Pre nego što se dogodio "slučaj Račak", na Kosovu i Metohiji je ratni albansko-srpski sukob uveliko bio u toku. Posle stotina klasičnih terorističkih akata, koje su još od početka dvedesetih godina izvodile nepoznate ilegalne grupe, albanski stratezi su, uz mig nekih zapadnih obaveštajnih službi, odlučili da formiraju jednu jaču i organzovaniju grupu i da joj nadenu atraktivno i u svetu primamljivo ime. Izabrali su i poseban dan kada će je promovisati. Ime je bilo “Oslobodilačka vojska Kosova” (OVK, Ushtrija clirimtare Kosoves-UCK), a njena inauguracija obavljena je na svealbanski praznik Dan albanske zatave, odnosno dan stvaranja države Albanije, 28. novembra 1997, što, naravno, nije bilo slučajno, naprotiv.
Medijski stvorena i isfingirana “oslobodilačka vojska” je morala da stvori i ratni ambijent. Teroristička grupa “komandanta” Adema Jašarija krenula je i u ozbiljnije provokacije i napade, počela da zaprečava puteve i navodno osvaja teritorije, u kojima srpska policija nije imala pristupa. Ipak, srpske snage su nasele na albansku provokaciju uvlačenja u ratni sukob. Desilo se to u Likošanu krajem februara i u Prekazu početkom marta 1998. godine, kada je i likvidiran prvi njen vođa Adem Jašari. Taj događaj obe strane uzimaju kao početak srpsko-albanskog ratnog sukoba na Kosovu i Metohiji.
Od tada, tokom cele te 1998. godine sukobi su neprestano rasli i širili se, a međunarodna zajednica, bolje reći američka, nemačka i britanska administracija, kosovski problem uzela je pod svoje diktirajući njegovo rešenje i doprinoseći rasplamsavanju sukoba tako što su albansku stranu ohrabrivali, a srpsku obeshrabrivali pretnjama, sankcijama, odlukama i rezolucijama u kojima su nudili antisrpska i proalbanska rešenja. Nemačke (BND i MAD), američka (CIA) i još neke strane obaveštajne službe su bezmalo otvoreno podržavale albansku terorističku gerilu, da bi je sredinom 1998. godine potpuno stavile pod svoje okrilje i dirigovanje, dok su te zemlje na političkom i medijskom planu sve više pravile prostor za potonju izolaciju Kosova i Metohije i nametali svoja rešenja.
Nisu po strani sedele skrštenih ruku ni islamističko-fundamentalističke organizacije i države, koje su slale svoje kadrove i ratnike, a albanski separatistički pokret je organizovao široku mrežu kupovine i dotura oružja sa svih strana.
Na političkom planu odmah je aktivirana tzv. Kontakt grupa, koja je, nakon svoje uloge u Bosni i Hercegovini i postizanjem Dejtonskog sporazuma, mirovala dve godine, da bi povodom situacije na Kosovu oživela u proleće 1998. Kontakt grupa je potom svojim saopštenjima, stavovima i formulacijom sve čvršće i jasnije ocrtavala opcije budućeg rešenja za ovu teritoriju.
Na vojnom planu, svaka ozbiljnija srpska akcija i razbijanje tzv. OVK kažnjavano je medijskim i političkim pritiscima i vojnim pretnjama. Prva ozbiljnija pretnja NATO bombardovanjem pojavila se već u aprilu i maju 1998. godine. Izgovor je uvek bio: Balkanu preti još jedan požar, nove nesreće, raseljavanja i opasnost da kosovski sukob uvuče u rat čak i dve članice NATO - Grčku i Tursku. Odmah posle sukoba u Likošanu, Ćirezu, Ačarevu, Volujaku i Prekazu, Kontakt grupa je 8. marta 1998. na sastanku u Londonu srpskoj strani zapretila kaznenim političkim i ekonomskim merama, a Albancima uputila prekor i upozorenje da prestanu sa terorističkim provokacijama, ali bez najava ikakvih sankcija. Beogradu je jasno stavljeno do znanja da Kosovo nije samo njegova stvar već da ono postaje međunarodni problem.
Već tada su Srbiji i SRJ postavljani ultimatumi koji će se sve oštrije ponavljati - da treba da povuče specijalne jedinice policije i vojske, da obustavi sve akcije protiv civilnog stanovništva, da humanitarnim i svim drugim organizacijama dozvoli slobodan dolazak na Kosovo, da dozvoli dolazak istražitelja da prikupljaju podatke za Haški tribunal, zatim povratak i uspostavljanje stalne misije OEBS-a, i, napokon, da obavezno počne dijalog sa Albancima...
Srpski režim je na to odgovorio merama koje su se pokazale uglavnom kontraproduktivnim i iritirajućim. Dok je američki Kongres donosio deklaraciju za deklaracijom, Kontakt grupa ocenjivala da nema pomaka u pokušaju dijaloga, a kosovski probem se sve više internacionalizovao i najavljivao dolazak stranih misija, srpski režim je organizovao referendum na kojem su se građani izjasnili protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju prblema na Kosovu i Metohiji (23. 4. 1998).
Nepunih dvadesetak dana posle i mimo toga, arhitekta Dejtonskog sporazuma Ričard Holbruk uspeva, međutim, da u Beogradu iznudi susret dvojice ključnih ljudi u srpsko-albanskim odnosima i sukobima, Slobodana Miloševića i Ibrahima Rugove, ali će i taj pokušaj ostati samo kao nagoveštaj mogućeg političkog rešenja, jer ni jedna ni druga strana, pogotovu albanska, nisu popuštale. Umesto dijaloga, sve više se rasplamsavao ratni sukob. Već krajem maja 1998. Savet NATO-a je najavio da će raditi na opcijama za intervenciju njegovih snaga ukoliko se ne nađe političko rešenje, a eskalacija sukoba dobije šire razmere.

Svemoćni Holbruk

Usred leta, kada su albanske vođe rata krenule u ofanzivu osvajanja većih teritorija sa namerom da najveći deo Metohije povežu sa Albanijom kako bi obezbedili potrebnu logistiku, a srpske snage ušle u oštriji obračun na njihovom razbijanju, Kontakt grupa je, 8. jula, utvrdila Okvirni plan za rešenje krize na Kosovu.
U tom dokumentu su se prilično izbalansirano optuživale obe strane, ali tražilo se od Beograda “neograničeno” prisustvo međunarodnih posmatrača i humanitarnih organizacija i nagoveštavalo rešenje za mogući status Kosova, u čemu bi se u toku pregovora uvuklo i vođstvo OVK. Najavljivalo se da bi Kosovo trebalo da dobije status sličan onom iz kontroverznog Ustava SFRJ iz 1974. godine, čak sa izvesnim proširenjima, i uz prisustvo međunarodne zajednice i njenih posmatrača i sa mogućim prebacivanjeme problema na UN. Srpskoj strani kao da je tada dozvoljeno da razbije OVK, pa je posle njenog pokušaja da zauzme Orahovac, usledila široka letnja ofanziva uništavanja jednog po jednog terorističko-gerilskog punkta, ali je Amerika preko Ričarda Holbruka uspostavila veze i preuzela OVK pod svoje.


Izvor: Novosti

NATO preti silom

Sa početka jeseni 1998. usledila je diplomatsko-medijska ofanziva ponude prve verzije Plana za Kosovo, koji su, u stvari, uradili američki i albanski eksperti. Stanje se na terenu komplikovalo, sukobi sa terorističkim grupama koje su nailazile iz pravca Albanije, na granici, bili sve češći, a i unutar teritorije Pokrajine, pored Drenice, rasplamsavala su se nova žarišta. Sve više se govorilo o mogućoj humanitarnoj katastrofi, koju su albanski stratezi fingirali i provocirali nagnajući stanovništvo da beži iz svojih domova u šume, pa i izvan Kosova, u Albaniju i Makedoniju. Kosovo se kao gorući problem našlo u UN i na sednici Saveta bezbednosti od 24. septembra 1998. doneta je prva rezolucija o Kosovu, pod brojem 1199. U njoj je izražena duboka zabrinutost zbog pogoršavanja humanitarne situacije koja je pretila “humanitarnom katastrofom”. U Rezoluciji se našao podatak koji je albanska propaganda nametnula međunarodnim humanitarnim organizacijama, a preko njih i centrima odlučivanja, da je navodno 50.000 ljudi ostalo je bez krova nad glavom a da je čak 230.000 kosovskih Albanaca raseljeno.
Administracija SAD uspela je da u tu prvu rezoluciju ugura i pretnju oružanom intervencijom međunarodne zajednice na Kosovu ukoliko srpsko-jugoslovensko rukovodstvo ne ispuni postavljene zahteve: prekid neprijateljstava i sukoba, početak dijaloga, bez uslova ali sa uslovom srpskoj strani da u njega budu uključeni međunarodni predstavnici...

