Željko Ražnatović :: Srpski Nacionalisticki forum

Željko Ražnatović

Željko Ražnatović, zvani Arkan, rođen je 17. aprila 1952. godine, u Brežicama (Slovenija), a ubijen 15. januara 2000. godine u beogradskom hotelu Interkontinental.

Detinjstvo i porodica

Željko je rođen u Brežicama, u mestu gde se njegov otac Veljko, oficir JNA, zatekao. Željko ga je upamtio kao diktatora, koji se prema njemu i trima starijim sestrama ponašao bahato, kao vojni starešina prema potčinjenima. Oženio se kad je kao oslobodilac ušao u Prištinu. Na prvi pogled mu se dopala Slavka, iz ugledne porodice Josifović, dok je na nekom trgu držala vatreni govor. Odmah je poslao svoje ljude da je uhapsi. Kada su Slavku doveli pred Veljka Ražnjatovića, ponudio joj je bez puno objašnjenja brak.

Sa jedva trideset godina, Veljko je izbačen iz vojske zato što se pobunio protiv nove uredbe da piloti, uglavnom preuzeti iz eskadrile Nezavisne Države Hrvatske mogu leteti i sami, a ne isključivo u pratnji člana komunističke stranke, koji im je držao pištolj uperen u potiljak. Nije mogao poverovati, da je Tito lično tako nešto naredio. Potom je, kratko, bio ministar za promet i veze, tek toliko da bi mogao biti poslat u penziju.

Arkanovi roditelji su se razveli i stoga je Arkan jedno vreme živeo sa majkom i sestrom. Još kao osnovac iskazao je svoju sklonost kriminalu - sredovečnoj prolaznici oteo je torbicu u Tašmajdanskom parku. Od kuće je prvi put pobegao u devetoj godini. Seo je u voz i otišao u Dubrovnik. U Međunarodnom omladinskom kampu ostao je mesec i po, sve dok nije sestri poslao razglednicu. Otac je odmah došao po njega i bez mnogo uveravanja vratio ga u Beograd.

U Beogradu je džepario po ulici i obijao trafike, pa ga je otac poslao da osmi razred završi u Domu za maloletne prestupnike u Novom Sadu. Govorio je tada kako bi želeo postati pilot, ali su ga upisali u Pomorsku školu u Kotoru. Međutim, kao slepi putnik ukrcao se na neki brod i stigao u Trst. Sa četvoricom vršnjaka, taksijem je išao s kraja na kraj socijalističke Jugoslavije i usavršio obijanje kasa, krađu nakita i umetničkih slika, koje je kasnije prodavao. Njegova grupa je na delu uhvaćena u Zagrebu. Proveo je tri godine maloletničkog zatvora u Valjevu i šest meseci u Požarevcu.

Odlazak iz SFRJ

Iz Jugoslavije je otišao 1972. godine i nije se vraćao punih devet godina. U Londonu upoznao nekog jednog Italijana, sina siromašnih gastarbajtera sa Sicilije, i to kriminalno prijateljstvo će, pored ratnih zločina koje će počiniti u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, obeležiti njegov život.

Veliko je pitanje da li je stvarno preko granice ilegalno prešao skriven među točkovima šlepera-hladnjače ili je još u zatvoru obučen za specijalne zadatke “za državu” i životarenje od pljačke banaka. Novine su pisale da je, zapravo, Veljko Ražnatović zamolio svog prijatelja iz mladosti, Staneta Dolanca, da policija njegovog sina izvede na pravi put i od njega napravi korisnog građanina. To se pomalo kosi s pričom da ga se otac odrekao, iako je prihvatio uzeti aparat za dijalizu koji mu je Željko kupio od prvih kriminalnih prihoda. Oko toga je između njih došlo do žestoke svađe i međusobnih optužbi ko je više obrukao porodicu Ražnatović, na što je sin počupao sve cevčice od aparata, počeo šutirati sve po kući i vikati: "Umri kao pseto, ako već hoćeš biti pošten!" U Milanu Arkan nije priznavao čak ni Dragomira Petrovića Drneta, kralja tamošnjeg podzemlja i zeta kuma mafije iz Kalabrije. Dok je Drne osuđen na doživotnu robiju, Arkan je izbegao da odgovara za masakr u milanskom restoranu Kiko prvog februara 1974. godine.

