Tekst Dušana Vukotića:СРПСКИ АРИЈЕVAC (prvi deo)

Suri Orao - Srpski Arijevac



Vulgata Nova

Otkako je ( pre desetak godina ) srpski narod »prodisao« barem jednim delom svoga duhovnog bića, na našim prostorima pojavilo se nekoliko knjiga koje bacaju novo svetlo na sled istorijskih događaja i na ulogu Srba u njihovom stvaranju, poimanju i tumačenju. Svakako da su među tim izdanjima najznačajnija ( ali, čak i za Srbe, nažalost, najprovokativnija ) dela Dr Olge Luković i Dr Jovana Deretića: SRBI NAROD NAJSTARIJI i SERBI – NAROD I RASA. To što dugi evropski narodi ( koji su, uzgred rečeno, velikim delom »otpali« od srpske nacije ) ne žele da prihvate neosporne i neumoljive istorijske fakte, sigurno nije za čuđenje; no, neshvatljivo je da i sami Srbi sa neoprostivom indignacijom prilaze toj »novootkrivenoj«, na neoborivim argumentima zasnovanoj istini. Sasvim evidentna zavera ćutanja ( pogotovo unutar srpskih naučnih krugova ) mogla bi ubrzo dovesti do potpunog nestajanja naše duhovnosti, a potom i do fizičkog uklanjanja Srba i zemlje Srbije sa istorijske pozornice i geografske mape Evrope.

Jovan Deretić nam daje do znanja da je u evropskim i svetskim centrima istorijske nauke prava istina odavno poznata, ali se ona svesno ( iz posebnih razloga ) prikriva i u iskrivljenoj formi prezentuje javnosti; naravno sa jednim jedinim ciljem, a to je – da se zatre poreklo ( praroditelj ) evropskog čoveka. Stolećima su se iznad Srba i Srbije vili tamni oblaci, ali, čini se, nikada im nije uspevalo da u potpunosti zaklone »srpsko« nebo. Na našu nesreću ( velikim delom i svojom krivicom ), danas su Srbi proterani iz povesti, a sutra već, možda, i iz života. Stoga, od srpske intelektualne elite umnogome zavisi da li će Srpstvo »progledati« i da li će biti u stanju da razgrne zlokobni »majin veo« ili će beznadežno, bez borbe ( a nemirenje sa sudbinom i borbenost jesu glavne osobine svakog umnog bića, pa i smisao života ), potonuti »s onu stranu dobra i zla«. Autoru ovih redova nije namera da hvali izuzetno vredan istorijski rad Dr Olge Luković, niti da joj ispevava nekakav panegirik ( mada joj duguje veliku, maltene neizmernu zahvalnost, kao i sav srpski rod ), već da podrobnom analizom njenih knjiga ( ali i drugih autora ), ako je moguće, podstakne i druge srpske intelektualce ( naročito one koji su se zakopali u našim učmalim institucijama nauke i kulture ) da u skladu sa mogućnostima i sami daju svoj doprinos kako srpski narod ne bi sasvim zaboravio svoje poreklo i svoje ime. Da iza izvrtanja istorijskih činjenica stoji Vatikanija i Marksonija ( kako ih Deretić s pravom imenuje ) i da antisrpska zavera nije plod naše pomućene svesti ili »genetske hipohondrije«, pokazuje i to što se svi pisani dokumenti koji govore o povezanosti Srba sa antičkim narodima ( Ilirima, Tračanima , Sarmatima, Pelazgima, Iberanima itd. ), jednostavno, bez ozbiljnog naučnog razmatranja, proglašavaju falsifikatima. Takav je slučaj, na primer, sa onim glosama u »Mater Verborum« koje se odnose na Srbe i njihovo poreklo, dok se zapisi starih pisaca ( Herodota, Ptolomeja, Porfirogenita…) zlonamerno prepravljaju na onim mestima na kojima se pominje srpsko ime*, a da ne govorimo o potpunom zanemarivanju nalaza pojedinih eminentnih istoričara XIX i XX veka.

Takođe, trebalo bi naglasiti da se knjiga Suri Orao bavi razmatranjem određenih pojmova, reči, imena, to jeste, rečeničkim blagom srpskog i drugih jezika ( sanskrit, mađarski, nemački…) iz kojih se putem asocijacije i zaključaka izvedenih na osnovu logičkih premisa može stvoriti jasnija slika o davno prošlim vremenima. Isto tako, tu su i određeni toponimi u savremenom svetu čiji nam nazivi ponekad govore više od pisanih spomenika ili arheoloških nalaza. Konačno, Suri Orao nije do kraja zasnovan na strogo definisanim naučnim metodima; zapravo, dopušta sebi »slobodan let« kako to uostalom orlu i dolikuje; a sve u jednom cilju – ne bi li se tako, možda, nabasalo na još koji »biser« koji bi se mogao ugraditi u sjajnu, ali gotovo zaboravljenu Srpsku Dijademu.

______________________________ ________________
* U XIII veku , kao knez Usore pominje se nekakav Sebislav, mada je tu potpuno jasno da je reč o Srbislavu!


Omraženi Piko

Krenućemo od Ilira koji su boravili na prostorima Zapadnog Balkana, od Srednjeg Dunava do Jadranskog Mora. Neki naučnici su pokušavali da problem ilirskog jezika reše uz pomoć arbanaškog, ali u tome, naravno, nisu uspeli, jer je arbanaški zapravo srpski jezik duboko prožet romanskim elementima.
Dakle da pokušamo da odgonetnemo ( svakako uz pomoć savremenog srpskog jezika ) pojedina ilirska imena, najpre lična, a potom i nazive brojnih ilirskih plemena. Njihova lična imena su glasovno izmenjena, prolazeći kroz latinski jezik, i tu činjenicu bi trebalo uzeti u obzir. Analiziraćemo ih onim redom kojim ih navodi Konstantin Jiriček u svojoj Istoriji Srba.
Mada ime Epicadus, čini se, ima jednu osnovu, ipak je moguće da je sačinjeno od dve. Setimo se Pika ( lat. Picus ), brata Nina Belova koga su zvali i Div, koji je u Ninovo ime pokorio Zapad. Otuda je kod Srba, verovatno, ostalo ime Pikodiv, koje je u latinskom prvobitno bilo Picodeus, da bi se docnije ustalilo kao Epicadus. Možda nije slučajno da današnja reč pik ( fr. pique, nem. Pik ) ima značenje prikrivene mržnje, srdžbe ili želje za osvetom; kao da ih pik, iako podsvesno, podseća na Nina Belova i njegovog brata Pika. Konačno, imena sa dve osnove u kojima jednu čini reč div i danas su prisutne u srpskom narodu ( Nikodije=Niko Div, Savatije=Srban Div, Ignjatije=Oganj Div…).
Odakle ime Pladomenus? Da li se tu radi o glasovno promenjenom imenu – Vladoman, koje su Latini prilagodili svom govoru? Mane je poznat iz arijevske divonije kao rodonačelnik današnjeg čoveka kojeg je od potopa spasao bog Višnu ili Višnji. Očigledno je da je on prisutan i u gore pomenutom imenu, kao što je i danas prisutan u srpskim imenima Dragoman, Radoman, Vukoman ili u prezimenima koja iz takvih imena proističu.
Nadalje, Dazas je u stvari Draža, Verzo je Vrazo ili Vraz. Plares je, može biti, Pelar ( Belar). Plator je preličeno ime Vlado ( Vladar ), jer je Latinima konsonantska kombinacija »vl« ( za razliku od »pl« ) bila strana. Izgleda da je neko ozbiljno promislio pre nego što je Josipu Brozu dao pseudonim Tito, pošto je Tito iskonsko, ali zaboravljeno srpsko ime, čije je dejstvo bilo razorno u retrogradnom smislu, posluživši kao tempirana bomba za rastakanje srpske tradicije, kulture i, konačno, za satiranje srpskih umnih sila. A ime Tato, danas ne u jednoj osnovi, prisutno je još uvek kod Srba u imenu Tato-mir. Na natpisima u Pljevlji susrećemo se sa imenom Panto, koje Srbima nije potrebno objašnjavati jer i danas postoji u našem narodu. Tritan je Ritan ili možda Ristan ( Ritan se i danas sreće kod Srba, istina, ovaj put kao prezime ). Vendes prepoznajemo u imenu Vanda, kao i u sporednom imenu za srpski narod – Vendi. Ime Vandano danas je raščlanjeno na Vanja i Dane, te više ne postoji kod Srba u toj prvobitnoj formi. Oepla je metateza imena Pela, Pelagija – opet sa podsećanjem na Pelag ( Belak ) i Pelazge ( Belaske ). Stenas nije ništa drugo nego i danas prisutno ime kod Srba – Stana ili Stane.


