", pisao je Če, "dolazili su kod mene da prijave da imaju trupe od 1.000 i 2.000 vojnika, a kasnije se ispostavilo da nemaju nikog".
     Niko tada nije znao da je Če Gevara u Kongu.
     KRAJEM maja u Dar es Salem stiže Osmani Sijenfuegos, njegov bliski prijatelj i saborac sa Sijera Maestre. Doneo mu je tužnu vest: njegova majka Selija, koja je mesecima pokušavala da ga čuje, umrla je u Buenos Ajresu 18. maja.
     Če je to teško primio. Ali, gerila se nastavljala.      Shvatajući da Čeu treba pomoć i veća podrška, Fidel je početkom septembra u Kongo poslao dvojicu svojih i Čeovih bliskih saradnika - Mela i Aragonesa.
     Če je sve više shvatao da se revolucija Kongu ne može nametati sa strane, da je potrebna vatra iznutra.
     A onda je, pored nekoliko vojnih poraza, usledio novi udarac. Kubanski ambasador u Dar es Salemu Pablo Ribalta obavestio ga je da mu je vlada Tanzanije saopštila da, shodno odluci Organizacije afričkog jedinstva (OAJ), Kubanci više ne mogu uživati gostoprimstvo Tanzanije i da moraju odmah, do poslednjeg, da napuste teritoriju te zemlje.
     To je bio početak kraja Čeove afričke avanture.
     ČE je 4. novembra, kada je već bilo izvesno da se Kubanci moraju povući iz Konga i Tanzanije, dobio od Kastra depešu u kojoj se insistira na sledećem: ako se više ništa ne može uraditi, preduzmi povlačenje.
     Če je bio na velikim mukama. Nije mu se vraćalo na Kubu. Tamo je Kastro još 3. oktobra pročitao njegovo oproštajno pismo, kojim se on odriče svih funkcija i kubanskog državljanstva. Teško prihvata propast misije, kojoj je toliko bio posvećen. Hoće da ostane.
     Če o tome 21. novembra, kada su čamci prispeli na obalu jezera Tanganjika da prihvate Kubance, obaveštava Aragonesa i Fernandesa Mela. - Ja ostajem - kazao je. Bili su zapanjeni i prvi put otkako su sa njim u Africi, žestoko su reagovali.
     Fernandes Mel je od besa tresnuo svoj sombrero o zemlju, a Aragones, takođe uzbuđen, obratio se Čeu:
     - Slušaj me, Gevara, ja sam ovde sledio bez pogovora sve šta kažeš. Nisam diskutovao ni o jednoj tvojoj odluci, a bilo je razloga za raspravu. Ali, ovog puta te neću poslušati i nemoj slučajno da mi kažeš, niti da mi narediš da odavde odem bez tebe...
     Če je ćutao. Ništa nije odgovorio. Ali, nije bilo sigurno da će krenuti.
     Čamci su bili na obali i počelo je ukrcavanje. Če je opet mrmljao da ne ide. A onda je na scenu stupio zapovednik operacije evakuacije Kubanac Čanga, koji je nosio ratno ime Louton.
     - Nema ostajanja - rekao je Čeu odsečnim glasom. - Neprijatelj koji će uskoro stići na obalu, masakriraće koga god ovde nađe. Imam naredbu da ne dopustim da vas masakriraju. Poštujem vas i izvršavam sva vaša naređenja, ali ja sada ovde izvršavam jedno drugo naređenje, ono druga Fidela, i ako bude nužno, ja ću vas vezati i tako vezanog uneti u čamac...
     Ovaj dramatični dijalog na obali jezera Tanganjika zabeležio je meksički novinar Horhe Kastanjeda, koji je imao priliku da razgovara o tome sa očevicima, pa i sa samim Aragonesom i Fernandesom.
     Tako je u predvečerje, tog 21. novembra, grupa od oko 100 Kubanaca zajedno sa Čeom zaplovila preko jezera Tanganjika.
     Da li se u tim trenucima, usamljen na obali jezera, setio one Naserove opaske o "belom Tarzanu u crnoj Africi"?


