Najdublji smisao nije smisao, koji se daje
   zamisliti.
Ime, koje se moze izreci, nije vecno ime.
Bez imena, on je poreklo neba i zemlje.
Sa imenom, on postaje roditelj svih bica.
Zato se smisao moze nazreti samo bez stvari.
Sa stvarima doznaje se samo vidljivo.

Gleda sa za njim i ne vidi se: on je
   prozracno.
Osluskujemo ga i ne cujemo: on je necujno.
Masa se za njim i ne dohvata se: on je
   bestelesno.
To troje se ne da odeliti, tako su zamrseno
   i jedno.
Povrsina mu nije bistra.
Dubina mu nije mracna.
Vecno utice, pa ipak mu vremena nema.
Vraca se u nista i znaci maglovito.
Ide mu se u susret i ne vidi lice.
Prati se i ne vide mu se ledja.

Trideset paoka stice se u glavcini:
   bitnost je tocka praznina.
Od gline se vitla grncarija:
   bitnost je suda praznina.
Vrata i prozore buse u zidu:
   bitnost je odaja praznina.
Vidljivo je od koristi:
   nedeljivo daje tajanstvenu moc.

Ko se uspne na vrh praznine,
   bice sasvim tih.
Sva bica procvetaju i precvetaju.
Vrate se svome poreklu.
Vratiti se svome poreklu znaci pocivati.
Pocivati znaci svoj udes ispuniti.
Svoj udes ispuniti znaci biti vecan.

Vlada li jedan zaista Veliki,
   dole se jedva zna da je tu.
Onaj koji dolazi za njim voljen je i hvaljen.
Naslednika ovoga se boje.
A njegov naslednik biva ismejan.

Sto se vise cuva poboznost,
   tim vise siromasi narod.
Sto vise prilike za dobit,
   tim veca zbrka u drzavi.
Sto vise ljudi zna zanate,
   tim cudnovatije stvari iskrsnu.
Sto vise zakona i odredaba,
   tim vise lopova i razbojnika.
Ne uzdizu li se sposobni,
   narod se nece svadjati.
Ne cene li se blaga neobicna,
   narod nece krasti.
Ne pokazuje li se nesto dostojno zudi,
   narod se nece uznemiriti.

Ko druge pozna, taj je mudar,
Ko sebe pozna, taj je prosvecen.
Ko druge pobedi snazan je.
Ko sebe pobedi junak je.
Teziti spoljasnjem je volja.
Ograniciti sebe je izobilje.
Ispuniti svoj udes znaci:
   trajati kroz sva vremena.
Umreti, a prolaznost izbeci: to je
   Vecnost.

Veliki smisao sve potopi.
Moze da stoji i sa leva i sa desna.
Sva se bica drze njega:da bi zivela
   i on im se ne otrza.
Svrsi li sto, ne naziva to svojim.
Odeva i hrani sva bica,
   a ne izdaje se za gospodara njinog.

Ima nesto, sto sve zavrsi,
   sto prethodi postanku i neba i zemlje.
Tako tiho.
Tako prazno.
Samostalno i nepromenljivo.
Moze se smatrati majkom svih stvari.
Ne znam mu imena.
Ja ga zovem Tao.
I samo, jer ne nalazim reci,
   iz nuzde, nazvao bih to nesto:
Veliko.

Najvisa dobrota slicna je vodi.
U svojoj dobroti, dobra je prema svakom bicu
   i nicemu se ne opire.
Nalazi se na mestima, koja gomila obilazi,
   ali blizu smisla.
Da su reke i mora kraljevi svih dolina,
   to je otuda, sto umeju da budu dole.
Sto ljudi mrze, to je: biti siroce,
   biti usameljen, ili nedostojan.
Pa ipak se, tim imenima,
Kite knezevi i kraljevi.

   Polovina, bice celo.
   Krivo, bice pravo.
   Prazno, bice puno.
   Staro, bice novo.
   Malo ce se umnoziti.
   Sto je mnogo, to ce se gubiti.

Svetitelj ostaje tih, pri svemu sto cini
   i poucava bez reci.
Stvara, ali nista ne poseduje.
Dejstvuje, ali nije dejac.
Dovrsi delo, ali ne bdi nad njime.
Jer ne bdi nad njime, ono ga ne napusta.

   Dobar sam prema dobrima,
   dobar sam i prema onima,
      koji nisu dobri:
      jer je zivot dobro.
   Veran sam vernima,
   veran sam i onima,
      koji nisu verni,
      jer je zivot vernost.

Odrecite se saznanja,
   sacuvacete se od bola.
Svi su ljudi ponosni,
   kao da idu na svetkovinu,
   kao u prolece,
   kad se penju na kule i svetkuju.

Ja, jedini, lezim u mraku,
   kao detence,
   koje jos ne zna da se nasmesi.

      Nemiran, kao da nemam zavicaja.
      Svi ljudi imaju u izobilju.
      JA, jedini, cini se nista nemam.

         Srce je moje budala,
            a duh mi je smucen.
         Gomila vidi jasno,
            ona vidi jasno,
            ja, jedini, lutam po mraku.
         Obicni ljudi su radosni,
            oni su radosni.
         Samo sam ja tuzan.
         U meni sve grozno huci i buci,
            sumorno, kao more.

            Najvisi smisao znaci:
               ciniti dobro
               i ne nanositi bola.


la-ce tao-te-king

[VI vek pre n. e.]