10 naj eksperimenata sa životom poslije smrti :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

10 naj eksperimenata sa životom poslije smrti

Datum objave:
19.04.2009 08:00
Autor: Krešimir Dujmović

Hoćemo li preživjeti vlastitu smrt ili ćemo, kada se jednom ispružimo dva metra ispod zemlje, moći još jedino othraniti sljedeću generaciju glista i tratinčica te zabaviti rodbinu na Sve Svete uz veliku mjericu kestena, pitanje je kojim su se poigrali mnogi doktori i psihijatri u egzotičnim i smjelim eksperimentima. Od mjerenja težine duše do spiritističkih seansi, pokušaji da se dokaže prekogrobni život nikako da umru
21 gram
Umjesto da se tlačite dijetama, možda je najbrži način da izgubite na težini taj da postanete bezdušni. U hipu ćete izgubiti 21 gram ako je vjerovati eksperimentu koji je 1907. proveo Dr. Duncan MacDougall želeći dokazati postojanje duše. Stavio je šestero pacijenata na umoru na posebno izrađenu preciznu vagu te im izmjerio težinu netom prije i poslije trenutka smrti. Razlika je u svim slučajevima bila 21,3 grama. Doktor je na tezulju stavio i petnaest pasa za koje se pokazalo da imaju identičnu težinu i nakon umiranja. Zaključak je bio poražavajući. Ukratko, vaš pas nema dušu.

Kacigom do Boga
Božja kaciga
Čovjek imena Michael Persinger nije znao što bi sa starom kacigom za vožnju po snijegu pa je pomoću nje odlučio dokazati nepostojanje Boga i vječnog života. Tvrdio je da je dovoljno stvoriti jako magnetsko polje oko mozga kako bi se doživjela iskustva tik do smrti, poput osjećaja nečije prisutnosti ili svjetlosnih vizija. Na kacigu je nakalemio žice koje su stvarale jako magnetsko polje, a kao volonter se javio poznati ateist Richard Dawkins. Kako je kasnije priznao BBC-ju, bio je neobično razočaran što nije doživio nikakvo jedinstvo sa svemirom ili bilo kakvo duhovno iskustvo. Persinger je svejedno nastavio tvrditi kako 80 posto njegovih ispitanika pomoću 'božje kacige' doživljava prisustvo Svevišnjeg ili nekoga za koga znaju da je umro.

EVP
EVP ili Electronic Voice Phenomena opisuje pojavu kada se na traci, u šumu radio stanica ili na nekom drugom elektroničkom mediju čuju ljudski glasovi kojima se ne može utvrditi izvor. Tajnoviti zvukovi se, navodno, ne čuju za vrijeme snimanja, nego kasnije, kada se traka pušta. Skeptici tvrde da je riječ o automatskom psihološkom povezivanju nerazgovijetnih signala u zvukove slične jeziku kojim slušatelj govori. Strancu bi, kažu, 'misteriozni glasovi' i dalje zvučali kao čisti šum.

Houdini i tajni kod
Harry Houdini, američki iluzionist, zbog vještine u trikovima i optičkim varkama raskrinkao je mnoge navodne spiritiste svojeg vremena kao naobičnije prevarante. Prije nego što je umro, ostavio je svojoj ženi šifru preko koje će posthumno komunicirati s njm, a sastojala se od 10 nasumično odabranih riječi iz pisma prijatelja sira Arthura Conana Doyla, autora Shelocka Holmesa. Doyle i svećenik Arthur Ford navodno su u spiritističkoj seansi kontaktirali Houdinija i njegovu majku, dekodirajući njihove riječi preko šifre koju je ostavio sam iluzionist. Sumnja se da je sve bila namještaljka Doylea i Forda u koju su namamili i Houdinijevu ženu Bess, koja se u to vrijeme liječila alkoholom protiv bolesti.

Schwartzovi eksperimenti
Profesor psihologije Gary Schwartz sa Sveučilišta u Arizoni 2002. je napisao knjigu 'Eksperimenti o životu nakon smrti' u kojoj je sabrao iskustva skupljana prethodnih godina. Schwartz bi redovito organizirao seanse dozivanja duhova u kojima je sudjelovao spiritistički medij i osoba blisko povezana s preminulim kojeg se pokušalo dozvati. Kada bi duh umrlog rođaka ili prijatelja zaposjeo tijelo medija, njemu bliska osoba postavljala bi mu detaljna pitanja. Pokazalo se da je u 83 posto slučajeva medij davao točne odgovore. Kako bi izbjegao optužbe da je riječ o slučajnosti, Schwartz je okupio nasumično odabranu grupu studenata i napravio pokus s istim nizom pitanja kao i u spiritističkoj seansi. Točnost je bila svega 36 posto.