Alibunar u Liburniji

Poznato je da srpska plemena nikada nisu uspela da se ozbiljnije ujedine. Sudeći po tome kako se Srbi danas ponašaju, to je usud, dakle, fatalna osobina srpskog naroda. Jasno je da i čuvena izreka: Samo sloga Srbina spasava!, nije nastala slučajno. Takvu ukletu sudbinu Srbima predskazuje i jedan od njihovih znakova, krst sa četiri međusobno suprostavljena ocila koja simbolišu njihov davnašnji rastur »na sve četiri strane sveta«. Razlog zato treba tražiti u činjenici da su Srbi tri puta osvajali gotovo čitav ondašnji poznati svet, te su se teško privikavali na novu realnost u kojoj više nisu bili gospodari.
Prilikom analize imena ilirskih i tračkih plemena treba imati u vidu da su ona do nas stigla indirektno ( preko Grka i Rimljana ), i stoga su katkad vrlo daleko od njihovih izvornih naziva. Tako, na primer, veliko je pitanje kako se uistinu zvalo pleme koje je obitavalo na obalama Donje Save. Da li su to bili Breuci ili, možda, Belvuci, Beli Vukovi, a moglo bi biti i Brevuci ( Brat Vuk)*, pošto je znano da je kod Srba vuk bio obožavana životinja, dakle sveta.
Na području Zapadne Bosne i Like živeli su Japodi. Još uvek se kod Srba , za zemlju koja je vlažna, hladna, slabo izložena suncu, siromašna, u nekim krajevima kaže da je to – »japadna zemlja«. Sudeći po tome »japad« je isto što i »zapad« i u tome bi se moglo tražiti rešenje za ilirske Japode, pogotovo kada se zna da je tamo gde su oni živeli zemlja zaista bila japadna i da su na njoj nekada uspevali samo žmira i proso.
Na obalama Jadrana nalazimo Delmate ili Dalmate**, sa glavnim gradom Delminiumom i pristaništem Salona ( srp. Slana ). Moguće je da je reč o delijama, kršnim momcima po kojima su se nazivali Delmati. Po tome bi Delminium bio Delijana, prekrštena u duhu latinskog jezika u Delmianu, Delmianum i na koncu Delminium. Postoji i druga mogućnost, to jeste, da su Dalmati dobili ime po nekakvom karakterističnom ogrtaču ( dolami ), odakle, kako se vidi, potiče i srpska reč za odeću ( odelo), a, može biti i dolma ( nasip ), pošto su Dalmati živeli duž obala.
Neposredni susedi Dalmata bili su Liburni. Odmah pada u oči da su Liburni živeli na prostoru današnje Istre, oko Labina i reke Raše ( lat. Arsia ), a u Srbiji takođe imamo reku Lab i, s druge strane Kopaonika, reku i grad Rašku. Navedena podudarnost nikako ne može biti slučajna. Da je tu reč o Labranima ( Srbima sa reke Lab) potvrdiće nam i francuski grad Liburn na reci Dordonji, gde se Liburni dovode u očiglednu vezu sa ilirskim Dardanima, a poznato je da su Dardani živeli i oko reke Lab. Kako je od Liburna ( Labrana ) dobijena srpska reč bunar, poduža je priča, a pogotovo »alibunar« ( bunar u kome su, po verovanju Ilira i Tračana, živeli zmajevi i aždaje ) po kome je dobila ime varošica na jugoistoku Banata.


______________________________ ________________
*Narod Volki možda je u vezi sa Bre(v)ucima. Od keltskih Volka nastao je naziv Vlah, Valah, Vlasi, kao i ime Velšana ( Welsh ) kod keltofonih Gala u Britaniji.
**Zanimljivo je da se Dalmati pojavljuju i na dalekom severu Evrope kao Daleminci, Delaminci, na osnovu čega zaključujemo da je ipak naverovatnije da su Dalmati dobili ime po "dolami" ( odelu, o-delima ); takođe, izgleda da se u dosadašnjim razmatranjima premalo uzimala u obzir sličnost plemenskih naziva Serbla na širokim prostorima Evrope i Azije, kao što su Milčani ( Milinzi ), Jezerci, Poljani, Bodrići, Belo Gori ( Bulgari ), Horiti ( Hrvati ), Severjani itd. Zigioti sa Peloponeza ( čije ime verovatno dolazi od Sigina ) govore istim jezikom kao i Srbi iz Polablja ( Kananos ).
Ukleti Dvarozi

Ispod Makarske Planine stanovali su Vardeji. Var je srpska reč sa značenjem – tvrđava ( otuda i mađ.var, nem. Wher=zaštita, odbrana, kao eng. war i warrior, to jeste, rat i ratnik ). Vardeji su upravo to: zaštitnici, ratnici, branitelji, krajišnici. Da je to tako, potvrđuju današnje srpsko prezime Varda i jedno mesto nedaleko od Kosjerića koje se, takođe, zove Varda.
Posebno zanimanje izazivaju Daorzi sa ušća Neretve, nekada ozloglašeni pirati. Da li su to bili Dvarozi ( Dvorogi ), u stvari, žestoki sledbenici boga Baka i da li oni imaju veze sa Dorima ( Dorcima, Dorjanima ) koji su još u drugom milenijumu stare ere kolonizovali prostore od jedne Korkyre ( Korčula ) do nekada istoimenog ostrva u Jonskom Moru ( danas Krf ), uključujući oblast Dorjanskog ( Dojranskog ) Jezera i grad Korču na reci Semani ( Zemani ) u današnjoj Albaniji, te naniže, preko reke Vojuše i grada Janjine, i sve druge starogrčke oblasti. Po inerciji kažemo »starogrčke« mada u to doba tamo Grka nije bilo ili ih je bilo u neznatnom broju, što nam potvrđuje da se tu radilo o sukobu za međusobnu prevlast između dva srpska plemena – Dora ( Dvaroga ) i Pelazga ( Belaska ).

U najvećem delu današnje Crne Gore živeli su Dokleati ( Dokleti, Doklati ). Kod Srba i danas imamo veliki broj toponima koji su nastali u zlim vremenima ili, koji, s druge strane, simbolišu ili najavljuju nesrećnu sudbinu, poput Smrtića, Sijekovca, Jadovna, Prištine, Gnjilana… Srećemo i srpska prezimena kao što su Zaklan, Preklan, Zlojutro, Zlokas i slično. Dokleati bi mogli biti i Divokleti ( od boga ukleti ). Uostalom, o pravom imenu Dokleata puno govori i planina na samoj granici Duklje koja se zove Prokletije.



Pero od Pipera

Od Skadarskog do Ohridskog jezera nalazimo plemena Labejata, vešte rudare Piruste, Desarete, Desitijate i Ptolomejeve Albane. Labejati ( Labajci ) su, očigledno, doseljenici sa reke Lab, koji su ime svoje reke ali i sebe samih prenosili na široke prostore: od Labina u Istri do Crnog Mora i reke Labe na severu Nemačke. Tako su Ptolomejevi Albani zapravo Labani. Albanopolj je Labopolje, a čitav kraj u planinama oko Kroje zvao se u srednjem veku Arbanum, to jeste, Srbanum, Srbani. Pitanje je samo ko je, kada i zašto početno slovo »s« zamenio slovom »a«.
Zna se da su Pirusti osnovali grad Perast. Odatle se jasno vidi da je njihovo pravo ime bilo Perasti, po peru, bogu Perunu ili Perđaniji.
Deasareti, kao i Desitijati u unutrašnjosti Bosne, verovatno su nosili imena po njihovim vladarima, nekakvom Desi, Desi-ratu.

Autarijati su, u stvari, Tarani* ( oni koji »taru«, »satiru«, koji su nemilosrdni ), jedno veliko pleme koje je živelo na prostoru od reke Tare do istoimene planine u užičkom kraju.
Od gornjeg toka Vardara ( ovde primećujemo koliko su var i varda bili rasprostranjeni u srpskom imenovanju reka, gradova, ali i sebe samih, počev od makarskih Vardeja, Varde, Vardara, do Varšave i vavilonskog Varduna ), pa do Niša živeli su čuveni Dardani, zapravo Darodani čije se ime može izjednačiti sa Izabranim, Ibranima, te maloazijskim i španskim Iberima.
Zanimljivo je da se sedište Sardejata ne može tačno odrediti. Do toga se i nije moglo doći pošto su Sardejati samo jedno od opštih imena Srba ( Sardani, Serdani, Srditi ) koje je vekovima uporedo pratilo Srbe, odnosno, Rase.
Na osnovu ilirskih staništa, njihovog načina života, pogrebnih i drugih običaja, sasvim je sigurno da su sva njihova plemena pripadala jedinstvenom narodu. Ime Ilira je u očiglednoj vezi sa antičkom Trojom ( Ilionom ), iz čega su neki istraživači izvlačili pogrešan zaključak da bi Troja mogla biti negde na obali Jadrana.