Izvor: Novosti

ČE GEVARA - ŽIVOT, SMRT, LEGENDA (9)


Medeni mesec u ilegali

Piše: Borislav Lalić
KAD je ostao sam na obali jezera Tanganjika, pošto su svi kubanski gerilci evakuisani, Če se obratio svojim pratiocima, takođe Kubancima:

- Pa, dobro, momci, ovo se završilo. Jeste li spremni da nastavimo dalje?

Pombo, Tuma i Papi su bili zbunjeni. Oni su već shvatili da Če nema nameru da se vraća na Kubu, ali nisu znali kuda će.

Hari Viljegas Pombo, Čeov saputnik sa Sijera Maestre, koji će kasnije na Kubi dogurati do generalskog čina, zapisao je u memoarima i ovu rečenicu:

"Verujem da u onom trenutku, na obali jezera Tanganjika, ni sam Če nije znao kuda nas zove, ali je bio sasvim čvrst u stavu da se ne vraća na Kubu ni po koju cenu".

- Sledićemo te kuda god da kreneš - rekla su sva trojica uglas.

Če, ipak, nije nikud otišao. Smestio se u kubansku ambasadu u Dar es Salemu, gde će narednih meseci pisati "revolucionarne memoare" i maštati o svom sledećem revolucionarnom poduhvatu.

Če zapravo nije imao gde ni da se vrati. Kako objašnjava Pombo, Če nikako nije hteo da se vrati na Kubu praznih ruku, sa porazom na leđima. Njegova situacija se posle čitanja oproštajnog pisma Kastru, u Havani 3. oktobra, suštinski promenila.

U međuvremenu, Če je u zgradi kubanske ambasade pisao "uspomene" iz Konga. Nije štedeo ni sebe ni Kongoance. "Ovo je istorija poraza", napisao je na jednoj stranici.

SHVATAJUĆI valjda, da neće moći zauvek da ostane u Dar es Salemu, Če je tokom decembra sugerisao Kastru da će otići u Argentinu, da tamo još tinjaju gerilska žarišta i da će zapaliti vatru revolucije u svojoj nekadašnjoj domovini.

Kastru se ta ideja nije nimalo dopala. Pokušao je da ga preko Fernandesa Mela, koji se onda još nalazio tamo u potrazi za dvojicom u Kongu izgubljenih Kubanaca, odvrati od te ideje, ali nije vredelo. Onda Kastro, početkom januara 1966. šalje u Dar es Salem Čeovu ženu Aleidu da ga ona umiri i ohladi od argentinske avanture.

Aleida je došla inkognito i sa lažnim dokumentima. Dovezena je sa aerodroma pravo u zgradu ambasade i kroz sporedni ulaz, direktno iz kola, ušla u apartman na drugom spratu kod svog muža. Sem ambasadora Pabla Ribalte i jednog bezbednjaka iz ambasade, niko nije znao da se Če tu nalazi i da mu je žena došla u posetu.

"Prvi put otkako smo se uzeli, bili smo sami", ispričala je kasnije Aleida. "Živeli smo tako šest nedelja, zajedno, među četiri zida. Bio je to naš medeni mesec, kojeg kad smo sklopili brak nismo ni imali..."

Če je krajem februara pristao da se prebaci u Prag i da tamo razmisli o svojoj novoj misiji. U Pragu je od Čeha prihvaćen kao "važan drug" iz Latinske Amerike, kojeg kubanska služba tu privremeno sklanja. Česi nisu znali, niti naslućivali da se iza tog uglađenog gospodina krije legendarni Če Gevara.

Kad je shvatio da mu ne daju Argentinu, nudeći mu za uzvrat neku drugu latinoameričku zemlju, preko koje se takođe može stići u Argentinu, Če je počeo da popušta.

NA Kubu Če nije ni pomišljao. Ali, predočeno mu je da se u Latinsku Ameriku mora ići preko Kube, ako ni zbog čega drugog, a ono da se tamo obave nužne pripreme za otvaranje gerilskog žarišta.
- Nije prihvatao da dođe na Kubu - izjavio je kasnije Kastro. - Teško mu je padalo da se vrati posle objavljivanja onog njegovog oproštajnog pisma. Uspeo sam, ipak, da ga ubedim da se vrati, da je to najbolji i jedini mogući način da se pripremi za misiju u koju je odučio da ide...

