Mnogi lekari odmor od posla traže u bavljenju umetnošću
Beli mantili pevaju i slikaju
Nosite teret kad nekog ne možete da izlečite i onda morate da se osamite i ispraznite, bilo kroz muziku, sliku, vajarsko delo... - kaže dr Miodrag Srećković

Da će Miodrag Srećković postati 24. lekar u familiji niko nije sumnjao. Ali, bili su prilično zatečeni kada je rešio da istovremeno postane i prvi slikar.

- Ja sam, u stvari, oduvek hteo da slikam, a medicinu sam upisao iz inata. Hteo sam na slikarstvo, ali su se svi odvraćali - te nemoj to, to nije ništa - medicina je fakultet. Ja se onda zainatim i od svih mojih "prethodnika" iz familije prvi je završim. A, kad sam doneo diplomu, oni mi kažu "Ma ništa to nije, danas svako može da završi medicinu". Na kraju sam ipak ostao pedijatar, ali umetnost nisam napuštao - priča primarijus doktor Miodrag Srećković i dodaje da je svoju davnašnju želju ipak ispunio. Kćerka mu je akademski slikar, ali i najoštriji kritičar. Pa, kad naslika nešto, ona to znalački pogleda, a onda prokomentariše "To je za neku trojčicu".

Počelo od mrtve prirode
Kao student je dosta slikao, ali su onda došle obaveze - specijalizacija, vođenje Centra za plućne bolesti.... Četkicu u ruke nije uzeo više od 20 godina, dok ga, pre nekoliko godina, nisu pozvali u umetničku koloniju u Studenici.

- Mislio sam da posle tolike pauze neću moći ništa da naslikam. A onda, kad sam stao pred Studenicu, ruka je krenula sama. Nisu mogli da me nateraju ni na ručak da odem - priča dr Srećković. Dosad je uglavnom slikao pejzaže i portrete, ali mu je neostvarena želja da slika decu dok spavaju.

- Radio sam svojevremeno u dečijoj plućnoj klinici i uvek su me oduševljavali te neverovatne poze koje klinci zauzimaju u snu - priča dr Srećković, pedijatar u poliklinici "Sunce".

Za razliku od njega, dr Spomenka Mihić-Simović, iz pedijatrijske ordinacije "Slavija-Medik", počela je da slika tek u 35. godini. Kupila je uljane boje, četke i platno, koji su godinama stajali u nekom ćošku, čekajući pravo vreme. Onda je krenula na specijalizaciju, pa joj je slikanje poslužilo kao idealni predah od učenja.

- Prvo sam nacrtala neko cveće i to je, činilo mi se, bila najlepša slika na svetu. Posle sam se učlanila u Udruženje amatera Sarajeva, pa su me česte kolektivne izložbe naterale da slikam još više - priča doktorka Mihić-Simović.

Pred rat je u Beograd došla bez ijedne slike, ali je odmah kupila dva platna, naslonila ih na stolice i počela da radi. Uglavnom cveće, pejzaže, more, sunce...
Doktor Srećković i doktorka Mihić-Simović, nisu, međutim jedini lekari umetnici. Tu umetničku notu nosili su u sebi i Jova Jovanović Zmaj, Laza Kostić, ali i članovi Sekcije za umetnost, koja pri Srpskom lekarskom društvu postoji već 40 godina. Članovi su lekari iz cele zemlje - od Šida i Subotice do Beograda, Jagodine, Niša. Među njima, uz slikare, nađe se i poneki vajar, pesnik, fotograf, pevač, dirigent.

Bolji slikar nego ginekolog
- Eto, kolega Živojin Simović već 30 godina vodi lekarski hor. A imamo i jednog kolegu ginekologa, koji tako dobro slika da mu često u šali kažem, "ako si upola takav ginekolog kakav si slikar, blago tvojim pacijentima" - priča dr Srećković i s ponosom napominje da su nedavno u Ruskom domu imali i izložbu "Medici pro arte", 12. po redu.

- Slikarstvo je, u stvari, beg od stvarnosti, jer se u našem poslu čovek nagleda svega. Svaki lekar na plećima nosi teško breme. Tu nesreću koju osećate kad nekoga ne možete da izlečite, a ne smete to da mu kažete da bi mu ostatak života bio lep. A, kad taj teret nosite, onda morate da se osamite i ispraznite, bilo kroz muziku, sliku, vajarsko delo... Lekari su i osetljiviji od drugih ljudi-mnogo bolje vide, čuju i osećaju. Jer, rad srca ili pluća, za mene je najlepša muzika-priča Srećković i dodaje da, za razliku od drugih lekara, pedijatri duže žive. Uz decu podetinje i dobiju tu životnu radost koju, na primer, lekari na gerijatriji, nemaju.

- Ali, nama je samo naizgled lakše nego drugima. Kad je lepo, najlepše je, ali zato nema ničeg goreg nego kad umre dete koje ste od rođenja lečili - kaže Srećković.

Izvor: Glas Javnosti