Usvajanje ove rezolucije ubrzalo je vojne pretnje i samo 12 sati nakon toga NATO je utvrdio Akt upozorenja, koji je podrazumevao upotrebu NATO avijacije za vazdušne udare po SRJ. Bio je to dodatni pritisak za početak pregovora po američko-nemačkom receptu, na koji su srpska i jugoslovenska strana odgovorile Zaključcima i Principima Skupštine Srbije i Savezne vlade i formiranjem Privremenog Izvršnog Veća Kosova i Metohije kao provizorija začetka funkcionisanja vlasti, što su Albanci sa cinizmom odbili. Kao potpora spoljnim pretnjama desio se navodni masakr u Obrinju, što je još više napumpalo američko i zapadno javno mnjenje i stvaralo ambijent za upotrebu ratne sile.

U prvoj dekadi oktobra situacija je uzavrela i u UN, Briselu i Beogradu odigravala se prava drama: dok je Holbruk nastojao da od Miloševića izdejstvuje što više popuštanja i nametanja opcije koja je podrazumevala što labaviju vezu Kosova sa celinom Srbije, u Briselu je pokrenuta NATO armada, razrađivali planovi bombardovanja, ratne flote nekih članica Severnoatlanske alijanse već uplovile u Jadran. NATO je u noći između 12 i 13. oktobra doneo tzv Aktivirajuću narebu, koja je, kako su analitičari ocenjivali, bila istorijska za ovaj vojni savez. NATO je SRJ dao rok od 96 sati da se povinuje političkim ultimatumima ili slede udari po već utvrđenim ciljevima.

Natovareni najubojitijim razarajućim bombama i raketama, najsavremeniji ratni avioni alijanse su se uveliko zagrevali. Jugoslavija je bila na ivici bombardovanja i tada je ono izbegnuto Sporazumom koji su Holbruk i Milošević potpisali u zadnji čas, 13. oktobra rano izjutra. U najkraćem, tim dokumentom se predviđao dolazak Verifikacione misije OEBS-a sa 2.000 posmatrača, davanje dozvole neborbenim NATO avionima da nadgledaju i snimaju područje Kosova i dobar deo izvan njega, dijalog sa Albancima radi traženja političkog rešenja.

Tu, međutim, nije bio kraj, nego tek pravi početak finalnih pritisaka, posebno zbog neispunjavanja obaveze da se povuče deo vojnih i specijalnih policijskih snaga, što je dovelo do nove rezolucije SB UN o Kosovu. Ta rezolucija, koja je pod brojem 1203 nosila datum 27. oktobar, usvojena je inače samo dan posle početka povlačenja tih snaga i posredno je davala vizu za bombardovanje ukoliko SRJ ne ispuni nametnute obaveze. U njoj je stajalo da “Jugoslavija zbog nerešenog problema sa Kosovom predstavlja kontinuiranu pretnju miru i bezbednosti u regionu”, što je trebalo da podrazumeva mogućnost aktiviranja Glave sedam Povelje UN, odnosno upotrebu sile radi uklanjanja pretnji i uspostavljanja mira.

Taj period, oktobar i novembar 1998, bio je karakterističan po izbacivanju u javnost i po pokušaju naturanja raznih verzija za rešenje problema i statusa Kosova, ali su se svi oni svodili na jedno: izvlačenje ove pokrajine iz ustavno-pravnog i političkog sistema Srbije, međunarodno prisustvo za sprvođenje tog plana, eliminisanje srpske vojne i policijske sile sa Kosova, uvlačenje OVK kao političkog i vojnog partnera i traženje konačnog rešenja kroz par godina. Srpsko-jugoslovenska strana je sve to odbijala, rešenje tražila u osnivanju svojih organa vlasti i neke vrste policije od tzv. lojalnih Albanaca, u izbegavanju da se suoči sa suštinom problema i ponudama, ma kako one bile loše.
Međunarodni faktori moći i odlučivanja već su uveliko krojili odelo za Kosovo, javnost je sondirana preko izbacivanja raznih nezvaničnih verzija, albanski politički i vojni lideri i strane obaveštajne službe, CIA pre svih, najavljivali su veliki rat na proleće 1999...

Zločin u Peći

Sam kraj 1998. i početak 1999. godine bili su karakteristični po nekoliko velikih incidenata, po učestalom postavljanju mina tamo gde je prolazila srpska policija, po eklatantnim terorističkim napadima i pogibijama pripadnika vojske, policije i civila. U decembru 1998. jugoslovenske granične jednice presrele su veliku grupu Albanaca koji su prenosili ogromne količine oružja i u okrušaju koji je usledio ubijen je 31 a uhapšeno osam terorista. Samo dvanaest sati kasnije maskirani napadači su u kafiću “Panda” u Peći ubili šestoro i ranili još 15 srpskih tinejdžera a tih dana je ubijen i potpredsednik SO Kosova Polja Zvonko Bojanić. Od nagaznih mina koje su postavljali teroristi u tom vremenu poginulo je petoro srpskih policajaca. I u više drugih mesta na Kosovu i Metohiji je od nagaznih mina ranjeno 11 policajaca.


Izvor: Novosti

Voker video masakr


U danima koji su prethodili indikativnom događaju u Račku, prema tvrdnjama obaveštajnih službi, u tom selu nalazila se teroristička banda sa više desetina pripadnika. Ta banda je izvela seriju oružanih napada na policiju i pripadnike VJ, na srpske i albanske civile. Njeni pripadnici su ubili policajce Sinišu Mihajlovića, Nazmi Alijua, Sašu Jankovića, Ranka Đorđevića i Svetislava Pržića, kao i civile Miftara Rešanija i Envera Gašija. Na području Uroševca i Štimlja otela više civila Albanaca i Roma, a u samom Račku zapalila kuću Džemalju Bitićiju. U selu su se nalazile samo dve albanske porodice koje su pružale utočište terorističkoj formaciji, odnosno svoje kuće pretvorile u bazu te formacije OVK. Ostali meštani su, posle spaljivanja Bitićijeve kuće, pobegli u okolna sela i u Štimlje.

Policija je, dakle, znala da se u Račku nalazi jaka baza OVK, pa je odlučila da uhapsi tamošnju terorističku grupu ili da je razbije. O tome su obavestili i KVM... Tog 15. januara, pre no što se čulo za sukobe u Račku, javnost se još bavila komentarisanjem zarobljavanja osam jugoslovenskih vojnika, koje je OVK čitavih nedelju dana držao skrivene u brdima iznad rudnika Stari trg i njima ucenjivao VJ. Uviđajući veliku opasnost od eskalacije sukoba, u posredovanje su se umešali međunarodni faktori, pa su vojnici oslobođeni. I upravo kada se ta drama sa vojnicima stišavala, među novinarima u prištinskom hotelu "Grand" prostrujala je vest da se u brdima između Lipljana i Štimlja nešto dešavalo, da je došlo do velikog sukoba srpske policije i poveće grupe pripadnika OVK.

Prva policijska informacija govorila je da je u selu Račak i zaseoku Petrovo u policijskoj akciji potrage za teroristima tog 15. januara 1999. godine likvidirano najmanje 15 terorista. Akcija je usledila pošto su teroristi u tom rejonu ubili policajca Svetislava Pržića. U potrazi za terorističkom bandom policija je opkolila selo, odakle je odgovoreno pucnjavom, pa je usledio sukob u kojem je policija razbila tu jedinicu u Račku i zaplenila veću količinu oružja.

Sledeća informacija iz MUP-a sadržavala je više detalja: Kada je policija prišla Račku, teroristička grupa koja se nalazila u selu, iz rovova, bunkera i drugih utvrđenja otvorila je vatru iz automatskog oružja, ručnih bacača i minobacača, ali je policija uspela da ih razbije. Pri tom je ranjen policajac Goran Vučićević, a u sukobima je “poginulo više desetina terorista, među kojima je većina bila u uniformamama sa oznakama terorističke grupe koja sebe naziva OVK”.

“U sukobu je oštećeno više službenih vozila MUP-a Srbije, a policija je zaplenila jedan mitraljez 12,7 mm marke `broving`, dva puškomitraljeza, 36 automatskih pušaka, dve snajperske puške, veću količinu municije i ručnih bombi. Zaplenjene su i radio-stanice i druga vojna oprema.”
U toj drugoj informaciji koja je prosleđena dan posle sukoba, 16. januara, navodilo se da je neposredno posle sukoba na lice mesta izašla ekipa za uviđaj, koju je predvodila istražni sudija Okružnog suda u Prištini Danica Marinković, ali da su teroristi, koji su se koncentrisali na okolnim visovima, otvorili vatru i onemogućili uviđaj. Ponovo se tvrdilo da je o akciji hapšenja terorista u Račku obaveštena Posmatračka misija OEBS-a (KVM), koja je izašla na mesto događaja.

