Teško mi je

Ja se odavno nijesam gleda sa Stevicom Lipovcem, jer je on odavno umro, ali nijesam se dugo gleda sa Vukšanom Ivkovom, iako je i on bijo umro, pa se nijesam gleda ni s Bimom, a on nije bijo umro, pa mi je zato bilo čudno. Ali u jednom ponedeljku videh Bima đe ide ulicama koliko ga noge nose i poviknuh: "Bimo! Bimosave! Ja sam Slavujko!?!" Kad me viđe on mi priđe i poljubi me u ustima, što mene bi gadno, ali pošto ga odavno nijesam gleda uzvratih mu jednim vrelijem poljupcom i uzbuđen ga upitah kako je i šta li radi. On bješe radosan što me vidi pa mi odma predloži da ga pozovem na njegovom mobilnom telefonu, što ga on nosi u džepu i pomoću njega jebe žene e vole momke koi ga imaju, i dade mi broj, i ode, jer žuraše. Ja ga pozvah u srijedi, i on mi se javi skoro odma. Dugo pričasmo od svemu i od meni, a on me onda iznenadi i reče mi da ako ništa ne radim u suboti, u ranom jutru, moga bi da idem s' njim i s' njegovim drugarima u lovu. Ja se obradovah i prihvatih njegov poziv, i još mu saopštih da u lovu nikad nijesam odijo, ali da bih i ja volijo da idem u lovu i hvala Bimo. On mi reče e će mi on nabavit naoružanje i metkove, a ja da dođem u suboti u 3 (tri ujtro) na ulaz u Cetinju odakle se i kreće. Ja do subote učih sve od životinjama iz jednijeh zelenih knjiga i videh i lava i tigra i konja, ali njih nema u Crnu Goru, pa sam odabra bijo da lovim kravu, ili gnu, ili vuka pa makar i neku pticu. U suboti sam bijo prvi na lice mjesta, čak jedan sat prije svih i bilo mi je zima, ali bilo je i nekog čudnog iščekivanja, pa možda i ja ulovim neki trofej, pa možda i danas. Uskoro počeše da pristizu i Bimo i Bimovi drugari s'puškama i svi u kolima, a ja bijah pješki. Upozna me Bimo s' svim njima, a mene prestavi kao svog druga i dade mi pušku, a meni ruka zadrhta i dođe mi da serem od uzbudenja. Ali: "Ne, izdrži!" -rekoh meni. "Sraćeš doma! Među lovcima je bilo šale, ali bogomi i dogovora de će ko da ide, pa otvoriše gepeke i izađoše psi, a ja nemam psa, pa ni Lesija najobičnijeg glumca psa. On se bješe vratijo kući. Podijeli smo se u grupama, i ja dopadoh sa Simsonom i njegovim psom Obodinom, iskusnim lovcom, trećim među jednakima. Bimo me uhvati pod ruku, povede u strani, i reče da je Simson malo čudan, i da pripazim šta li radi, i srećno Slavujko, a ja mu rekoh da ne brine, i srećno i tebi Bimo. Zatim se razdvojismo, i ja, Simson i Obodin pođosmo na jednoj, a oni na drugoj strani. Čim ostasmo usamIjeni, viđeh i ja e je Simson čudan jer mi je reka da nećemo pucati no da ćemo fatat bilo koju životinju rukama i trčeći, i reče da bi bilo najbolje da uhvatimo srnu, a zašto videću. Ja se složih iako nijesam znava kako ćemo fatat divlju krmad i jelena rukama, ali Simson je glavni, pa Obodin poslijed njega, pa onda i ja sam. Već smo bili jedno dva sata u lovu, ali nijesmo ništa bili ulovili, a bogomi smo mogli, no su nam utekle tri srne, jedno divlje krme, a i ja sam bijo ufatijo jednu malu ticu, ali sam je pustijo e je Simson reka e ne valja, a kad sam je pustijo ona je mahala samo jednijem krilom, i pala je, a Obodin je izijo. Onda smo videli jednoga jelena đe sere na jedne stijene, i trčali za njim do Careva Laza, ali ni je i on uteka, i ioš mu je Simson u govnu ugazio a ja nijesam. Već sam bijo izgubijo sva moja nadanja u vezi lova, kad Obodin otkri jednu pećinu i