Jedan od glavnih ilirskih bogova zvao se Medaur ( Gospodar Meda ), a Medi ili Mezi su suime Srba koji su bili nastanjeni duž Balkanskog Poluostrva, sve do u Malu Aziju. Zapravo, Iliri i Tračani su najvećim delom Medi, odnosno – Srbi.
Na kraju, da pomenemo i Medeon ( dobro znani zamak na prostoru današnje Crne Gore između Kuča i Bjelopavlića ) i tamošnjeg legata Perpernu po kome su verovatno Piperi dobili ime. Zna se da su u Piperimma živeli Srbi Lužani čija se migracija završila između reka Odre i Labe na severoistoku savremene Nemačke. Primer Pipera, Srba Lužana, Meda i Lužičkih Srba jasno nam pokazuje koliko su Iliri i Tračani ( u stvari Srbi ) bili rasprostranjen i moćan narod.

______________________________ ________________
*Izgleda da bi se reč tarani mogla izjednačiti sa tirani ili imenom grada Tirane. Reč »tiranin« dobijena je od srpskog glagola »sa-tirati« ili imenice »sa-tiranje«. Takođe, do promene naziva antičkog grada Sura u Tir, čini se, došlo je uskladu sa značenjima prideva »sur-ov« i »tir-anski«, svakako sa prvobitnim oznakama hrabrosti i ratobornost.
Košava sa Dunava

Tračani su bili istočni susedi Ilira, počev od Erdelja, preko Dunava, sve do Male Azije u kojoj su živela srpska plemena Fružana, Miđana i Bitinjana. Njihova lična imena često se završavaju na –por ili – pur, slično indijskim Arijevcima ili Persijancima. Auluporis je Alipur. Kod Srba imamo i danas prezimena Alipurević, Šalipurević, Purković, dakle sa sličnom osnovom. Tu su i imena Mukaporis ( Mukopur ), Rhaiskopuris ( Rajskopur, Rajkopur, Rajska Vatra ) ili Dinikethos (Dinketa ) – u savremenom srpskom jeziku slično se formiraju prezimena Šakota, Vukota, Cikota… Kod Tračana nalazimo i imena kratkog oblika kao što su Kotys (Koča), Bithys (Bič) ili Sethes, Seuthes ( Svet, Sveta ).

Agatirsi su jedno od velikih i vrlo značajnih plemena u Trakiji, koji su se docnije prozvali Dačanima. Agatirsi su Div Rasi, koji su s juga naselili Erdelj (Dakiju ) i izvorno ime im je verovatno bilo Jugo-div-rasi, Jugotirsi i konačno – Agatirsi. Agatirsi su bili srodni, dakle jedan narod, sa Getima, Mesa-Getima ( Medi-Geti ), što je dokaz da su i Agatirsi bili Srbi.

U ravnici između Morave i Ibra živelo je moćno pleme Tribala, dok se i jedan deo Zapadne Bugarske, oko reke Iskra, zvao Tribalia. Tu je reč o očiglednom, verovatno zlonamerno promenjenom imenu Srbalja.

Sigini su sagradili Beograd. Po njima se on zvao Sigin Dun, docnije, u rimskom periodu poznat kao Singidunum, mada je moguće da je prvo sagrađen Sigin Dun, da bi se to srpsko pleme prozvalo po svom gradu – Sigini. Poznato je da se i danas šupljikavi kamen, vapnenac zelenkaste boje koji se stvara na ušću reka, kod Srba zove siga ili sedra. Mada siga i sedra nsu jedno te isto, ime siga je u narodu preovlađujuće. Dakle, sigurno je da je takvog kamena bilo u velikim količinama na ušću Save u Dunav i da je od njega izgrađen Sigin Dun ( tvrđava od sige na Dunavu ). Sam Dunav je dobio ime po reči »dunavanje« ( rus. dunavenjie ), odakle kasnije i srpske reči »duvati« i »dunuti«, pošto je poznato da tom rekom oduvek duvaju jaki vetrovi. Logično, iz Siginog Duna usledilo je i ime Sigini. Herodot opisuje Sigine i kaže da se oni nalaze severno od Trakije, ali pitanje je šta je on podrazumevao pod Trakijom. To nam govori da granice između Ilira i Tračana nisu nikada bile jasno određene, jer ista plemena nalazimo nekad u Trakiji, nekad u Iliriku, a katkad na sasvim suprotnoj strani – u Maloj Aziji i dalje na severu i istoku. Strabon pominje Sigine kod Kaspijskog Mora. Ipak, ukoliko je navedena pretpostavka o imenu Sigina tačna, dolazimo do zaključka da je Podunavlje, naročito njegov središnji deo, bilo kolevka srpskih plemena i da je to početna tačka od koje su krenuli svi Indoevropski narodi. Konačno, pomenimo i Segedin u Mađarskoj, koji je takođe Sigin Dun, antički grad Segestu na severozapadu Sicilije, kao i Segestiku ( Sisak ) – svi dobili ime po sigi, Siginima ili od srpskog prideva »sigast«. Posebno bi trebalo ispitati ime Egejskog Mora, koje je, može biti, dobilo naziv po ličnom imenu Siga ( Egej ) izvedenom od Sigina. Tu je i grad Sigetvar, koji, iako je sagrađen od sige, ipak nije dun, sasvim logično, jer tamo gde se nalazi nema vode kojom duvaju jaki vetrovi.

Ogrizovi besani snovi

Serdi sa svojim gradom Serdicom ( Sofija ) zapravo su isto što i Serdani i Srdica, to jeste, Srbi i Srbica. Mada se ovde, čini se, ne radi o izmenjenom srpskom imenu, jer su Serdani, videli smo, zadugo bili suime Srba, ipak bi bilo nužno da se napomene da su pisci antičkog doba beležili imena naroda, gradova i drugih geografskih objekata onako kako su ih oni čuli i razumeli, često ih prilagođavajući izgovoru grčkog, latinskog i drugih jezika. Otuda i mnogobrojni prelici imena Srba, kao što su Sebi, Sibi, Sabi, Surbi, Seri, Sardi, Sarbi, Sarbeli…Tako se, na primer, desilo da Srbati postanu Sarmati*, a Srbadija ( Serba(n)dija, od Serbon Diva ) – Sarmatija. Na Istoku su Serbon Diva nazivali Zervan Akarana ( Serbon Car, Caran ). Često su se imena menjala u tolikoj meri da se više nisu mogla prepoznati ili su odomaćivana u takvom obliku koji nema gotovo nikakve veze sa originalnim nazivom. Kao ilustraciju toga navedimo nemački grad Bautzen: ko bi još u njemu mogao da prepozna današnji centar Lužičkih Srba - Budišin!

Smatra se da su oko Rodopa stanovali Besi, jedno borbeno i nepokorno pleme Tračana. Zanimljivo je i to da su Rimljani sva tračka plemena nazivali Besima i da su sa njima vodili teške ratove vekovima. Poznato je i to da su Srbi tokom čuvene avarske najezde sa zaprepašćenjem i čuđenjem saslušali zahtev Avara da im se pokore. Gordo su odgovorili da su oni »svikli da vladaju drugima i da nikada nisu bili porobljeni«. Današnja srpska reč besan i besneti sigurno je u vezi sa tračkim Besima. Oni su »bez sna« bili spremni da očuvaju svoj ponos i dostojanstvo. Takođe, u to vreme, a i kasnije u Crnoj Gori i Arbaniji, kod ilirskih i tračkih srpskih plemena bila je poznata krvna osveta i zakletva besa koja se nije smela pogaziti ni po cenu života. Pogrešno je mišljenje da je besa reč današnjeg arbanaškog stanovništva, pošto smo u ranijem izlaganju videli da je Arbanum, zapravo, Srbanum, a Albani su Labani – dakle Srbi.. Da pomenemo još i Kraljevinu Odriza ( verovatno Ogriza, po imenu njihovog vođe ). Bila je to moćna država Ogrizovića, čiji je kralj Sitalk ( ili Sitlak ) bio u stanju da okupi vojsku od preko 200 000 vojnika ( Herodot).
______________________________ ____________________ ____
*Ipak, moguće je da su Sarmati, u stvari, Sar Medi; slično Sar Belima. Otuda se glasovnim promenama dobijaju imena Medaur i Belaur.

