Priča o Mojsiju svima je već poznata. Mojsije znači – iz vode izvađen. Uz brigu princeze Hatšepsut, kćerke faraona Tutmosa I, Mojsije je stasao na egipatskom dvoru. O datumu Mojsijevog rođenja, nemamo konkretan zapis, ali na osnovu istoriskih, astronomskih, arheoloških i bibliskih istraživanja možemo zaključiti: - da je to 1575. pre H. Rodio se u doba, Novog carstva - osamnaeste dinastije, koja je vladala od (1580 do 1350. pre H). Faraoni ove dinastije bili su veliki osvajači. Držali su celu Siriju sve do Eufrata i severnu Palestinu. Osamnaestu dinastiju započeo je Ahmoze I dižući ustanak protiv Hiksa. Oslobođenje i ujedinjenje Egipta završeno je 1560. pre H. Amoze I nije imao muških naslednika i na presto dolazi njegov zet Tutmos I, koji je bio oženjen njegovom sestrom. Period od 1560. pre H, do 1525. pre H, pripada faraonima Tutmosu I, Tutmosu II i princezi Hatšepsut. U ovom periodu je cela drama oko Mojsija. Princeza Hatšepsut je pripremala presto za svog posinka Mojsija. Totmos I, nije imao druge dece osim princeze, Hatšepsut. Moje mišljenje je, da su nastale pobune u sveštenstvu, i zbog toga je Mojsije morao da beži iz Egipta. Princeza Hatšepsut je gospodarila dvorskim odajama, riznicama i bibliotekama, pa je štičenika poveravala prvim mudracima Egipta. Uz njih je Mojsije stekao široko obrazovanje. On je bio naučen „svoj premudrosti Egipatskoj“. Pred njim je bila lepa budućnost, mogao je postati jedan od faraona starog Egipta. Tutmos I je faraon koji je prekinuo tradiciju građenja piramida. On je hteo da izbegne sudbinu svojih predaka – pljačke i skrnavljenja posmrtnih ostataka. Za svoju grobnicu je izabrao mesto udaljeno od ljudi. To je poznata nam već Dolina kraljeva. Posle smrti Titmosa I na presto dolazi Tutmos II, mada je Hatšepsut presto spremala za Mojsija. Po svemu sudeći u vreme dolaska na vlast Tutmosa II, Mojsije je napustio Egipat. Bilo je to 1535. godine pre Hrista u njegovoj 40 godini života. Posle deset godina, umire Tutmos II, ali na vlast dolazi njegov vanbračni sin Tutmos III (1525 – 1491). Tutmos III je ustvari, faraon Tau Timaeus (Tutimaeus), za čije je vladavine „udar božijeg gneva“ pogodio Egipat i od kog je Mojsije tražio, da izvede svoj narod. U hramu u El Arišu zapisano je, da je ime kraljice Tutmaeusa, bilo Tepnut. Po svemu sudeći, kometa koja je došla i izazvala „udar božijeg gneva“, dobila je ime „Tifon“, po kraljici – Tepnut. 
Biblija nam ostavlja sledeću priču:
     Mojsije u jednoj svađi usmrti jednog Egipćanina i zbog toga je morao da beži iz Egipta. Dolazi u zemlju Madijansku i tu provodi veliki deo svog života. Ženi se ćerkom sveštenika Madijanskog (Seforom) i ona mu rađa sinove ¬– Gersama i Eliezera. Mojsije je u svom rodoslovu imao poznate pretke, one koji su beleženi u svetim jevrejskim knjigama. Predak mu je bio Levije, sin Jakovljev. Od Levijea su sinovi: Gerson, Kat i Merarije. Sinovi Katovi: Amram, Izar, Hebron i Ozijel. Sveta knjiga opisuje dalji Mojsijev rodoslov ovako:
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 6, 20;
     „A Amram se oženi Johabedom bratučedom svojom i ona rodi Arona i Mojsiju. I požive Amram sto i trideset i sedam godina“.
     I kada je Mojsije doživeo, u najlepšem zdravlju, osamdesetu godinu, javi mu se Anđeo Gospodov. Bilo je to na Božijoj gori Horeb, dok je napasao stado svoga tasta Jetra.