Iz tog drugog saopštenja, nazirao se predstojeći nesporazum, bolje reći sukob između policije i KVM. Isticalo se, naime, da je Verifikaciona misija insistirala da istražni sudija svoj posao obavi bez prisustva policije, uz objašnjenje da bi ponovo moglo doći do sukoba. MUP Srbije je istovremeno upozorio “na moguće medijske manipulacije i zloupotrebe jer uviđaj nisu obavili nadležni istražni organi”...
Mozaik događaja u Račku je polako počeo da se sklapa novim detaljima - da je akciju sve vreme posmatrala ekipa verifikatora KVM i sa lica mesta izveštavala centralu, da je na mestu događaja bilo i nekoliko stranih novinara i snimatelja, da je oružani sukob trajao do 14 časova, kada su se preostali teroristi povukli na visove oko Račka, da je na mesto događaja odmah došao istražni tim sa sudijom Danicom Marinković, ali da su teroristi sa okolnih brda neprestano pucali i tako onemogućili uviđaj.
Portparol KVM Sandi Blajt, pak, u Prištini izjavljuje da članovi te misije pokušavaju da utvrde koliko je ljudi i pod kojim okolnostima poginulo u Račku i da je šef KVM Vilijam Voker otišao u područje Štimlja kako bi se upoznao sa tamošnjom situacijom. Voker je pre toga naredio svojim saradnicima da ništa ne preduzimaju dok on ne stigne na lice mesta.
 
Dakle, umesto istražne ekipe, i znatno pre nje, odmah sutradan izjutra, 16. januara, u Račku se najpre obreo šef Posmatračke misije OEBS-a američki general u penziji Vilijam Voker. On je sem svoje ekipe, sa sobom poveo i jedan broj stranih i albanskih novinara. Tamo su ih dočekali lokalni Albanci i poveli na jedno od brda iznad sela. Tu, na licu mesta, u jednom jarku, mogli su da vide uistinu užasnu sliku: ispremetana tela povećeg broja ubijenih ljudi, u civilnim odelima. Bili su šokirani. Sa lica mesta Voker je direktno, satelitskim telefonom komandantu NATO-a za Evropu generalu Vesliju Klarku saopštavao:
- Ovo je masakr. Stojim ovde, mogu da vidim tela... očigledno su pogubljeni na mestu gde leže...

Pres-konferencija

Voker je šefu NATO-a za Evropu prenosio da je to što vidi “zločin protiv čovečnosti koji su počinile srpske policijske snage”. Prisutni novinari su sve to pomno beležili, snimali, slikali i pod naznakom “hitno” odaslali svojim redakcijama... I po podne, na konferenciji za novinare, koju je hitno sazvao u svom sedištu u Prištini, Voker je ponovio da je to što je video u Račku “masakr nad nedužnim civilima”.
- Video sam sve elemente masakra. Mnoga tela sam video gore. Mnogi od njih su pogođeni iz velike blizine. Bio sam i na drugim ratnim područjima, video sam zastrašujuća dela, ali ovo prevazilazi sve što sam ranije video - uveravao je novinare prvi čovek međunarodne misije za nadgledanje stanja na Kosovu.


Izvor: Novosti

Pod kišom kuršuma

Prve informacije, sa fotosima i TV snimcima stravičnih, mada mahom zamagljenih scena mnoštva ubijenih civila, ali zgomilanih na jednom mestu, u jarku na brdu iznad do tada i za kosovske znalce nepoznatog sela Račak, sa preciznim i nedvosmislenim kvalifikacijama u kojima nije bilo mesta za dilemu, hitno su obišle svet i uzbudile nanovo sve međunarodne zvaničnike i institucije. Krenule su TV storije, foto-snimci i bombasti tekstovi koji su na naslovnim stranama vodećih novina i u prvim minutima informativnih emisija TV stanica citirali Vokera i prikazivali gomile ubijenih ljudi u civilnim odelima.

Slike užasa su se ređale i nadomeštavale drugim, iz prethodnih sukoba i stradanja. Mnoge od tih tvrdnji nikada nisu potvrđene, naprotiv, demantovane su, ali su one tog trenutka stvarale usijanu i dramatičnu atmosferu. Situacija se iz sata u sat dramatizovala i postojala sve komplikovanija. Iznošene su različite brojke o ukupno stradalima i tvrdnje, od kojih su mnoge kasnije demantovane kao potpuno neistinite, ali su one tada doprinele stvaranju atmosfere užasa i okamenjenosti zbog onoga što se u Račku navodno zbilo.

“Frankfurter algemajne cajtung” je, na primer, tvrdio: “Mnoge žrtve su bile osakaćene: razbijene lobanje, unakažena lica, iskopane oči. Jednom muškarcu je odrubljena glava.” Taj list je tvrdio i to da su među ubijenima bile četiri žene i jedno dete. Londonski "Tajms" je otišo još dalje navodeći da su žrtvama bile iskopane oči, da su im glave smrskane, da su im lica razneta mecima ispaljenim iz blizine, a da su svi oni bili “zemljoradnici, radnici, seljaci, starosti od 12 do 74 godine, muškarci, žene i deca”.

"Njujork tajms" je fotografiju sa beživotnim telima slikanim iz daljine, na kojoj se nije moglo razaznati da su ubijeni masakrirani, prokomentarisao tekstom ispod: "Neki od Albanaca - srpskih žrtava, u kosovskom selu Račak koji su pronađeni u subotu (16. 1.) sa izvađenim očima i smrskanim glavama". Humanitarna međunarodna organizacija "Hjumen rajts voč" je u opisivanju “masakra” navodila da su ubijenima navodno čak čupani i nokti, što je dokaz mučenja. Ova organizacija je tvrdila da su među ubijenima najmanje dve žene, jedan dvanaestogodišnji dečak i devet boraca OVK.
I dok se u saopštenju OEBS-a navodilo da su među likvidiranima jedna žena i jedan dečak od 10 do 15 godina, Voker je u svom specijalnom izveštaju detaljisao o “nasumičnim hapšenjima, ubijanju i sakaćenju nedužnih civila” i o žrtvama “ubijenim iz neposredne blizine”, među njima tri žene i jednog deteta.
Samo za nekoliko časova izgrađena je unisona i jednostrana matrica koju su prihvatili uglavnom svi vodeći zapadni mediji. Ta matrica je sadržala nekoliko osnovnih elemenata: a) u Račku se zbio do tada najveći i najgori zločin jugoslovenskih, odnosno srpskih snaga ne samo od uspostavljanja primirja već i od početka sukoba na Kosovu (to je ilustrovano fotosima žrtava ali i fotosima porodica stradalih); b) svi stradali su bili civili i to mahom starije osobe, žene i deca; v) sve tvrdnje su zasnivane na razgovorima i izjavama Albanaca navodnih očevidaca, iako je selo pre toga bilo potpuno prazno; g) zločin su počinile “jugoslovenske snage bezbednosti”, odnosno “srpske snage bezbednosti”, a drugi su to uopštavali da su to “kosovski Srbi”; d) saopštenja i izjave srpske strane su potpuno ignorisana ili samo delom parafrazirana.

Epicentar teze te velike medijske bujice našao se u izjavama Vilijama Vokera koji je u startu eliminisao mogućnost da su stradali možda teroristi ili pripadnici drugih oblika albanskog oružanog sukoba sa srpskim snagama. Ali, tu nije bilo mesta za činjenicu da teroristi nisu dozvolili srpskoj istražnoj ekipi da obiđe teren i utvrdi činjenice na licu mesta.
Ono što se u šturom policijskom saopštenju navodilo kao indikativno ponašanje predstavnika KVM prema srpskoj sudskoj istražnoj ekipi, pretvorilo se ubrzo u otvorene pretnje šefu te ekipe. Evo kako je naknadno te trenutke opisala istražni sudija Okružnog suda u Prištini Danica Marinković:
- Već na samom startu bilo mi je pomalo čudno ponašanje Vokerovog pomoćnika engleskog generala Džona Drevenkijeviča. On je nastojao da nas spreči da izađemo na lice mesta. Ipak, uz obezbeđenje grupe policajaca iz policijske stanice Štimlje, krenuli smo na uviđaj. Kada smo stigli u selo Račak zaustavili smo se u blizini džamije, bilo je negde oko 14 časova, 16. 1. 1999. godine. Čim smo se zaustavili teroristi su počeli da pucaju. Policajci iz naše pratnje su procenili da nije bezbedno da nastavimo prema mestu gde je trebalo da izvršimo uviđaj.

Danica Marinković navodi da toga dana nije uspela da obavi uviđaj, ali da su je pripadnici policije obavestili tu, na licu mesta, da su pronašli oružje, koje ona kasnije navodi i u zvaničnom zapisniku. Voker nije dozvolio srpskim nadležnim organima da obave uviđaj ni sledećeg dana, 17. januara. Na njegovu naredbu, zamenik šefa KVM britanski general Džon Drevenkijevič zahtevao je da srpski istražni tim uviđaj izvrši bez prisustva srpske policije.