Srpski Dojčland

Poznata su i pojedina tračka božanstva kojima su, kako se priča, prinošene ljudske žrtve. Na prvom mestu je bradati bog svetlosti, nazvan Zbeltiurd.Pažljivom analizom tog imena videćemo da je navedeni bog srpskog porekla. U nazivu su dve osnove, dakle, reči bel i tverd (tvrd). Početni glas »z« možemo dobiti ako kažemo »s Belotvrdom«, to jeste, »uz pomoć Belotvrda«( »s Božjom pomoći«). Zaključujemo da se tu radi o čvrstom, stamenom bogu Belu ili Bel Teutu. Prolazeći kroz druge jezike Belotvrd je postao Zbeltiurd, odnosno Bel-Teut ili, jednostavno, Teut – srpski bog čiji koren nalazimo u današnjem imenu Nemaca ( Deutsche *).
U jelovim šumama Rodopa, pa nadalje, širom Trakije ali i Ilirije slavljen je mnogopoštovani bog Sabadije ( Srbadije, Serbo Div ) koji je pokatkad imenovan i kao Sabazije ili Savazije. Savadije ili Savatije jasno govore da je tu reč o Serbu Makeridovu, bogu Serbonu, koga su tada zvali i Dionizos, Div Nize ( Div Niša).

______________________________ _________________
* Čitava današnja Nemačka nekada je bila prožeta srpskim toponimima. Na Tirinškoj Gori postojala je reka Srbac ( Sorbitz ), a ispod nje i danas teče reka Vera. Interesantno je da iste nazive nalazimo čak na južnoj obali Iberijskog Poluostrva, u imenima gradića Sorbas i Vera; nedaleko je i reka Almanzora ( Alemanska Zora - srpska reč zora stiže nam direktno od prareči sur ), mesta Huerkal, Hergal ( podsećanje na Herkula i Gospodara Gala ), Gor ( Hor-s). Ovo navodimo stoga da se vidi koliko je nejasno poreklo Germana ( Her Man-e ); iz svega rečenog nameće se pitanje da li su Alemani bili germansko pleme ili samo jedan ogranak rasprostranjenog slovenskog ( srpskog ) naroda.

Šuma bez lesa

Vekovi su prošli od onog doba kada je Gundulić ispevao svoje stihove o Lesandru Srbljaninu. Vrlo je neobično da Srbi, sve do današnjih dana, nisu o tome ozbiljnije razmišljali. Jasno je da Gundulić nije mogao pevati o Lesandru* ( pa još Srbljaninu ) bez ikakve osnove, kao što je sigurno da je on znao istoriju antičkog doba ( i Srba u tom vremenu ) daleko više i bolje nego što bi mi to mogli pretpostaviti. Takođe, neshvatljivo je da srpska nauka nikada nije ozbiljnije »pročešljala« dragocene dubrovačke arhive u kojima je, vrlo izvesno, vekovima tavorila istina o srpskoj dalekoj prošlosti.

Zvanična istorija nas je učila ( i još nas uči ) da je Aleksandar Veliki bio tvorac moćne »grčke imperije«, i tome smo decenijama ( vekovima ) slepo verovali. Kada se sagleda takav apsurd, onda i nije nikakvo čudo da smo odlutali od sebe i bezglavo se sunovratili u ambis, prethodno ogrnuvši se velom izmišljene istine. Najgore što se može desiti jednom narodu, jeste, da sluša »istinu« o sebi iz tuđih usta. Ipak, đavo možda i nije tako crn kako bi se moglo zaključiti na prvi pogled. Iako su pisani dokumenti, verovatno ( falsifikovanjem i fizičkim uklanjanjem ), za Srbe zauvek izgubljeni, a arheološki nalazi se mogu tumačiti kako je kome volja, opet postoji način da Srbi »isteraju pravdu« i dokažu da na njima počiva evropska civilizacija. Ti dokazi se nalaze u neuništivom, svakodnevnom »živom« dokumentu – u srpskom i drugim evropskim jezicima.
Lesandar je dar lesa, ali i darodavno božanstvo. Da bi Srbi bili darovani novim životom i da bi ostali Darodani, bilo bi neophodno da shvate kako nije tačna tvrdnja da smo mi narod »koji nikada nije napadao druge i koji se u svojoj istoriji samo branio«. Zapravo, prava istina je da je Srbima u prošlosti ( kao ni jednom drugom narodu ) tri puta pošlo za rukom da pokore, maltene, ceo tadašnji, poznati svet. To je i razlog zbog koga su se Srbi danas pretvorili u još neviđene mazohiste i što su, u nemoći, upravili prirodnu ljudsku agresivnost prema sopstvenom biću. U našoj »zatamnjenoj« svesti Velika Srbija i dalje slabašno svetluca kao rudimentiran ostatak nekadašnje ogromne srpske moći. Te iste Velike Srbije intuitivno se seća i »ostatak sveta« i stoga im je Srbija trn u oku, čak i danas kada se ona toliko smanjila da nikome razumnom ne bi mogla da predstavlja opasnost.

Uprkos svemu, program Velike Srbije** trebalo bi, u budućnosti, da bude glavni cilj svih Srba. Svakako ne u populacionom i teritorijalnom smislu ( jer je to sada nemoguće ), već u pravcu stvaranja duhovno velike Srbije, koja sigurno i danas postoji unutar srpskog korpusa. Ako nameravamo da preživimo kao narod, takvu Srbiju treba osloboditi iz kandži onih Srba koji su se odrekli sebe i koji su sve svoje ambicije podredili opseni mondijalističkog Svesjaja.
Dakle, setimo se Gundulića i ne zaboravimo Lesandra Srbljanina, čije je ime u skraćenom obliku ( Les ili Lješ ) vekovima Srbima bilo poznato kao lično ime i kao naziv mesta ( Lješ u Arbaniji, Lesnovo u Makedoniji ) ili pojedinih ostrva u Jadranu ( Lesena, Les – to jeste, Hvar i Vis ), jer uz Lesandrovu pomoć bićemo u stanju da jasnije sagledamo prošlost, ali isto tako, i da sačuvamo budućnost.


*Aleksandar Veliki je rođen u Peli ( Bela ) u Solunskom Polju. Južno od Pele nalazi se grad Servia na reci Bistrici. Nakon pobede nad Persijom, Aleksandar razgovara sa persijskim vojskovođama istim jezikom. Kojim? Prorok Danilo govori o jednorogu koji pobeđuje dvoroga; zapravo, radi se o ujedinjenju Persije i Medije, to jeste, o stvaranju nove srpske imperije.
**Po svemu sudeći, srpska ognjila predstavljaju četiri roga koji izrastaju nakon Aleksandrove smrti, zapravo, simbolizuju cepanje i početak propasti Velike Srbije. Od tog doba, pa sve do današnjeg dana Srbija se usitnjava, topi i nestaje.

Srpska strela

Srpski bog Bel je sigurno jedan od najznačajnijih bogova stare srpske mitologije. Njegovo ime prožima srpski vokabular od najstarijih do današnjih vremena. Srećemo ga u ličnim imenima ( Bela, Belan, Beloš ), u prezimenima (Belić, Belanović, Belojević, Belovuk, Belmužević, Baletić, Balaban, Balšić…), u geografskim pojmovima ( Belo Brdo, Belasica, Beograd - Beli Grad, Belanovac, Balaton, Belovar…), kao i u mnogim drugim rečima koje imaju različita značenja ( kako u srpskom tako i u drugim jezicima ), pored prvobitnog – svetao, svet, dobar. Ime boga Bela prisutno je i u nazivu poluostrva Balkan (izvorno, verovatno, Belkan, Belkanovo Poluostrvo ), u Besarabiji ( Bel-Srbiji ) i u Belorusiji ( Bel-Rasija ).

Bel ima i svoju lepšu polovinu, boginju Belonu, koju su docnije Rimljani usvojili kao božicu rata. Odatle i latinski pridev bellicosus, sa značenjem »ratoboran«, »ratnički raspoložen«, ali s podsećanjem na brojna srpska plemena koja su se nazivala Belkama. Zvanična, nažalost, danas još uvek važeća istorija pominje, na primer, sarmatskog kralja Beuku koji je krajem V stoleća Rimljanima, kako se tvrdi, preoteo Singidunum. Sasvim je jasno da to nije Beuka, već kralj Belka, srpski kralj koji je isterao Rimljane iz svog Sigin Duna.

