Жене бројније, али су мушкарци чешће директори и шефови и на цењенијим специјализацијама, попут хирургије или гинекологије. – Ранг-листе најбољих лекара нису објективне


У Србији у здравственим установама ради 19.496 лекара, од којих је чак сваки четврти специјалиста. Лекара „обичних и овдашњих” има само 5.054, али зато у лекарима специјалистима здравство Србије апсолутно не оскудева: имамо чак 1.933 интерниста, 1.704 пластичних и реконструктивних хирурга, 1.662 специјалиста опште медицине, 1.143 гинеколога, 711 општих хирурга. По бројности следе анестезиолози (646), специјалисти медицине рада (624), неуропсихијатри (579), радиолози (514).

На прсте једне руке, међутим, могу да се изброје специјалисти максилофацијалне хирургије (четири), медицинске статистике и информатике (два), тек нешто бројнији су специјалисти клиничке физиологије (шест), а, веровали или не, имамо само 11 дечјих психијатара и 11 дечјих неуролога. У Србији имамо само 21 специјалисту клиничке фармакологије, 25 лекара судске медицине, 23 имунолога...

Када се овим подацима дода чињеница да један доктор долази на 385 становника, односно да на 100.000 становника у Србији имамо 268 лекара, мада статистика обухвата само оне који су у радном односу на неодређено и у државним установама, требало би да будемо срећни, задовољни и врло брзо примљени због сваке бољке на коју се пожалимо. Али, нажалост, није тако.

„Пролетаризација” медицине

На папиру и по статистикама имамо више него довољно лекара, али у стварном животу, док на преглед чекамо сатима, на неко снимање месецима, а на операцију и годину дана, стиче се утисак да у земљи Србији имамо константан мањак лекара.

Овај апсурд за „Политику” објашњава професор др Снежана Симић, помоћник министра здравља Србије, задужена за Сектор за план и развој здравства Србије, подсећајући да приближну заступљеност лекара у односу на број становника имају, на пример, Хрватска и Холандија, али које се диче много бољим здравственим системом него ми:

– Имамо лекара довољно за цео Балкан, а не само за Србију. Школујемо кадрове и за приватни сектор, а запослени лекари нису довољно упослени према ономе што смо уложили у опрему, реконструкцију здравствених установа, компјутерски систем... Имамо више него довољно лекара по броју становника, али њихов учинак мора да буде много већи. Сада имамо хирурга који у просеку месечно уради само три операције!

Такође, Симић каже како нико не зна колика нам је генерална продуктивност – да ли од осам радних сати лекари бар шест ефективно проводе са пацијентима.

Жене доминирају медицином, али само по бројности. Захваљујући статистичким подацима које је „Политика” добила из Института за заштиту здравља Србије „Милан Јовановић Батут”, у здравственим установама раде чак 12.272 жене лекари у односу на 7.224 мушкарца. Значи, чак 5.048 жена више. Чак их је више и са специјализацијама – 8.754.

Међутим, по објашњењу професорке Симић, у нашем здравству неумитно влада „пролетаризација” медицине – иако су жене лекари бројније, оне раде теже послове на првом нивоу, у примарној заштити, док мушкарцима припадају престижнија радна места и ексклузивније специјализације, што је одлика такозване обрнуте пирамиде моћи или родне неједнакости. Мушкарци су чешће директори здравствених установа, шефови одељења, наравно и на цењенијим специјализацијама, попут хирургије или гинекологије.

На тржишту рада у овом часу има око 1.500 незапослених лекара, од којих 100 има и завршену специјализацију, а докторка Симић каже како је то недопустиво велики број и да су експерти из Светске банке, који помажу при реформи здравственог система, запрепашћени како Србија може себи да допусти такав губитак улагања у школовање, а да при том не ограничи упис на медицинске факултете.

Годишње 500 дипломаца

Према подацима из „Батута”, у Србији имамо 83 дома здравља, четири клиничка и четири клиничко-болничка центра, 19 специјализованих болница, 39 општих болница, седам клиника, 52 института или завода...

На Медицинском факултету у Београду ради укупно 489 професора и наставника: 164 су редовни, 161 ванредни професори, а још 164 доктора имају звање доцента. У овом часу на основним студијама медицине налази се 4.042 студента, а просечно нам годишње са медицине стиже око 500 нових дипломаца. На последипломским студијама, које трају три године, тренутно се налази око 1.000 лекара, а магистарску тезу сваке године одбрани око 95 лекара.

На здравственим специјализацијама, иако су волонтерске већ четврту годину укинуте, у овом часу је уписано 2.879 лекара. Истина, међу њима има и оних из Црне Горе и Републике Српске. Ове специјализације трају од три до шест година, а бројке до којих смо дошли уз помоћ Јелене Шантрић, секретара Медицинског факултета у Београду, кажу да специјалистички испит годишње положи око 550 лекара. Постоје и уже специјализације, на пример да неко ко је завршио специјализацију интерне медицине жели додатна знања из реуматологије или алергологије, а таквих је тренутно на београдском Медицинском факултету око 1.000 уписаних, од којих рад одбрани око 75 лекара годишње.

Овако висок број професора на београдском Медицинском факултету, према тврдњи декана, професора др Богдана Ђуричића, говори, истина, о општепознатој појави хиперпродукције високошколованих кадрова, али несумњиво и о квалитету науке. По његовим речима, скоро сви наставници су ангажовани на неком од научних пројеката Министарства здравља или Министарства науке и екологије.

