Vaskršnja poslanica patrijarha Pavla i arhijereja Srpske pravoslavne crkve

Javljanje večne svetlosti

Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle sa svim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve u zemlji i rasejanju uputio je tradicionalnu Vaskršnju poslanicu sveštenstvu, monaštvu i svima sinovima i kćerima naše svete Crkve, uz blagodat, milost i mir od Boga Oca, i Gospoda našeg Isusa Hristosa i Duha svetoga, uz sveradosni vaskršnji pozdrav

HRISTOS VASKRSE!

Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista iz mrtvih jeste glavni događaj spasenja roda ljudskoga. Svojim Vaskrsenjem iz groba Spasitelj je objavio pobedu nad smrću - poslednjim neprijateljem svih ljudi Čovekoljubivi Gospod, koji je radi nas ljudi primio Raspeće i smrt, učinio nas je učesnicima Svoje pobede nad smrću. Ljudska priroda u Bogočoveku Hristu primila je smrt, ali je ista ta priroda vaskrsla i odnela pobedu nad smrću. Ta pobeda, koju je Gospod izvojevao u telu, donela je slobodu od smrti svim ljudima. Nju već ovde uživamo kroz Vaskrsenje Spasitelja našeg.

Gospod Hristos je Svojim svetim Telom okusio smrt da bi se pobedom nad smrću i uništenjem truležnosti sila vaskrsenja prenela na sav ljudski rod.

Događaj Vaskrsenja ima toliki značaj za ljudski rod i za celokupnu tvorevinu da ga nazivamo i novim stvaranjem. On je izazvao promenu u svim svetovima jer od njega počinje obnavljanje tvari. Njime se obnovi i nebo i zemlja i ispuni se reč Gospodnja: "Evo, sve činim novim". Vaskrsenje ima naročiti značaj za duhovni život hrišćana. Jer, svi koji veruju u Hrista savaskrsavaju u novi život i prinose svoje fizičko i duhovno biće Bogu kao oživljeni iz mrtvih. Vaskrsenje Hristovo je Praznik nad praznicima jer najdublje određuje život Crkve. Ne samo ovaj dan nego i svaka nedelja u godini - kao dan Vaskrsenja - sabira verne u Crkvu, u zajednicu Trpeze Gospodnje.

Vaskrsenje Hristovo doživljavamo, draga naša duhovna deco, kao javljanje večne svetlosti koja prosvetljuje ne samo ljudske duše nego i celu tvorevinu. "Danas se sve ispuni svetlošću, nebo i zemlja i podzemlje", pevamo u vaskršnjoj himni. Prva sedmica po Vaskrsenju sva je prožeta svetlošću, zbog čega se i zove Svetlom Sedmicom: sva je obuhvaćena slavom Vaskrsenja i slavi se kao jedan dan. Ova večna svetlost se kroz živi organizam Crkve prenosi na život svih nas, na sve naše misli i dela, tako da živimo novim životom.

U ovim krsto-vaskrsnim danima najdublje sastradavamo sa našom braćom i sestrama na Kosovu i Metohiji. Oni vekovima, a posebno u nekoliko poslednjih godina, prolaze kroz teška stradanja i svakodnevna raspeća, u neizvesnosti očekujući političke odluke od kojih će zavisiti njihova budućnost i budućnost njihove dece. Njima evanđelski poručujemo da posle raspeća dolazi vaskrsenje i da radosti novog života nema bez pogrebenja iz koga izvire život u Hristu Gospodu. Pozivamo ih da ostanu verni predanju svetoga Kneza Lazara i opstanu na svojim ognjištima bez obzira na sve pretnje od ljudi zaslepljenih mržnjom. Kosovo i Metohija jesu zavetna zemlja na kojoj je srpski narod sebe obručio Hristu i ušao u sveštenu zajednicu Naroda Božijeg. Molimo se Bogu da ubrzo daruje Svoj mir stradalnom Kosovu i Metohiji kroz međusobno razumevanje srpske i albanske zajednice i uz primenu opšteprihvaćenih načela koja svakom čoveku jemče život, mir, slobodu i dostojanstvo. Svedočeći u radosti svete vere pravoslavne da nas ništa "ne može odvojiti od ljubavi Božije" koja večno obnavlja i naše neuništivo zajedništvo, čestitamo vam, draga deco duhovna, ovaj Praznik nad praznicima, uz najlepši pozdrav:

HRISTOS VASKRSE -
VAISTINU VASKRSE!
   

