Игуман Венијамин (Новик)
 
магистар теологије (Превела са руског: Олга Јокић)

Хришћански социјализам прот. Сергија Булгакова

Постоји ли било каква веза између религије и политике, између духовности и социјалности? Али веза не само на нивоу узајамног дејства цркве и државе као друштвених институција, већ дубока веза; например, да ли је могућа религиозна мотивација за улазак у политику?

Политика, наравно, може бити свакаква. Али, једноставно речено, постоје два вида политике:

1.                      Архаично-интегристичка политика. Овде се претпоставља органско етничко-религиозно јединство. Нација се посматра као живи организам, у којем све мора да се налази у хармонији. А онај ко није у јединству, сликовито говорећи, „тим горе по њега“. Слобода личности овде као да је сувишна. Али зато се много говори о обавезама. У Русији се то одржало у познатој парадигми: „православље, аутократија, народност“.

2.                      Либерално-правна политика. Овде се препоставља првенство закона, који стоји на бедему слободе и достојанства сваког човека, независно од његових погледа. Слобода се овде одређује као слобода светоназора, вероисповести, речи, штампе, промене. Оријентација је усмерена не на хармонију, већ на баланс различитих интереса. Граница слободе човека јесте граница слободе других људи. Десакрализована држава одржава ненарушивост те границе.

Ако прва политика може добро да се комбинује са монархијом и државном црквеношћу, онда је ситуација са другом политиком знатно сложенија. Овде се захтева оријентација на максималну слободу израза личности, уз строго поштовање спољашњег поретка. Захтева се идеолошки и религиозни плурализам, уз неутралност државе, као и постојање детаљно проучених демократских процедура.

Суштина хришћанског социјализма састоји се у признавању религиозног смисла безличних социјално-политичких структура. Хришћански социјализам, по суштини ствари, јесте хришћански осмишљена социјална етика.

Хришћански социјализам се спаја само са другим политичким моделом, и има две основне димензије.

1.                      Либералну димензију, засновану на оријентацији ка уважавању према сваком човеку, као створеном по образу и подобију Бога, уважавању његове слободе, уз одговарајућу подршку оних социјално-политичких структура, које не допуштају изругивање над човеком. Либерализам се овде разуме као култура поштовања спољашње слободе човека, која не нарушава слободу других људи. Закон предупређује таква нарушења. У суштини права налази се слобода. [1][2].

2.                      Социјалну димензију, засновану на организованој бризи о слабим члановима друштва.

Хришћански социјализам, као духовно-интелектуални покрет, појавио се почетком 19. века, као одговор хришћана на социјално питање проблема сиромаштва великих социјалних група. Карактеристичан је назив једног од радова Сен-Симона – „Ново хришћанство“. Делатници хришћанског социјализма добро су познати: Ламене (Француска), Кингсли (Енглеска), Кетелер (Немачка). У Католичкој цркви у Европи идеје социјалног хришћанства развијале су се одавно. Године 1891. они су добили званичан израз у познатој социјалној енциклики „Rerum Novarum“ папе Лава XIII. То је довело до постепеног стварања социјалног учења Католичке цркве, у којем се предлажу одговори из хришћанског аспекта на сва питања која имају етичку димензију, у која спадају и међурелигиозна, културална, социјално-економска питања. Хришћански социјализам постао је могућ захваљујући примени рационалних принципа на срж хришћанске благовести. Као да се догодило проширење принципа љубави, његово ширење са личног, на социјални ниво. В.С.Соловјов је то назвао љубављу према праведности.

У САД-у, почев од 1880-их година, па све до почетка Велике депресије, 1929. године, постојао је читав покрет у средини евангелистичких хришћана, који је представљао део Великог Буђења (Great Awakening) у Америци (трећег по реду), и добио име „Социјално Јеванђеље“ (Social Gospel). Тај покрет је тежио да из хришћанске тачке гледишта дâ одговор на социјалне проблеме тог времена. Наравно, то није било радикално ново. Тесна веза између личне религиозности и социјалне одговорности људи била је карактеристична и за претходна Велика (религиозна) буђења у САД, почев од 18. века.