poče da reže (zvuk psa kad je uzbuđen) put nje. Mi uđosmo u njoj, i viđesmo jednoga međeda đe jedno nekakvo magare, što ga je dati bijo ubijo, a ja sam mislijo e međed jede samo biljku, ali kad ne viđe prekidoh s' razmišljanjem, e međed krenu put nas i odma ubi Simsona boksom u glavu, i on pade. Onda krenu put mene, ali na njega skoči Obodin, i međed ubi njega boksom i zubima u glavi i Obodin zacijuka, a Simson se diže krvave glave, i naprska međeda s' onijem sprejom te devojke nose (puzavac) u očima, međed zaplaka, onda ga isčukasmo kundacima po glavi, i on pade, a Obodin je bijo skoro mrtav. Onda svezasmo međeda s' jednijem konopom e ga je Simson ima, tako da ne može mrdat kad se osvijesti, a Obodin je bijo skoro mrtav, Simson krvave glave mi reče da ja izađem ispred pećine, e će on nešto da priča s međedom, koi se bijo skoro osvijestijo, i režaše, a Obodin je bijo umro, ili se foliraše. Ja nijesam znava šta li će on da priča s' međedom, i da li će možda on da izije ono magare, ali ipak izađoh, a Obodin je bijo mrtav, bogomi se ne foliraše. Ja sam stoja ispred pećine već jedno petnajes minuti kad počeh da čujem nekakvi ropac, za mene do tada nepoznat. Čudijo sam se šta li je to i boja sam se da se Simsonu što ne desi, pa odlučih da provirim u pećini. Ja provirih i vidoh jednu od naj čudnijih scena, jer međedu bjehu oči došle ka one lopte e se vrte u diskoteku na Brodarevo, a iza njega stojaše Simson, i ja poslijed dvije-tri sekundi zaključih e ga Simson jebe, i to stravično. Međed roptaše, a Simson jebe li jebe, a Obodin je bijo potpuno mrtav. Simson me onda viđe i reče da sačekam da on završi, pa ću i ja jebat, a međed poče da plače, i molijo je da ga ubijemo. Ja nijesam stijo da jebem međeda, jer sam se boja da čojeku nijesu plodni dani, i da što ne napravim, pa da se onda moram ženit, a Simson onda doživi organizam, a međed je i dalje plaka, a meni se nije jebalo. Računa sam, da smo kakvu srnu ili ticu ufatili možda bih jeba, ili da smo Stelu ufatili jeba bih sigurno, ali međeda koi plače, to ne sigurno. Kad Simson viđe e mi se međed ne sviđa predloži mi da probam da jebemo ono magare ili Obodina, a ja mu rekoh e je bolestan, i pobjegoh pud Belvedera. Taman sam bijo izaša uz brdo, kad čuh da neko opali metak, a zvuk dolazaše iz one pećine. Ja se vratih trčeći tamo i videh Simsona koi se ubijo, mrtvo magare, mrtvog Obodina, i međeda đe plače, vjerovatno e je mislijo da sam se vratijo da ga i ja jebem. Ja pođoh na Belveder i čeka sam Bima i ostale do 6 ujtro i sve im ispričah kad su došli, i oni pođoše u toj pećini sa mnom. Kad smo stigli oni prvo izniješe Simsona, staviše ga na jedne gajbe e smo bili donijeli, a onda su Ljubo i Mitar jebali onog međeda, i on je opet plaka, a Bimo je jeba ono magare (tada sam sazna zašto su mi pričali e sve magarad jebe), a jedan Srđan je stijo mene da jebe, ali ja utekoh pud Belvedera i Cetinja, i psi su trčali za mnom, a međed je i dalje plaka. Ja ovo do sad nijesam nikome priča, ali se od tada s Bimom ne družim. Ja sam jednom poslijed toga jeba neke golube, gore u potkrovlje, ali mi se nije sviđelo pa mislim da to nije u redu, i da je poštenije bilo ubit onoga međeda, a da treba jebat samo žene, ali samo one koe se tome raduju, a ne da plaču. Ja od tada volim samo žene, a Simsona su sahranili, a s međedom ne znam šta li je bilo.