Neuništivi smisao života

U Vaskršnjoj poslanici arhijereji su izrazili radost što u ovim burnim vremenima mladi ljudi kroz proslavljeno telo Hristovo, Crkvu, nalaze radost i neuništivi smisao novog i večnog života. "Istovremeno smo duboko svesni bolne istine savremenog sveta da mladi u velikom broju postaju žrtve narkomanije, lažnih spasitelja i dušegubnih učenja i da se često lišavaju srećne mladosti i radosti života. najgore je od svega što se bogomrski greh čedomorstva i dalje širi u našem narodu i što se bezumno narušava svetost porodičnog života i zajedništva".
      

Izvor: Glas Javnosti

Poruka vladike Artemija stradalnim Srbima sa Kosova i Metohije

Naš golgotski put imaće završetak u svenarodnom vaskrsenju

Vaskrsenjem svojim Gospod Hristos je na najočigledniji način pokazao ljudima da je On jedini istiniti Bog i istiniti Čovek. Pokazao je smisao i cilj postojanja svakog čoveka, svakog ljudskog bića ovde na zemlji, a to je da je čovek stvoren za besmrtnost i život večni a ne za smrt.

Mi, pravoslavni Srbi Kosova i Metohije, već osmi put dočekujemo Vaskrsenje Hristovo u stradanjima i nevoljama, u ratnim strahotama i poratnim progonstvima, okruženi neprijateljskim pretnjama ili nerazumevanjem. Ali, ukoliko više stradamo i patimo, upodobljavajući se na taj način stradanjima Hristovim, utoliko nam je praznik Vaskrsenja radosniji. Gospod nam je pokazao da "Vaskrsenja ne biva bez smrti, ni Uskrsa bez Velikog Petka".

To je nama izvor nade i utehe jer nas uverava da će i naše stradanje, i naš golgotski put imati svoj završetak u našem svenarodnom vaskrsenju, obnovljenju i duhovnom preporodu. Time ćemo najistinitije na sebi doživeti reči Hristove iz njegove prvosvesteničke molitve: "Oče, hoću da i sluga moj bude gde sam ja". Mi smo kao istinite sluge Hristove, kao hristoduli i teoduli, sa Njim, Gospodom našim, u stradanjima, na Golgoti, u raznim znanim i neznanim grobovima rasutim širom sveta. I upravo to nam daje nadu da tvrdo verujemo da ćemo sa Njim biti i u Carstvu njegovome posle sveopšteg vaskrsenja mrtvih.

Toj našoj nadi priložimo i svoj trud da naš život bude bogougodan, nepostidan, miran, kako bismo dobar odgovor dali na strašnom sudu Hristovom. Sa takvim mislima, i takvim molitvenim željama, Mi vam, deco naša duhovna, i ovoga puta želimo obilje duhovne radosti, nade i trpljenja, pozdravljajući Vas sveradosnim i drevnim pozdravom
HRISTOS VASKRSE! - VAISTINU VASKRSE!


Izvor: Glas Javnosti

Vaskršnje priče

Krst - znamenje i spas

Teško je danas reći od koje vrste drveta je bio krst na kojem je raspet Spasitelj, ali predanja kažu da je vertikalni deo bio od kiparisa, horizontalni od finiksovog drveta, podnožje od kedrovine, a drvena ploča na vrhu od maslinovog drveta, neka umesto ovih pominju aloju i šimšir

Krst se s pravom smatra simbolom hrišćanstva. Njega vernik, obavezno osvećenog, nosi oko vrata. Običaj je kod Rusa i Grka, da se novorođenčetu odmah po krštenju stavlja osvećen krst oko vrata, dar kuma, sa kojim će se i sahraniti. Simbolično, sam čin krštenja i predstavlja uključenje u crkvu Božju i preuzimanje ličnog krsta, koji vernik nosi do kraja života. Neki ga nose, ne iz vere, već kao ukras, broš, minđušu, bižuteriju, tada njegovo nošenje nema svrhu i prelazi u neku vrstu skrnavljenja s obzirom na njegovu veliku svetost.

