О смртној казни


Одломак из дневника диктираног у магнетофон током 1983-1984. године. © Борислав Пекић.


Смртна казна је морално противуречна, јер ми најпре кажемо да је живот најдрагоценији човеков посед, а замим да смо кадри и то да му одузмемо. Цивилизација која може програмски да се лиши нечега (живота) на чему почива – цивилизација је смрти.
Свака извршена смртна казна стога је један ступањ колективног самоубиства. Смртна казна је правно противуречна, јер права нема тамо где нема опозива. Право без опозива је судбина. Ниједан човек нема право да другоме човеку замењује судбину.
Смртна казна је и логички противуречна, јер осуђује на нешто што је потпуно изван сфере онога што се њоме штити, да се не говори о противуречности заштите људског живота тиме што се он одузима.
Права казна била би на живот. Смртна казна је и духовно неделатна онемогућује окајавање греха. Само живот кривицу искупљује, смртна казна ослобађа кривице. Између ње и ослобађања од казне разлика је само терминолошка.
Чак и да је смисао смртне казне искључиво у одмазди, она је бесмислена. Да бисмо праву одмазду одмерили морамо најпре знати њену природу, а ми не знамо природу смрти. Смрт у којој гледамо казну може бити и награда.
Ако бисмо изменили своје варварско антропоцентрично схватање смрти, ако бисмо поверовали да је умирање први чин неке наше шансе, неког вишег начина постојања, ми бисмо је сместа својим кривцима одузели.
Ако бисмо уистину хтели да смртна казна има застрашујући утицај морали бисмо је вршити јавно, черечењем, испред суда или парламента, у неком парку или на тржници, као што је чињено онда када смртна казна није лицемерно смерала да отрезни главе, већ да их одсече.
Вест о њој потопљена у мочвару информација што их дневно примамо, смештена између вести о поскупљењу или неком гостовању, ако је уопште запазимо, пре има обрнут карактер. Уверава нас да ствар није озбиљна.
Једино оправдање за убиство могло би се наћи у канибализму. Животињски принцип, парадоксално, једини хомициду обезбеђује – човечност. Тако би после смртне казне, у име заједнице, суд, уз свечани обред, морао да поједе осуђеника.
Хришћанска цивилизација почива на Двомисли. Нема ниједне од десет заповести којих се стварно држимо, иако их верно проповедамо.
Ако је смисао савремене пеналне политике и њених начела у корекцији, онда је смртна казна бесмислена, јер одриче окривљеном могућност поправке што му га и правно осећање ове цивилизације и закони на њему засновани гарантују.
Ако за извесне људе, међутим, кажемо да су непоправљиви, убијајући их повређујемо начело науке која ту врсту људи сматра болесним. Убијање болесних људи је еутаназија, коју у међувремену , са гнушањем одбијамо.
Тако се Двомисао, као и свуда, овај базични механизам човековог мишљења и његове историје, учврстила и у нашу правну науку.
Начела су једно, праксис сасвим друго. Како онда поштовати законе, који се доносе изневеравањем тих начела? Како своје потомство васпитавати у поштовању икаквог закона?
Погубљење све више постаје еутаназија. Ињекција и формално чини смртну казну еутаназијом. Еутаназија претпоставља непоправљивост форме која се уклања из живота, а ова болест која је неизлечива.
Ако осуђеника на смрт сматрамо неизлечивим болесником, зашто га онда убијамо? Или ако га убијамо, зашто смо то право одрицали немачким нацистичким лекарима кад су га спроводили над душевно болесним људима? Не свакако зато што су еутаназију вршили да би усавршили биолошко здравље расе, јер овом нашом еутаназијом ми се надамо да усавршавамо морално здравље људи, па смо на истом.
Статистике показују да смртна казна не служи ни за какву превентиву и да су апсолутно бесмислени аргументи који се на ту превентиву позивају.
Било би заиста најправедније да смртну казну извршавају они над којима је злочин извршен или њихови најближи рођаци.
Ако ми се каже да многе аргументе употребљавам тамо где би био довољан један, одговорићу - мој би био један једини, и он гласи: „Не убиј!“



Извор: borislavpekic.blogspot.com/2006/11/o-smrtnoj-kazni

A samoubistvo? Kolko znam u Bibliji se ne spominje kao nesto za osudu, mozda se podrazumeva pod - ne ubij.
A van toga i religije bih rekao da se ne moze generalizovati za sve, dal je kukavicluk, dal je za osuditi, ili cak odobriti, ne samo kad se radi o probisvetu pa ce mnogi reci - jedina pametna stavr koju je uradio nego i za dobrog coveka, dal se moze reci da je pravilno postupio, mada takve primere samo iz knjiga.

"Ne ubij" 6. smrtni greh.
da li 666 udara na podsvest? mislim, ne ubij ne ubij ne ubij.

cemu dozivotna robija, samo se arce pare poreskih obveznika.

inace koliko sam cuo u kini je za korupciju predvidjena smrtna kazna, pa opet ima korupcije.

koliko znam iz ugla hriscanstva samoubistvo je kapitalni grijeh jer covjek koji ga pocini nema sansu da ga okaje,a i zivot se smatra najdragocijeniji boziji dar,fakticki on je bozija,a ne covjekova imovina.

Pobijte ih sve, a Bog ce izabrati svoje... 

Ako i u Kini ima korupcije, kako je kod nas ne zelim ni da pomislim. A i sta da mislim, i sam vidim iz svakodnevice, a oni na vrhu...
A Japan? E tamo bas nisam siguran da ima tolko

Severna Koreja... Iran...


homer
To je recimo u redu, samo kad vidim neke kako vise osudjuju samoubicu nego onog ko ubije desetinu....

ja opet smatram da je covjekov zivot njegova svojina i da sa njime moze da raspolaze kako god hoce dok god ne ugrozava okolinu.sada opet ne opravdavam samoubstvo,ali mi sigurno ne pada na pamet da trosim svoje dragocjeno vrijeme i energiju nagovarajuci nekoga da sidje sa zgrade ili da ne skace sa mosta.sam si gospodar svoje sudbine...

iskreno ne podrzavam smrtnu kaznu jer duga ruka pravde je nerijetko nespretna,a smrtna kazna oduzima mogucnost popravnog.doduse mislim i da je dozivotno slamanje duha u samici mnogo teza kazna(opet ne mogu biti siguran jer smrt je ipak skok u nepoznato)
dobra stara inocentijeva vremena koliko god gresan bio svejedno si za dovoljno kesa moga rezervisti mjesto desno do tvorca istom lakocom kojom danas mozes rezervisati sobu u hotelu...doduse i danas je isto

Uzmimo to ovak, Bog te stvori, pusti me medu lavove i na leda ti stavi sve probleme svijeta a neke sretnike od nas pocasti nekim bonus dogadajem, npr. smrt citave porodice, invalidnitet, retardacija i sl i kaze ti: "Ne ubijaj se".

Изузетно неетичан став. Човјеку који има намјеру да се убије свијет је помућена. Он није у стању да трезвено размисли о својим поступцима, да схвати шта чини. Окренути се од таквог човјека и напустити га јесте ружно, тужно и на крају жалосно...