„Sinjore i sinjori, čemu uzbuđenje! Ovo je samo obična pljačka. Za poslušne nema nikakve bojazni. Zato vas najljubaznije molim da budete tako dobri i darežljivi i - otkupite svoj život!“
(Željko Ražnatović kad se sa još dvojicom krinalaca pojavio, maskiran crnom čarapom preko glave, a naoružan revolverom, mašinkom i sačmaricom prestrugane cevi u milanskom restoranu Kiko)

Dok su svi gosti uslužno vadili svoje novčanike, skidali satove i nakit, banuo je, Paolo Tongiorgi i bio pogođen iz sačmarice. Policija je uhapsila Božidara Vulićevića, zvanog Koko ili Ćora, i Aleksandra Marića.

Samo je glavni kolovođa tog razbojništva, Željko Ražnatović Arkan uspeo pobeći. Već narednih meseci otpočeo je seriju pljački švedskih banaka. Dana 19. aprila 1974. godine ispred GT Banke u Geteburgu, kuriru je oteto 9000 Kruna, pošto su ga napadači sa nekoliko snažnih udaraca drškom od pištolja oborili na pločnik i hladnokrvno ušli u njegovo vozilo, kako bi u puškaranju izbegli policijsku poteru. Svedoci su posle kao jednog od trojice razbojnika prepoznali Željka Ražnatovića. On je bio i glavni vinovnik pljačke jedne druge podružnice iste banke 17. jula, kao i pljačke još jedne banke četiri meseca kasnije. Dana 17. oktobra uleteo u jednu štokholmsku banku i naočigled osoblja i klijenata blagajnici kroz šalter pod nos proturio čeličnu cev kolta i pokazao na torbu koju je trebala napuniti novcem. Kriminalni dobitak ovog je puta iznosio 80.000 Kruna. Za nepunu godinu dana uspeo je postati kriminalac za kojim se tragalo u Italiji, Holandiji, Nemačkoj, Belgiji, Velikoj Britaniji i Švedskoj. Samo je nekoliko puta bio uhapšen i osuđen, ali nijednu od tih kazni nije izdržao do kraja. Uvek je uspeo pobeći. Naknadno je otkriveno da je bio vođa poznate pobune u milanskom zatvoru San Vitore.

Poznanstva

Poznanstva sa devojkama uvek je započinjao predstavljajući se kao trgovac na veliko, direktor hotela, ili diplomata. Arkan je birao isključivo zanimanja koja su svuda podrazumevala ugled i novac. Ali umeo je biti i jezivo brutalan. Devojku koja se hvalila da ga poznaje namamio je u svoj stan i za kaznu joj lice prislonio na usijanu ringlu štednjaka. Za vreme pljačke u Nemačkoj, u dobro osiguranoj banci u kojoj su kamere snimale svaki detalj, Arkan je trijumfalno skinuo zaštitnu masku i nasmejao se, a jednu od poternica Interpola pratila je Arkanova impresivna fotografija kako kao kip stoji nasred prostorije sa uperenim revolverima, dok njegovi kompanjoni ubiraju harač. Najupečatljiviji kriminalni poduhvat izveo je u septembru 1979. godine nakon pljačke štokholmske CE-Banke. Policija je uhvatila jednog učesnika, izvesnog Italijana Karla Fabijanija, koji će se posle mnogo godina u Beogradu pojaviti pod imenom Đovani Di Stefano, kao vlasnik jugoslavenske lične karte sa nepostojećom adresom u najbližem susedstvu Slobodana Miloševića - Tolstojevoj 31. Dok je Fabijani davao svoj iskaz pred štokholmskim prvostupanjskim sudom, u sudnicu su iznenada upali Arkan i još jedan kriminalac sa uperenim pištoljima. U opštoj gužvi, četvorica čuvara su ranjeni i prebijeni, a trojica kriminalaca su skočili kroz prozor i seli u automobil koji ih je čekao na ulici.