Ramsterov dokumentarac
Dokaz reinkarnacije?
Da se neki ljudi prisjećaju prošlih života, sve do vremena Francuske revolucije, pokušao je dokazati australski psiholog Peter Ramster čiji je dokumentarac iz 1983. 'Reinkarnacijski eksperimenti' bio čak i zabranjen od strane Crkve. Film prikazuje ljude koji se u stanju transa prisjećaju prošlih života. Među njima je bila i Australka koja je navodno živjela u Robespierreovo doba te je za vrijeme ispitivanja počela odgovarati na francuskom, premda ga nije znala. Štoviše, počela je navoditi imena ulica koje već odavno ne postoje te se mogu vidjeti tek na rijetkim starim kartama.

Kolektivni Filip
Društvo za psihološka istraživanja iz Toronta provelo je sedamdesetih godina eksperiment o tome kako izmišljene povijesne ličnosti mogu postati stvarne u kolektivnoj svijesti. Tako je stvoren nepostojeći lik Filipa, kojem je stvorena biografija, karakter, čak su naslikali i njegov portret ne bi li ga učinili stvarnijim. Osam članova grupe koja je stvorila Filipa pokušalo je tada tijekom seanse dozvati njegov duh. Pokušaji su se u početku pokazali uzaludnima, no odjednom se stol počeo tresti i Filip se pojavio. Grupa je uspješno komunicirala s duhom sve dok jedan od članova nije u jednom trenutku zavikao: 'Mi smo te izmislili, znaš?' Sva je komunikacija čudesno prestala nakon toga trenutka i Filip se više nikada nije pojavio.

Lovci na duhove
Reality show 'Ghost Hunters' pojavio se na američkoj televiziji 2004. i pratio je skupinu istražitelja koji obilaze lokacije za koje se tvrdi da su opsjednute. Ne bi li detektirali duhove, ghostbusters društvance koristi Gajgerove brojače, elektromagnetske skenere, infracrvene kamere, digitalne audio snimače, valjda u nadi da su duhovi tehnološki osviješteni. Uglavnom, priznali su da su doživjeli neobične pojave, poput čudnih maglica, bizarnih svjetala, predmeta koji se pomiču i neobjašnjivih sjenki koje bi prozujale ispred objektiva.

William Crookes
Ugledni kemičar i fizičar Sir William Crookes stvorio je cijev s elektronskim nabojem koja će kasnije omogućiti otriće rendgenskih zraka i elektrona. No ono što je Crookesa stvarno pucalo bilo je znanstveno objašnjenje paranormalnih fenomena, točnije spiritizma. Zvao je medije u svoju kuću, gdje je redovito organizirao seanse. Držao ih je pod strogom kontrolom, budnošću znanstvenog istraživača. U svojem je izvještaju naveo kako je svjedočio pomicanju stvari na daljinu, promjenama u težini tijela, levitaciji, pojavi svjetlosnih predmeta, fantomskih figura, kao i automatskom pisanju. Većina njegovih kolega iz znanstvenih krugova, inače žestokih protivnika postojanju duhova, bila je toliko zaprepaštena tekstom da je Crook umalo bio izbačen iz Kraljevskog društva.

Fotografija iz Scolea s ljudskim likom u balonu
Eksperimenti u Scoleu
Jedan od najozbiljnih pokušaja da se dokaže život poslije smrti i svijet duhova uopće bio je niz eksperimenta u mjestu Scole u Engleskoj. U razdoblju od 1993. do 1998. provedeno ih je više od 500. Zabilježili su, među inim, manifestaciju bestjelesnih bića i fenomen materijalizacije. Eksperimenti su ponovljeni u SAD-u, Irskoj i Španjolskoj, a sudjelovali su i istraživači iz NASA-e. Izvještaji su govorili o duhovnim osobama i predmetima koji bi se materijalizirali na dodir (stari novčić, novine iz 1944.). Prostor je prethodno bio totalno pretražen ne bi li se izbjegli trikovi. Svjedočanstva, nadalje, uključuju svjetlosne sferične objekte koji su letjeli po zraku, reagirali na zahtjeve prisutnih, pa levitaciju, glasove koji bi iznosili privatne detalje i još poneku paranormalnu igračkicu koju su istraživači snimili fotoaparatom i kamerom.