Če je na Kubu stigao 20. jula, opet preko Moskve. Niko u Čehoslovačkoj, niti u Moskvi, nije znao za to putovanje Če Gevare.

Na pomoćnom aerodromu u Havani, Čea je dočekao Raul Kastro, mlađi Fidelov brat, druga ličnost revolucije, i Aleida. Sa aerodroma su se odmah odvezli u unutrašnjost ostrva, u mesto San Andres de Taigunabo.

Opet je, posle 16 meseci odsustvovanja, bio na Kubi, ali ovog puta bez imena, bez državljanstva, kao nepostojeći čovek.

Posle nekoliko sedmica, Če je zajedno sa Raulom Kastrom, Manuelom Pinjeirom i Reneom Tomasevićem, majorem iz vojne obaveštajne službe, počeo da formira svoju trupu za Boliviju, koja je već bila označena kao sledeća Čeova etapa.

Kad su budući gerilci saznali da je civil Ramon zapravo Če Gevara, nastalo je oduševljenje. Nekoliko članova kubanskog rukovodstva i starih Čeovih saputnika, prijavilo se da ide u gerilu u Boliviji, ali trupa je već bila popunjena.

ČE je imao i posebne pripreme. Ugradili su mu veštačke zube, obrijali mu do gole kože bradu i brkove, skratili kosu, podgojili ga. Najteže je u toj ličnoj transformaciji bilo sređivanje kose. Specijalisti u laboratoriji "za ulepšavanje", vadili su nekoliko dana Čeu dlake kose iznad čela, sve jednu po jednu, kako bi formirali idealnu ćelu.

Jednog dana, sredinom oktobra, kada je odlazak već bio na vidiku, Fidel je pozvao Čea u Palatu revolucije u Havani. Predstavio ga je kubanskim funkcionerima kao biznismena iz inostranstva, koji je došao na Kubu da sklapa poslove. Odeven u besprekorno odelo, sa šeširom na glavi i glasom koji je zvučao starački, Če ni kod koga nije izazvao sumnju da se ispod te maske krije stari poznanik, mada su svi ti ljudi veoma dobro poznavali Gevaru.

Kad je ceremonija završena i Kastro i Gevara ostali sami, Fidel je konstatovao:

- Ovo je zaista perfektno urađeno...

A onda je kucnuo čas odlaska. Ramon, kamufliran do perfekcije i sa bar dva pasoša u džepu, odleteo je 23. oktobra 1966. iz Havane za Moskvu. Niko od putnika nije obratio pažnju na tog lepo obučenog gospodina sa šeširom na glavi, pod naočarima, sa isturenim stomakom i lepo vezanom mašnom. Pratio ga je samo jedan "saputnik".

Iz Moskve je Gevara odleteo u Prag, a odatle vozom u Beč, pa u Frankfurt. Onda se prebacio u Pariz, zatim u Madrid, odakle će poslednjih dana oktobra odleteti u Sao Paolo, nadomak Anda, preko puta rodne Argentine.

Ubrzo će se pokazati da je to bio put bez povratka.


Izvor: Novosti

ČE GEVARA - ŽIVOT, SMRT, LEGENDA (10)

Ni očima ne veruju

NEDELjA, 8. oktobar 1967. Još se nije razdanilo. Selo La Igera još se nije izvuklo iz sna i izmaglice.

Stražar ispred šatora poručnika Pereza naglo se trgao. Nekakva silueta, kao utvara, primicala se šatoru.

- Stoj! Ko ide? - komandovao je stražar.

Pred njim je sada već stajao snužden seljak indios Pepe Erera.

- Naredniče - progovorio je - donosim važne vesti. Hoću odmah da vidim komandanta...

Stražar je pozvao poručnika Pereza. Tek je pet časova. Selva je još pod izmaglicom.

- Šta je, dođavola - pita pospani poručnik, primičući se indiosu.

- Gerilci su prošli preko moje zemlje, moj poručniče - kazao je Erera.

- Kako znaš da su gerilci?