Sve je loše što se loše svrši

Ja sam bijo pogriješijo stotinama puta u svoje dječije dane, i prema sebe i prema drugima, i ža mi je zbog toga, ali što ću. Odijo sam prošlo ljeto u manastir, kad sam napunijo devet godina, da se propovijedim jednome popu, i da se on dogovori s' čikom bogom da li bi mi on oprostijo, preko veze, svoje grijehove, ali na po priče oni pop me je izbacijo iz manastira, i poslijed me je ubijo kršem u glavu, sve mu jebem. Reka mi je da me ne može slušat, da sam džukela i da ću oditi u paklu, a ja njemu da mu se poseremo na bradu ja i Šljivo, moj drug Šljivo koi je najbolje sra, od sviju nas u razred. Onda me pop izbacijo, i ubijo kršem u glavu, a ja sam njega lebom gađa (jučeranjim), ali ga ne pogodih, a pop se zvao Ilarijon, a ja ne znam ni šta li to znači.
Zbog svih tih moijeh sagrešenja moja duša mlada pati li pati i meni je teško. Ipak, najteže mi je zbog jednoga grijeha prema mome drugu Šapčaninu, pokojnome Šapčaninu Volariću koi tragično pogibe, možda i mojom krivicom.
Šapčanin je bijo u razred do mojega, i bijo je najljepši, najpametniji, i sve najbolje se njemu dešavalo, ali ja sam bijo ljubomoran na njemu, i stijo sam da mu stanem na putu, pa možda i da ga uništim kao ličnost. Ja i on smo bill skoro najbolji drugovi, iako sam ga mrzijo mnogo, a od kad je izjebao Milevu, samo sam od osvetama nad njime razmišlja.
Tako sam naijo Klempa, njegovog bidzina (pasa) oho ljepila i on je umro u svoju kućicu, a Šapčanin je to pripisa Klempovoj bolesti, e je pokojni Klempo bijo srčani bolesnik, a i pio je nesrećik.
Onda sam mu pokvarijo kola bratova, kad sam izbušijo jedne rupe na pod od kola, i sve nešto curelo iz njih, i ujutro kad se Mikulić Volarić, menadžer Lijepe Krave, pjevačice iz Pljevalja, i Šapčaninov brat, surva niz Piramidu (čudno mjesto između Budve i Cetinja), i završijo u krlju (loše stanje kod čojeka), on je to pripisa lošoj vožnji brata mu, a mene je bilo banja. On je taj dan doša kod mene i reka: "Slavujko brat mi se surva niz Piramidu (čudno mjesto izmežu Budve i Cetinja), i eto ga u krlju, pa sam stijo da te zamolim, e su mi došli stričevi s' falimijama, da prenoćim kod tebe noćas i sjutra veče?", a ja mu rekoh: "Nema problema moj dobri i pošteni Šapčanine", a suza mi prkno orosi, zbog Mikulica, e je bijo u krlju, mada sam u sebe uživa.