По квалитету и величини, раме уз раме, можемо да се меримо с факултетима у Загребу или Солуну, док су сви остали у региону мањи. По квалитету спадамо у врло солидне факултете, а по наставној бази – Клиничком центру Србије – практично смо после Кејптауна, у којем се налази друга највећа болница у свету. КЦС има 3.500 постеља. Наравно, овај број није рационалан и зато се у овом тренутку убрзано ради на његовом смањивању. По тврдњи декана, КЦС је, без обзира на рекламе других здравствених установа, у овом часу и даље убедљиво најјача и највећа здравствена установа у којој се рутински раде врхунске медицинске процедуре и методе.

Именик свих лекара

Којих 10, 50 или 100 лекара у Србији заслужују да понесе назив најбољег лекара, по мишљењу декана, апсолутно је немогуће одредити, јер је веома тешко јединственим критеријумима обухватити једну тако широку делатност. Он каже како је један лекар добар дијагностичар, други врхунски едукатор, трећи изврсни практичар...

– Правити ранг-листе у тако широкој области из разних сегмената није могуће, а да се, при томе, не огрешите о некога ко заиста вреди. Како ћемо мерити вредност једног хирурга који је спасао живот с вредношћу професионалаца у било којој другој делатности? Осим тога, нису сви најбољи лекари професионалци наставници на факултету. Има доктора који раде у обичној амбуланти, а не да су добри, већ су изврсни лекари, али стицај околности је понекад утицао да такви лекари нису у настави будућих лекара, што је наравно за жаљење. Сада на факултету тражимо начине и механизме да и они своје драгоцено знање представе студентима – каже др Ђуричић.

Број приватних ординација у Србији у овом часу може само да се процењује и то – према пореским пријавама! Наиме, приватне ординације се тренутно код нас воде као привредни субјекти и, према објашњењу професора др Вишеслава Хаџи-Тановића, председника Приватне лекарске коморе лекара Србије, тренутно имамо око 3.000 регистрованих приватних ординација. Прва прецизнија евиденција би требало да буде доступна после 15. јуна, када ће због обавезе пререгистрације и приватне ординације бити „пребројане”.

Стварно лиценцирање лекара у Србији, које би најзад у Србији после 50 година заживело као у свим европским земљама, а што можемо у најбољем случају да очекујемо од децембра месеца, када буде направљен именик свих лекара, откриће нам најзад и фамозни број приватних лекара у Србији. Др Хаџи-Тановић каже како у овом часу поједине приватне поликлинике нису ништа друго него агенције за рентирање лекара из државног сектора, у којима се формално запосли један лекар са тржишта рада, а остали по позиву стижу са клиника. А међу њима су и директори клиника, професори факултета, углавном најпознатија имена, код којих људи желе да се лече, а не могу да стигну редовни путем и без дугог чекања, па зато такве приватне поликлинике веома успешно послују.

-----------------------------------------------------------

Лекар године за 500 евра

Да ли су наши лекари познати и поштовани у свету или је то чешће случај саморекламе и извиканости „код куће”?

– Наши поједини лекари су апсолутно цењени и у то немојте сумњати. Сумњајте када видите да се неко окитио звањем човека године или лекара миленијума у кожном повезу или златотиску за 500 евра кеша. Међутим, ми имамо лекаре у самом светском врху – у овом часу они учествују у чак шест паневропских научних пројеката, који су светска категорија. Да тамо стигну није их гурала држава нити политичка странка, већ су у пројекте укључени захваљујући публикованим радовима у познатим часописима или учешћем на најважнијим светским конгресима, где бивају изабрани за чланство у тим пројектима. Међу њима су ендокринолози, професори, др Светозар Дамјановића, др Небојша Лалић, професорка др Душица Тошевски-Лечић, др Амира Пецо-Антић, педијатар, професорка Марија Мостарица-Стојковић, имунолог, која је један од наших најбоље оцењених стручњака захваљујући својем пројекту.

Осим тога имате лекаре који су постали чланови најугледнијих лекарских удружења. На пример, професор др Предраг Пешко, наш врхунски експерт за хирургију једњака и директор Прве хируршке клинике, изабран је лане за члана најпрестижнијег америчког Удружења хирурга, професор др Зоран Кривокапић, хирург колонпроктолог, налази се у угледном Краљевском удружењу хирурга из Велике Британије, професор др Новица Милићевић, наш хистолог, познат у светским размерама, професор др Марко Бумбаширевић је водеће име у светској микрохирургији и учесник свих најважнијих конгреса, врхунски, светски познат кардиолог је и наш академик Миодраг Остојић, па ендокринолози професор Др Светозар Дамјановић и професорка Вера Поповић-Бркић, обоје са Института за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма.

-----------------------------------------------------------

Лекари академици

На Медицинском факултету у Београду у активној настави са студентима и последипломцима у овом часу се налази чак седам академика – чланова Српске академије науке и уметности. То су редовни члан Академије, др Миодраг Остојић, кардиолог, а као дописни чланови ту су академици: др Богдан Ђуричић, из области биохемије, др Владимир Костић, неуролог, др Владимир Бумбаширевић, са Катедре за хистологију, др Драган Мицић, ендокринолог, др Радивоје Чоловић и Јован Хаџи-Ђокић, хирурзи. Иако у пензији, активан у раду са пацијентима је и академик др Сава Перовић, хирург-уролог.

Звање академика са београдског Медицинског факултета понели су и професор др Љубиша Ракић, област биохемија, др Владимир Кањух, патолог, др Војин Шуловић, гинеколог, др Живојин Бумбаширевић, хирург-ортопед, др Веселинка Шушић, област физиологија и др Владимир Бошњаковић, област нуклеарна медицина.


Izvor: Politika / Оливера Поповић