- Video sam ih kako koračaju preko moje njive pod krompirom. Prema mesecu sam mogao da vidim njihove puške i njihove brade.

- A gde je tebi kuća?

- Tamo kod kanjona Ćuro. Ima odavde oko šest kilometara. Moja kuća je poslednja pre ulaska u taj kanjon.

- I kud su otišli?

- Ušli su u kanjon i tu ostali da se odmaraju. Mislim da su se zaputili klancem pored Ćura.

Poručnik Perez se zamislio. Ovo postaje ozbiljno. U svega 24 časa dve dojave o prisustvu gerilaca. Tu nešto ima.

Rekao je indiosu da ostane, a onda je naredio pripreme za pokret. Pod njegovom komandom je 80 "zelenih beretki". To je mobilna i specijalizovana jedinica. Ali, Perez se pribojava svojih vojnika. U njegovoj vojsci postoji strah od gerilaca i od samog pomena imena Če Gevara.

DOK se trupa pripremala za pokret, Perez je radio-vezom stupio u kontakt sa svojim prvim pretpostavljenim komandantom "B" bataljona, kapetanom Garijem Pradom. On je, takođe, u tom rejonu, sa jedinicom koja ima skoro 100 ljudi.

Nešto posle deset, vojska je stigla u naznačenu zonu. Prvo su prošli pored njive pod krompirom indiosa Erere iz sela Pampa del Trigal, a onda su njegovi vojnici, pored kanjona Ćuro, krenuli u izviđanje i opkoljavanje celog klanca.

Dan se primicao podnevu. Gerilska grupa Če Gevare još je bila na tom terenu. Negde oko 13 časova, Gevarini ljudi su primetili vojnike, ali nisu pucali. Če je rekao da ga vojnici do noći, možda, neće ni otkriti.

Nešto posle 13 časova, jedan od izviđača "zelenih beretki" zanemeo je kao paralizovan. Video je gerilce. Bio je to prvi put da ih vidi uživo, a u planinama je više od pola godine.

Kad se povratio, viknuo je.

- Eno ih, video sam ih...

I grozničavo je počeo da puca iz svoje automatske puške, ne čekajući nikakvu komandu.

Uzbunili su se i ostali. Zapraštala je paljba iz raznih pravaca. Mitraljeski rafali su kidali grane selve, usnule u zelenilu i spokoju. Vojnici su u manjim grupama počeli da se spuštaju sa prevoja i da zalaze dublje u klanac gde se nalazila Čeova gerilska grupa, sastavljena od svega 17 ljudi.

Pale su prve žrtve na jednoj i na drugoj strani. Sada više nema taktiziranja, čekanja i nadanja, osim u sopstveno oružje. Oko stitinu "zelenih beretki" osvajaju metar po metar klanca kod kanjona Ćuro, pucajući besomučno u pravcu gerilaca i na sve što se mrda.
PROŠLO je pola časa od prvog pucnja. Iznad klanca se diže dim od puščane vatre.

Četvorica izviđača iz redova "zelenih berekti" zalegli su iza ivice klanca i osmatraju situaciju. Odjednom, primetili su da se ka njima primiču dvojica gerilaca. Jedan je ranjen u nogu, jedva ide. Onaj drugi ga pridržava i vuče za sobom iz sve snage, držeći u levoj ruci svoju automatsku pušku. "Zelene beretke" su se pritajile, čekajući da im se gerilci približe.

Kad su se primakli na nekoliko metara, četvorica "zelenih beretki" su se isprečili ispred njih, kao da su iz zemlje iznikli.

- Stojte, ili pucamo - podviknuli su vojnici, držeći puške na gotovs.

Gerilci su stali. Onaj što je vukao ranjenika, pokušao je da podigne pušku, ali je usledila nova komanda.

- Ruke uvis, ili pucam!

Gerilac je ispustio pušku iz ruke. Onaj drugi, kojeg je vukao i koji je bio ranjen u desnu nogu, tada je progovorio:

- Ne pucajte, vojnici, ja sam Če Gevara...

Stajali su jedni naspram drugih. Vojnici se nisu pomerili. Nisu znali šta da kažu i šta da rade.