U toj prilici onaj ko ga nosi ne smatra da on izražava pogled na život. Njegovo nošenje u ma koju drugu svrhu, van vere, ili neprikladno, može biti nosiocu na greh. Krstovi se stavljaju na tornjeve i zgrade, to je znak da se radi o objektu, gde se vernici okupljaju na molitvu. Ako se stavi na grob, humku, time se kazuje da je tu sahranjen neko ko je bio hrišćanin, a ne bezbožnik ili pripadnik neke druge religije. Krstovi se u hrišćanskim krajevima stavljaju na raskršća ili u centar naselja. U katoličkim zemljama imamo ih u učionicama, sudnicama, na javnim mestima...

U suštini, reč krst znači drvo, kako pominje i Novi zavet, jer se podrazumeva da je bio od te materije. Njegov grčki naziv, stavros, znači kolac, dok ga Latini zovu kruks. Njegovo praporeklo nije moguće datirati. Nekih vrsta krstova nalazimo još u neolitu, potom u mikenskoj grčkoj civilizaciji, kod Ilira, ali na Istoku kod raznih naroda, Feničana primera radi. Može se reći da je uz krug, kako su neki istoričari konstatovali, krst jedan od najstarijih i najrasprostranjenijih simbola ljudske civilizacije.

Apostol Pavle kaže da je starim Jevrejima krst značio sablazan, a drevnim Grcima znak ludosti. Tada su se najveći zločinci i prestupnici kažnjavali smrću razapinjanjem na krst. To je bila rimska kazna, kod Grka je nema. Tako su kažnjavani i pobunjenici protiv centralne imperijalne vlasti. Kada je Hristos osuđen na istu kaznu, Judeji su smatrali da ga se gore nije moglo poniziti.

Hrišćani su u prvim vekovima, više u srcu, nego na predmetima i objektima, nosili znak krsta. To se znalo i kod njihovih protivnika. Car Konstantin nije verovao u Hrista, ali pred jednu odlučujuću bitku sanjao je krst i glas s nebesa, da će samo u tom znaku doživeti pobedu. Tako je i bilo. Car, poreklom iz Niša, kasnije, ne odmah, prihvata novu veru. Njegova majka, carica Jelena, 320. godine odlazi u Jerusalim da pokuša da nađe ostatke Hristovog krsta. Uspeva u tome, nalazi ih, nekoliko godina kasnije. Tada nastupa vreme da se krst javno i sve masovnije ističe. Stavlja se i na mesta, gde su postradali ili su sahranjeni oni, koji su živote žrtvovali za Hristovu veru. Krst se prvi put pojavljuje i na kovanom novcu, monetama (carevi Valerijan i Probst), potom prvi put i na kruni. Vladari su obavezno, dolaskom hrišćanstva, na svoje povelje stavljali krst.
   
Pedeset oblika krstova

Mnogi kod nas sebi i drugima postavljaju pitanje kako treba krst da izgleda, koji je "ispravan", ili "pravoslavan". Kako je izgledao krst na kome je raspet Hristos, potpuno tačno ne znamo, ali dosta sigurno možemo, na osnovu predanja, da pretpostavimo. Način raspinjanja svuda u rimskom carstvu nije bio isti. Negde je ličio na ćiriličino slovo H, a ponegde na grčko, odnosno latinsko slovo T. Apostol Varnava, ali i Tertulijan, beleže da je Hristov krst bio u znaku T.

Moguć je i krst sa šest krakova, ispod gornje drvene prečke postojala je niže druga, nešto duža. Irinej Lionski i Justin Filosof govore da je upravo tako izgledao Hristov krst. Rusi su tom krstu dodali i jednu kosu prečku, koja ima svoje simbolično značenje, tako da je on osmokrak.

Krst je uvek u prastara vremena bio od drveta, nikako od nekog drugog materijala (metala, kamena). Teško je danas reći od koje vrste drveta je bio Spasiteljev krst. Sveta zemlja tada nije imala, kao ni danas, šuma, smatra se da se drvo dovozilo iz krajeva koje danas obuhvata Liban. U predanju stoji da je vertikalni deo Hristovog krsta bio od kiparisa, horizontalni od finiksovog drveta, podnožje od kedrovine, a drvena ploča na vrhu od maslinovog drveta. Na njoj je pisalo "Hristos Nazarećanin, car judejski", to je bilo podrugljivo jer se on nikada nije smatrao ili nazivao nekim zemaljskim carem. Neki umesto ovih, pominju aloju i šimšir. Ovo navođenje imena vrsta drveta ne treba uzeti kao sigurno, verovatno se samo radi o predanju.