Vrlo je zanimljivo ime Babilona koje u sebi, sasvim sigurno, skriva posvećenost bogu Belu. Moguće je da se Babilon u prvo vreme zvao Bab Belana (Belanova Vrata ), što je kombinacija semitske reči »bab« (vrata ) i imena srpskog boga Bela. Docnije su domoroci od Bab Belana, zbog načina izgovora, formirali svoje reči »ila« i »ilanu« ( jevr. bog, božji ). U kasnijim vremenima, kada je srpski narod počeo da gubi svoju vitalnost, to jeste, kada se povukao sa osvojenih teritorija, tuzemci su, sasvim prirodno, preveli njihovog dobročinog boga Bela u tabor zlih božanstava. Odatle Bal, Belial, Belsamen, Belzebub – prihvaćeni od celog sveta, pa i od samih Srba ( što je čudna paralela sa današnjim zbivanjima u Srbiji i oko Srbije ), kao arhiđavoli ili đavolske poglavice. Srbima se, izgleda, danas vraća »strela« koju su u iskonu civilizacije neoprezno i predaleko odapeli.

Još da dodamo da se strela na grčkom zove βελος ( a poznato je da su Iliri i Tračani bili vešti u korišćenju tog oružja – pogotovo otrovnim strelicama ) i da time, za sada, zaokružimo priču o srpskom bogu Belu.


Suri Orao

Sin boga Bela, Nino Belov – poznat i kao prvi bog Bak, sobom nosi sve atribute svoga »oca«, a uz to, još, i karakteristike boga Baka ( lat. Bacchus ). Kod Italijana i danas je prisutna zakletva: per Bacco! ( tako mi Baka! ), zapravo, jednaka srpskom »tako mi Boga!«. Kada se kaže Belbog, to zvuči vrlo slično onome kada se izgovori Belbak. Tako se dobija utisak da je srpska reč »bog«, u stvari, neznatno izmenjeno ime Bakovo. Srpske reči su se često tumbale kroz strane jezike, da bi potom kao takva bile odomaćivane, vraćajući se srpskom vokabularu nekada manje, a nekad više izmenjene. Katkad bi ostajale u stranom ( domorodačkom ) jeziku, poput imena sirijskog grada Balbeka, koji nas neodoljivo podseća na, metatezom promenjenog srpskog Belbaka ili Belboga.

Jedan stari običaj, borba bakova, još uvek je prisutan kod Srba u Zapadnoj Bosni, na Zmijanju. Sigurno je da takvo proslavljanje traje od najstarijih vremena i ne može biti slučajno da se tamo bik i dalje zove starim imenom – b a k !

Srbi nose prezimena Bakića, Bakovića, Bakonja, Bakota; lična imena po Ninu Belovu ( Nino, Ninoje, Ninoslav ), kao i prezimena Ninić, Ninović, Ninković. U Dalmaciji, koja je od pamtiveka bila srpski etnički prostor, nalaze se gradovi Nin i Knin*.

Sumersko-akadska mitologija pominje Ur-Nina ( u Svetom Pismu poznatog kao Nimrod, Nebrod ili Nimrud ), zapravo, Nina Belova, čoveka koji je po prvi put uspostavio Svetsku Imperiju, koga su Srbi docnije izdigli na pijedestal božanstva. To je srpski bog Bak. Zašto su Jevreji Nina prozvali Nimrod, tema je za razmišljanje. Moguće je da su to ime preuzeli od Srba, jer je za Srbe Nino bio i Nino-rod i Nama-rod, to jeste, sasvim jednostavno, »naš rod«.
Udaljavajući se od teme, ovde bi, čini se, bilo nužno da napomenemo jednu značajnu istinu, a to je, da je srpski jezik najlakši za učenje od svih slovenskih jezika, kada je u pitanju romansko i germansko govorno područje. Svakako da to ne može biti slučajnost. Srpski jezik je najbliži pramajci evropskih jezika, sanskritu, tako da je on ušao u »lingvističko-genetsku« strukturu evropskog čoveka. Zapravo, sanskrit je protosrpski jezik, a koreni sanskrita i srpskog danas se mogu pronaći u svim, naizgled potpuno različitim, evropskim vokabularima. Srpski je delimično prisutan i u semitskim jezicima, te navedena pretpostavka o značenju imena Nimrod, koje su Jevreji preuzeli iz sumerskog jezika, i nije toliko neverovatna koliko se to čini na prvi pogled.
Pomenutog Ur-Nina, odnosno, Ninurta, sumerskog boga rata i lova, izgleda, mnogo je teže objasniti. Kod naših suseda, Mađara, prisutna je reč »ur« sa značenjem »gospodin« ili »gospodar«. Veliki je znak pitanja da li je to izvorna »hungarska« imenica ili je ona preuzeta od Srba. Poznato je da današnje mađarsko stanovništvo, maltene, nema nikakve veze sa prvobitnim hunskim plemenom, sem ugarskog jezika koji je održao taj etnikum tokom vekova. U stvari, najveći deo današnjih Mađara nekada je pripadao srpskom nacionalnom korpusu, koji se kasnije »utopio« u vrtlogu hunskog govora. Iako se dobija utisak da je mađarski jedan od nejnetrpeljivijih jezika prema tuđicama, ipak, kada se razgrnu neobični hunski vokali, primetićemo da je mađarski velikim delom sačinjen na srpskoj jezičkoj osnovi. Na primer: szo, szava = reč (nastalo od srp. »slovo« ), szabad = slobodan, videk = oblast ( od »vidik« ), vigad = veseliti se ( srpski: »ugodno«, »ugoditi« ), kalasz = klas, szalit = slati ( metateza od srpskog »slati« ), szikra = iskra, iroda = ured, igaz = istina ( od »iskaz« ), gyere = hajde ( srp. teraj, ćeraj ), durva = grub, neotesan ( od »drvo« ), draga = drag, dohany = duhan, duvan, dicso = dičan, borotva = britva, boszu = osveta ( od »bes« ), bolha = buha, buva, bisztro = bistro, gerenda = greda, belyeg = beleg, bar = bar, mada, de nem = ma ne ( de nemoj!), atad = odat, apad = opadati, akno = okno…Izgleda da je i samo ime Mađara ( Magyar ), nekakvim čudnim spletom okolnosti, stiglo iz srpskog jezika. i, uistinu, Mađar bi mogao biti Međar, narod koji je na međi – nešto slično Krajišnicima. Mađarski glagol magyaraz ( objasniti ) kao da je nastao iz srpske reči međiti, međariti, omeđiti, a u širem značenju reči, omeđiti je isto što i objasniti.

No da se vratimo pomenutoj imenici »ur« i iz nje izvedenom pridevu »uras« ( čitaj:uroš ), što na mađarskom znači »gospodski«, kao i dobro znanom srpskom imenu Uroš. Trenutno važeća istorija tvrdi da je to ime mađarskog porekla, mada Uroša ( koliko je piscu ovih redova poznato ) kod Mađara nema niti ih je ikada bilo. Istine radi, dešavalo se sasvim obrnuto. Savremeni imenik to dokazuje, jer se kod Mađara nalazi veliki broj, manje ili više izmenjenih srpskih imena. Tako: Ilona je Jelena, Imre ( Mirko, Mire ), Laszlo = Ladislav, Gergely ( Grigor, Grigorije ), Balaš ( Blagoje, Blažo ), Andraš ( Andrija ), Zoltan ( Zlatan )… Setimo se samo Šandora Petefija, najvećeg mađarskog pesnika, koji se ( a to nije tako davna prošlost ), zapravo, zvao Aleksandar Petrović.
Dakle, čemu sva ova priča oko mađarskog »gospodara«. Valjda zbog toga što je, čini se, logično da je Ur-Nino, u stvari, Gospodar Nino. To se poklapa sa rečju »ur«, koja, iako nije mađarskog porekla, još jedino u mađarskom jeziku ima svoje pravo značenje. U srpskom jeziku ura je sat ( nem. Uhr, lat. hora, gr. ορα ), nekada, verovatno, u značenju opšteg vremena, svevremena. U nemačkom jeziku postoji predlog ur- , to jeste, pra- ili prvobitnost ( Ursprung).

Tu je i srpsko sunčano božanstvo Hors, kao i feničanski Or-Kul ( tobože, »opšta svetlost« ), odakle je, kako se pretpostavlja ( kasnije ćemo videti posve pogrešno ), stigao i grčki Ηρακλης i lat. Hercules. Možda neku vezu sa svim prthodno rečenim ima i srpski bojni poklič: za gospodara! ili, za cara! ( to jeste, uraaa! ). Kada se sve sabere, bog Hors sobom nosi najviše prerogativa: prvobitan je, on je postanak, njegova vatrena kola jesu vreme i svevreme, on je ta »opšta svetlost« i, na koncu, Hors je jednak satu, to jeste, vremenu koje otkucava – vremenu koje prolazi. Zapravo, Hors je Gospodar, Car bez koga ne bi bilo života, niti životom izazvanog, pomenutog bojnog pokliča. Stoga, moglo bi biti da Ur-Nino nije ništa drugo do Hors Nino – Nino Belov koji je time postavljen na božanski presto.