Če je još držao svoju pušku u ruci, ali za kaiš i spuštenu do zemlje. Imao je ruksak na leđima. Bio je zarastao u dugu kosu i bradu.

Četvorica vojnika koji su zarobili Čea tek tada su počeli da shvataju šta im se desilo. Tek kasnije će se neki od njih prisetiti šta im se u tim trenucima dešavalo, šta im je Če govorio, šta su oni njemu kazali. Bila su to maštovita sećanja u kojima je svako, bio to makar anoniman vojnik, tražio za sebe kakvo-takvo mestašce protagoniste istorije.

Če je u tim trenucima sedeo na zemlji. Imao je na sebi sivomaslinastu gerilsku bluzu, pantalone zelenkasto-bež boje i nekakve terenske cipele, koje su ličile na seljačke opanke. Krv je još tekla iz rane na listu njegove desne noge.

Kapetan Prado se pojavio nešto kasnije. Stao je ispred Če Gevare i nije znao odakle da krene. Ovo je bio tenutak njegove karijere. I malo više od toga. Pribrao se:

- Vi ste Če Gevara? - zapitao je prilično učtivo.

- Jesam, ja sam Če Gevara - odgovorio je mirno ranjenik.

Prado je izvadio iz džepa Čeov portret koji je nosio sa sobom od početka ratne kampanje, zagledao se prvo u njega, a onda u Čea. Ponovio je tu operaciju nekoliko puta, unoseći se u fotografiju i u lice ranjenog gerilca, a onda je sa olakšanjem i za sebe rekao: "Jeste, on je..."





IMAMO TATU...

KAPETAN Prado uspostavlja radio-vezu sa pukovnikom Zentenom i javlja mu:

- Imamo tatu u rukama...

"Tata" je Če Gevara. Zenteno to zna, ali ne može da poveruje.

- To ne može biti, to ne može biti. Zar se to desilo - mrmlja sebi u bradu pukovnik, tražeći od svog vojnika slušalice da još jednom čuje.


Izvor: Novosti

ČE GEVARA - ŽIVOT, SMRT, LEGENDA (11)

Pasoš za tatu

SMRKAVALO se. Topla i gusta tropska noć navukla se kao taman prekrivač na selvu.

Putem od planinskih klanaca oko klisure Ćuro, ka selu La Igera, u kojem nema struje, a ni mesečine nad njim, primicao se vojni karavan kapetana Garija Preda, noseći sa sobom najtrofejniji ulov - ranjenog Če Gevaru, čoveka koji je uzdrmao "zeleni kontinent", a u Vašingtonu, koji je budno pratio sve šta se tamo dešava i šta se može desiti, izazvao maltene paničan strah od prenošenja "kubanskog virusa" na prostore kontinenta koji su Amerikanci smatrali svojim "unutrašnjim dvorištem" i svojim zabranom.

Putem koji se spušta ka selu La Igera, na ogradama sa strane, iza žbunja i drveća, vojnu kolonu iz mraka su pratili pogledi uplašenih indiosa, koji su rano po podne čuli pucnjavu i vest o zarobljavanju Če Gevare.

- Jesi li ga video - pita jedan od indiosa komšiju.

- Jesam, video sam ga kad su kretali. Još je bio dan.

- Kako izgleda?

- Meni liči na Isusa Hrista. Ima bradu i kosu, a pogled mu je tužan...

- A, kako se zove? - pita treći seljak šapatom.

- Če Gevara, budalo.

Pored Če Gevare, vojnici vode još dvojicu zarobljenih gerilaca. U koloni su i nosila sa mrtvima - trojicom ubijenih gerilaca i četvoricom "zelenih beretki".

U MEĐUVREMENU, dok se kolona primiče selu La Igera, u štabu osme divizije u Valja Grande, stanje je napeto i euforično. Pukovnik Zenteno je na radio vezi sa La Pazom, gde su, pored radio-stanice, predsednik Rene Barijentos, komandant bolivijske armije general Alfredo Ovando Gandija i načelnik generalštaba general Tores.

- Maroćo, zove Saturno, Maroćo, zove Saturno... Da li me čuješ? Urgentno je...