Tokom prvog milenijuma hrišćanstva, nastali su, kako na Istoku, tako i na Zapadu, razni oblici izrade krsta, čak preko pedeset. Primera radi, postoje: grčki krst, Andrejev, slomljeni, klinasti, trolisni, sidrasti, sunčani, koptski, latinski, papski, malteški, arhangelski, kao i brojni drugi. Oni su imali regionalni ili funkcionalni značaj. Neki su tokom vekova padali u zaborav, dok su se drugi, novi oblici pojavljivali. Nikako ne treba osporavati njihovu pravovaljanost i pravovernost.

Slavi se više puta

Slikanje raspeća, krsta sa Hristom, pojavljuje se tek od šestog veka. Pored krsta slikaju se razni simboli: Adamova lobanja, kosti, zmija sa glavom na dole, jabuka, grad Jerusalim, zemljotres, vaskrsenje mrtvih, tužni anđeli, pomračenje nebeskih svetila, crkva i sinagoga. Oko krsta na freskama vidimo osim Bogorodice Marije i svetog Jovana Bogoslova, katkad i Nikodima i (li) Josifa iz Arimateje, vojnike, ali i Mariju Magdalenu i druge žene mironosice, za koje Novi zavet kaže da su kasnije došle na grob Hristov da njegovo telo pomažu mirom.

U pravoslavlju se Časni krst kroz godinu slavi više puta. Tako se proslavlja 19. mart, dan kada je carica Jelena 326. pronašla životvorni krst i klinove u Jerusalimu. Slavi se i 14. avgusta zbog dvostrukog značaja, dogovorom Rusa i Grka, zbog pobede nad Bugarima i Turcima u dvanaestom veku. U jesen je praznik Uzdizanja (Vozdviženja) Časnog krsta, povodom povratka njegovog iz Persije u sedmom veku, gde ga je kao plen iz Jerusalima odneo car Hozroj i držao tamo 14 godina. Pred Vaskrs, uoči treće nedelje posta, koja se naziva Krstopoklonom, iznosi se iz oltara u hramove Časni krst na poklonjenje i celivanje vernicima, radi molitvenog okrepljenja i sticanja snage da se izdrži post do kraja. Iako se i zimi, 18. januara, dan u narodu naziva Krstovdanom, on i nije posvećen uspomeni na krst, već je to navečerje Bogojavljenja. Kad god se krst uz molitve iznosi pred vernike, poji se: "Krstu Tvojemu klanjamo se, Gospodaru, i sveto vaskrsenje Tvoje slavimo!"

Prati čoveka kroz život

Ko je posetio carsku Lavru hilandarsku, mogao se pokloniti delu životvornog drveta, koji je Sveti Sava doneo iz Jerusalima, on je u obliku krsta skupoceno okovan i predstavlja najveću manastirsku svetinju. Sa njim se osvežava vodica u porti na Bogojavljenje i po pravilu, na jutrenju jesenjeg Krstovdana, njime se blagosiljaju četiri strane sveta uz pobožno pojanje monaha.

Postoje i razna odlikovanja u obliku krsta u mnogim hrišćanskim državama, koje ga takođe imaju i na zastavama i grbovima. Krst se koristi i prilikom svakog bogosluženja, nalazi se i na odeždama, ali predstavlja i oznaku čina, kada se nosi na prsima, kao i izraz zahvalnosti crkve sveštenicima za savesnu službu. Takvi krstovi se nazivaju naprsnima.

Krst prati čoveka kroz svakodnevni život. Vernik se prekrsti na početku i na kraju svojih ličnih molitava, kad počne dan, ili pred obed, na početku svakog dobrog dela, govoreći: "Bože, pomozi!" Takođe i kad se setimo naših dragih pokojnika, dok izgovaramo: "Bog da mu dušu prosti!" Ako želimo da se oslobodimo loših pomisli, prekrstimo se uz reči: "Bože, sakloni!" Krsti se i prilikom prolaska pored hrama ili groblja. U stavljanju krsnog znaka, naravno, ne treba preterivati, već to treba činiti samo kada je odgovarajući trenutak. Danas se, ponekad, mogu videti na ulici pojedine osobe ili ličnosti estrade sa upadljivo velikim krstovima, što sigurno nije znak njihove vere, nego nezdrava i dušepogubna želja da budu drugima upadljivi i dopadljivi. Apostol Pavle u svojoj kratkoj poslanici Galaćanima izrekao je ono što i današnji hrišćani iskazuju: "A ja, Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim, osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista".