Druga knjiga Mojsijeva, gl. 3, 7 i 10;
     „I reče Gospod: dobro videh nevolju naroda svojega u Egiptu, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu“. „Sada hajde da te pošaljem k Faraonu, da izvedeš narod moj, sinove Izraelove, iz Egipta“.
     Tada Mojsije uzima svoju ženu Seforu, dva sina i odlazi u Egipat. Zna da mu je tamo još brat Aron i ostali članovi porodice. Ovo putovanje se dogodilo, o tome se slažu arheologija i istorija 1495. godine pre Hrista. Kristofer Helvicus (1581 – 1617 pos. H), u „Teatrum historikum“, piše da su Jevreji napustili Egipat 2453. godine od stvaranja sveta, a da je požar iste godine izazvala kometa Faeton – Tifon.
     Da nebismo zanemarili tekstove svetih knjiga, da pogledamo da li ovu godinu (2453) naučnika Helvicijusa, potvrđuje i Biblija. U njoj piše:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 15, 13;
     „I Gospod reče Avramu: znaj za cielo da će tvoje seme biti došljaci u zemlji tuđoj, pa će joj služiti i ona će ih mučiti četiri stotine godina“.
     U Drugoj knjizi Mojsijevoj (gl. 12, 40 i 41) je opis izvođenja jevrejskog naroda iz zemlje egipatske:
     „I baviše se sinovi Izraelovi u Egiptu četiri stotine i trideset godina“.
„I kada se navrši četiri stotine i trideset godina, u isti dan izađoše sve vojske Gospodove iz zemlje Egipatske“.
     Razliku od trideset godina koju zapažamo, bila je presudna u mom istraživanju Biblije. Shvatila sam da su Bibliju pisali ljudi i da je u njoj praiskonsko iskustvo ljudskog roda. Prenosilo se od civilizacije do civilizacije. Bog nije mogao pogrešiti, rekavši Avramu da će mu narod biti došljaci u tuđoj zemlji 400 godina, a da se kasnije ispostavi, da su u Egiptu proveli 430 godina. Neki naučnici, koji se bave Biblijom, razliku od 30 godina tumače kao istu godinu, što je iluzorno. Moje viđenje je, da nam Mojsije ostavlja veliki dokaz o svom znanju astronomije i svega onoga što je naučio na egipatskom dvoru. Ropstvo Jevreja od 400 godina sinbolično je vezao za dolazak nebeskog tela, o kom su egipatski astronomi znali i zvali su je zvezdom „Ra“, što znači zlo. Razlika od 30 godina, je znak da se radi o kometi, koja nije stigla u najavljeno vreme od 400 godina. Mojsije je znao da samo u toku jedne kataklizme, do koje će dovesti najavljena zvezda, narod može izaći iz ropstva. Zanimljivo je što se 400. godina ropstva, rečenih Avramu, poklapa sa zvaničnim istoriskim godinama dolaska Tutmosa  III, na vlast (1525. godine pre Hrista).   

      Polazimo od toga da je Biblija naša najpouzdanija: astronomija, istorija, filozofija, arheologija. Znamo da je Zemlja, kao planeta, stara 4,6 milijardi godina. To je ogroman period i mora da priznamo da nije moguće ni naslutiti koliko je bilo kataklizmi na njoj. Svaki potop je, nema spora, uništavao zatečenu civilizaciju. Ono što imamo u Bibliji pouzdano je. Ona potvrđuje čak i ovu godinu do koje je došla astronomija – 2453.
     U Prvoj knjizi Mojsijevoj, (gl, 15, 13), Bog govori Avramu - kad mu je bilo 75. godina. Jer, Avram je rođen 1948. godine od stvaranja sveta. Ako saberemo 1948 + 75 = 2023. Ovo je godina za koju je rečeno Avramu da će označiti početak ropstva izraelskog naroda - dug 400. godina. Ako je to početna godina, dodamo joj rečenih 400. godina i onaj iskrsli „višak“ od 30 godina i videćemo da dobijamo astronomsku godinu 2453. Evo: 2023 + 400 = 2423 + 30 = 2453.