Onda Šapčanin ode svome domu da donese četkicu za zubima, pidžamu i ostalo, a ja ujutru od zadovoljstva, e ću siguro smislit stravičan način da napakostim jadnome Šapčaninu koi i ne slućaše šta li mu se sprema, dok ulazaše preko vrata, zabrinut ali sa stvarima. Dok smo večerali mama i tata su pitali pokojnog Šapčanina od njegovome bratu, i od toj njegovoj krlji, i šta li je s' kolima, i još mnogo stvari, a on je ijo i odgovara, a onda upita mamu i tatu bi li se smijo istuširat prije spavanja, e mu je kosa strašno glibava, a i brat mu je bijo u krlju, tako da oni odma odobriše, a mene u taj momenat panu na glavu stravična ideja, i s'oduševljenjem poriljah ono malo mesa s' onoga pjata pred mnom.
Ja se onda digoh, toboš da se popišam, i podoh gore na sprat u kupatilo i u onu bocu od šampona usuh sonu kisjelinu, e mama š' njom klozetsku šolju čisti, promućkah, vratih oboje na svoje mjesto i vratih se dolje , da popijem čašu mlijeka po večeri. Kad završismo večeru, ja i Šapčanin, odosmo gore i on uđe u svoju sobu, prvu s' desne strane kupatila, a moja je bila odma do njegove, pa ja u njoj i uđoh. Bijo sam lega i pritajio se kad čuh da se otvaraju vrata od kupatila, i oduševih se. Jedva sam iščekiva da vidim šta li će se desit, kad čuh jaokanje, ka kad je babu Martu jeba jedan Čeh na Virpazar, samo to mi se Šapčaninov glas učini puno grubljim. Ja pomislih e je to od kisjeline, i izađoh toboš začuđen, da vidim šta li se dešava, i ima sam što viđet kad izljegoh iz sobe.
U hodnik je stoja najgrđi čojek na svijet i ropta. Bijo je bez kose, glava mu je dimila, a u desnu ruku je drža nos i lijevo oko koje mu ispade iz ruke kad me vide š' onijem drugim okom, pa povika: "Sine idi zovi miliciju, oni će dati znat što je ovo sa mnom", a onda riknu ka vo i uleće u sobu Šapčaninovu, koi kad vide to ruglo pred sobom skoči kroz zatvoreni prozor od straha, u stvari od sobe.
Onda se ono čudovište okrenu pud mene i poče da plače s' onijem okom što mu je bilo ostalo u glavu, mada su mu suze odile i iz ono rupe đe mu je prije stojalo ono drugo oko, jedno minut, a onda mu ispade i ono drugo oko i pade tačno pred moje noge. Ja se spustih da mu ga dofatim i vratim, i onda preneražen svatih zašto me je to zvalo sine, e sam mu oko pozna.
To je bijo tata, samo što se bijo puno promijenijo od kad sam ga ja zadnji put vidijo. Tada se pojavi mama uplakana, i uperi pištolj u tati, jer ga ne poznade bez kose, oči, nosa i brkova, i reče mi da idem da nađem oca e je ovo čudovište bacilo malog Šapčanina kroz prozor, i da je vjerovatno mrtav, ili je i on u krlju. Ja joj onda sve objasnih i nju ubi kap u glavu, a ona dok je padala opali iz pištolja, i pogodi nesrećnoga tatu, posred mozga, i on nesrećnik počinu.
Ja istrčah ispred kuće, đe je Šapčanin leža mrtav, i počeh da vičem iz svega mozga.
Onda su došle komšije i milicija, i ja nijesam bijo dobro. Ja od tada živim kod tetke i mrzno mi je što su tata i mama umrii, ali mi je ža i Šapčanina što je poginuo, a Milevu je prije nedelju dana Šljivo izjeba.