Čuva se kao najveća relikvija

Po predanju, Stefan Nemanja imao je česticu krsta, koju je predao nasledniku Stefanu Prvovenčanom, da ga čuva od svih vidljivih i nevidljivih neprijatelja i za isceljenje od svih bolesti i duševnih rana.
Sveti Sava je doneo jedan veći deo Časnog krsta u Hilandar. Polovina je poslata caru Ivanu Groznom u Rusiju, kao velikom dobrotvoru manastira, a ostali deo je sačuvan i danas se njime osvećuje voda i iznosi poklonicima na celivanje. Vekovima su delići krsta odvajani i slati raznim crkvama ili ličnostima. O tome u davnini govore i sveti Kiril Jerusalimski i Sveti Jovan Zlatousti. Ima čestica u Mastrihtu (Holandija), u Veneciji, Konci, Napulju, Veletri, bazilici Notr Damu u Parizu, u Briselu, a i u nemačkim gradovima Donauvert, Vilbingen, Šajern, u manastiru Marija Lah, Triru, Limburgu i Kelnu. I kod nas ima nekoliko hramova i manastira koji imaju, ili smatraju da imaju, čestice Časnoga krsta Gospodnjeg. U srednjem veku se veoma trgovalo relikvijama. Prodavane su za veliki novac, iako se nije uvek moglo proveriti da li su zaista prave.   

Sudbina Časnog krsta

Kako beleži crkvena istorija, krst na kome je razapet Isus Hristos nađen je u Jerusalimu 14. septembra 320. godine, u vreme kada je Sveti Grad posetila Jelena, majka cara Konstantina. Na tom mestu, na Golgoti, sagrađena je velika crkva, bazilika, koja je osvećena 13. septembra 335. godine. Jedan deo krsta tada je odnet u Carigrad (Konstantinopolj). Horizontalni deo krsta, po predanju, carica Jelena je odnela u Rim. Tamo je nasula jedan deo zemljom sa Golgote, kada je breg zaravnila radi zidanja velelepne crkve, tu je podigla hram Časnog krsta u koji je položila ovu relikviju. U tom hramu čuvaju se i danas svetinje vezane za Hristovo raspeće.
U Jerusalimu je Časni krst čuvan, a mnogi hodočasnici dolazili su da mu se poklone i celivaju ga. O tome imamo više zapisa, najpoznatiji je od jedne španske monahinje Eterije, iz četvrtog veka, koja beleži mnoge detalje. Persijanci su Jerusalim osvojili 614. godine i krst poneli kao plen. Vizantijski car Iraklije uspeo je, maja 628, da ga povrati. Ovaj glavni deo krsta, jerusalimski, izgubljen je kasnije, 1187. godine, u jednom boju. Carigradski delovi Časnog krsta čuvani su dugo u hramu Svete Sofije, a potom u riznici carske palate.



Izvor: Glas Javnosti \ Živica Tucić

Legende o šarenim jajima

Kod raznih naroda postoje mnogobrojne drevne legende o nastanku šarenih uskršnjih jaja. Jedna od njih je i sledeća.
Jednog dana neki jerusalimski siromašak krenuo je na pijacu sa punom kotaricom svežih jaja da ih proda i za taj novac kupi najneophodnije za svoju porodicu, da ih obraduje za pashu, koja je bila sutradan. Naišao je na masu sveta, koja se tiskala, gurala, galameći. Primetio je da ona okružuje nekog čoveka, stradalnika koji je posrtao pod preteškim bremenom. Nosio je drveni krst, velikih razmera. Jedva se uspinjao prema brdu, gde je trebalo da bude raspet.

Videvši paćenika, koji je tako smireno gledao na uzavrelu masu, siromah je u srcu osetio sažaljenje. Spustio je kotaricu sa jajima na ivicu puta, prišao gomili i jedva se progurao do posrćućeg osuđenika. Bez reči mu je prišao i uzeo krst. Nastavio je da ga nosi. Kad se vratio, našao je svoju košaru nedirnutu. Ali, tu ga je čekalo iznenađenje. Jaja, koja je nosio da proda, promenila su se. Bila su prekrivena predivnim, otvorenim bojama.