Otkud seljacima oružje

- General Drevenkijevič tražio je da sa sudskim veštakom dr Slavišom Dobričaninom krenem na lice mesta u njihovoj pratnji i da prisustvujem uviđaju. Naravno, ja sam to odbila uz objašnjenje da po odredbama našeg Zakona o krivičnom postupku uviđaj vrše naši istražni organi i da mesto uviđaja mora da obezbeđuje naša policija. Rekla sam da on kao posmatrač može da gleda, ali ne da umesto nas obavlja istražne radnje. Drevenkijevič je zatim predložio da policija može da krene, ali bez uniforme i oružja. Obrazlažući time da su tamo seljaci gnevni i naoružani, te da će, čim vide policiju, otvoriti vatru. Pitala sam ga: “Otkud seljacima oružje?” Umesto odgovora, napao me je, uz pretnju da ću ja biti kriva ukoliko dođe do novog krvoprolića i da će se on lično u tom slučaju potruditi da me izvede pred Haški tribunal. Ni toga dana nismo uspeli da izvršimo uviđaj. Kasnije se ispostavilo da su OEBS-ovi posmatrači i teroristi OVK bili odlično sinhronizovani - objašnjavala je sudija Marinković.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić

Jastreb u suknji

Vokerovo insistiranje da istražni sudija Danica Marinković bez prisustva policije obavi uviđaj postaće osnovni kamen spoticanja potonjih različitih interpretacija događaja u Račku.

Za ta dva dana međunarodna javnost je kipila od gneva. Vokerove izjave o onome što je "lično video", izjava albanskih svedoka i informacija koje su sakupili njegovi ljudi o "masakru nad 45 civila" i pozivi da međunarodna zajednica to "mora žestoko da osudi" bili su svojevrstan signal za udruženu lavinu kampanje protiv vlasti u Beogradu, iza čega se valjala ne samo optužba, već i nagoveštavale kazne. Žrvanj medijske kampanje je prosto samleo sve srpske argumente i osnovnu priču.

Izjava Vilijama Vokera i TV storije koje su prikazivale kako očajan, sa grupom lokalnih Albanaca obilazi i gleda razbacana tela ubijenih "civila" ponavljale su se, uz istovremene osude zapadnih zvaničnika. Odmah je usledilo ekspresno oglašavanje zvaničnog Vašingtona, Pariza, Bona, Rima, Beča, Londona i svih drugih zvaničnih i nezvaničnih međunarodnih institucija i organizacija koje su zaredom osuđivale srpsku stranu i zahtevale odmazdu. Prednjačili su opet, kao i mnogo puta pre toga Kuk i Olbrajtova. Američki predsednik Bil Klinton lično je "na najsnažniji mogući način" osudio srpske snage bezbednosti za masakr u Račku, a Savet NATO održao hitnu vanrednu sednicu.

- Interno smo razmotrili korake kojima smo podvukli da je NATO spreman za delovanje... Povećava se broj onih, i to ne samo u Briselu, koji smatraju da je vojno angažovanje na Kosovu neizbežno - zabeležio je u svom dnevniku nemački ministar odbrane Rudolf Šarping.

Medijsku kampanju sledila je diplomatska i svaka druga kampanja. Kofere je spakovala i ka Kosovu krenula glavni tužilac Haškog tribunala za ratne zločine na prostorima bivše SFRJ Luiz Arbur, koja je htela silom tamo da ode, bez saglasnosti jugoslovenskih vlasti. Došla je do Makedonije, na granicu sa SRJ, gde su je jugoslovenski graničari zaustavili. Našle su se tu, po običaju već, desetine novinara i situacija se još više zategla. Tvrdilo se čak da su srpske snage ušle u Račak da bi navodno prikrile tragove sopstvenog zločina, pa se zbog toga haškom tužiocu ne dozvoljava dolazak na Kosovo.
Upozorenja iz NATO-a i sa Zapada su bila sve žešća. Američka vlada je dva puta u dva dana (17. i 18. januara) razmotrila strategiju SAD prema Kosovu, sa sve oštrijim zahtevom za preispitivanje opcije za rešavanje sukoba na ovom području. Generalni sekretar NATO alijanse Havijar Solana je govorio: Moramo da zadržimo ovu strategiju - sa verifikatorima na terenu, NATO avionima u vazduhu i snagama za izvlačenje u Makedoniji, a ako ta politika ne uspe, onda će otpočeti sa “novim pravcima delovanja kojim će Miloševiću, koji poznaje samo jezik sile, uzvratiti silom”.

U tom interregnumu je i OEBS na vanrednom sastanku osudio “ubistva nenaoružanih albanskih civila od srpskih bezbednosnih snaga”, zahtevajući od srpskih vlasti da odgovorne za zločin izvedu pred sud. “Sve govori da su žrtve brutalno ubijene, što predstavlja drastično kršenje sporazuma koji su potpisali Geremek (šef Oebsa) i Jovanović (jugoslovenski minstar spoljnih poslova) 16. oktobra 1998. godine. To je najgori mogući odgovor na naše napore da se u regionu dođe do mirnog rešenja krize”, isticao je OEBS. Ta organizacija je bila zabrinuta i zbog meštana koji su zbog borbi pobegli u brda, a posebno je bila osetljiva na bezbednost članova njene KVM misije koji su se zadesili na tom području. Ova i druge neke organizacije su tvrdile da se u tim brdima, van svojih kuća, iz straha od policije i sukoba, nalazi 4.500 meštana Račka. Ta brojka je više nego udvostručena, jer ovo albansko naselje je pre sukoba imalo oko 2.000 stanovnika i svi su oni pre događaja već bili izvan svojih kuća. Neko im je na vreme signalizirao da napuste selo.
I Parlamentarna skupština Saveta Evrope označila je srpske vlasti odgovornim za masovno ubistvo Albanaca u Račku ocenjujući ga kao “zločin protiv čovečnosti”.

Pokrenuta je, bez čekanja na zvaničnu i dublju istragu, i NATO mašinerija. Savet NATO je, naime, odmah zapretio da je “Aktivirajuća naredba” za stavljanje u pogon njenih aviona i drugog letećeg oružja po SRJ i dalje na snazi. Zbog masakra “šokirao se” i generalni sekretar UN Kofi Anan. Iako se ogradio sa onim “navodno”, on je, ipak, poverovao u Vokerovu priču.
U toj političko-medijskoj halabuci, kakva je viđena jedino u slučaju Markala, neki analitičari su predviđali povlačenje verifikatora, potom vazdušne udare NATO avijacije i, na kraju, ulazak kopnenih trupa te vojne alijanse na Kosovo i Metohiju. Mediji su, naime, sve više ukazivali na mogućnost i neizbežnost upotrebe i kopnenih trupa, a malo je bilo onih koji su u celoj ovoj situaciji uočavali da je sve to OVK iskoristila da ojača i organizuje svoje redove i da je ohrabrivalo još više Albance u njihovom zahtevu za secesiju. Podsećajući na najave koje su mesec dana pre toga davane o tome da će u februaru i martu 1999. godine doći do velikih sukoba, analitičari su procenjivali da će NATO do 1. aprila, kada je zakazan samit povodom 50. godišnjice njegovog osnivanja, pojačati pritisak na SRJ i Srbiju i da je događaj u Račku iskorišćen kao povod za početak tih pritisaka. Prognoziralo se da su kritični meseci februar i mart, kada se može očekivati eventualna vojna intervencija NATO-a na SRJ.
Zapadni mediji su potpuno ignorisali ili tek sa nekoliko rečenica prenosili reagovanje najviših srpskih zvaničnika koji su Vokera optužili za insceniranje događaja i za manipulacije i falsifikovanje činjenica.

Nove žrtve

Cenu višestrukog nastojanja da obezbede ulazak istražne ekipe u Račak, policija je platila još jednom žrtvom. U pokušaju da policija ponovo ovlada selom, 19. januara od vatre terorista poginuo je tridesetjednogodišnji Miro Mekić, pomoćnik komandira policijske stanice u Uroševcu, a ranjena su i dvojica policajaca - Radojica Nikčević i Jovica Stamenković.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić

Minama na - mrtve!