Jedinu nezgodu "na radu" doživeo je prilikom pljačke jedne zlatare u Frankfurtu, kada se nepredviđeno probudio vlasnik koga je prethodno drškom pištolja uspavao. Dok je on bezbrižno kupio zlato, vlasnik ga je udario u glavu metalnom kasom. Socijalne radnice u njega su se zaljubljivale po zatvorima i iz tih veza imao je i decu. Onda se i inkongnito obreo i na Svetom Stefanu kao vlasnik kockarnice i fascinantni kockar. Oženio se sa Natalijom Martinović, koja je upravo bila završila španski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na medeni mesec otišli su u Akapulko, Meksiko. Vrlo brzo vratio se u Beograd, kupio kuću na Topčiderskom brdu, pored stadiona Crvene zvezde i zaposlio se kao čuvar reda u diskoteci Amadeus. Govorilo se da je sve to dobio za izuzetne nacionalne zasluge trebljenja neprijatelja socijalističkog režima u inostranstvu, ponekad se sam hvalisao da je lično ubio bivšeg direktora INA-e Đurekovića, koji se, nakon što je pobegao iz zemlje, priključio hrvatskoj političkoj emigraciji i štampao razne pornografske knjige, sa kim je sve Jovanka varala Tita, a sa kim on nju. Arkanu je to bilo najsigurnije, jer je imao pouzdan alibi da to sigurno nije uradio, dok su se oni koji jesu, tada nekom greškom nalazili u inozemnim zatvorima pod sasvim drugim optužbama. Ipak, najspektakularnije je bilo ono što je, navodno, nameravao učiniti: sa susjednog krova ubiti u zatvorskom dvorištu ubicu jugoslovenskog ambasadora u Štokholmu - Miru Barešića.

Ratovi u Jugoslaviji

Kada je Hrvatska proglasila nezavisnost, Ražnatovića hapse hrvatske vlasti u Dvoru na Uni gde je pomagao ugrožene hrvatske Srbe. Nakon tri meseca zatvora (iako je osuđen na dvadeset), pod do danas nerazjašnjenim okolnostima, biva pušten iz zatvora i vraća se u Beograd. Međutim vrlo brzo se vraća u Hrvatsku nakon što 1990. godine osnuje paravojnu formaciju Srpska dobrovoljačka garda. Ta paravojna formacija je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini počinila mnoge ratne zločine, a zbog kojih je protiv Ražnatovića Međunarodni sud u Hagu podigao optužnicu za ratne zločine.
„Nećemo više biti ovce! Bićemo pre svega vukovi ili još bolje moji "tigrovi"! U meni je krv Obilića, koja mi ne dozvoljava da sedim kod kuće i gledam kako se fašistička aždaja nadvila nad srpskim selima i kako ustaška gamad opet kolje srpsku decu i njihove majke. Srbija je u stravičnom neprijateljskom okruženju. Uz pomoć svih naših neprijatelja, stvaraju se pred našim očima Velika Albanija na Srpskom Kosovu, Velika Hrvatska u Srpskoj Krajini, Velika Bugarska u Srpskoj Makedoniji. Muslimani su se povampirili u Bosni, a oni su srpski mučenici koji još ne shvataju da su Srbi i koje je jako sramota što su se iz velike nevolje poturčili i primili islamsku veru. Zadar, Šibenik, Dubrovnik, Split su srpski gradovi u koje su se na silu naselili katolici. Došlo je najzad vreme da ih odatle isteramo! Borimo se da povratimo granice bivše Jugoslavije, sve do Sežane, jer su to srpske granice, Slovenija će opet biti Srpska Slovenija, Hrvatska - Srpska Hrvatska, Bosna - Srpska Bosna, Makedonija - Srpska Makedonija. Slovenija je srpska zato što sam ja u njoj rođen i zato što su se Slovenci udružili sa našim neprijateljima, ustašama, pa ćemo morati da ih vojnički porazimo, a pobednik ima pravo da po svom ćefu kroji granice i osvojenim teritorijama daje imena koja on hoće. Zato je moj borbeni moto: ‘Jebaću im i oca i majku!’ Ako nas ustaške snage budu napale i ako u kontranapadu budemo prinuđeni goniti ih do Zagreba - a ja sam uvjeren da je ulazak u Zagreb jedini način da se definitivno obračunamo sa ustaškom ideologijom - onda ću ja sasvim sigurno otvoriti jednu slastičarnicu na placu Jelačića. Ulaskom u Zagreb, mi bismo te poštene Hrvate koji su u njemu taoci, oslobodili od hipnoze rimokatoličke crkve i vratili ih u realnost, kako bi mogli da uvideti da je Nemačka bila i ostala ono što jeste i shvate da je mizerno da se i dalje Nemcima ulizuju, pevajući "Danke Deutschland"“
(Željko Ražnatović)

Epilog

Željko Ražnatović Arkan ubijen je 15. januara 2000. godine u beogradskom hotelu Interkontinental. Do danas nije ostalo jasno da li je Arkanova ubistvo bio mafijaški obračun ili politički motivisano ubistvo.

Izvor: Wikipedia