U prastara vremena, izbor reči kojima bi se mogao objasniti svekoliki svet pojavnosti bio je značajno sužen, dakle, nedovoljan za ozbiljniju ljudsku komunikaciju. Zbog toga su pojedini izrazi vremenom dobijali raznovrsna značenja, češće slična, a ponekad sasvim različita, ipak, zadržavajući u sebi koren reči od koje se, u davna vremena, krenulo. Čini se da je ključna, početna reč srpskog jezika, bila reč – SUR!

U srpskom jeziku, sa takvom osnovom, pomenućemo prideve suri ( suri orao ) i surov ( ljut, strog, nemilosrdan ) koji su međusobno ( mada se to ne bi moglo reći na prvi pogled ) vrlo povezani i o čemu će biti više govora u nastavku ove knjige. Ipak, da za časak ostavimo reč sur i da se pozabavimo orlom ( bio on suri ili ne ), koji se nekada na srpskom zvao oro ili horo, svakako sa podsećanjem na boga Horsa. Iznenađujuće ili ne, na ovom mestu možemo utvrditi genezu reči »ur«: Hors – horo – oro – or ( feničansko ) i na kraju – UR. Vidimo, takođe, da se u takav niz logično uklapa i reč sur, za koju pretpostavljamo da je nukleus takvog verbalnog grananja. Redosled je sigurno takav, mada se on docnije, u različitim vremenima i raznim prostorima, ciklično ali i aciklično ponavljao. Sam orao se, prolazeći kroz brojne druge jezike, toliko glasovno menjao da se, ponegde, njegova veza sa rečima sur i hors više nikako ne može utvrditi. Na ovom mestu, za nas je posebno važan ruski orёl ( arjol ), jer se u njemu krije neobična tajna surog orla. Sada shvatamo da su orao i arjol isto što i sanskritsko arya. Dakle, Arijevac je isto što i Orao, iz čega proizilazi da je surya arya, zapravo, suri orao, to jeste, Orao Boga Sunca ili Božji Arijevac! Pošto je tu u pitanju bog Sur-Bel, pomenuti Božji Arijevac nije ništa drugo do – Srpski Arijevac! Sur je Sunce a Bel je svetlost koja dopire od Sunca, odakle, kao što ćemo docnije videti, potiče ime Srba.
Orao je, znači, božanska ptica ili divinizovani Arijevac; on je, takođe, surova, džinovska ptica, blizu je neba ( Boga ); orao odozgo zuri ( srpski glagol zuriti, isto tako, za osnovu ima reč sur), u stvari, posmatra ili osmatra taj maleni svet ( veličina sveta je obrnuto srazmerna visini sa koje se gleda ); konačno, orao je simbol slobodnog leta i maglovitih želja za slobodom svakog ljudskog bića. Na osnovu svega rečenog, uopšte ne čudi da je orao primarna figura u heraldici većine evropskih naroda.

Vrlo je verovatno i ne bi bilo nimalo neobično da je u starim vremenima postojao veliki broj reči istog korena, istovetnog ili sličnog značenja, delimično različitih u glasovnom sklopu, koje su se obrtale na širokim prostranstvima nastanjenim srpskim narodom. Da nije standardizacije jezika to bi bilo izraženije i u sadašnjem, savremenom srpskom jeziku. Nekada se čuveni grad Tir u Maloj Aziji nazivao Sur, verovatno sa značenjem božanski, carski grad, jer je to, zbog cvetanja trgovine, uistinu i bio. Asirski Nin-Šar ili Nin-Sar, sasvim sigurno, bili su dubleti za Nina Cara. Na takav način dobijamo još jedno moguće rešenje za Nin-Ura, a to je – Nino Sur, Nino Sar ili Nino Car. Na kraju, sudeći po tome da su i Hors i Sur sunčana božanstva, postaje sasvim svejedno da li se tu radi o Ninu-Uru, Ninu-Suru, Ninu-Caru ili Ninu-Orlu, jer se njihovo krajnje značenje uvek svodi na gospodara ili, još preciznije, božanskog gospodara.

Izgleda da je kod Srba, pored Nin-Ura ili Ur-Nina, postojao i Bela-Ur. Poznato je da je Nino identifikovan i sa bogom Belom, a ne samo sa Bakom. Bela-Ur se, čak u srednjem veku ( XIV stoleće), pojavljivao u svojstvu srpskog ličnog imena. Primer za to je vojskovođa Belaur, brat bugarskog kralja Mihaila Šišmanovića. Veliki župan raški, naslednik Vukanov, zvao se Bela Uroš: to nam pokazuje da su lična imena po Bela Uru zadugo bila prisutna kod Srba. Možda je zanimljivo da naglasimo kako Belaur na rumunskom jeziku ima značenje zmaj, a kod Srba je znano, kada se za nekoga kaže da je zmaj, da ta osoba u fizičkom i duhovnom sklopu svoje ličnosti sadrži najveće ljudske kvalitete, koji se katkad mogu uporediti sa božanskim.



*U skladu sa protosrpskom fonetikom, Nina su zvali i Hnino ( Knino ); otuda i današnje ime grada Knina u Dalmaciji. Očigledno, Hristos nije slučajno rođen u Nazaretu ( što je glasovno promenjeni Nin-Sar ); tamo gde je nekada bila zemlja Kananska ( Kninska, Kninova ), severno i južno od Nazareta, nalazimo i danas gradove Kana i Nain.

Div iz Niša

Nesporno je da bog Serbon predstavlja ključnu figuru u srpskoj istoriji. Njegova uloga je presudna u formiranju srpskog nacionalnog bića. Dakle, moguće je da su Srbi dobili ime po Serbonu ( kada kažemo Srbi, pod tim nazivom podrazumevamo sva davnašnja protosrpska plemena koja su bila razasuta širom Evrope i Azije ), ali u tom slučaju pojavljuje se nov problem, to jeste, odakle je došlo samo ime Serbon.
Čini se da bi ovde mogli pozvati u pomoć već pomenutog Bela Ura, Bela Sura, odnosno Sur Bela. Rekli smo da je sur poslužio za tvorenje mnogih reči, različitog značenja ali istog pravca, počev od božanstva Hors koje je metatezom isprevrtani Sur, do vladara ili cara koji se još pojavljuje kao i kao sar, sor, sir, sri, har, her, hre, zar, kar i slično, budući podložan mnogim glasovnim promenama tokom vekova. Sasvim je logično da se narod, koji poštuje svoje vrhovno božanstvo, Sur Bela, naposletku nazove njegovim imenom. Takav narod bi se sigurno ozvaničio kao Sur-Belov, Sar-Belov; dakle, on se prvobitno imenovao pridevom Surbelovi, to jeste pridevskom imenicom Surbelovi ili Sarbelovi. Od toga su, docnije, nastali Surbeli, odnosno, Sarbeli ( Sarbjeli ), da bi daljom metatezom bili rođeni Srblji, koji su se, na kraju, ustalili pod današnjim poznatim imenom – Srbi. Tu je i ime Serba , koje su Srbi nosili vekovima, ali teško je reći koje je od ta dva imena starije. Sudeći po konsonantskom troglasu »srb«, kojeg retko ( ili nikako ) srećemo u drugim jezicima sem srpskog i sanskrita ( Srbinda Vede ), moglo bi se zaključiti da su Serbi, ipak, usledili nakon Srba.

Iz navedene geneze srpskog imena ( koja bi se sa velikom verovatnoćom mogla uzeti kao potpuno tačna ) iskrsava izvesna, već pomenuta nedoumica u vezi nastanka imena boga Serbona. Zapravo, da li je njegovo pravo ime u početku bilo Serbo ili, možda, Srbo. Sa gledišta savremenog srpskog jezika, u prvom slučaju njegov božanski naziv bio bi Serbon, a u drugom – Srban. Ako bi se uzeo u obzir redosled ( geneza ) iz pređašnjeg razmišljanja o nazivima Srba, moglo bi se zaključiti da je izvorno ime Serbonovo, uistinu, bilo – Srban. Tim pre što početni dvoglas »sr« ostavlja prostor da se između ubaci bilo koji vokal, čime bi se lako objasnile sve kasnije varijacije Serbonovog imena kao i polazne, sada, čini se, ne više tako zagonetne reči sur. Na osnovu svega, do sada rečenog, daleko je verovatnije da je ime Serbon ( Srban ) izvučeno iz imena već postojećih Srba. Ipak, kao što je rečeno, Serbonova je zasluga što su sva negdašnja srpska plemena ( koja su se do tada različito nazivala ) preuzela ime Surbela, formirajući tako, po prvi put u ljudskoj istoriji, jedan veliki, jedinstveni narod sa istim nazivom, sa svešću o uzajamnoj pripadnosti i sa razgraničenim odnosom prema drugim nacijama. Zapravo, i sam pojam nacije uveden je zahvaljujući Serbonu.

