Kroz Klub lečenih alkoholičara godišnje prođe šest stotina pacijenata

Pili su u proseku dva litra votke dnevno!

Najčešći "okidač" za traženje pomoći od alkoholizma nekad bio gubitak posla, a danas je to raspad porodice. Žene se zbog straha od osude okoline retko obraćaju za pomoć

VALJEVO - Nenad Nedeljković je vojni penzioner. Zatekli smo ga na 18. redovnoj skupštini Kluba lečenih alkoholičara u Valjevu. On je jedan od oko 600 ljudi sa istim problemom u ovom gradu, koliko ih se, prema rečima vođe stručnog tima popularnog Kluba LAV doktora Branke Stanojević, godišnje obrati za pomoć od alkoholizma. Samo do pre godinu dana, kaže, život mu je bio pravi pakao.

- Do 1990. godine nisam pio. Tada su nastali porodični problemi. Pokušavao sam da ih rešim pićem, bežanjem od stvarnosti, ali prijavljivanjem na lečenje i priznanjem da sam alkoholičar, shvatio sam da mi je to samo odmagalo.

Nisam bio agresivan, ali sam došao u situaciju da sam sebe ne mogu da kontrolišem, a to se odražavalo na posao i sve ostalo. Pokušao sam da se lečim sam, nekim sredstvima za smirenje, ali sam na kraju, pre godinu dana, morao da potražim pomoć lekara na VMA.
      

TRAŽE POMOĆ TEK POSLE DECENIJE PIJANSTVA

Klub lečenih alkoholičara u Valjevu jedan od najaktivnijih i najbolje organizovanih delova inače prestižne psihijatrijske službe u ovom gradu. Takvu reputaciju, čini se s pravom, klub je stekao posle 18 godina istrajnog i stručnog timskog rada. Nažalost, alkoholizam mnogi ne shvataju i ne prihvataju kao teško izlečivu bolest zavisnosti. Prema rečima dr Stanojevićeve, pacijenti se za pomoć obraćaju u proseku tek posle 10 godina, a tek trećina od onih koji krenu put izlečenja, uspešno ga i završi. Najčešći "okidač" za traženje pomoći, kako kaže, nekada je bila mogućnost gubitka posla. Danas, kada mnogi ni to nemaju, razlozi su u raspadu porodičnog sistema i ugroženom zdravlju. Trenutno u valjevskom klubu, na grupnoj porodičnoj terapiji, redovno se druži oko 40 pacijenata i saradnika sa dosta dobrim rezultatima.
      
   
   

Posle mesec dana lečenja, oni su mi preporučili da nastavim u ovom klubu u Valjevu - kaže Nedeljković. Danas živi u selu Zlatariću pored Valjeva, zadržao je stan u gradu, po drugi put je oženjen, sa decom se izmirio i samo strahuje od povratka na staro.

Svojevrsni fenomen i najmlađi član Kluba je Ivan Vajagić. Sa svojih 20 godina već ima "staž" od 14 meseci u lečenju od alkoholizma. Druženje sa čašicom počeo je, kaže, kao i većina mladih ljudi, u društvu, još u osnovnoj školi.

- Od početka treće godine Tehničke škole pio sam svaki dan, i to isključivo rakiju, ponekad votku, da se ne oseti. Nisam mogao da se zaustavim. Rakija mi je postala kao voda. Počinjao sam da pijem čim ustanem ujutru i pio do dva litra votke da dan. U školu gotovo nisam ni išao. Dolazio sam mrtav pijan kući, padao u komu, imao hitne intervencije.

U komu sam pao i na regrutaciji za vojsku i to mi je najžalije. Otac je sve znao, ali je popuštao. Mislio je pubertet, proći će - priča mladi Vajagić. Na lečenje ga je dovela baka. Ona mu je i saradnik u grupnoj terapiji i dobro je da je tako. Ivan je sada ljubimac u Klubu. Školu je završio, najbolji je šahista, uvideo je svo zlo odavanja bilo kom poroku i samo čeka da nađe nekakav posao.

Malo stariji od njega je Goran Andrić (23). Redovan je član Kluba godinu i tri meseca. Društvo, grad, izlasci, pa sve do zdravstvenih problema i alkoholne epilepsije. Danas više nema takvih problema i, naravno, rešen je - ni kap alkohola.

Naravno, na druženju u LAV-u i apstinenciji su i stariji pacijenti. Dragiša Šijaković je tu 12 godina i sada je član predsedništva i domaćin Kluba. Borivoje Pimić prvo krivično delo učinio je pod dejstvom alkohola. Imao je težak život, teško detinjstvo, ali je posle svega rešen da živi skromno, ali pošteno. Apstinira punih šest godina. Na lečenju su i dve žene. "Lavovi" tvrde da ih ima mnogo više, ali se zbog straha od osude okoline retko pojavljuju.


Izvor: Glas Javnosti \ Tekst i foto: Branka Osmanović