То је био један од разлога превазилажења последње озбиљне економске кризе 1929. године, и постепеног грађења савременог друштва у САД.

У Стокхолму (1925. године) одржана је оснивачка конференција једног од праваца светског екуменистичког покрета Life and Work („Живот и дело“), на којој је учествовала и православна делегација, на челу са патријархом Фотијем Александријским. Тамо је била створена стална међународна организација за обраду питања социјалног хришћанства.

С.Н.Булгаков је писао: „Православна Црква је de facto одредила свој однос према социјалном питању. Истина, до сада и није постојало ‘вероучитељско одређење’ природе социјализма ни у руској цркви, ни у васељенском православљу. Али, социјализам, као социјално-економска доктрина, уопште и није питање вероучења“. С.Булгаков је сматрао да је „циљ социјализма, схваћен као остварење социјалне правде, заштите слабих, борбе са сиромаштвом, незапосленошћу, експлоатацијом, - у таквом степену морално очигледан, да неслагање може да се односи само на целисходност или остваривост ових или оних процеса његовог остварења“ [2][3].

Религија, тако, може да побуди људе не само на личну благочестивост и доброту, већ и на поштен посао у „свету“, на побољшање политичких и економских система, на добронамерни дијалог са свим људима добре воље. Тј.на активности у оној сфери, коју традиционална религиозност сматра световном (религиозно неутралном).

С.Булгаков се у свом чланку „Народно власништво и религиозна личност“ (1909) позитивно односи према протестантској радничкој етици, која легализује активност хришћанина у тој сфери.

У Русији религиозних буђења није било из различитих разлога, али сама идеја „социјалног јеванђеља“ (без употребе тог термина) је ипак постојала у то време, на неком маргиналном нивоу. Крајем 19. века ју је развијао В.С.Соловјов, као саставни део свог учења о „Богочовечности“. Пре тога је П.Чадајев, говорећи о утицају хришћанства на западну цивилизацију, имао у виду и њен социјални аспект, иако није директно говорио о хришћанском социјализму.

Размишљања В.С.Соловјова о „истинитости социјализма“, о „хришћанској политици“, по свом духу се добро уклапају у философију „хришћанског социјализма“.

Ни П.Чадајев, ни В.Соловјов нису били схваћени од стране друштва, што се сматрало последицом специфичности руске религиозности, у којој се оно што се данас назива „духовношћу“ повезивало са уско-монашким кругом, са ослобођеном спиритуалношћу, морализмом и фатализмом („све је воља Божија“), а у нивоу свакодневнице – са званичном формалистичком црквеношћу.

Главни проблем, тако, био је (и наставља да буде!) не толико у обичним тешкоћама осмишљавања религиозног смисла безличних социјалних структура као таквих, колико у религиозном осмишљавању социјално-правних структура, које одговарају модернизованом (либералном) друштвеном режиму и десакрализованој држави.

Религиозност се, са једне стране, тиче најинтимнијих дубина човечије душе, што може да допринесе интровертном типу свести, а са друге (знатно ређе) – може да буди у људима осећање одговорности за оно што се дешава око њих, да доприноси спољашњој активности. У једној људској свести ретко се јавља и једно и друго. Недостаје довољно психичких ресурса.

Овде је много тога одређено и тиме где се повлачи линија између религиозног и световног (које се обично изузима из религиозног дискурса и из сфере хришћанске одговорности). При схватању хришћанства као етичке, а не магијске религије (где постоји јасна разлика између сакралног и профаног), проблем међусобног односа добра и зла не изузима се из сфере световног.

Управо у духу етичког универзализма, који у себе укључује и себе и социјалну етику, који не познаје јасну поделу на религиозно и световно, хришћанство су разумевали П.Чадајев, В.Соловјов, С.Булгаков, Г.Федотов, С.Франк, Н.Берђајев. Они су били неки од малобројних који су у својој свести сјединили хришћанску и социјалну парадигму у њиховом хијерархијском поретку, и предложили концепције хришћанског хуманизма и социјализма.

