Petar Nenadić, kapiten RK Crvena zvezda
Čarolije Petra Pana

Petar Pan je moj novi nadimak. Tako me nedavno u derbiju sa Partizanom prozvao komentator RTS-a Nedeljko Kovinjalo i u klubu je to, naravno, odmah prihvaćeno - uz obavezni široki osmeh kaže Petar Nenadić (19), najmlađi kapiten u istoriji RK Crvena zvezda. Bek crveno-belih na parketu zaista deluje čarobno, sa neverovatnom lakoćom postiže golove i isto tako preskače rampe protivnika.

- Ne, ne bih menjao svoj rukomet ni za jedan drugi. Kad nešto zavoliš, od toga se retko rastaješ, svako isto misli.
Ni silne modrice ne mogu da utiču na tu odluku?

- Ne smetaju mi, to ide u rok službe. Jeste rukomet grub sport, ali trpim batine, na kraju, i ti ih vraćaš. Telo je aktivno sve vreme i noge i ruke rade svih 60 minuta. Modrice jedino teže podnosi moja majka Dragica. Ne, ne psuje igrače, ali joj nije lako.
Porodica Nenadić je rukometna porodica?

- Ima nas, otac Velibor, stric Marko, ali i moj mlađi brat Draško (16), koji igra za Partizan. Svi smo zvezdaši, i on je, nego šta, i to veliki. U Partizanu je počeo zato što su mu njihovi treninzi bili u blizini škole i kuće. U derbiju navija za brata. Generacijski nismo u mogućnosti da igramo jedan protiv drugog, ali nadam se da ćemo se u budućnosti sretati u evrokupovima.
Nazire li se to odlazak sa "Marakane"?

- Hm, možda... Ovo je 90 odsto moja poslednja sezona u crveno-belom dresu, najviše bih voleo da se oprostim titulom, ali videćemo. Nisam od onih likova koji jure pare i ugovore sa velikim klubovima. Mnogi su otišli u jake timove, a posle se pokazalo da nisu imali osnovu za tako nešto. Vreme je da se afirmišu neki novi klinci, iako sam i ja takav, pa da, samo mi je 19.
A koji je to klub po meri?

- Neka ostane tajna, ima do jula vremena.
OK, da se onda vratimo u sadašnjost, može li Petar Nenadić nekad da postigne manje od 10 golova na utakmici?

- Ne umem da objasnim šta mi se dešava na terenu, ali tvrdim da ne bih uspeo da nije mojih saigrača. U prvom delu sezone svi smo bili katastrofalni, ja zasićen i povređen. Lek sam pronašao u dobrom treningu. Proleće je donelo velike promene, od pretposlednjeg tima u ligi došli smo u situaciju da se borimo za titulu. Sa trenerom Vukom Roganovićem, sjajnim pedagogom, dobili smo mnogo na samopouzdanju i disciplini, svaki minut nam je osmišljen.
Šta je uticalo na vaš preporod?

- Seniorska reprezentacija! Kada ispred tebe na gol stane jedan Arpad Šterbik, nema mesta egzibicionizmu, čak ni na treningu. Tu sam shvatio da u svakom momentu moraš šutirati sa 100 odsto snage, ne sa 80, 70 nego maksimalno. Ranije sam radio sve iz emocija, a sada iz glave. Svestan sam kada slabo igram, ne smatram da se povlačim, već gledam kako da proigram krilo, pivota... Svi su sada u fazonu kako zaustaviti Peru, ali zato kada Peri ne ide, on razigrava druge i oni pogađaju.
Sada Zvezdi baš dobro ide, slavite li pobede?

- Baš ih je bilo mnogo ove godine, izađemo negde, zajedno naravno. Uglavnom su to privatne žurke, ali odemo i do splavova. Posle utakmice s Partizanom bili smo na "Akapulku", i to zato što smo svi išli, inače ne volim pozerska mesta gde svi gledaju s kim si i kako si obučen. U tu priču se sigurno ne uklapam, jer sam po ceo dan u trenerci i patikama. U tome mi je najprijatnije, farmerke oblačim u svečanim prilikama (smeh).
Postoje i momenti kada menjate izgled?

- Dogovorili smo se da svi do jednog pustimo brkove ako uđemo u plej-of. Dugo smo smišljali šta da radimo, a onda je Šišić izneo svoj predlog, koji je odmah i usvojen. Bila je to odlična fora iako smo bili smešni do bola. Ako dođemo u situaciju da se borimo za titulu, smislićemo još nešto za finale, samo da ga bude. Svaki bod je novi korak ka peharu i ističem, iako će možda zvučati prepotentno, da sam ponosan što sam vođa ove generacije.
Govorite direktno, bez straha?

- Takav sam, ne pripadam onima koji svašta pričaju iza leđa. Kažem šta mislim, ali ne da teram nekom inat ili slično. Izletao sam ranije, ali to je bio mladalački hir. Jedini strah koji imam jeste od povrede, a svakog igrača poštujem. Ozbiljan sam u svom poslu, dokaz za to je i da moj najbolji drug u utakmici postaje najljući neprijatelj. Srećnim me čini porodica, kada smo svi zdravi i zadovoljni. Majci sam najlepši i najbolji, bratu idol, isti prijatelji su uz mene, šta ću više?

T. Dragojević

Izvor: Blic

heh,kakav je to kralj>sreli ga ja i drugovi u jednom kaficu u Podgorici prosle nedelje,onda kad je zvezda igrala sa lovcenom>znaci mi sjedimo i pricamo bas o RK ZVezdi i kako su napusili glodare 2 puta in a row,kako je nenadic dao skoro 25 golova u te dvije tekme,kako ga je cimao onaj predsjednik partizana da predje kod njih i taman kad smo batalili pricu o njemu kad ono,ne lezi vraze,dolazi Petar sa nekim ortakom i sjede za sto pored nas ! mi se zaprepastili,kao ono "jebote,otkud on odje,nevjerovatno,bla bla..." i odlucismo da ga iscimamo. Mi se kupimo sa stola i moj drug prolazi pored njega i potapsa ga po ramenima,a ovaj se valjda prepao jer je vidio da nas je dosta i pomislio da smo varvari,pa mu nije bilo bas svejedno.pogleda on mog druga onako zacudjeno i onda moj drug mu rece nesto tipa "bravo kralju,majstore" i on se odusevi poce da nam mase kao malo dijete
valjda mu cudno sto ima delija i u Pg

dobro,sjutra su pukli od lovcena,ali nema veze