- Saturno, ovde Maroćo, čujem te...

- Maroćo, ovde Saturno. Imamo tatu u rukama.

- Saturno, ovde Maroćo. Ponovi, ne čujem te dobro.

- Tata je u našim rukama.

Vojni karavan kapetana Garija Prada zaustavio se ispred seoske škole. To je prizemna zgrada, koja liči na sve drugo sem na školu. Sazidana je od zemlje i slame, a pokrivena palminim granama sa lišćem. Pod je zemljani, vlažan i neravan. Iznad nema plafona.

U jednu od tih "učionica" uneli su ranjenog Čea. Ne daje glasa od sebe, mada mu se po grimasama na licu vidi da trpi bolove. Položili su ga uza zid i ostavili tu u poluležećem stavu.

Kapetan Prado je postavio jake straže oko škole i oko sela.

Pred školu u La Igeri prvi je stigao pukovnik Andreas Selić, komandant specijalnog bataljona osme divizije, direktno uključenog u lov na Če Gevaru.

Andreas Selić, Bolivijac jugoslovenskog porekla, u La Igeru je stigao helikopterom iz Valje Grande. On je, inače, i vojni zapovednik tog mesta. Kad je čuo da je Če uhvaćen, nije čekao svog komandanta Zentena, niti bilo kakve instrukcije. Seo je u helikopter i požurio u La Igeru.

KAD je stigao, Selić je odmah ušao kod Čea, koji je sedeo na zemljanom patosu seoske škole, prislonjen uza zid.
- Znači ti si Če Gevara - kaže pukovnik, dok stoji iznad zarobljenog gerilca.

- Jesam, ja sam - odgovara Če ravnodušno.

Njegova rana još krvari. Na zemljani pod, kao po satnom ritmu, talože se kapi njegove krvi.

Pukovnik Selić je opet napolju sa kapetanom Pradom. Inventarišu Čeove lične stvari: vojnički ruksak, jedan džepni i dva ručna časovnika, perorez, hrpa dokumenata, među kojima i sveska u kojoj je vodio dnevnik, nekoliko lula i muštikli, 2.500 američkih dolara, 20.000 bolivijskih pezosa, oštećeni karabin, pištolj u čijem šaržeru nije bilo metaka. Tu je i visinomer koji je Če nosio oko vrata.

Noć odmiče sporo. U selu La Igera niko ne spava, čak ni indiosi. Ista je situacija i u štabu osme divizije u Valje Grande i u La Pazu.

Niko u svetu još ne zna za dramu iz bolivijske selve. Osim, naravno, Vašingtona. Agenti CIA, koji su i u La Pazu, i u štabu osme divizije, i sa trupom u La Igeri, javili su svojim pretpostavljenima u američkoj prestonici da je Če pao.

Rano ujutro, u Čeovu "učionicu" ušao je Feliks Ramos, agent CIA, rodom Kubanac, ali ovog puta sa dokumentima oficira bolivijske vojske.

- Opet smo se sreli, Gevara. Kucnuo je čas da svedemo međusobne račune. Sećaš li se kako si me šutnuo sa Kube?

Če ništa ne odgovara. Ali, njegov pogled je tvrd i pun prezrenja.

RAMOS je tog prepodneva najviše bio sa Čeom. U međuvremenu, obavio je sve radnje da utvrdi identitet zarobljenog gerilskog komandanta, za kojeg kaže da ga je lično poznavao. Kad je to obavio, otišao je do telefona da javi centrali CIA u Vašingtonu da je Če Gevara zaista zarobljen, da u to više nema nikave sumnje.

Ramos je isto tako napravio svoj inventar ličnih stvari Če Gevare, snimio je stranicu po stranicu Čeovog dnevnika iz Bolivije, i sve "papire" zadržao kod sebe.

U La Pazu se intenzivno većalo o tome šta da se uradi sa Če Gevarom - da li da se zadrži u životu i da mu se sudi, ili da se odmah likvidira. Sa kime su se bolivijski generali o tome konsultovali i čije su savete tražili, to nije obelodanjeno, ali nije bilo teško dokučiti da nisu sami donosili tu krupnu odluku.