Čovek, koji je nosio krst, bio je sam Hristos. Onaj, koji mu je pomogao, bio je Simon iz Kirine (Jevanđelje po Mateju, 27, 32). Od tog vremena šarena uskršnja jaja postala su simbol duhovnog preobražaja celog ljudskog roda.
U narodu se veruje da ako neko umre na Vaskrs i tokom cele Svetle nedelje, do Malog Vaskrsa, ide pravo u raj. To se dešava zato što se na Uskrs podzemno carstvo zatvara, a rajske dveri se ostavljaju otvorene za sve ljude. Zbog toga se praktikuje, a to i tipik određuje, da se i oltarske dveri po hramovima cele te nedelje ne zatvaraju, da bi svi znali, da nam nebo nije nikad bliže, kao ovih dana.

Kod nekih pravoslavnih slovenskih naroda postoji verovanje da na Vaskrs vaskrsli Spasitelj sa apostolima ide u siromaškoj odeći i obilazi razne kuće, da bi iskušao ljudsko milosrđe. Baš zbog toga se za ove blage dane priprema obilje hrane, već prema mesnim običajima, da bi se mogao ugostiti namernik, otuda radost zbog dolaska svakog čoveka, poznatog ili nepoznatog, željenog ili neželjenog, bogatog ili siromašnog, niko se iz kuće neće pustiti neposlužen.

Ovih dana pravoslavni hrišćani misle i na bolesnike i razne nesrećnike. Nekada su se sa posebnom brigom i ljubavlju sećali onih koji su na Vaskrs bili po zatvorima. To možemo naći i u narodnim pesmama. Nekada se nastojalo da svaki malo imućniji dom pošalje uskršnje darove bolesnicima i zatvorenicima. U drevna vremena su i blagočestivi pravoslavni vladari na prvi dan praznika posećivali podanike da bi ih pozdravili sa "Hristos voskrese!" i obradovali jajima i drugim namirnicama. U svojim palatama tada su počastili siromašnu braću bez razlike. U ovo praznično vreme, sve do pobusanog ponedeljka (osmi dan po Vaskrsu), mi posećujemo i grobove naših najbližih, na njih stavljamo crvena jaja i govorimo im "Hristos voskrese"!, da bi i oni imali udela u ovoj velikoj radosti.


Izvor: Glas Javnosti \ Ž. T.

Vaskršnji zeka kao pratilac praznika

Ko od nas nije kao dete bar jednom zastao ispred izloga poslastičarnice da se divi velikom čokoladnom zecu, koji u korpici nosi jaja?
Danas se u radnjama mogu videti manji i veći zečevi u šarenom staniolu, uz korpu sa jajima od čokolade. Na Vaskršnjim čestitkama prikazani su zečevi na sve moguće načine, sa cvećem, jajima, zečićima... Sve to nas podseća na Vaskrs. Otkuda zec kao pratilac ovog praznika?

Kod drugih naroda nije samo zec onaj koji donosi jaja dobroj deci. U Švajcarskoj to je kukavica, u Vestfaliji lisica, u Šlezvig-Holštajnu, Gornjoj Bavarskoj i Austriji je petao, u Tiringiji roda, u drugim krajevima druge životinje ili ptice. U hrišćanskoj simbolici, pak, uz Vaskrs ide jagnje, koje predstavlja Hrista, koji je uzeo grehe sveta.

U oblastima gde ovčarstvo nije bilo razvijeno, simbolika je sa jagnjeta preneta na zeca. Od sedamnaestog veka u Gornjoj Rajni, Alzasu i Pfalcu predstavlja se zec sa Vaskršnjim poklonima. Pominje se prvi put 1682. u opisu običaja u Alzasu. Uzrok nastanka nije poznat. Odatle je, preko Austrougarske, doseljavanjem Nemaca i drugih naroda u današnju Vojvodinu, stigao i do nas.