Ono u što smo sigurni je da su na našim grobljima jedini svjetleći objekti još uvijek samo svijeće, a jedina paranormalna stvar cijena grobnog mjesta.

Izvor: tPortal

Душа

Душа (грч. психе лат. анима) је ентитет за који се, у многим верским и филозофским традицијама, претпоставља да постоји само у живим бићима. Душа је оно што чини живот, принцип живота, знак живота, оно што се само собом покреће.

Вагање душа умрлих у египатској митологији

Постоје различита веровања о постојању душе, о њеном односу према твари, о томе да ли се ради о једној свеопштој души или их има више, о томе како се душа односи према телу и психолошким процесима, о пореклу и судбини људске душе, укључујући и њено претходно постојање и бесмртност.

Душа у религији

Хришћанство уобичајено заступа дихотомију у погледу људске природе: душа (дух) је добра, бесмртна и учествовује у спасењу, а тело је зло, смртно и искључено из спасења. Људске душе након смрти иду у рај, пакао или чистилиште.

Човек се, према учењу Светог писма, састоји из тела и душе (Пост. 2,7 ; Мт. 10,28), која оживљава тело, надахњује га. Зато душу у Библији често називају дахом живота, духом живота или духом. Душа не потиче од тела, већ представља посебну снагу, која има свој извор у Богу. Душу имају и животиње. Душу животиња створио је Бог из оних почетака који су били у самој твари, мада су представљали нешто различито од ње (Пост. 1, 20, 24). Душу човека Бог је створио начином који је назван удахнућем Божијим (Пост. 2, 7). За разлику од животиња, душа човекова имала је посебне особине, јер је једино човек био створен по лику и прилици Божијој. Посебне особине људске душе су јединство, духовност, бесмртност, способноост разума, слободе и дар говора.

Душа у филозофији

Код првих грчких филозофа није било јасног разликовања појмова душе (психе) и духа (нус).[2] Платон је сматрао душу за једно без делова и, према томе, непропадљиво. Пошто је још у античко доба било очигледно да се органске материје разлажу, Платон је сматрао да нематеријалност душе представља фундаментални услов за њену бесмртност.

Ни Платон ни Аристотел нису мислили да само људска бића посједују душу. Аристотел је разликовао:
разумску душу, коју поседује само човек,
чулну душу, коју поседују и животиње и која је основа чулне осетљивости, и
вегетативну душу, коју имају и биљке и која је основа нагона за храном и узрок раста и размножавања.

Ипак, за разлику од Платона, Аристотел је одбацивао сеобу душе из једне врсте у другу, послије смрти. Такође је био скептичан према могућности да душа опстане и функционише без тијела. Грчки атомисти Демокрит и Епикур су душу замишљали као супстанцију сложену из најфинијих атома, те према томе пропадљиву (пропадање је исто што и разлагање).

За Декарта, душа је део духовне супстанције (лат. res cogitas) и по својој природи је непросторна и без икаквих других својстава материје. Декарт је сматрао да само људска бића посједују душу и да њена нематеријална природа омогућава слободу, иако је људско тијело условљено детерминистичким физичим законима. По Декартовом схватању, животиње су машине без душе.

Франсис Бејкон је претпостављао да и животиње имају душу, али само у облику онога што је назвао anima sensibilis: Чулна душа, или душа животиња, мора бити јасно схваћена као материјална супстанција, разређена топлотом и невидљива; она је флуид у суштини састављен од ватре и ваздуха... уклопљен у тело и, код виших животиња, најчешће смештен у главу... Животињама је то главна душа којој је тело само оруђе; код људи је пак чулна душа оруђе умне душе коју бисмо пре могли означити именом дух него душа"
— De dignitate et augmentis scientiarum, књ. IV, гл. III, пар. 4

Дуалисти су аргументовали да душа и тијело морају бити различити ентитети, како би се објаснила свијест код људских бића, као и могућност постојања бесмртности. Материјалисти пак тврде, да свијест није ништа друго до резултат сложених физичких процеса организма, одбацујући могућност било каквог дуализма или бесмртности.

Izvor: wikipedia