     Biblija nam je tačno, označila godinu o kojoj govori astronom Kristofer Helvicus – 2453. godinu.
     Razlika od trideset godina se može objasniti – uslovljena je odnosima planeta i kometa u Sunčevom sistemu. Kometama, velike planete poremete putanje i mogu biti njihove zarobljenice od 20 do 30 godina. Ovih trideset godina, su upravo ona razlika koju nalazimo u Bibliji.
     Vavilonski Talmud, Traktat Šabat 146a. Prema Midrašu Šir (15a – 15b), obaveštava da je faraon upozorio Izraelce da ne napuštaju Egipat, jer će se, u tom slučaju, sresti sa krvavom zvezdom Ra – čije ime na hebrejskom znači ’Zlo’.
     Rimokatolička crkva izračunava godine tako što im, na kraju, dodaje broj 52. Ove godine (52) prestavljaju vreme od jevrejskog izlaska iz Egipta do trenutka kada je Isus Navin zaustavio kretanje Sunca. Ako uzmemo u obzir godinu 2453 (od stvaranja sveta), o kojoj govori i astronom Kristofer Helvicus i dodamo joj 1495. godinu pre. Hrista, kad su po arheolozima i istoričarima, Jevreji izašli iz Egipta, pa dodamo i rimokatoličke 52 godine, dobijamo cifru od 4000. godina. Pogledajmo - 2453 + 1495 + 52 = 4000. Ova godina (4000) obeležava vreme od stvaranja sveta do Hrista, označena u Duhu proroštva. Godinu izlaska Jevreja iz Egipta, koju su označili arheolozi i istoričari, nalazimo i u Bibliji:
Prva knjiga o carevima, gl. 6, 1;
     „Četiri stotine i osamdesete godine po izlasku sinova Izraelovih iz zemlje Egipatske, četvrte godine carovanja Salomunova nad Izraelom, meseca Zija, a to je drugi mesec, poče zidati dom Gospodu“.
     Četvrta godina Solomonove vladavine je – 1015. godina pre Hrista. Ako ovoj godine dodamo 480. godina, dobićemo godinu o kojoj govori arheologija i istorija – 1015 + 480 = 1495. 
     Biblija je, osim duhovnih poruka i saveta, ispunjena i hronološkim podacima. Ona nas upravo poziva, da se detaljno bavimo njenom hronologijom, mada ova problematika spada u težu vrstu izučavanja. U predanjima i tradiciji većine naroda, sačuvalo se, sećanje na dane stvaranja, Potop i na jedini pravi način računanja vremena prema kretanju nebeskih tela. Deo te tradicije kod nekih naroda prenosio se usmenim putem. Kod drugih u pisanom obliku, mada se ne može sa sigurnošću tvrditi, kada je zapisivanje započelo. Zato ćemo kod raznih naroda nalaziti različita računanja. Po arapskom računanju od stvaranja sveta do Hrista, prošlo je, 6174 godine. Kod američkih Indijanaca proteklo je 6204 godine. Kod Etiopljana 5500 godina. Po jednom prevodu Septuaginte, data je verzija od 5586 godina, a po drugoj 5508 godina. Samaričansko računanje po jednoj verziji daje tom periodu 4305 godina. Luter je ovom periodu dao 3961 godinu, a astronom Kepler 3993 godine. Asher je bio najuspešniji u računanju jer je dobio 4004 godinu, jer se u Duhu proroštva često govori o 4000 godina pre Hrista, kao o vremenu kada je naš svet stvoren.