Istražna ekipa je ponovo krenula u Račak 18. januara, mada je priča o masakru već bila uveliko napravljena i postala neprikosnovena. Toga dana u okolini Račka ponovo su počeli sukobi između srpskih snaga i terorističkih grupa. Verifikatori koji su bili na licu mesta potvrdili su tu informaciju i sami bili prinuđeni da se povuku. Bio je to zapravo treći pokušaj istražne ekipe da uđe u Račak i obavi uviđaj o spornom događaju. Nakon što su pripadnici OVK po njima osuli paljbu, policijske snage su blokirale selo sa svih strana, uspele da ovladaju tim prostorom i omoguće da u famozni Račak uđu istražna ekipa i mnogobrojni novinari, posmatrači i kontroliri.
Sa uviđaja je sačinjen sledeći zapisnik:
     “Unutar džamije, koja se nalazi u centru sela Račak, u prizemnoj prostoriji pronađeno je 40 leševa, od kojih je jedan pripadao ženi, ostali muškarcima. Leševi su u toj prostoriji bili poređani jedan pored drugog, po dužini prostorije. Svi su bili obučeni, na nogama su imali cipele, s tim što je glava svakog leša bila pokrivena peškirom, a nekoliko leševa bilo je umotano u ćebad. Nakon što su leševi obeleženi i fotografisani, kao i snimljeni video-kamerom, u prisustvu članova sudske ekipe i posmatrača OEBS-a, utovareni su u kamion, sa nalogom da budu prebačeni na Institut za sudsku medicinu u Prištini, radi obdukcije.”

Iako se u uzveštaju Danice Marinković ne navodi, ovde valja dodati da je uviđajna ekipa u džamiji našla ukrug uredno poređanih 40 leševa, u kompletnoj odeći, sa pokrivenim licima. Neka su lica bila pokrivena albanskom zastavom. Tu na licu mesta prof. Dobričanin je izvršio veoma grub pregled nekoliko leševa da bi se, ipak, dobio uvid u to da li je zaista postojalo nešto što liči na egzekuciju.
     Marinković dalje navodi: “U dvorištu jedne napuštene kuće, nepoznatog vlasnika, pronađena je mina ručnog bacača, sa telom upaljača, kineske proizvodnje. U samoj kući, u jednoj prostoriji, pronađeni su delovi puške, ručne izrade, maskirna uniforma, pantalone, bluza i majica maslinastosive boje, pisaća mašina, sedam okvira sa municijom 7,62 mm (svaki okvir sa po deset metaka) i još 63 metka istog kalibra, tri bombe kineske proizvodnje sa osiguračima, spremne za dejstvo, kao i platneni zeleni prsluk, u čijim su džepovima bile smeštene bombe i meci, kao i propagandni materijal.
     U istom dvorištu u posebnoj prostorij se spremala hrana za pripadnike OVK. A tu je bio i ambar, duž celog zida, pun brašna, kuhinje za spremanje i pekara u kojoj se pekao hleb. U dvorištu se nalazila i posebna prostorija kao magacin za hranu, a u njoj paketi humanitarne pomoći, američke organizacije USAID, u dvorištu su bila dva putnička vozila marke “mazda”, jedno sa domaćim, a drugo sa stranim tablicama.
     Po okolnim brdima iskopani su rovovi, čijom su se celom dužinom rovova, sa obe strane, nalazile čaure od automatskog oružja 7,62 mm, kineske proizvodnje. Na vrhu brda Vis, bunker pokriven drvenom građom, a unutar njega šporet na drva. Pored samog bunkera mitraljesko gnezdo, koje je bilo zaštićeno džakovima punim peskom, a ispred tih džakova bilo je postolje za protivavionski mitraljez, marke “broving” i veliki broj čura 12,7 mm.
     Oko ovog bunkera bili su vojničko šatorsko krilo, delovi vojničke uniforme i civilne odeće, u rovovima jorgani, ćebad, krampovi. Okolo mitraljeskog gnezda pronađene su čaure od puškomitraljeza i od PKT-84, kineske proizvdnje. Na samom bunkeru postoji otvor za puškomitraljez, koji je usmeren u pravcu susednog brda.”
     Pronađeno je i sijaset drugih alatki za kopanje rovova i bunkera, a dužinom na više mesta puni beli džakovi (punjeni peskom i tucanim kamenom), koji su služili za borbena dejstva.
     Sve što je pronađeno na licu mesta i svi pravci kojima se kretala uviđajna ekipa, zajedno sa posmatračma OEBS-a, snimljeni su video-kamerom, a lice mesta fotografisano je i skicirano, pa će sve to činiti sastavni deo ovog zapisnika.
Na samom kraju ovog izveštaja navodi se kratko da su ekipu napali teroristi kada je posle završetka uviđaja, zajedno sa verifikatorima, krenula nazad.
Pripadnici tzv. OVK su, naime, i na kamion pa i na samu džamiju i na kolonu vozila otvorili oružanu vatru pucajući i bacajući mine, u nameri da unište i kamion i leševe. Srpska sudsko-medicinska ekipa se sklonila iza obližnjih kuća. I posmatrači OEBS-a su odmah pobegli i sklonili se na sigurno. Nisu ni pokušali da pruže eventualnu zaštitu uviđajnoj ekipi. U tom napadu na istražnu sudsko-medicinsku ekipu pogođeno je službeno vozilo marke “niva”, koje je bilo blindirano, pa su članovi ekipa prošli bez posledica. Kamion sa leševima je uspeo da se izvuče. Bila je to, valjda, jedinstvena bitka da se unište ili “spasu” leševi. Zašto su pripadnici tzv. OVK, kada su leševi iz džamije već utovareni u kamion, na prostor oko džamije i na kamion u pokretu ispalili više mina iz minobacača ako ne sa namerom da se i kamion i leševi unište i da se spreči pregled leševa srpskog sudsko-medicinskog tima koji bi mogao da demantuje Vokerove tvrdnje?
Uviđaj je završen u 16 časova. Sve to u prisustvu predstavnika OEBS-a, drugog sekretara finske ambasade Otmana i Majkla Petersona, njihovog kasnijeg administratora za pravosuđe. I sve je to snimano video-kamerama i fotografisano.

Rano radovanje

Srpski mediji su sa zadovoljstvom konstatovali da su “zahvaljujući ličnoj hrabrosti, odvažnosti i visokom profesionalizmu istražnog sudije Danice Marinković pobijene laži Vilijama Vokera” i da su državni organi “i ovoga puta, uprkos trodnevnom ometanju od verifikatora, demontirali medijsku tempiranu borbu podmetnutu u selu Račak”.
Bilo je to, nažalost, preuranjeno radovanje. U sledećem izveštaju KVM o dešavanjima u Račku navodilo se: "15. januara izjutra Vojska Jugoslavije bombardovala je selo, a onda su u Račak ušli maskirani srpski policajci, upadali u kuće, izvodili muškarce i potom mirno ubijali metkom u potiljak. Prethodno su ih mučili, a neke i osakatili, i to sve uz pesmu, do 15.30."


Izvor: Novosti  / Đorđe Jevtić

Voker - nepoželjan!

Savezna vlada je 18. januara, tri dana posle događaja u Račku, šefa KVM Vilijama Vokera proglasila nepoželjnom osobom, što je podrazumevalo da u roku od 48 časova mora da napusti SRJ, i da će, ukoliko to ne učini sam, prinudno biti proteran. Savezna vlada je ocenila da su “aktivnosti Vokera u flagrantnoj suprotnosti sa odredbama Sporazuma o Misiji OEBS” i da “njegove aktivnosti izlaze daleko izvan okvira mandata direktora Misije, koji je određen Sporazumom o Misiji na čijem je čelu”.
Savezna vlada je potvrdila spremnost da ostvari sporazum koji je potpisala sa haškim sudom, ali je smatrala da “Tribunal nema i ne može da ima nikakvu jurisdikciju na Kosovu i Metohiji, da ne mogu vršiti nikakve inspekcije i istraživanja u pokrajini, budući da se ne radi ni o kakvom ratnom sukobu, već da je u pitanju terorizam i legitimno pravo naše države da se bori protiv njega”.

Taj stav iznet je istoga dana kada se glavni tužilac Tribunala Luiz Arbur vraćala sa makedonsko-jugoslovenskog graničnog prelaza kod Đeneral Jankovića, gde joj srpska policija nije dozvolila ulazak na teritoriju SRJ, odnosno Kosova, jer nije dobila vizu. Haški sud je smatrao da njegovom glavnom tužiocu nije potrebna viza, jer ima nalog za ispitivanje zločina. Arburova je pred polazak na put u Račak u više navrata izjavljivala da vizu neće ni tražiti da bi ušla u SRJ, kada je jednom već bila odbijena. Vratila se u Skoplje, gde je čekala eventualno odobrenje jugoslovenskih vlasti, ali kada je uvidela da ga neće dobiti, ponovo je uveravala da će ona “svakako nastojati da stigne na Kosovo”.