Ipak je prevladalo uverenje da je najopasnije ostaviti Čea u životu.

Negde uoči podneva, u La Igeru je stigla šifrovana odluka iz La Paza:

"Izdajte pasoš za tatu"... To će reći - pogubite ga.

Agent CIA Feliks Rodrigez, alijas Feliks Ramos, je bio kod Čea tog jutra skoro punih pet časova.

- Je li se plašio smrti? - pitali su kasnije novinari.

- Ne bih rekao - odgovorio je Ramos.

U podne, u školu prizemljušu ulazi podoficir bolivijske vojske da obavesti agenta Feliksa Ramosa da ga napolju čeka važna poruka iz La Paza.

Kad je prišao pukovniku Seliću, Ramosu su dali u ruke poruku iz La Paza, na kojoj je pisalo:

"Izdajte pasoš za tatu".


Izvor: Novosti

ČE GEVARA - ŽIVOT, SMRT, LEGENDA (12)

Smrt u podne

KUCNUO je sudnji čas.

Ponedeljak je, 9. oktobar 1967. Tek je prošlo podne. Na prašnjavim ulicama sela La Igera nema nikoga, osim ponekog žutog psa u prolazu. Prži tropska vrućina. Sunce je u samom zenitu i senke su nestale.

Prikriveni iza ograda, drveća i žbunja, indiosi i dalje osmatraju iz prikrajka, nemi i nevidljivi. Nešto mora da se desi.

Pukovnik Selić i kapetan Prado dogovaraju detalje pogubljenja. Za egzekuciju je odabran narednik Mario Teran, bolivijska "zelena beretka". Ne zna se da li se sam javio, ili su ga odredili.

Agent CIA Feliks Ramos drži u rukama glavne konce operacije. On tvrdi da je iz Vašingtona imao instrukcije da se Če sačuva u životu, ali da je iz La Paza stiglo naređenje da se Če pogubi.

Nekoliko trenutaka pre pogubljenja, Ramos je ušao kod Čea.

- Žao mi je, ali Bolivijci su odlučili da vas pogube - rekao je Čeu.

"Naglo je prebledeo", priseća se Ramos, "a onda je prilično smireno rekao: "Bolje je tako... Nisam smeo nikako da vam padnem živ u ruke." Pitao sam ga ima li kakvu poruku za porodicu. Odgovorio je: "Kažite Fidelu da će uskoro videti kako revolucija trijumfuje u Južnoj Americi... I neka kažu mojoj ženi Aleidi da pokuša da bude srećna i da se ponovo uda."

Pre nego što će Mario Teran, sa puškom u ruci, ući u školu, Feliks Ramos mu je dao poslednju instrukciju:

- Ne smeš pucati u glavu. Pucaj od vrata pa nadole...

Teran klima glavom, guta pljuvačku i ćutke ulazi u školu.

Če sedi, u poluležećem položaju, oslonjen ramenima o zid. Narednik Teran je ušao sa karabinom "M-2" u ruci. Če je shvatio da je kucnuo sudnji čas. Pokušava da se pridigne na laktove i eventualno ustane, ali ne može.

Narednik okleva. Vraća se do vrata učionice, pa onda opet ulazi unutra.

- Uozbilji se, momče - kaže mu Če. - Treba da pucaš u čoveka...

Narednik Teran se trgao. Naglo poteže karabin i ispaljuje prvi metak u Čeovo telo. Pogodio ga je u desnu stranu grudnog koša. Če još pokušava da se pridigne. Narednik sada već deluje odlučnije. Pogađa ga prvo u desno rame, u nogu, u stomak, u levu stranu grudnog koša.

Če pada na stranu. U sobu prizemljušu su ušla još dva vojnika. Čuje se kako Če s mukom govori:

- Zbogom, deco moja... Aleida, brate Fidele...

Če još daje znake života. Jedan vojnik prilazi i puca mu u vrat.

Če je izdahnuo.

Odjeci pucnjeva koji su ga usmrtili izgubili su se u beskrajnim prostranstvima selve. La Igera je ponovo utonula u grobnu tišinu.

PONEDELjAK je, 9. oktobar, 13.10.