Jaje je simbol života i plodnosti, ono nam pokazuje da, kao što se iz mrtvog jajeta rađa živo pile, tako i Hristos ustaje iz groba i preko njegovog vaskrsenja omogućen je hrišćanima novi život.
Zec je simbol plodnosti i produktivnosti, oni se množe u proleće, daruju život. Vreme Vaskrsa se povezuje sa zecom i na drugi način. On pada uvek u prvu nedelju posle punog meseca, posle prolećne ravnodnevice, dok se zec smatra lunarnom životinjom. Kod Rusa mesec se u narodnim pesmama izjednačuje sa zecom. Kod Bugara u jednom kolu dva igrača oponašaju zečeve, koji igraju na mesečini. Veruje se, da zečja kost ima lekovito dejstvo na mladu nedelju, što odgovara verovanju o njegovoj lunarnoj prirodi.

Kod Srba zec je, po narodnom verovanju, životinja sa natprirodnim svojstvima. Zečja krv i delovi tela smatraju se lekovitim. Zečevi predskazuju i vreme. Osobita se moć pridaje zecu ubijenom u lovu na Veliki petak. Zec je bio vezan i za proslavljanje Božića i još nekih praznika kroz godinu (Sveti Toma, Sveti Ilija).

Dok je u Starom zavetu zec bio, divlji ili pitomi, nečista životinja jer preživa, a nema papke, u hrišćanskoj simbolici, on je bespomoćan, predstavlja čoveka, koji očekuje spasenje od Hrista i njegove muke. U srednjoevropskim predhrišćanskim predanjima, postojao je kult zeca i jaja, na primer germanske boginje zemlje Holde. I u starogrčkoj tradiciji, uz boginju plodnosti Afroditu, slikan je zec.


Izvor: Glas Javnosti \ Ž. T.
   

Kako je naš narod u prošlosti računao kad "pada" koji praznik

Srpski narodni kalendar

U teškim vremenima turskoga ropstva, osnovne istine naše vere i naši narodni običaji čuvani su kao najveća vrednost i prenošene sa kolena na koleno. U tim vremenima retki su bili pismeni ljudi u našem narodu. Kalendar nije mogao biti u širokoj narodnoj upotrebi kao danas. Sveštenici su o službama narodu objavljivali kada koji praznik pada i kada se sme a kada ne sme raditi. Narod je tako uvideo jedan logički poredak praznika tokom jedne kalendarske godine, odnosno ključ, po kome je i sam računao datume praznika i tako ih lakše pamtio i praznovao. I danas u pojedinim našim krajevima, naročito u selima, stariji ljudi i žene, praznike računaju po tom narodnom ključu i poučavaju svoju decu. Evo tog poretka praznika u toku jedne kalendarske godine.
- Srpska nova godina ili Mali Božić (14. januara) uvek pada u onaj dan u koji je bio Božić.

- Između Božića i Srpske nove godine uvek je sedam dana. Mesojeđa ne može biti manje od pet nedelja, ni više od 10 nedelja i dva dana. U ovom poslednjem slučaju Đurđevdan pada na Veliki petak.
- Sveti Trifun (Trifundan), uvek pada u pola šeste nedelje od Božića, a Mladenci u pola jedanaeste nedelje od Božića.

- Od Božića do Đurđevdana ima sedamnaest nedelja.
- U koji je dan Božić u taj dan je Đurđevdan, ako nije prestupna godina.

- Od Mesnih poklada do Vaskrsa uvek je sedam nedelja.
- Koliko je od Mesnih poklada do Mladenaca, toliko je te godine Petrova posta.

- Cveti uvek padaju u nedelju pred Vaskrs, a Lazareva subota je uoči Cveti.
- U šesti četvrtak od Velikog četvrtka pada Spasovdan.

- Vaskrs uvek pada u nedelju.
- Od Vaskrsa do Spasovdana je 40, a do Trojica (Duhova) 50 dana ili 8 nedelja.

- Trojice padaju u deseti dan od Spasovdana.
- U nedelju po Trojicama uvek su poklade Petrovskog posta i ta sedmica je trapava (ne poste se sreda i petak).

- Ivanjdan je na pola godine od Božića. Zato narod kaže: Od Božića do Ivanjdana, Hristu je pola godine!
- Preobraženje je u onaj dan u koji je bio praznik Cara Konstantina i Carice Jelene.
- Novembra 14. su Sveti Vrači - "prekorači" (15. novembar) pa Đurđic.

- Od Aranđelovdana do Božićnih poklada je nedelju dana.
- Od Božićnih poklada do Nikoljdana je 21 dan, a od Nikoljdana do Božića 19 dana.