     S obzirom da smo spomenuli nebeska tela u Sunčevom sistemu, treba da znamo da je njihov broj i raspored bio drugačiji u vreme o kojem govori Biblija, nego što je danas. U Bibliji nema detaljnog praćenja slike Sunčevog sistema, ali o tim davnim slikama neba postoji zapis na drugim mestima. Veoma je koristan jedan stari prikaz planeta kod Indusa. Nastao je 3102. godine pre Hrista. Na njemu nedostaje planeta Venera – danas najuočlivija na nočnom nebu. U predanjima, legendama i astronomskim knjigama starih naroda, nalazimo da je plamteća zvezda, poremetila kretanje Sunca i izazvala svetski požar, a onda postala Zornjača - Večernjača. Nju spominje, ali kao kometu Tifon – Veneru, stari pisac Lidus. Da je to pouzdan podatak, potvrđuje i činjenica da su slične zapise ostavili Servije i Hevestion. Opisali su je kao krvavo crvenu, koja je izazivala razaranja prilikom izlazaka i zalazaka. Tekstovi na piramidama kažu da nebesko svetlo više nije živelo na zapadu već na istoku. Prema Seneki, Veliki medved je bio polarno sazvežđe. Kada se nebeski svod uzdrmao usled kosmičkog poremećaja, jedna od zvezda iz sazvežđa Mali medved -  postala je Severnjača.
     Astronomi su zaključili da je Sunčev sistem nastao sabijanjem jonizovanog oblaka gasa - pre 5 milijardi godina. Ako je tako, onda  smer rotacije oko Sunca, svih planeta mora biti isti. Zato što su sve nastale u isto vreme i na osnovu istih zakona. Sve planete Sunčevog sistema imaju isti smer oko Sunca - osim Venere. Ona se kreće u suprotnom smeru! To je podatak da Venera nije nastala kad i druge planete.
     Venera je mnogo mlađa od ostalih planeta. Njena pojava na nebu se poklapa s godinama izlaska Jevreja iz Egipta 1495. godine pre. Hrista. Potop je veoma zanimljiv i Biblija pruža podatke o njemu. Desio se 1656. godine od stvaranja sveta. Uz njega, u Bibliji imamo dragocene podatke i o Veneri. Ono što nas zanima su i činjenice o Potopu, vezane za poremećaje na Nebu i na Zemlji. Biblija to opisuje, ovako:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 7, 11 i 24; gl. 8, 4;
     „Kada je bilo Noju šestotina godina, te godine drugoga meseca, sedamnaestoga dana toga meseca, taj dan razvališe se svi izvori velikoga bezdana, i otvoriše se ustave nebeske;“.
     „I stajaše voda povrh zemlje sto i pedeset dana“.
     „Te se ustavi kovčeg sedmoga meseca dana sedamnaestog na planini Araratu“.
     Iz ovoga teksta, možemo zaključiti, na osnovu spominjanja dana i trajanja potopa, da je i tadašnji mesec imao 30 dana. U daljem tekstu Biblije stoji:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 8, 5 i 6 i 8 i 9 i 10 i 12 i 13;
     „I voda opadaše sve većma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi brda“.
     „A posle četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji bješe načinio;“.
     „Pa pusti golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje“.
     “........Noje pruži ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg“.
     „I počeka još sedam dana, pa opet pusti golubicu iz kovčega“.
     „Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati“
     „Šest stotina prve godine vijeka Nojeva prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov kovčega, i ugleda zemlju suhu“.

     Iz ovih tekstova, vidimo da je pre Potopa bilo samo 10 meseci u godini - od po 30 dana. Ovo se zaključuje na osnovu toga što o jedanaestom mesecu Noje ne govori.
     Posle desetog meseca, Noje govori samo o danima – ne o mesecima. Znači, on nas obaveštava o deset meseci od po 30 dana + 24 dana. To nam omogučuje da se uverimo da je pre Potopa godina trajala 10 meseci od po 30 dana, a da se posle Potopa nešto promenilo u Zemljinom kruženju oko Sunca, pa je godina produžena za ta 24 dana.
     Ako je planeta Zemlja pre Potopa imala tristo dana, to bi značilo da nije imala ovu danjašnju orbitu. Zemljina orbita, sudeći po Bibliskom tekstu, tada je bila bliža Suncu. U današnje vreme planeta Venera se okrene oko Sunca za 224,7 dana. Ako je planeta Zemlja imala godinu od 300 dana, to znači da Venera tada nije mogla biti u toj orbiti. Dve tako velike planete, ne mogu imati toliko bliske orbite. Mnogi istrživači ovo nisu uočili, jer su zanemarilu fizičke zakone. I naučnici dvadesetog veka su bili nehajni, mada su mogli to shvatiti na osnovu Ajnštajnove teorije. Po toj teoriji ukoliko se putuje brzinom bliskom brzini svetlosti, vreme postaje relativno. Molekularna biologija to razume i uči nas da se pri većim brzinama drugačije ponašaju molekuli vodonika. Oni tada usporavaju, što dovodi do sporijeg starenja živih organizama. Da je ovo tačna pretpostavka,  govore nam i godine života, pretpotponih ljudi..