Kod persijskih i partskih careva srećemo titulu Sarbaraza. Tako, persijski car Hozroe sebe naziva Chosroes Persarum rex Sarbaraza. Sarbaraza je Serboraza, dakle, sigurno u vezi sa Srbima. U stvari, on je bio vladar ( car ) Serbonovog roda, to jeste – srpskog roda. Persijsko raza isto je što i sanskritsko raja. Obe prethodne reči podudaraju se sa srpskom rečju rođa, rod. U doba Arijevaca, u Prednjoj Indiji postojali su vladari pod nazivom rađan (sskr. rajan ) ili, jednostavno rođan, rođak, odnosno kraljevi koji su upravljali određenim oblastima u tadašnjoj velikoj carevini. Kraljevi su bili rođaci, zapravo u krvnom srodstvu sa carem, Srborođanom, koji je, opet, bio izdanak Serbonovog porodičnog stabla. Iako je persijski Sarbaraza pretrpeo izvesne glasovne promene, neosporno je da se tu radi o Serborađi ili Serborođi. U tom povlašćenom vladalačkom sloju, strogo hijerarhijski uređenom, uz Serborođu ( cara ) i brojne rođe, postojale su, i danas dobro poznate, maharađe. Maharađe ( sskr. maha rajan ) su bili takozvani »veliki kraljevi«, po vladarskoj moći negde između Serborodje i pomenutih rođa.

Po logici stvari, reč maha prevedena je sa sanskrita kao »veliki« ( u suštini sasvim ispravno ), iako je maha prisvojna zamenica sa značenjem »moga« ili »moj«. Naravno, jasno je da svako za ga bi Serborođa potvrdio da je njegovog roda, dakle, »moga roda«, morao bi biti izuzetno moćan, to jeste – veliki kralj. Od sanskritskog maha vodi poreklo i srpski pridev mnogo, grčki μεγας, kao i latinski magna. Da maha jeste moga, dakle, potvrđuje nam grčko mega koje je nastalo od srpske zamenice moga, a da je srpsko mnogo ( u suštini sa značenjem velik ) takođe izraslo iz sanskritskog maha nedvosmisleno nam potvrđuje latinsko magna koje je metatezom preokrenuto srpsko mnogo ili mnoga, dok je sam pridev velik iznikao iz imena srpskog boga Bela.
Bog Serbon je kod antičkih Grka poznat kao Heraklo (Ηρακλης ), a kod Rimljana - Herkul. On je, najverovatnije, bio najveći osvajač u celokupnoj ljudskoj istoriji. Serbon je i bog Dionis ( Dionizos ), zapravo, Div iz Nize ( Niša ). Reč divinizacija (fr. divinisation ) potvrđuje da je Serbon suvereno vladao i na Istoku i na Zapadu, kao i to da je on, uistinu, Div iz Niša ( Naisus, Niza ). Bog Serbon je imao na desetine različitih imena, što, uzimajući u obzir njegov slavni pohod, ne bi trebalo da bude nikakvo iznenađenje. Normalno je da su raznorodni narodi prilagođavali Serbonovo ime u skladu sa glasovnim karakteristikama njihovog jezika. Ako je ranija pretpostavka, da se Serbon izvorno zvao Srban, zaista tačna, onda je problem ubacivanja različitih vokala, čini se, sasvim razrešen. No i da nije tako, poznato je da su vokali u periodu formiranja određenog jezika prilično nebitni, odnosno, da su »potrošni materijal«. Stari pisci su beležili strana imena onako kako su ih oni čuli. Sudeći po tome, zamena glasa »b« sa »m« ili »p« nije nešto što bi moglo biti neočekivano. Slično je i sa relacijom glasova »b« i »v«. Na primer, kada Mađari izgovaraju svoj pozdrav szervusz, oni koji ne razumeju taj jezik čuće tu reč kao serbus, odnosno onako kako se ona prvobitno izgovarala i kako se i danas ( kod običnog puka) zbog lakšeg, prirodnijeg izgovora ne tako retko govori. Teže je objasniti zamenu usnenog suglasnika »b« sa prednjenepčanim »d«, pošto se oni fonetski daleko više razlikuju. Isto tako, izostavljanje glasa »r« u mnogim pisanim izvorima stranog porekla gde se pominju Srbi, nije ništa neobično, jer se »r« lako može »čuti« kao jedan od samoglasnika.

Na primer, Serbona srećemo pod imenom Sarmandus. Moguće je da je to Sarbandus ili Srbandus, zapravo, današnjim srpskim jezikom, to je, jednostavno rečeno – Srbenda. Očigledno, nešto slično, desilo se i sa imenom Sarmata. Iako je takva zamena suglasnika realno moguća, ipak tu stoji veliki znak pitanja. Da li se ona zbila slučajno ili je uradjena docnije ( s namerom da se iz istorije protera, sigurno najznačajnije ime na kome počiva celokupna evropska civilizacija – ime Srba ); ili je tu reč o korektnom imenu ( već pomenuti Medaur, to jeste, Sur Medi koji bi mogli biti u vezi sa indijskim Srimadima ) koje je u dalekoj istoriji pratilo Srbe slično Rasima i Serdima ( Serdanima )?

U drugom slučaju došlo je do zamene glasova »b« i »p«, koja je jasna i stanovišta savremenog srpskog jezika, zavisno od toga da li se određene reč koristi kao imenica, pridev ili pridevska imenica ( na primer, današnje ime Srbije i Srpske ). U egipatskoj i helenističkoj mitologiji pojavljuje se Serapis ( Serapin ), identifikovan sa Oziris-Apisom, jednim od najvažnijih egipatskih božanstava. Tu je opet reč o Serabinu, Serbinu, Srbanu – dakle srpskom bogu Serbonu. U Aleksandriji, Memfisu i mnogim drugim mestima podizani su hramovi u čast Serapinu ( Serbonu ), u kojima su se, pored biblioteka, nalazile i nekropole «svetih bikova» - pod nazivom Serapejon ( gr. Σεραπειον ), što je, u stvari, srpski Serbejon ili Srbijan.Očigledno je da su nekropole posvećivane prvom i drugom Baku, Ninu Belovu i Serbonu Makeridovu. Ako malo bolje razmotrimo, u Egiptu poznatije Serapinovo ime – Oziris ( koje je do Egipćana stiglo prethodno prošavši brojne jafetovske i semitske jezike ), uvidećemo da je ono dobro maskiranom metatezom usvojeni naziv boga Horsa. Zapravo, od početnog hors nastalo je ors, a od toga glasovnom promenom dobijen je ozr ( odakle i današnje srpsko ime Ozren ) i, na kraju, ozir, to jeste – Oziris. Posmatrajući dotičnu genezu horsa primetićemo, takođe, da se tu negde uklapa i feničanski Or-kul, koji očigledno nema značenje «opšte svetlosti», kako se pretpostavljalo, već je u pitanju «prenosilac svetla», slično Svetlonoscu ili Luciferu. I danas u Indiji imamo nadničare koji se zovu kuli ( eng. cooley ), to jeste, amale, nosače, otkuda verovatno i srpska reč kulak - čovek kome je lakše, koji se oslobodio kulučenja ( kuluk ) ili nadničenja. Iz ovakvog primera ( koji bi se mogao daleko šire obrazlagati ) dolazimo do saznanja koliko su se srpske prareči sur i hors, poput zagonetne niti prepletale u srpskom, ali i u drugim, raznorodnim jezicima.