Ljut zbog preuranjenih i nedokazanih optužbi, tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević gotovo da je prekinuo sve kontakte sa zapadnim predstavnicima. Jugoslovenski i srpski zvaničnici nisu hteli ni da čuju za Vokera, koji je dva dana posle događaja u Račku svoje informacije pokušao u Beogradu da predoči nekom od tih zvaničnika. Niko od predstavnika vlasti nije hteo da ga primi. Milošević je odbijao da odgovara i na poziv Ričarda Holbruka, a uz obrazloženje da “nema vremena” najpre nije hteo da primi ni čelne generale NATO-a Klarka i Naumana. Ni ministar inostranih poslova Živadin Jovanović nije želeo da primi izaslanika OEBS-a tim povodom Volfganga Petriča. Holbruk je hrabrio Vokera da će Milošević ipak popustiti. Bio je u pravu.
Dvojicu NATO predstavnika Milošević je primio već za dan-dva, kada su se oni obreli u Beogradu, i potvrdio im ljutito da je Voker nepoželjan. On je Klarku i Naumanu rekao da Misija KVM nije sporna, ali da ona mora da radi poštujući zakone zemlje domaćina. Na njihov zahtev da kazni počinioce zločina nad civilima, Milošević je odgovorio da se borba protiv terorizma ne može smatrati napadom na civile i da policija postupa isključivo po zakonu.
Milošević je, kako su preneli mediji, bio decidan u stavu da niko jednoj zemlji ne može oduzeti pravo da se bori protiv terorista, zločina i nasilja koja oni vrše. Generali Klark i Nauman su potom novinarima izjavili da je Milošević bio grub, tvrdokoran, krut i da je susret bio veoma direktan, oštar i žestok. Istoga dana dva čelnika NATO-a obavestila su ambasadore Alijanse u Briselu da je Milošević pokazao veoma malo fleksibilnosti i želje da sarađuje sa međunarodnom zajednicom oko razvoja situacije na Kosovu. Portparol generalnog sekretara NATO-a dr Džimi Šej je izjavio da su pomenuti generali tražili od Miloševića da ispuni “sve zahteve međunarodne zajednice, sa naglaskom na oktobarski sporazum između NATO-a i SRJ”.

Savet NATO-a je zapravo ocenio da SRJ pokazuje “malo želje” da ispuni obaveze prema međunarodnoj zajednici i dao punu podršku Vilijamu Vokeru. Poručio je pri tom da u rešavanju kosovske krize “ništa nije isključeno” i da će Atlantski savez preduzeti “mere predostrožnosti”. Savet NATO-a je zatražio od Beograda da “odmah i bez ograničenja” dopusti haškom sudu i tužiocu Luiz Arbur pristup Račku.
Koristeći događaj u Račku, vođstvo te alijanse je hitno odlučilo da period spremnosti NATO-a za eventualne vazdušne udare smanji sa dotadašnjih 96 na 48 časova, da se formiraju pomorske snage i pošalju u Jadransko more. Ta flota poslaće se u Brindizi, dok će južne trupe NATO-a, sa američkim nosačem aviona “enterprajz” biti smeštene uz jadransku obalu bivše Jugoslavije. U vode Jadrana stigao je i francuski nosač “foš“, sa 14 bombardera i sa po četiri izviđačka aviona i helikoptera. U italijansku bazu Avijano počeli su da doleću avioni V. Britanije, Kanade i drugih članica NATO-a.
Jedino su Rusi i dalje pokušavali da relativizuju pretnje i da laviraju između svojih obaveza i htenja da posreduju i ublaže ozbiljne pretnje. Pritisci i pretnje dolazili su najviše i najčešće iz Vašingtona i Londona. Samo za ta tri dana užasne kampanje, SAD i V. Britanija su uspele da nametnu da se slučaj Račak nađe i na sednici Saveta bezbednosti UN, koji je 18. januara uveče usvojio predsedničko saopštenje o “masakru”, apelovao na jugoslovensku vladu da preispita odluku o uskraćivanju gostoprimstva Vokeru i pozvao na saradnju sa haškim sudom u sprovođenju istrage. U saopštenju SB UN su zapravo parafrazirane Vokerove optužbe, “primljene k znanju” njegove ocene i data mu je podrška.
     Voker je time ponovo dobio alibi da i dalje optužuje srpsku stranu za masakr, tražio je međunarodnu ekspertizu, a Solana pretio: ako odu Voker i KVM, onda stižu NATO i njegova vojna intervencija. Time je vršen pritisak na Miloševića da povuče odluku o Vokerovoj nepoželjnosti u SRJ. Ultimatum je bio jasan: ukoliko se ta odluka ne promeni, verifikatori se moraju povući sa Kosova, posle čega preostaje jedina opcija - bombardovanje.

Ja sam šef

U veoma zategnutoj i pretećoj atmosferi, rok za Vokerovo proterivanje iz zemlje je najpre produžen za još 24 časa. Ali, taj rok je istekao, a on se i dalje nalazio u Prištini. Jugoslovenska strana je zapravo nastojala da razvlači i koketira sa odlukom. U Beograd je doputovao šef OEBS-a Knut Volebek u nameri da u susretu sa Miloševićem izgladi stvari, najavljujući novu inicijativu za rešavanje kosovskog problema, u koju bi bili uključeni OEBS, NATO, UN i Kontakt grupa, ali i upozoravao:
- Ja sam taj koji odlučuje o tome ko će biti šef KVM, a ne Milošević.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić

Poraz kao pobeda

Za to vreme Voker je u svojim prostorijama u Prištini čekao konačnu odluku, plašeći se, kako je izjavio, da ga ne otmu. Valjda da ga ohrabri, a i pohvali, pozvala ga je telefonom Medlin Olbrajt, koja mu je poručila:
- Bil, uradio si odličan posao. Bio si u pravu što se tiče Račka. Kontakt-grupa neće dozvoliti Miloševiću da te protera.
Budući siguran u pozitivan ishod po njega, Voker je čak priredio večeru za strane novinare, a sutradan otišao u Podujevo, uz poruku da nastavlja mandat i da radi svoj posao.
U tom napetom iščekivanju, posle velikih diplomatskih pritisaka, o kojima se tada malo znalo, šef OEBS-a Knut Volebek je, posle dogovora sa predsedavajućim Saveta Evrope Bronislavom Geremekom i predsedavajućim EU Volfgangom Šiselom, doputovao u Beograd i u razgovaru najpre sa jugoslovenskim ministrom inostranih poslova Živadinom Jovanovićem, a potom i Miloševićem, uspeo da izdejstvuje da Voker ostane. Posle tih razgovora jugoslovenska vlada je formalno “zamrzla” odluku o Vokerovom proterivanju. Volebek je pokušao da izdejstvuje i dolazak Luiz Arbur i istražnoj ekipi Tužilaštva Međunarodnog suda za ratne zločine. On je zahvalio i međunarodnoj zajednici na “produženom pritisku” na Beograd oko Vokera i nagovestio da će ta presija biti još jača.