     Može se to jednostavno objasniti. Naša planeta se kreće brzinom od 1600 km na čas. Da smo u orbiti bližoj Suncu, kretali bi se većom brzinom. Pretpostavljam, da po ovoj teoriji,  srazmernoj brzini okretenja nebeskog tela – srazmerno usporavaju i molekuli vodonika u našem telu. Biblija obaveštava da se pre Potopa čovekov život merio stotinama godina, dostižući i dob od 1000 godina.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 5, 8 i 14 i 27 i 32;
     „Tako požive Set devet stotina i dvanaest godina; i umrije“.
     „Tako požive Kainan svega devet stotina i deset godina; i umrije“.
     „Tako požive Metuzala svega devet stotina i šezdeset i devet godina; i umrije“.
     „A Noju kad bi pet stotina godina rodi Noje Sema, Hama i Jafeta“.
     Nema spora da je Biblija pomogla Ajnštajnu da, na osnovu podataka o životnom dobu Noja i predhodnika, uobliči svoju teoriju relativiteta. Zna se da je bio pobožan čovek i da je čitao Bibliju i druge verske spise.
     Posle Potopa, dobili smo 24 dana više, što znači da je Zemlja usporila. Posle Potopa živelo se kraće i Biblija to beleži, ovako:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 11, 17;
     “A rodiv Falega požive Heber četiri stotine i trideset godina, rađajući sinove i kćeri“.
     Ovo je 1757. godina od stvaranja sveta, a 101. godina posle Potopa. To je i vreme Vavilonske kule, kada počinje raseljavanje ljudi. (Od Falege, se smatra da je počelo reseljavanje. Po svom pretku Heberu, Jevreji su dobili ime, Hebreji – što znači, druga strana).

Један мали и лаки екскурс...

Постоји мишљење да назив Јевреји долази од именице ,,иврим''.
А порекло ове речи се различито објашњава:

а) неки мисле да ова реч долази од Евера (1Мојсијева 10,24)
б) неки мисле да ова реч има географско значење, јер ,,евер'' значи ,,преко'' (реке Еуфрата), одакле се Аврам доселио ( преко реке – пречанин)
в) неки мисле да је назив потекао од глагола ,,авар'' што значи ,,селити се'', а то означава номадски народ

За прве две и овако и онако,за трећу не верујем.

"     Dužina života ljudi na našoj planeti, može biti, jedan od realnih pokazatelja – kretanja naše planete. Shodno tome, nije Zemlja samo jednom menjala svoje rastojanje od Sunca i brzinu okretanja oko svoje ose. Naša planeta je, sve su prilike, usporila svoje okretanje oko ose 2047. godine od stvaranja sveta. To je prouzrokovano padom asteroida.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 14, 3; gl. 19, 24;
     „Svi se oni sakupiše u dolini Sidimskoj, koja je sada slano more“.
     „Tada pusti gospod na Sodomu i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“.
Iz teksta možemo zaključiti da je na mestu, današnjeg Mrtvog mora, nekada bila Sidimska dolina. Dažd s neba od sumpora i ognja mogao je izazvati samo asteroid, jer je poznato da se najveći rascep na Zemlji nalazi u Palestini. Počinje od planine Taurusa u Maloj Aziji i spušta se pored Libanona dolinom Jordana i Mrtvog mora na Akabski zaliv sve do Mozambika u centralnoj Africi. Dubina rascepa na najdubljem delu Mrtvog mora je oko 800 metara. Ovakvu posledicu, nesumnjivo, može napraviti samo asteroid. Današnju orbitu, Zemlja je dobila u doba izlaska Jevreja 1495. godine pre Hrista. Da se podsetimo, to je vreme pojavljivanja Venere u Sunčevom sistemu.
