Reporter Glasa krstario trajektom pored zapadne strane Svete Gore na grčkom poluostrvu Halkidiki

Brodom uz obalu monaške države

Od špica Atosa do Uranopolisa vidi se devet manastira

Taman kad smo pomisli da će na ogromnom trajektu biti samo nas četrnaestoro iz Srbije, molom u luci Sitonija, na drugom prstu grčkog poluostrva Halkidiki, pojavila se velika grupa nemačkih baba, praćena nemačkim dedama. Svaki oko vrata okačio fotoaparat ili kameru, i raspostrli se po najvišoj platformi broda. Trajekt je od Sitonije pošao ka trećem halkidičkom prstu, Atosu ili Svetoj gori.

Obilazak zapadne obale Svete gore, jedna je od turističkih atrakcija Halkidikija. Brodovi rano ujutru polaze svakog dana. Za kartu koja košta od 35 evra nagore, na nekim brodovima organizuje se i program. Buzuki, pijani Rusi igraju sa animatorima sirtaki. Nemci su mirniji. Slikaju galebove koji prate brod. Galebovi se otimaju za "plazma" keks. Iznad površine mora, kao u izmaglici, posle sat plovidbe, nazire se, kao piramida, vrh planine Atos, na špicu Svete gore. Bije sunce, a na vrhu, visokom 2.033 metra - sneg. Nemci škljocaju aparatima. Sa razglasa, malo na nemačkom, malo na engleskom, počinje priča.

Sveta gora je najistočnija od tri poluostrva Halkidikija i prostire se kao 50 kilometara dugačak prst u Egejsko more. Površina joj je 322 kvadratna kilometra. Misli se da su prvi hrišćani tu došli u četvrtom veku nove ere, ali je i ranije tu živelo dosta pagana. Monah Atanasios Atonitis podigao je prvi manastir Megisti Lavra 963 godine, na jugo-istočnoj strani poluostrva i pokušao da ujedini sve pagane. Međutim, fanatici na istočnoj strani pružali su otpor, pa je kralj Janis Cimikis morao da ustanovi prvi Tipik, koji je predstavljao način života monaha u manastiru.
      

MOLITVA BEZ ISKUŠENJA

Godine 1045. drugim Tipikom zabranjen je ulazak ženama na Svetu goru. Razlog tome je bilo siromaštvo na Halkidikiju, koje je dovelo mnoštvo porodica blizu manastira u nadi za milosrđem. Prisustvo žena, ocenjeno je, predstavljalo bi probleme monasima, koji pokušavaju da obožavaju boga na izolovanim mestima i budu mu bliži, pa veći deo vremena provode u molitvi. Ulaskom Grčke u EU bilo je inicijativa, da se ženama omogući pristup monaškoj državi, ali je ta ideja daleko od ostvarenja.
      
   
   

Pisan je na kozjoj koži. Tada se život na Atosu poboljšao, tako da je privukao mnogo monaha, te se na prstu stvorilo u 13. veku više od 300 malih i velikih manastira. Sve do početka krstaških pohoda, 1204. godine, Atos se uvećavao, ali su onda krstaši opustošili manastire, a monahe ubijali i prodavali kao robove. Spasli su se samo malobrojni koji su pobegli u planinske krajeve, i živeli samački. Kada je Solun 1440. pao pod vlast Turaka, monasi su prihvatili sultana i platili mu 130.000 srebrnjaka da bi zadržali slobodu i nastavili život. Kada je 1912. grčka flota oslobodila Svetu goru, Rusi su, pričao je turistički vodič, pokušali da ostvare svoj uticaj, ali ih je u tome sprečio Londonski sporazum iz 1913. godine, koji je Svetu goru proglasio nezavisnim i samovladajućim delom Grčke.

Danas na Atosu ima 20 manastira, 12 skitova i oko 700 drugih građevina. Sedamnaest manastira su grčki, i po jedan srpski, ruski i bugarski. U njima živi oko 1.500 monaha, uglavnom Grka. Svi manastiri zadržali su stari kalendar, 13 dana unazad, sa različitim vremenima. U 19 manastira dan počinju u suton, a samo u jednom u zoru. Manastiri podsećaju na srednjovekovne zamkove. Imaju tanke zidove unutar kojih se nalaze monaške odaje i glavnu crkvu.

Uz priču vodiča, brod je polako prišao prvom manastiru od špica Atosa, Paulusu. Sagrađen je u 10. veku. Obnovljen je 1817. godine i sagražena je crkva koja sadrži dve manje kapele od mermera. Svuda oko crkve postoji još devet kapela, od kojih je najvažnija ona posvećena Svetom Georgiju. U njemu živi 50 monaha, a okolo u prirodi još njih 80.

Sledio je manastir Dionizija. Uzdiže se na steni, 80 metara iznad mora. Jedan je od strožih po svojim propisima, i u njemu živi 40 monaha. Manastir Grigorija, nalazi se na samo dvadesetak metara iznad mora. Na njegovom mestu nekada je bio Hram Posejdona. Glavna crkva, posvećena je Svetom Nikoli, a okolo je još 12 kapela. Tu boravi 45 monaha.

Najveći utisak, gledano sa mora, ostavlja manastir Simonis Petra. Nalazi se na 330 metara iznad mora na obroncima ogromne stene. Tri puta je izgoreo do temelja, poslednji put 1891. U ovom grčkom manastiru živi 70 monaha.
U maloj uvali je luka Dafna. Svako ko hoće da poseti Svetu goru mora da prođe kroz ovu luku u kojoj se nalaze grčka policija, carina i pošta.

U brdima, iznad, na sredini poluostrva je selo Kareja, društveno-politički centar Atosa. Svaki manastir ima svog predstavnika u vladi Kareje, gde je sveta gradska kuća. Sledi manastir Ksiropotamu, na 200 metara u brdu, gde se nalazi najveći deo drvenog krsta sa raspeća. Bio je to poklon Konstantina Porfirogenita. Ruski Pantelejmon, veliki manastir, u kome obitava 35 monaha (početkom 20 veka bilo ih je 2.000), izgleda sa mora impresivno. Iz daljine se vidi crkveni toranj sa 33 zvona. Jedno od njih je drugo po veličini u svetu. Teži 13.000 kilograma. Idu Ksenofan, i najseverniji Dohiorau, za koji kažu da je najslikovitiji na Svetoj gori. U njemu je čudotvorna ikona Svete majke.

Brod je pristao u Uranopolisu, selu na početku Atosa, gde mogu boraviti turisti, pa i žene, kojima je zabranjen ulazak na monaško poluostrvo. U malom restoranu sede monasi, a grupe muških turista, pristigle sa raznih strana da bi ušle na Svetu goru, motaju se okolo sa girosima u rukama. Iako žene šetaju oskudno obučene, nijedan monah se ne osvrće. Samo se ljubazno, na engleskom, zahvale kad ih neko fotografiše. Tu svraćaju poslom, i onda nazad u svoj mir.


Izvor: Glas Javnosti \ Tekst i foto: D. Petrović