Serbonovo ime pojavljuje se i pod nadimkom Davlija. Serbon je, kao i kasniji grčki Heraklo, bio progonitelj zveri. Na antičkim crtežima prikazivan je obučen u lavlju kožu. Davlija je, dakle, junak koji ubija zlo, davi zveri. Neki od Serbonovih potomaka takođe su nosili slično ime, manje ili više izmenjeno ( Kandavlija, Kandavle ili, jednostavno, Kanda ), sa značenjem »blizak Davliji«, »kao Davlija«. Ipak, čini se, sudeći po nekim istorijskim ličnostima, da je nadimak Davlija ili Kandavle postojao i pre Serbona, to jeste od vremena Nina Belova. Kao potvrdu toga uzećemo Kadma Agenorova, čije je pravo ime verovatno glasilo Kanda Roganov. Zamena glasova »n« i »m«, kada se nađu u susedstvu sa nekim drugim suglasnikom (u srpskom isprad »b« - odbranbeni, odbrambeni, »d« – pre no da, premda, »dž« - kandžija, kamdžija ) u starim vremenima bila je vrlo česta prilikom imenskih promena ( deklinacija ) u srpskom jeziku, a pogotovu pri prelasku srpskih reči u tuđe jezike. Tako je moguće da je Kanda kod Srba bio poznat i kao Kamda. Potvrdu za to možemo naći u gore pomenutoj imenici kandžija koja se u srpskom narodu još uvek izgovara i kao kamdžija, a koja bi svojim značenjem mogla biti u vezi sa pomenutim Kandom. To je, verovatno, i put kojim su Grci srpskog Kamda prekrstili u Kadma. Sledeći takvu logiku, dolazimo do zaključka da Kadmo nije stigao u Grčku iz Fenikije, već sa Krita, baš onako kako nam Jovan Deretić kazuje u svojoj knjizi »Serbi –narod i rasa«. Krit se još uvek ponegde naziva Kandija, a na njemu su gradovi Kanija i Kandanos, koji nas podsećaju na Kandu, odnosno, Kadma. Takođe, na osnovu svega rečenog, Davlija bi mogao voditi poreklo od Nina Belova ili nekog od njegovih potomaka, koji je docnije bio reafirmisan pojavom Serba Makeridova. Zanimljivo je i ime Ptolomejevih Dvala ( Δωαλοι, Alani, Albani, to jeste, Labani ), današnjih Oseta u Centralnom Kavkazu, koje je Ptolomej nazivao Serbima ( Σερβοι ) – u stvari, radi se o srpskom plemenu koje se zvalo Davli, nazvavši se po Davliji.

Srditi Serdani

Jedno od Serbonovih imena je i Sargon ( asir. Šarrukenu ), božanstvo, ali i poznati akadski car, vladar Sirije, Vavilona, Male Azije, Persije. Zapravo, radi se o Serbonu koji je na tom prostoru bio poznat i kao Šarukin. Verovatno je da to ime nije baš tako izgovarano, pošto je dobro poznato da se asirski pisani spomenici vrlo teško čitaju. Moglo bi se pretpostaviti da je Šaruken, u stvari, Sin Sunca ili, tačnije, Surijev Sin ( sskr. surya sinni ). Videli smo kako se reč sur docnije izjednačila sa značenjem zemne titule – car. Slično tome, Serbonovi preci i naslednici nosili su taj naziv koji je istovremeno označavao i carskog i božjeg sina. Sargon je starije ime od Serbona, jer je Sargon i bio sin Nina Belova i Semiramide, koje je Serbon, budući da je i on Ninov potomak, takođe preuzeo.

Sargon se, isto tako, pominje i kao Zariqum, opet u značenju »carev sin«, »carević«. Danas, u srpskom jeziku imamo reči kum i okumiti, koje su u očiglednoj vezi sa pomenutim zariqumom. Biti kum, znači, dati ime detetu svojih prijatelja, što u prenosnom smislu jeste posinovljenje, prihvatanje tog deteta kao rođenog sina. Tako dolazimo da zaključka da je kum prvobitno predstavljao sina, čime se ujedno može objasniti i druga osnova imena Šaruken ili Šarukin. Dakle, reči kum, kun, kin, ken obeležavaju nešto što je blisko, najbliže. Otuda, može biti, i sanskritsko kun-dalini, prevedeno kao »magnetna moć«, u stvari, »kum daljini« ili »blizak daljini«, kao i latinski predlog cum jednak srpskim predlozima sa i uz.

Arijevski ili asirski sur nalazi se u korenu srpske reči srce. To samo na prvi pogled deluje neočekivano i iznenađujuće. Srce je, zapravo, središte, surd, srd, serdac, sredec ili serdec. Srce je nukleus života, sunce čovekovog postojanja – ono je sam život. Uloga sunca u formiranju ovozemaljskog sveta zaista je jednaka ulozi srca koje stvara i održava »upijajuću« zenicu živog bića. Bez jednog, kao i drugog, sav kosmos bi se survao, potonuo u ništavilo i tada ničega ne bi bilo sem sveprožimajuće, nepodnošljive samoće. Izdižući Sunce na pijedestal božanstva, stara paganska društva su, izgleda, to daleko bolje sagledavala od današnjeg, savremenog čoveka. Ipak, i moderni čovek, često, ne razmišljajući kaže da je »bog u srcu«, čime potvrđuje temelj postojanja, obnavljajući u svesti, makar i intuitivno, iskonsku, neraskidivu vezu: bog ( tvorac) – sunce – srce. Nadalje, koren reči sur nalazimo i u srpskim pridevima srčan, srdačan, srdit, a moguće je i u nekim drugim rečima, kao što su srodan, sroditi, srediti, usredsrediti i slično.

Maloazijski grad u Lidiji ( Ljudeji ) zvao se Sard ( po grčkim i latinskim izvorima Sardes ), ali, isto tako, njegovo pravo ime moglo bi biti i Surdec, Sardec ili Sredec ( Sredac ). Zapravo, ono što je sigurno, jeste da je grad Sard u VII i VI stoleću s. e. predstavljao srce Lidije i Male Azije. U vreme kada je Lidijsko Kraljevstvo, kao i njihov grad Sard, bilo na vrhuncu moći, daleko na Zapadu pojavljuje se Sardi, na današnjem ostrvu Sardiniji. Šest ili sedam vekova pre osvajanja Sardinije, misirski zapisi su zabeležili veliku invaziju na Egipat od strane nekakvog Pomorskog naroda. Među glavnim napadačima pominju se »Serdani srca borbenog«. U takvom izveštaju kao da je sve rečeno: Serdani su, u stvari, hrabri srpski ratnici, junaci uveliko obdareni srcem. Da su Serdani zaista suime Srba, pokazuje i to što Jevreji ime Sardinije pišu i kao Sarbit, dakle sa direktnom asocijacijom na Srbe. U prilog tome kazuje i titula serdar ( vojvoda ), donedavno prisutna kod Srba, poznata takođe kod Persijanaca i docnije Turaka. Vojne titule, ras ( arap. glavar ) i serdar nedvosmisleno nam saopštavaju da su Srbi ili Rasi vekovima sbe nazivali i Serdanima. Nekadašnje ime Sofije ( Serdica ) možda je bilo isto kao i ime starog Sarda, to jeste, Surdec ili Sardec, a moglo je biti baš onako kako je u antičkom dobu i zabeleženo – Serdica.

Dakle, čak i u slučaju da Serdica ne bi bilo izmenjeno ime Srbice ( a Serba Serdi), ipak ostaje potpuno jasno da se tu radilo o Srbima ( Serdanima ) i njihovoj antičkoj naseobini . Još da dodamo da je današnje ime Srđan ostalo kao uspomena na Serdane*, kao i brdo Srđ koje nam i dalje uporno govori da su ispod njega, u Dubrovniku, milenjumima, živeli Srbi, Serdani ili Srđani.
Ako ozbiljno razmotrimo sve napred rečeno, sasvim jasno se nameće zaključak da su imena boga Serbona ( Serdan, Serdon i Sargon ), u stvari, samo njegovi uporedni nazivi nastali po narodu čija su imena Srbi, Rasi i Serdani, hiljadama gdina tekla arterijama moćnog i široko rasprostranjenog srpskog nacionalnog bića. Ovde bi, čini se, trebalo reći da i drugo suime Srba ( Rasi ili Rusi )**, mada nam to možda ne izgleda tako na prvi pogled, vodi svoje poreklo od prvobitne reči "sur". Da se u Rusima ( Rasima ) krije neobična zagonetka, shvatićemo onog časa kada zapazimo da se od Rasa i Rusa u anagramu dobijaju baš one reči od kojih je krenula istorija evropskog čoveka, a to su: sur i sar.

______________________________ ____________________ __
*Prema legendi, poslednji asirski car zvao se Sardanapal ( gr. Σαρδαναπαλος ) za koga se smatra da je jednak istorijskom Asurbanipalu. U stvari, Sardanapal je Sardon ili Serdan Bel što je, kao što vidimo, identično Srban Belu u imenu A-Surbanipal. Očigledno, ime Serbon ( Sardon ) Bela nastalo je na isti način kao i već pominjani Bela Ur ili Bela Sur, to jeste, Sur Bel ( Srbin ). Bog Bel se dva puta pojavljuje u imenu Srban Bel, jer je Srban, zapravo, Sur Belan, Sr-Belan, Srban, Srbin.
**Ime Rasa i Rusa jeste anagram Sura, ali je isto tako u čvrstoj vezi sa bogom Horsom ( Ho-Rusi, Ho-Rasi ); to nam govori da je Hors glasovno promenjeni Sur ( Urs, Hurs, Hors ).




Izvor: Stormfront.org

Pravda_je_spora_ali_dostizna,sve_ce_se_saznati_pre_ili_kasnije.