     Do Isusa Navina 1443. godine pre. H, naša planeta se okretala od istoka ka zapadu. To znači da je Sunce izlazilo na zapadu a zalazilo na istoku. Biblija nas o tome obaveštava na sledeći način:
Knjiga Jozue Nunova, gl. 10, 13;
     „I stade sunce i ustavi se mjesec, dokle se ne osveti narod neprijateljima svojim. Ne piše li to u knjizi istinitoga? I stade sunce nasred neba i ne naže se k zapadu skoro za cio dan“.
Iz teksta jasno je rečeno: „ne naže se k zapadu“, što bi značilo da smo se okretali od istoka k zapadu. Od tada se Zemlja okreće od zapada ka istoku – Sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu. Ovu promenu možemo pratiti preme zapisu rabina posle Izganstva. Oni su to vreme podelili u sledeća razdoblja: Erek, Adamah, Arka, Harabah, Jabašah, Tevel i Heled. Arka, je potop iz 1656. godine - od stvaranja sveta. Harabah je pad asteroida 2047. godine od stvaranja sveta – Sodoma i Gomora. Jabašah je dolazak Venere i menjanje Zemljine orbite – 2453. godine od stvaranja sveta i doba izlaska Jevreja iz Egipta. Tevel je menjanje strane izlaska Sunca, umesto sa zapada, izlazi s istoka – u 2505. godini od stvaranja sveta ili 1443. godine pre. Hrista.
     Reč Tevel je jevrejski naziv za svet - u kojem se Sunce rađalo na zapadu – možemo shvatiti kakve dragocene astronomske podatke su zabeležili jevrejski sveštenici.
     Prema rabinskom naučniku Rašiju, u drevnoj tradiciji poznata su periodična padanja nebeskog svoda. Jedan pad nebeskog svoda je zabeležen u vreme Potopa 1656. godine - od stvaranja sveta. Na osnovu ovog i drugih podataka, jevrejski filosof Filon je zaključio da su velike katastrofe, menjale lice Zemlje. Predeli su nestajali pod vodom, ili su iščezavali u ognju vatre i lave. Grčki pisac Hesiod je ostavio pismene beleške o četiri doba, u kojima su uništena četiri ljudska pokoljenja. Bila je to volja planetarnih bogova, kaže Hesiod, jer su se razgnevili na ljudski rod. Aristrah sa Samosa (treći veka pre. Hrista) iznosi slične zaključke: – kaže da su dva puta Zemljom besneli vatra i voda - u periodu od 2484. godine."

Ја сам читао Фројдов есеј "Мојсије египћанин". И делује ми логично да је он практично створио народ од групе Египћана која је постала јеретичка у периоду верских реформи. Онда би то било нешто касније, око 1300. п.н.е. а после првог покушаја монотеизма од Ахеменотепа. Мојсије је можда предводио неке његове следбенике. То би могло објаснити што Јевреја нема у египатским изворима, пошто су трагови овог јеретичког фараона систематски брисани. Иначе у египатској историографији нема много рупа.
Постоји и друго тумачење, да је све мит, настао много касније, а не пре неког 9. века п.н.е.

Иначе, ни мало ме не импресионирају приче о раздвајању мора, најездама скакаваца и слично. Осим фрустрација и мржње према другим народима и културама, које су такве митове инспирисали, ја ту не видим ништа посебно.

     U dijalogu „Državnik“ (Politikus), Platon, takođe, govori – o čudu koje je preokrenulo zalazak i izlazak Sunca i ostalih zvezda. U Sofoklovoj istoriskoj drami „Atrej“ nalazi se kratak odlomak, s opisom da je Sunce počelo da izlazi na istoku - tek pošto je njegova putanja bila preokrenuta. Seneka u drami „Tijest“ opisuje zbivanja vezana za Sunčevo vraćanje u nazad na jutarnjem nebu. Latinski pisac Kaj Julije Solin, iz (trećeg veka pos. Hrista) pisao je o narodu na jugu Egipta. Oni su sačuvali predanja svojih predaka - da Sunce, danas, izlazi tamo gde je nekada zalazilo.