     Dok je Rusija pozdravila jugoslovenski gest o zamrzavanju odluke o proterivanju Vokera, SAD su smatrale da to nije dovoljno za smirivanje stanja. - Ne smatramo da je problem rešen. Naprotiv, nastavili smo konsultacije sa NATO-om o narednim koracima - preneo je portparol Stejt departmenta Džejms Rubin. On je upozorio da SRJ treba da ispuni niz drugih uslova: povlačenje viška snaga bezbednosti, neometan rad verifikatorima i dozvolu ekspertima Haškog suda da istraže slučaj Račak.
I nemački ministar odbrane Rudolf Šarping je otišao korak dalje u svom nestrpljenju. Po njegovom mišljenju, sada više nije bilo vreme za “postavljanje ultimatuma beogradskim vlastima", već za “čistu i jednostavnu akciju kako bi se razrešila kosovska drama”.
- Mi smo veoma ozbiljni i nećemo pasivno da posmatramo masakre, to nije kao u Bosni gde smo bili prisiljeni da nemoćno posmatramo masakre najgore vrste - pretio je Šarping.
A onda se, naglo i neočekivano, četvrtog dana delom dogodio medijski obrt koji je ukazivao da je masakr u Račku izmišljen i namešten. Učinili su to francuska Televizija AP, listovi "Figaro" i "Mond", ukazujući na moguću manipulaciju albanskih terorista koji su želeli da “vojni poraz pretvore u političku pobedu”. Izveštač "Figaroa" Reno Žirar, koji je i sam najpre napisao članak o masakru, počeo je da sumnja u neke nelogičnosti i da uočava da toj prvoj priči nešto nije u redu.
“Šta se zapravo dogodilo u Račku gde su, kako tvrde Albanci i OEBS, Srbi masakrirali 45 civila prošlog petka? Slike koje su obilazile svet kontradiktorne su onim što je snimila TV ekipa i pregledao naš novinar. Da li je OVK napravila scenario sakupivši tela? Da li je OVK namerno pretvorila vojni poraz u političku pobedu? Da li je šef Posmatračke misije OEBS-a Vilijam Voker požurio sa zaključcima kada je javno, prošle subote, osudio srpske snage bezbednosti da su hladnokrvno streljale četrdesetak albanskih seljaka u malom selu Račak?”, pitao se francuski list. On je podsetio da je policija pozvala čak i dva novinara AP TV da snime osmočasovnu intervenciju i podsećao da su i predstavnici OEBS-a znali šta se događa u Račku, “bastionu albanske separatističke gerile”, pa su na lice mesta poslali posmatrače u dva vozila sa diplomatskim tablicama koji su čitavog dana ostali na jednom brežuljku odakle su videli selo. A, onda dolazi ono najsumnjivije:
“U 15.30 policija je zajedno sa ekipom AP TV napustila selo... U 16.30 jedan francuski novinar prolazi selom kolima i sreće tri narandžasta vozila OEBS-a. Međunarodni posmatrači mirno razgovaraju sa trojicom starijih Albanaca u civilu. Tražili su eventualno povređene civile... Vrativši se u selo u 18 časova novinar vidi posmatrače kako vode dve žene i jednog starca lakše povređene. Verifikatori, koji nisu izgledali uopšte zabrinuti nečim drugim, ništa posebno ne signaliziraju novinaru”, konstatuje francuski novinar. On je podsećao da je policija pucala zato što je bila meta Albancima sakrivenim u okolnim rovovima, odakle su “bezuspešno pokušavali da izaću na silu, što je dvanaestorici, prema sopstvenom priznanju, i uspelo”.
“U subotu ujutro novinari su pronašli isuviše malo tuge na mestu gde se pojavio masakr”, uočio je novinar "Figaroa". On je postavio ključno pitanje: da li je tokom noći OVK mogla sakupiti tela poginulih Albanaca, koji su zaista ubijeni srpskim mecima, i prirediti scenu hladnokrvnog masakra. Tu pretpostavku potkrepljivao je zapažanjem da je “iznenađujuće bilo i za ostale novinare što su sutradan naišli na izuzetno malo čaura oko navodne masovne grobnice”.
     I novanar "Monda" Kristof Šatelo, koji je na dan napada policije prebrojao samo jednog mrtvog i četiri ranjena, sledećeg dana bio je pomalo začuđen brojem ubijenih. “Ne mogu da rešim tu misteriju”, priznao je iskreno. Pogotovu što je istoga dana i jedan od vođa albanske terorističke gerile Hašim Tači izjavio za Bi-Bi-Si da je OVK tamo imala važnu jedinicu u tom području i da je vodila žestoku borbu. “Nažalost, imali smo mnogo žrtava, ali su ih imali i Srbi”, priznao je Tači. Mond je takođe dovodio u sumnju tvrdnje o “hladnokrvnom masakru” u Račku. Novi svedoci, čije je izjave prikupio tog trećeg dana posle događaja, kod njega su izazvale “sumnju u istinitost stravičnog spektakla desetine nagomilanih Albanaca koje su srpske snage bezbednosti navodno masovno pogubile”. Novinar "Monda" je istovremeno podsetio da su pravi stanovnici Račka svoje selo napustili još u srpskoj ofanzivi u leto 1998. godine i da se, sem nekoliko izuzetaka, nisu u njega vratili.


Izvor: Novosti / Đorđe Jevtić

Mutna horor verzija


"Mond" postavljao i neka suštinska pitanja. - Kako su srpski policajci mogli da sakupe grupu muškaraca i da ih mirno odvedu ka mestu egzekucije, kada su neprekidno bili izloženi vatri OVK sa brda? Kako to da meštani koji su se vratili preko noći u selo nisu videli leševe u rovu? Kako te leševe nisu videli predstavnici KVM tog istog dana, 15. januara, koji su više od dva časa proveli u Račku? Zašto je bilo toliko malo metaka pored leševa i toliko malo krvi ako su, navodno, 23 lica iz blizine pogubljena pucnjem u glavu? Zar nisu u jarak doneta tela Albanaca koji su poginuli u obračunu sa policijom, kako bi se stvorio jedan horor scenario, koji bi sigurno ostavio upečatljiv efekat na javno mnjenje? - pitao se "Mond" tri dana posle događaja u Račku i posle već stvorene velike medijske, diplomatske i političke presije nad SRJ i Srbijom.
I treći francuski list “Liberasion” je istoga dana, u tekstu pod naslovom “Devet pitanja u vezi sa pogibijama u Račku” izražavao rezervu u široko rasprostranjenu verziju zbivanja u Račku i preneo reči francuskog ambasadora i Vokerovog zamenika Gabrijela Kelera, koji je bio znatno oprezniji od svog šefa. “Treba razmotriti mnoge hipoteze”, izjavio je Keler.

I više drugih medija počelo je da izražava, doduše veoma stidljivo i mlako, sumnju u “masakr”. Neki od njih su tek posle francuskih novinara počeli, poput njih, da postavljaju prava pitanja. Jedan od retkih evropskih glasova koji je skretao pažnju na razne manipulacije koje pripremaju Albanci zarad izazivanja intervencije NATO-a, bio je potpredsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Vili Vimer. - S gnušanjem odbacujem manipulacije koje se vrše TV snimcima, a koje imaju za nameru da isprovociraju NATO intervenciju na Kosovu. Sve je usmereno na izazivanje određene reakcije da, kada vidimo snimke, dobijemo želju da odmah izdamo naredbu našim vojnicima da krenu u akciju. Duboko sam pogođen tim sramnim poigravanjem našim osećanjima humanosti - izjavio je tih dana Vimer.
Pritiske i pretnje, međutim, niko više nije mogao da zaustavi, pa ni ovakva naknadna pisanja. Ipak, ona su unela sumnju u “naoko lepo isplanirani horor scenario”. Tražila se nezavisna komisija eksperata za obdukciju leševa. Mada je i taj zahtev u početku odbijala i time delom unosila dodatnu sumnju u sopstvene argumente, jugoslovenska strana je ipak prihvatila da kao ekspertska ekipa ispred EU na Kosovo ponovo dođu finski sudsko-medicinki stručnjaci i uključe se u istragu.
U međuvremenu, 19. januara, dakle dan posle njihovog prebacivanja iz džamije, na Institutu za sudsku medicinu u Prištini započela je obdukcija tela ubijenih u račačkom sukobu, jer nije više bilo vremena za odlaganje i čekanje stranih eksperata, s obzirom na to da je od njihove smrti prolazio već peti dan. Srpsko-jugoslovensku ekipu za obdukciju činili su prof. dr Slaviša - Saša Dobričanin, prof. dr Vujadin Otašević, prof. dr Milan Tasić i doc. dr Dušan Dunić, direktori instituta za sudsku medicinu u Prištini, Nišu, Novom Sadu i Beogradu, sve, dakle, istaknuti sudsko-medicinski eksperti.
Pre toga, u Prištinu je stigla dvočlana ekipa forenzičkih eksperata iz Belorusije - dr Vladimir Kuzmičev, zamenik načelnika Državne službe za sudsko-medicinsku ekspertizu Belorusije i njegov najbliži saradnik Oleg Lefkovič, koji su došli da pomognu u identifikaciji posmrtnih ostataka sa Klečke i drugih lokacija. Ova dvojica beloruskih stručnjaka su se, na zahtev pravosudnih organa Srbije, uključila u rad već obrazovane jugoslovenske ekipe, u svojstvu posmatrača. Obdukciji su prisustvovala i dva predstavnika KVM, a očekivao se dolazak ekipe patologa iz Finske.

Već posle obdukcije prvih pet leševa, srpska ekipa je tvrdila da nema nikakvih tragova masakra, kako je to Voker u startu navodio, već da je reč o povredama iz vatrenog oruža ili od glodara dok su se tela nalazila u rovovima pre nego što su prebačena u džamiju.
     Voker je, međutim, sve držao pod kontrolom. U medijima se odmah našao “Specijalni izveštaj” njegovog tima sa dodatnim naslovom “Masakr nad civilima u Račku”, koji je dostavljen članovima OEBS-a. U tom izveštaju se tvrdilo čak da članovi Verifikacione misije nisu bili u Račku 15. januara, na dan kada se desio masakr, jer im to nisu dozvolile srpske snage. Ali je zato izveštaj građen samo na osnovu “svedočenja” albanskih meštana, koji su tvrdili da su u akciji u Račku učestvovale i vojne i policijske snage, da su žrtve ubijene iz neposredne blizine ili s leđa dok su bežale. Ali, je u tom izveštaju stajao i jedini indikativan detalj, a to je da je u vreme kada je Voker došao u Račak, tamo uočeno jako prisustvo uniformisanih pripadnika OVK. Predstavnici KVM su odbacili srpske tvrdnje da je Račak “nameštaljka”, ali su istovremeno priznali da je bilo “posthumnih” manipulacija izvesnim brojem tela.
- Jedan broj leševa bio je pomeran posle smrti, mada nismo mogli da objasnimo zašto - otkrio je jedan od prisutnih verifikatora koji je bio i na prvom uviđaju. I londonski "Gardijan" je, uz sumnju da je počinjen masakr, navodio da je bilo manipulacije sa telima i lokacijama na kojoj su oni ubijeni, kao i da su svi ubijeni iz blizine. U broju od 20. januara taj londonski dnevnik je navodio izjavu zvaničnika KVM koji su želeli da ostanu anonimni, da su se uverili kako su neka tela poginulih kasnije pomerana. “Mi ne znamo ko ih je i zašto pomerao”, izjavio je jedan od njih.