Kako sam izio govno

Bijo sam i ja nekad maleno dijete i tada živijah skromnijem životom, baš ka i sad. Ali draga nastavnice bilo je i zajebanih dana, baš ka i sad, u mom djetinstvu, napravljnom od 2.000 (slovima dvije hiljade) dana.
Ispričat ću vi jedan doživljaj, tužan ali logičan, koi se zbijo kad smo ja i Ljubinko Žilnik, moj pokojni drugar iz djetinstva, imali po šes (6 godina) godina.
Ljubinko Žilnik, dječak iz komšijskih odaja bješe mirno dijete, republikanac po poreklu (potiče iz republike srpske), dobar drug, a najviše što mi se kod njega sviđaše bješe se pokojna Vidosava - Vide Žilnik, njegova sestra, inače kurva po lokaciji, kojoj sam često viđao sise u njihovom stanu, dok ih je masira pokojni Stanoje, stražar u Ibar Genex, inače najboiji stražar u pokojno Cetinje! Tolko bijaše dobar stražar, da su ga sahranili u jednu baraku na ulaz u groblje, tako da i sad radi taj sveti posa, i to možda dobro.
Vi iz uvoda vidjeste e su svi o koima pričam pokojni, a kako je do toga došlo sad ću vi pričat, i da vi odma rečem da je za sve kriv pokojni Stanoje, bog da mu dušu prosto, a kako Stanoje - lijepo.
Draga nastavnice, ti po sebe znaš, e si žena, da kad je neko kurva dobiva razne poklone i pare, pa je i pokojna Vidosava Vide Žilnik dobijala svakojake đakonije kad bi je privija uz sebe đakon, igračke, kad je ćahu jebat igrači fudbalskog kolektiva Zemun, dobijala je i bruh kad je minavaše upravni odbor Moskovske elektroprivrede, ali najljepši poklon ostavljan joj na korišćenje bješe prašak, bijeli prašak, koi joj je dava pokojni Stanoje, Bog da mu duši prosto (no ipak). Taj prasak smo ja i pokojni Ljubinko videli prvi put kad su ga pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik, i jedno i drugo golijeh mudi (jai), šmrkali kroz slamčice od CocaCole (piće iz američke proizvodnje) u nos, pa je poslije pokojni Stanoje skaka po pokojnoj Vidosavi Vidi Žilnik s ormara, nosio je po sobi, bijo s njenom glavom u kacu sira, i nadasve je dobro jeba, Bog da mu dušu prosti. Ja i pokojni Ljubinko često virijasmo u sobi kad je pokojni Stanoje jeba pokojnu Vidosavu Vidu Žilnik, i kroz osmijehe često konstatovasmo e je njima možda i lijepo, i da bi i mi trebali probat ti prašak, za koi sam znava samo e se zove kralj kokaina. Tako pokojni Ljubinko mi Žilnik uđe u sobi pokojne Vidosave Vide Žilnik i dugo tražaše kralja kokaina, a ja ga čekah na straži pred sobom, pokojne Vidosave Vide Žilnik, pokojne kurve, i pred drugima. On izađe poslijed jedno dva i po sata sav srećan, a u ruku držaše jednu kesicu u koju ležaše na leđima popularni bijeli prašak za nos, pokojni kralj kokaina.
Mi odosmo u mojoj sobi i prosusmo oni prašak na jednom ogledalu, vođeni memorijom na postupke pokojnog Stanoja i pokojne Vidosave Vide Žilnik, i izmrvismo ga žiletom do minimuma tj. maximuma. Onda uzesmo slamku, skidosmo se goli, jer su tako i oni radili, Bog da im ono radi s dušama, podijelismo kralja u nekoliko linija i ja prvi počeh da uvukujem oni prašak u glavu, a zatim i pokojni Ljubinko Žilnik. Onda sjedosmo goli na dvosjedu i ja ubrzo videh Njegoša đe svira ksilofon, go do pasa, zatijem druga Tita s krilima, đe leti na liniji Ljubljana-Kobilji Do-Virovitica s govnom od stotinu kila u ruke. Zatim viđeh divnu sliku đe se Nikšić šeta pored Ljubovića s očima punim duvana, zatim strinu Bonju đe piša u centar katunske naije i još mnogo lijepih slika.
Pokojni Ljubinko Žilnik bješe zapalijo sebe kosu i smijaše se ka lud. Ja ga utulih i mi se obukosmo i pođosmo napolju da bi se možda i odmorili od vizija, a i Ljubinko je mora kod doktora jer mu je glava malo bila izgorjela, što on, kad se otrijezni, ne zavolje. Mene se bilo svidelo kako djeluje kralj kokaina, za koi još saznah e se zove droga Portorož, ali primijetio sam da je pokojni Ljubinko Žilnik, kad je bio uzeo kralja, volijo ponešto da zapali, pa možda i svoju kosu.
Njegovi pokojni roditelji, čiko Marko i tetka Lukrecija Žilnici ga nijesu puštali iz kuće petnajest dana pošto je zapalio kosu, a ja sam jedva čeka da ga puste pa da opet ono radimo, samo što bi tada pazijo da što ne zapali, pa možda i svoju kosu. Ljubinka viđeh poslije petnajes dana i odma viđeh e je i on raspoložen za novo šmrkanje, samo kad ukrade Portorož pokojnoj Vidosavi Vidi Žilnik. To se i desi u jednoj srijedi, oko četri popodne, kad pokojni čiko Marko i tetka Lukrecija Žilnici spavahu po ručku, gore na sprat, a pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik bjehu goli u nužnik, tako da njena soba bješe prazna, pa pokojni Ljubinko uze prašak i mi pođosmo u njegovoj sobi da se minamo.
Pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik pređoše u njenu sobu, i mi odlučismo da šmrkamo pa da možda i virimo šta li rade. Uradismo sve kako treba i sav oni prašak usisasmo nosom u glavu. Ja odma videh četri Hanke Paldum đe viore ispred Vladina doma, za njima nailazahu u koloni sestra Batrićeva, hotel Onogošt, neki vojnici koje su posrale tice (rode), dva Cuneta Gojkovića na buzaru i veliki majstor tenisa Vojin Hitler koi s ogromnijem klofačem u prkno držaše govore okupljenim tivćanima, pa možda i primorcima.
Kad osjetih miris pečenja počeh da se smijem jer je to bila najljepša halucinacija, jer bijah i gladan, a onda se okrenuh i videh pokojnog Ljubinka đe se vatreno smije, jer bijaše sebe zapalijo glavu i lijevu ruku, i kolko viđeh uži- vaše. Odma zatim ufati se i zavjesa u vatri, pa krevet, pa možda još i ponešto, ali najbolje je gorijo pokojni Ljubinko Žilnik, moj bivši drug iz djetinjstva. Ja pošto videh e ga ne mogu utulit, utekoh da se i ja ne ufatim, ali prema sobi pokojne Vidosave Vide Žilnik se ne mogijaše proć, jer je vatra bila došla i do tun. Rekoh sebe: "Izgore li ova kuća, izgore!", i utekoh u svojoj kući i sobi oklen ne izlazih, sve dok za mene ne dođe majka mi i s iskrenijem bolom mi reče e su Žilnici izgoreli, i da bi treba možda i plakat, što ja odma podržah suzom iskrenicom.
Milicija dva dana poslijed uhapsi Prdonjicu Miličića, piromana iz Budve, i poslijed kraćeg prepiranja ubiše ga na trg hicom iz pištolja odlične proizvodnje, i tvrdahu e je on zapalijo kuću pokojnih Žilnika, jer ga pokojna Vidosava Vide Žilnik nije šćela.
Ja mislim sad, kad već imam deset godina, a moj pokojni drug Ljubinko Žilnik još uvijek šes godina, da sam izio govno zato što nijesam reka miliciji da je pokojni Ljubinko zapalijo sebe pa kuću, jer bi možda i spasio pokojnog Prdonjicu, ali sad je za to najkasnije. Mene ostaje jedno kajanje, jedna pažnja koju iskazujem na grobu pokojnih Žilnika i pokojnog Stanoja, koi i dalje stražari na ulaz u groblju.
Vas nastavnice molim da o ovome nikome ne priznajete ništa, i ako bi moglo jedno 4+ jer bih volijo da imam tu ocjenu.

i naravno The Best Of

Jesen na Cetinju

Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi, kao i u svakoj jeseni. Meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo. Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer evo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje. Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pašanoga-Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićne, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Ðed kaže da su one ptičiji proleterijat, a nije tako mislio ka nam se roda posrala na fiću, pa je fata do Špadijerskog vrha. Ðed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama. On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i đeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije na rodu jer je đed živ a roda ne a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu a da je ona ubila đeda pod Špadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje bilo da se ujak Vlado posra đedu na fiću i da ga je đed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me je ujak Vlado (rak ga izijo) šlepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji. Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevića u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je đed i njegovi penzioneri igra fircik u pare.
Jesen mi je još draga radi strika Želja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Nešo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kuću. Ne znam što bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama đeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Kako te nije smorilo da kucas

znachi li ti sto mozda copy-paste??

A prvi put kada si kucao?

izgleda da se neko drugo pobrinuo za taj prvi put

 

Ja mogu zakljuciti da je taj sastav pisao neki djetic! 
I ja ovo ocjenjujem ocijenom cista petica