- Vavedenje uvek pada u sedmi dam Božićnog posta.
- "Varica vari, Savica hladi, Nikolica kusa" (odnosi se na tri praznika: Sv. Velmuč. Varvara 17. decembra, kada se po običaju u svim domovima kuva Varica (žito), Savica - Sv. Sava Osvećeni 18. decembra i

- Nikolica - Nikoljdan 19. decembra, kada se žito služi za slavu.
- U koji je dan Aranđelovdan u taj dan je i Nikoljdan i Sveti Ignjatije i Sveti Stefan.

- "Bog tako ostavio i anđeli sa nebesa dodavali, pa tako mora i biti" - kaže naš narod.
Ljubomir Ranković, protođakon


Izvor: Glas Javnosti

Vreme praznovanja Vaskrsa

Vaskrs je sunce hrišćanskog kalendara - praznik nad praznicima. Ceo kalendar podređen je njemu i svi pokretni praznici u toku godine zavise od njega. Vaskrs dominira i celim bogoslužbenim poretkom (tipikom) tokom jedne crkvene godine. Zbog značaja Vaskrsa za hrišća?nstvo, svaka nedelja je posvećena vaskrsenju i predstavlja mali Vaskrs.

Budući da je Vaskrs pokretni praznik (ne pada svake godine istog datuma), Crkva je od davnina odredila način kako se izračunava datum slavljenja ovog praznika. Naime, Prvi vaseljenski sabor je 325. godine ustanovio pravilo: Vaskrs se praznuje posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punoga meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevice, ili neposredno posle nje, nikada pak ne pre te ravnodnevice. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom Gregorijanskom kalendaru.

Naročitim računanjem određuje se dan njegovog praznovanja. Kako je to računanje za mnoge neupućene složeno i komplikovano, izrađena je tablica sa kojom se lako i jednostavno izračunava dan ovog praznika za svaku godinu u prošlosti i budućnosti.
Vaskršnji dodatak pripremio i uredio


Izvor: Glas Javnosti \ Hadži Petar Pašić

Pravoslavni hrišćani proslavili Vaskrs
Poruke mira i sloge

Pravoslavni hrišćani proslavili su juče svoj najveći praznik - Vaskrs. U pravoslavnim hramovima u SCG služene su vaskršnje liturgije. U Vaskršnjoj poslanici patrijarh Pavle pozvao je građane Crne Gore da sačuvaju mir i slogu uoči predstojećeg referenduma o državnom statusu, 21. maja.


Patrijarh je u poruci podsetio i na stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i pozvao kosovske Srbe da ostanu u svojim kućama, bez obzira na pretnje ljudi „zaslepljenih mržnjom“. Poslanicu patrijarha Pavla koji se, zbog lošeg opšteg zdravstvenog stanja, na lečenju na VMA, pročitao je episkop budimljansko-nikšićki Joanikije koji je, u subotu u ponoć, služio vaskršnju liturgiju u hramu Svetog Save na Vračaru. Vaskršnjoj liturgiji u hramu Svetog Save prisustvovao je veliki broj vernika, kao i predsednik Srbije Boris Tadić i predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković.

Na kraju poslanice, upućene sveštenstvu, monaštvu i svim pravoslavnim vernicima, patrijarh Pavle čestitao je Vaskrs, praznik nad praznicima, pozdravom „Hristos vaskrse, vaistinu vaskrse“. Posle liturgije i čitanja vaskršnje poslanice u pravoslavnim hramovima širom Srbije usledio je pričest vernika, jer je početak vaskršnjeg slavlja i kraj višenedeljnog Velikog vaskršnjeg posta.

Srbi iz severnog dela Kosovske Mitrovice obišli su juče spaljeni hram Svetog Save u južnom, albanskom delu tog grada. Srbi iz severnog dela Kosovske Mitrovice okupili su se u novoizgrađenom hramu Svetog Dimitrija, sagrađenom na brdu iznad severnog dela grada.

Prisustvujući proslavi Uskrsa u manastiru Visoki Dečani predsednik Kosova Fatmir Sejdiju najavio je da će kosovske institucije učiniti sve da sačuvaju manastir, „koji je vrlo važan deo kulturne baštine Kosova“. Šef civilne misije Ujedinjenih nacija Soren Jesen Petersen čestitao je Vaskrs i rekao da će okolina manastira imati status zaštićene zone.

Izvor: Blic