Finski patolozi

Pristigla je, 22. januara, i finska ekipa. Finski veštaci su, međutim, ćutali i nisu želeli da daju nikakve izjave dok se obdukacija potpuno ne okonča. Naknadno je stigla i šef njihove ekipe dr Helena Ranta, koja je još pre dolaska u Srbiju već dala sumnjive izjave a koje su unosile dodatne konfuzije. Ona je agenciji Beta (20. 1. 1999.) izjavila da se u Prištini već nalazi pet finskih patologa čiji je izveštaj o dosadašnjoj obdukciji “ohrabrujući”. Šta je pod tim podrazumevala, nije navedeno, ali je dr Ranta dodatno izjavila i to da možda nikad neće moći da se utvrde okolnosti pod kojima je ubijeno 45 Albanaca u Račku jer postoji mogućnost manipulacije dokazima? Finskim patolozima, kako je odmah ocenila dr Ranta, predstavlja problem to što je teško utvrditi ko je sve čuvao tela posle pogibije.


Izvor: Novosti  / Đorđe Jevtić .....

Rugova zove NATO


Taj lanac nadzora prilikom premeštaja leševa je veoma teško rekonstruisati i bile su moguće manipulacije u periodu dok nisu bili pod međunarodnim nadzorom. Ranta je potvrdila da su testovi pokazali da su neki od ubijenih mogli da pucaju iz oružja s obzirom na to da su im na rukama nađeni tragovi mogućih barutnih čestica, ali su neki zapadni mediji doveli u pitanje tu mogućnost navodeći da se takvi tragovi mogu naći i od duvana, a da su ubijeni seljaci koji na tom području mnogo puše.
Samo posle dva dana rada na obdukciji finskih patologa, Ranta utvrđuje da se “sada jasnije vide okolonosti pod kojima su ta lica stradala”. No, u izjavi novinarima ona nije htela ništa da precizira o tim prvim rezultatima istrage finske ekipe, navodeći da ne želi da komentariše istraživanje dok je ono još u toku. Najavljivala je da će konačni rezultati biti poznati za najviše desetak dana. Trebalo je, kazala je, uraditi dodatne analize.
Srpski eksperti su odmah istakli da je saradnja sa finskim patolozima izuzetno korektna i da se svi profesionalno međusobno uvažavaju. Ponovo su potvrdili da na polovini pregledanih leševa “nisu pronađene apsolutno nikakve povrede koje bi govorile o masakriranju i da je zajedničkim radom sve tri ekipe utvrđeno da “nema nikakvih drugih dejstava u smislu onoga što je govorio gospodin Voker i da nema ništa od onih propagandnih navoda masakra koji su hteli da u Srbiji stvore sliku drugih Markala”.
     Niko nije spominjao da je među ubijenima bilo žena i dece, o čemu su govorili Voker i albanski mediji. Oni kao da su volšebno nestali. U nekim medijima su se pojavile informacije kako su prvi nalazi sudsko-medicinskih veštaka potvrđivali da se rupe na civilnim odelima nisu poklapale sa otvorima na nekim telima nanete puščanim mecima, što je upućivalo na zaključak da su im presvlačene vojne uniforme i naknadno oblačena civilna odela, kako bi se prikazalo da su ubijani navodno civili a ne pripadnici OVK. Ta informacija nije, međutim, bila tačna i nanela je velike štete srpskoj strani, jer je poslužila kao navodni dokaz da srpska strana laže i da joj ništa ne treba verovati.

Prof. Dobričanin je, naime, izjavio da su stradali doneti na obdukciju u većini imali civilna odela, ali su na nekima nađeni i delovi vojničkih uniformi, cokule, opasači, fišeklije, a većina je imala dugačke zimske gaće vojne proizvodnje. Svi su imali po dva, tri para pantalona, dva, tri džempera, što govori da su duže boravili napolju, pa su se zato dobro obukli i pripremili za hladnoću.

Otvori na odeći od metaka bili su tačno gde i rane na telu. Takođe, većina je, prema navodima srpskih eksperata, ubijena iz daljine, dakle u borbi, a ne izbliza, kako je tvrdila Vokerova komisija. Ostaci čestica baruta na prstima upućivali su na činjenicu da su ubijeni, takođe, bili naoružani i pucali na policiju, mada je petodnevni razmak od dana sukoba mnoge od tih tragova izbrisao.     

No, Voker se nije dao. Ono što je rekao u startu, želeo je da nametne celom svetskom političkom i javnom mnjenju.

- To je bio masakr. Ništa što sam video ne govori suprotno, a imamo i svedoke. Ubeđen sam da će to što se dogodilo u Račku i na kraju tako biti procenjeno - samouvereno je tvrdio Voker posle prvih nalaza i finskih patologa i posredne tvrdnje Helen Rante da masakra nije bilo. Nagoveštavajući nedelje i mesece rada do okončanja istrage, Voker je nastojao da diskvalifikuje srpske stručnjake, ali i one iz Finske.      - Ja priznajem samo stručnjake iz Haga, iz ekipe tužiteljke Arbur. Jedino su oni kompetentni. I ubuduće ću ako treba postupiti na isti način - bio je sve osorniji Voker sugerišući da Arburova mora da dođe na Kosovo i da “masakr u Račku” mora biti predmet Haškog tribunala za ratne zločine.
     Vokerovu “hrabrost” da istrajava na svojoj verziji pozdravljali su najviše albanski mediji i političari. Tako je Ibrahim Rugova, uz razočaranje što NATO još ne interveniše, govorio: "Voker je dobrodošao na Kosovo. Pozdravljamo njegovu hrabrost i odlučnost. Sada NATO ima dobar povod za hitnu akciju."
Kao i u sličnim ranijim prilikama, ali sada još više, albanski političari i mediji su neobuzdano isticali “još jednu nesreću Albanaca” i “još jedan satanski cilj srpske politike prema Albancima”, stvarali svoju, ali prenosili i strane slike događaja, a po već ustaljenom receptu, održana je komemoracija u “skupštini Kosova”, upućivane izjave saučešća porodicama stradalih. Slučaj Račak je još jednom doprineo ujedinjavanju svih Albanaca u svetu. U Albaniji su naročito oštri bili lider opozicione Demokratske partije Sali Beriša i premijer Pandeli Majko.
- Vreme je da Albanci deluju kao jedan narod, da treba da shvate da se događa rat, da imaju pravo da se brane svim sredstvima. Došlo je vreme da se pripreme za borbu na život i smrt - konstatovao je Beriša posle susreta sa premijerom Majkom. A albanski premijer je povodom događaja na Kosovu organizovao sastanak sa svim partijskim liderima radi “postizanja jedinstvenih pogleda i mera prema Srbiji”.
Oni koji su stvorili radikalnu medijsku sliku, nisu odustajali od nje. “Vašington post” je 28. januara tvrdio, a to preneli svi američki i zapadni mediji, da je postojao dogovor između tadašnjeg potpredsednika savezne vlade i koordinatora jugoslovensko-srpske vlasti na Kosovu i Metohiji Nikole Šainovića i rukovodioca jednica MUP-a u pokrajini generala Sretena Lukića o uklanjanju tragova masakra u Račku i načina da se izbegne međunarodna osuda. Taj list se pozivao na zapadne obaveštajne izvore koji su uoči 15. januara prisluškivali ova dva srpska zvaničnika zadužena za Kosovo. Akcija, kao operacija pod nazivom “Pronađi i uništi”, usledila je posle napada na policijsku patrolu i ubistva tri policajca od OVK i izvedena je po odobrenju iz Beograda, tvrdilo se u tom listu. U nekim medijima se tvrdilo da je to saznanje Vokeru navodno bilo adut za upozorenje Beogradu da ga ne proteruju i ostave i dalje na Kosovu.

Teške optužbe

"Hjumen rajts voč" je u novom, dopunjenom izveštaju od 29. januara još više detaljisao sa opisima brutalnog ponašanja srpske policije prema stanovništvu u Račku i kategorično opovrgavao jugoslovensku verziju da su “masakrirani” bili pripadnici OVK ili civili nastradali slučajno u unakrsnoj pucnjavi. Uz to, ova međunarodna humanitarna organizacija tvrdila je da su “vladine snage imale naređenje da pobiju sve stanovnike starije od 15 godina”. U potonjem, mnogo kasnije objavljenom izveštaju beogradskog Fonda za humanitarno pravo (FHP), nema tih brutalnih detalja iako iste osobe pričaju istu priču, ali uglavnom iz druge ruke.


Izvor: Novosti /  Đorđe Jevtić .....