Dvojica vojnika iznose iz škole okrvavljeni leš Če Gevare i postavljaju ga na vojnička nosila.

Indiosi, koji su do tada stajali na ogradama i iza drveća, krste se i žurno napuštaju svoje "položaje". Vraćaju se svojim kolibama i svom životu u selvi.

Pukovnik Selić nervozno šeta ispred škole. Svi čekaju da sleti helikopter koji će odneti Čeovo telo u Valje Grande. Takva je zapovest.
Vest o smrti Čea još nije otišla u svet.

Kada je helikopter stigao, nosila sa Čeovim telom vojnici su privezali za njegov donji trap, i odleteli su ka štabu osme divizije u Valje Grande.

Komandant osme divizije Zenteno Anaja tada je već mogao da saopšti ono šta mu je naloženo iz La Paza:

- Če Gevara je poginuo juče. Pao je za vreme borbi koje su vođene između regularnih trupa i njegovog gerilskog odreda.

Posle kraćeg udešavanja u kupaonici, Čeov leš iznet je pred novinare i postavljen na betonski plato ispred bolnice. Bio je na nosilima, bez bluze i košulje, go do pojasa. Oči su mu bile i dalje otvorene. Oni koji su ga pogubili, nisu namerno hteli da mu spuste očne kapke. Tako će ga narod i novinari lakše prepoznati. Bilo je izuzetno važno da se ljudi uvere da je to zaista on, da je mrtav.

Tako poluotvorenih očiju i sa povučenim usnama preko zuba, delovao je nestvarno. Kao da su ga skinuli sa krsta, kao da se još ironično smeje.

Dan kasnije stigao je Čeov mlađi brat Roberto. Doputovao je iz Buenos Ajresa da na licu mesta utvrdi šta se dogodilo sa njegovim bratom.

Naišao je na zid odbojnosti. U La Pazu su mu prvo obećali da će moći da vidi leš svog brata, ali kad je stigao u Valje Grande, rečeno mu je da je zakasnio. Sve je gotovo. Leš je spaljen. Nema ništa više da se vidi. Pokazali su mu samo fotografije.

- Mislim da to nije on - rekao je Roberto Gevara.

Sreo sam Roberta Gevaru, nekoliko godina kasnije, i nisam odoleo da ga ne zapitam, da li je onda zaista bio uveren da je sve to "montirano", kako je rekao.

Bolno se nasmešio i rekao:

- Čovek reaguje srcem i glavom. U mom srcu je onda bila bol. Znao sam da je pao, da ga više nema. Ali, kako da priznam, čoveče. Neka bar još koji dan sumnjaju, neka se još plaše njegove senke...

Sumnje, međutim, nije bilo. Dan kasnije, 15. oktobra, Fidel Kastro je u Havani smogao snage da kaže: "Ernesto Gevara je mrtav."





NAGRADA

PREDSEDNIK Bolivije Rene Barijentos, koji je još bio u euforiji zbog sloma Čeove gerile, odlučio je da ispuni obećanje i da isplati onu nagradu koju je bio obećao svakom onom ko pomogne da se Če uhvati "živ ili mrtav, a po mogućnosti živ". Odluka je pala da se ta suma od 50.000 obećanih pezosa, isplati seljacima - indiosima sela La Igera, kao najzaslužnijima što je Čeu vojska ušla u trag i došla glave.

Seljaci su delegirali sveštenika Rodžera Šalera, paroha iz Pukare, da uzme za njih nagradu. Šaler je primio novac, ali ga je prebrojao.

- Gospodine predsedniče - rekao je smerno Barijentosu. - Ja vas molim da se ne naljutite na mene, ali ja moram, pred ovim ljudima koji imaju u mene poverenja, da vas obavestim da u ovoj koverti koju ste mi dali ima samo 39.000 pezosa...


Izvor: Novosti

-----------------------------------------------------------------------------------------------

Nadam se da je bilo od neke koristi 

Cekaj..zar on nije kreator odece...vidjam majce sa njim svuda po gradu hehehe 

 

hehe, e jabiga sad jarane. 

Bas ste me prosvjetlili ! Slava mu ! Pravi borac!