Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.

Kada je Dosada zevnula treci put, Ludost je, uvek tako luda, predlozila: "Hajdemo se igrati skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osecajima."

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precutati, zapitala: "Skrivalice? Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.

Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala?
Ionako je uvek,na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mucilo to sto on nije bio taj, koji se setio predloziti igru. Oprez nije hteo reskirati.
"Jedan, dva, tri." pocela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku Uspeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. Velikodusnost se nikako nije mogla odluciti gde ce se sakriti, jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe! Laz se sakrila na dno okeana (laze, na kraju duge!), a Pozuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije vazno.
Kada je Ludost izbrojavala 999.999, Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima.

"Milion", povikala je Ludost i zapocela svoju potragu.
Prvo je pronasla Lenjost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha. Slucajno se tu nasla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebicnost nije trebalo ni traziti. Sama je izletela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od tolikog trazenja Ludost je ozednela, i tako u kristalnom jezeru pronasla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala da sedi na obliznjem kamenu. Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju zita, Teskobu
u izgoreloj travi, Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana!), a Zaborav je zaboravio da su se uopste icega igrali. Samo Ljubav nije mogla nigde pronaci. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada
je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak. Usla je medju ruze, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan krik. Ruzino je trnje izgrebalo Ljubavi oci.
Ludost nije znala sta da ucini. Pronasla je pobednika, osecaj nad osecajima, ali Ljubav je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i naposletku odlucila zauvijek ostati uz Ljubav i pomagati joj.

Tako je Ljubav ispala pobednik nad osecajima, ali ostala slepa, a Ludost je prati gde god ide.

Nemam riječi. Ovaj tekst je izvanredan. Domišljatost autora bila je vrhunska. Na kraju, poenta je upravo onakava kakvu je trebalo i očekivati - istinita i neutješna, za sve ljude i sva vremena.