     Pored Jevreja, Grka, i Latina i Arapi su sačuvali predanje o tome da je Sunce nekada izlazilo na zapad. Tako, Averoes, arapski filosof iz dvanaestog veka pos. H, piše o kretanju Sunca – neizmenično, i prema istoku i prema zapadu. Kalavela, finski ep, govori o vremenu kada je gvozdena tuča padala s neba, a Sunce i Mesec su nestali i nisu se pojavili. Nakon razdoblja tame na nebu su bili novo Sunce i novi Mesec.
     Pošto se Herodot smatra pouzdanim hroničarom, vredno je da on u svojoj drugoj knjizi „Istorije“ obaveštava o svom razgovoru s egipatskim sveštenicima. Obavestili su ga da su Egipćani najstariji narod na Zemlji i da se Sunce za period od jedanaesthiljada godina dva puta rađalo tamo gde zalazi i dva puta zalazilo tamo gde se danas rađa.
     Kalendari stare Helade su ubeležili da su rađanje Palade Atene i njena poseta Zemlji izazvali kosmički poremećaj. Kataklizma je zabeležena, kao dan gneva u svim kalendarima stare Haldeje. U Sunčevom sistemu, ustanovljena su dva pojasa iz kojih postoji mogučnost da nas posete komete. To su  Kojperov i Ortov pojas. Da li je Venera, sudeći po mitovima rođena iz Jupiterove glave? ili je došla iz jednog od ovih pojasa, za ovo istraživanje, nije bitno. Važno je to, da se 2453. godine od stvaranja sveta, ili 1495. godine pre. H, (doba izlaska Jevreja iz Egipta), pojavila kometa zastrte glave, u koju se nije moglo gledati. Ipuverov papirus donosi podatak da se, tada, Zemlja okrenula kao grnčarski lonac i da je usledila velika katastrofa.
     Na osnovu Biblije i starih autora, videli smo da je bilo kataklizmi na Zemlji. Dotakli smo ih se, jer je jedna od tih kataklizmi vezana za istoriju sveta. Dogodila se u vreme kada je Mojsije izvodio jevrejski narod iz Egipta. To je zanimljiv trenutak, jer mnogo toga je oko Mojsijevog puta i njegovog primanja 10 Božijih zapovesti zagonetno. Između ostalog, i zbog poruke da mu se otvorilo more – načinivši suvozemni prolaz za Jevreje. Pre nego što se dotaknemo detalja jevrejskog hoda ka obećanoj zemlji, potrebno je da nešto kažemo o Madijancima, s kojima je Mojsije proveo 40 godina svog života. Gde su oni živeli?
     Po Bibliji, Madijanci su bili potomci Avrama i njegove treće žene Centure. Imali su sina Madijana, pa su po ovom pretku dobili ime.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 25, 2;
     „I ona mu rodi Zamrama i Jeksana i Madana i Madijana i Jezboka i Suja“.
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 3, 1;
     „A Mojsije pasjaše stado Jetru tastu svojemu, svećeniku Madijanskomu, i odvede stado preko pustinje, i dođe na goru Božiju Horeb“.
Jozua, gl. 13, 21;
     „I svi gradovi u ravni, i sve carstvo Sehona cara Amorejskog, koji carova u Hezebonu, kojega ubi Mojsije s Knezovima Madijanskim, Hevejem i Recemom i Surom i Hurom i Rebom, knezovima Sehonovijem, koji življahu u onoj zemlji“.
Od Madijanovih pet sinova nastalo je pet velikih Madijanskih porodica.
Četvrta knjiga Mojsijeva, gl. 31, 7 i 8;
     „I Zavojštiše na Madijance, kako zapovjedi Gospod Mojsiju, i pobiše sve muškinje“.

     „Pobiše i careve Madijanske s drugima koje im pobiše, Evija i Recema i Sura i Hura i Rebu, pet careva Madijanskih, i Balama sina Beorova ubiše mačem“.
