Stjepan Stevo Filipović (27. januar 1916. - 22. maj 1942.) je bio jugoslovenski partizan i proglašen je za Narodnog heroja Jugoslavije, nakon što je pogubljen tokom Drugog svetskog rata.

Rođen je u Opuzenu u današnjoj Hrvatskoj, ali je takođe živeo u Mostaru i Kragujevcu pre Drugog svetskog rata. 1937. se priključio radničkom pokretu i prvi put je uhapšen i osuđen na godinu dana zatvora. 1940. se pridružio Komunističkoj partiji Jugoslavije.

Filipović se nalazio sa partizanima u Valjevu 1941. kada je počeo rat u Jugoslaviji. 24. februara 1942. su ga zarobili nemački vojnici.

Obešen je u Valjevu 1942. Neposredno pre pogubljenja, pred masom koja je dovedena da gleda vešanje, glasno je izrazio podršku KPJ, Crvenoj armiji i antifašističkim parolama. Obešen je 15 minuta ranije nego što je bilo predviđeno.

Postao je Narodni heroj Jugoslavije 1949. U Valjevu mu je podignut spomenik.

Izvor: Wikipedia

Стјепан Стево Филиповић

Датум рођења:    27. јануар 1913.
Место рођења:    Опузен, код Метковића, Аустроугарска
Датум смрти:    22. мај 1942.
Место смрти:    Ваљево, Србија
Професија:    радник
Члан КПЈ од:    1940.
Народни херој од: 14. децембра 1949.

Стјепан Стево Филиповић (1916-1942), командир Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 27. јануара 1916. године у Опузену, код Метковића у тадашњој Аустро-Угарској, a данашњој Хрватској. У родном селу је завршио основну школу. Део детињства и младост је провео је у Мостару, где је завршио два разреда гимназије. Затим је живео у Срему и Крагујевцу, где је изучавао електричарски и браварски занат.

Године 1937. се прикључио радничком покрету. Активно је учествовао у многим демонстрацијама и радничким штрајковима. Због своје активности, 1939. године је ухапшен и осуђен на годину дана затвора. Нешто касније, протеран је у своје родно место. Године 1940. постао је члан Комунистичке партије Југославије.

Пред сам почетак Другог светског рата, вратио се у Крагујевац и активно је радио у месној партијској организацији. По директиви Партије прешао је у Ваљево, где је радио на прикупљању оружја, припремама устанка и оснивању првих борбених партизанских група. Када му је запретила опасност да га ухапсе, отишао је у Колубарску чету Ваљевског партизанског одреда.

У првим оружаним борбама Стево је показао велику храброст. Почетком јула, са још неколико бораца, у близини Ваљева уништио је немачки камион и његову посаду. Због своје храбрости брзо је напредовао од борца до заменика командира Колубарске чете. Нарочито се истакао у нападу на Лајковац, 15. августа 1941. године. Стево се, са пиштољем и бомбама у рукама, вешто провлачио између вагона, проналазио немачке аутоматичаре и са својим борцима полако чистио композицију воза. У тој борби било је 40 погинулих и рањених Немаца и жандарма. Због овог подвига био је похваљен од стране Врховног команданта НОП-а Јосипа Броза Тита. При нападу на Крупањ и Шабац, показао је слично јунаштво, па је по други пут похваљен од Врховног команданта.

Крајем септембра 1941. године прешао је у Мачванско-подрињски партизански одред где је око месец дана вршио дужност политичког комесара. После повлачења главнине партизанских снага из Србије у Санџак, крајем 1941. године, од преосталих јединица формирана су два батаљона. За команданта Првог батаљона постављен је Стево Филиповић, који се истакао у борбама на Церу, Иверку и поновном нападу на Крупањ.

24. фебруара 1942. године упао је у четничку заседу и у борби с њима заробљен. Четници су га предали Немцима у Шабац, а нешто касније је пребачен у Ваљево. И поред двомесечног мучења, Стево се херојски држао пред непријатељем и није рекао ни једну реч. Због чега је осуђен на смрт вешањем.

Обешен је у Ваљеву 22. маја 1942. године. Непосредно пре погубљења, пред масом која је доведена да гледа вешање, гласно је изразио подршку КПЈ, Црвеној армији и узвикивао антифашистичке пароле. Обешен је 15 минута раније него што је било предвиђено.

За народног хероја проглашен је 14. децембра 1949. године.

У Ваљеву му је, 28. октобра 1960. године подигнут споменик, аутора Војина Бакића. Поред споменика у Ваљеву, подигнут му је сличан споменик и у родном Опузену, који је срушен 1991. године, од стране хрватских националиста. Током Народноослободилачког рата, погинула су и два Стевина рођена брата Никола и Шумун Филиповић.


Стеван Филиповић неколико тренутака пре смрти


Споменик Стеви Филиповићу на Видраку, код Ваљева

Izvor: Wikipedia

1942. god. ga cetnici predali nemcima?
jel to jos jedna partizanska bajka za laku noc?

Treba se snimiti igrani film o njemu, bio bi vrlo gledan. A da su ga cetnici predali nemcima postoje papiri i svedoci, u to je cista istina.

Партизански папири и сведоци,званична историја.Доста тога је оспорено,па не бих баш безрезервно прихватао њихове тврдње.

42 su cetnici aktivno saradjivali sa partizanima protiv nemaca.
pre ce biti da su se udbaski istoricari u godinama nakon rata proseravali zaboravljavsi da za dosta cinjenica postoje i materijalni dokazi koje je nemoguce unistiti.
ovo je u domenu jos jedne partizanske bajke nastale u godinama nakon rata da bi se ispirao mozak narodu koji se tek trebao pridobiti novoj politickoj eliti i komunizmu koji nije imao uporista u srbiji!

cetnici su ga predali nemcima,tako zvancina istorija kaze!ako mislite da ono sto istorija kaze nije tacno to dokazite pa cemo uvaziti!ali molim vas da nedokazujete na forumu,ima odredjeno mesto za to...ovde da to radite stvarno nije potrebno..



spomenik stevana filipovic,najlepsi i najveci spomenik u valjevu :





inace cuo sam da je slican ovakav spomenik bio u njegovom rodnom mestu ali su ga hrvatski nacisti 90-ih na zalost srusili...



inace u valjevu ima jos jedan manji spomenik filipovica  kod doma omladine,na kom su domaci maloletni ''fasisti'' koji verovatno ne znaju ni sta znaci pojam fasizam,niti nacizam...da neduzim oni su ne tako davno oskrnavili spomenik...

Вероватно је лепо мислити о томе да су се четници и пртизани до касно у рат заједно борили против Немаца - али није било тако. Српска историја борбе против немаца у ДСР се заснива на народном антифашистичком отпору који су водили партизани, и који јесте већином био састављен од Срба, док су четници већином већ почетком '42. почели да сарађују са окупатором.