Madijanci su bili vodići karavana. Još za vreme Josipa, prevaljivali su velika prostranstva – prenosili su različitu robu.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 37, 28 i 36;
     „Pa kad trgovci Madijanski bijahu pored njih, oni izvukoše i izvadiše Josipa iz jame, i prodadoše Josipa Izmaelcima za dvadeset srebrenika; i oni odvedoše Josipa u Egipat“.
     „A Madijanci prodadoše ga u Egipat Putifaru, dvoraninu Faraonovu, zapovedniku stražarskom“.
Jetro, Mojsijev tast bio je i Madijanac i Cinej. Cineji ili Kenijci su bili potpleme Madijanaca. Keni – na hebrejskom znači kovači.
Knjiga o sudijama, gl. 1, 16; gl. 4, 11;
     „A i sinovi Cineja tasta Mojsijeva iziđoše iz grada palmova sa sinovima Judinijem u pustinju Judinu, koja je na jugu od Arada. I došavši življahu s narodom“.
     „A Heber Cinejin biješe se odvojio od Cineja, od sinova Hobaba tasta Mojsijeva, i biješe razapeo šator kod hrastova Senimskim, a to je kod Cedesa“.
Madijanci su živeli istočno i zapadno do Akabskog zaliva a povremeno zahvaćali i teritorije istočno od Mrtvog mora i Jordana.
Prva knjiuga Mojsijeva, gl. 36, 35;
     „A kad umrije Huzam, zacari se na njegovom mjestu Adad sin Badadov, koji isječe Madijance u polju Moapskom, a gradu mu biješe ime Avit“.
     Crveno more se na severnom delu deli u dva kraka, dva zaliva – severozapadni krak i severni krak. Severozapadni krak je dužine oko 190 km. Danas je to Suecki kanal. Severni krak je dužine oko 180 km. Na najširem mestu, meri oko 24 km. Danas je to Akabski zaliv.
     Zavičaj Jetra, tasta Mojsijevog, bio je u blizini Rafidima. Baš tu će se Izraelci (Jevreji) ulogoriti kad budu prošli kroz more. Za Jetra se kaže da je i Cinej. Cineji su živeli u severoistočnim predelima Sinajskog poluostrva - u predelu bogatom gvožđem i bakrom. To im je omogućilo unosan posao tog vremena, pa su bili nadaleko čuveni kovači.
Četvrta knjiga Mojsijeva, gl. 24, 21 i 22;
     „A ugledav Cineja, otvori priču svoju, i reče: tvrd ti je stan, i na stijeni si savijo gnezdo svoje“.
     „Ali će biti izgnan Cinej; Asur će ga zarobiti“.
     Na osnovu položaja morskih zaliva, nameće se zaključak da se Rafidim (gde je bio jedan od logora) nalazio između Akabskog zaliva, severoistočnog dela Sinajskog poluostrva i istočno od Mrtvog mora i Jordana. Time bismo odbacili tumačenja koja ga smeštaju na jugu Sinajskog poluostrva.
     Rafidim na hebrejskom znači – prostranstvo.
     Biblija ovako opisuje Mojsijev put s Izraelcima:
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 17, 1;
     „I podiže se iz pustinje Sina sav zbor sinova Izraelovih putem svojim po zapovesti Gospodovoj, i stadoše u oko u Rafidimu; a ondje ne beše vode da narod pije“.
     „Ali dođe Amalek da se bije s Izraelom u Rafidimu“.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 14, 7;
     „Od tuda se vrativši dođoše u En-Masifat, koji je sada Kades, i isekoše sve koji življahu u zemlji Amalečkoj, i Amoreje, koji življahu u Azazon-Tamaru“.
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 19, 1 i 2;
     „Prvog dana trećeg meseca, pošto izađoše sinovi Izraelovi iz Egipta, tog dana dođoše u pustinju Sinajsku;“.
     „Krenuvši se iz Rafidima dođoše u pustinju Sinajsku, i stadoše u oko u pustinji, a oko načiniše Izraelci onde pod gorom“.

žta sve ljudska pamet može da osmisli?ne čudi,buidući da je pisano,da je ljudsko đavolsko.