Деветнаести век је био век социјалног питања. Социјализам је постајао безрелигиозан. Религиозност у Русији постајала је све више социјално маргинална, и зато руски комунизам и јесте био атеистички. Интелигенција се у то време интересовала за нову моду, марксизам. Кроз њега је, заједно са другима, прошао и С.Булгаков, тачно указавши на слабост марксизма: неадекватну антропологију, која редукује човека науштрб социјалног фактора, и представља човека као функцију социјалне средине. Превазишавши марксизам, он добија ново схватање идеализма, хришћанства, православља.

Ц.Булгаков посматра хришћанску актуализацију у социјалној сфери у духу аналогних концепција В.С.Соловјова. Тако је он писао у свом зборнику радова „Од марксизма до идеализма“ (1903):

„Идеализам у Русији родио се и стоји под знаком социјалног питања и теорије прогреса. Он је потребан својим представницима не зато да би се отишло од земље и њених интереса – на небо, или у ‘блато реакције’, или негде другде, - већ да би се увела апсолутна санкција и тиме несумњиво утврдили морални и друштвени идеали; зато се он не мири са стварношћу, већ призива на борбу са њом у име апсолутног идеала. Између марксизма и идеализма, уз сву њихову сукобљеност у области ‘теоретског разума’, постоји значајна блискост у сфери ‘практичног разума’, социјалних стремљења и идеала. Идеали социјалне правде и друштвеног прогреса, слободе и једнакости, политичког либерализма и социјалног демократизма или социјализма, неопходно проистичу из основних принципа философског идеализма; они не само да не чине монопол марксизма или неке друге доктрине, већ само на тим принципима и могу да се, уопште, заснују“. [3][4].

Уместо старог, ослабљеног и немоћног идеализма, С.Булгаков предлаже одлучан, дејствени идеализам, као философско-етичку пројекцију универзално схваћеног хришћанства, као глобалног пројекта. Такав идеализам се не окреће ни од материје, ни од политике, већ поставља задатак преображења тих сфера. Одмах након В.С.Соловјова, он себе назива „религиозним материјалистом“, користи методологију „критике апстрактних начела“. Једно од таквих начела јесте и апстрактни спиритуализам. С.Булгаков, у духу В.С.Соловјова, уверљиво показује моралну обавезу хришћанина да одговара не само за своју душу, већ и за цело друштво.

Осим тога, стари добри идеализам је добио, према мишљењу С.Булгакова, неку врсту новог импулса-пелцера од младог енергичног марксизма. Он је назвао марксизам „извором снаге и активног оптимизма, бојним покличем младе Русије, друштвеним кормилом“, „првим топлим извором који топи зимски лед“ [4][5]. То ново разумевање идеализма и религиозности, који просветљују све сфере, чини срж познате „нове религиозне свести“ почетка 20. века.

С.Булгаков је најупечатљивије представио своје погледе на социјално питање у свом чланку „Неодложни задатак“ (часопис „Питања живота“, 1905, септембар). Тамо се каже:

„По учењу хришћанства, историја је богочовечији процес у ком се сабира и организује јединствено човечанство, ‘тело Христово’. За остварење тог задатка лично усавршавање и спасавање душе је недовољно, те је неопходан и утицај и на друштвене облике и на спољашње односе између људи, неопходан је не само лични, већ и социјални морал, тј. политика. Политика јесте средство спољашњег уређења човечанства, и у том смислу представља средство привременог значаја, али и неоспорне важности. Да би се одбацила политика и друштвеност, треба одбацити историју, а да би се одбацило значење историје, потребно је одбацити и порећи човечанство као целину, расипајући његово јединствено тело на атоме – одвојене личности; и коначно, поричући целокупно човечанство, неопходно је одбацити, на крају крајева, Христа и хришћанство. Одатле извлачимо закључак: хришћанин не може и не сме бити индиферентан према задацима политике и друштвености, које предлаже савремено доба.“ [5][6].

„Треба, на крају, схватити самим делима да се Христова заповест: обући ономе коме је хладно, нахранити гладног, посетити заточеног у тамници – у данашњем времену испуњава, више него у било ком другом облику, преко сложене социјалне технике – социјалне законодавности, радничких организација, штрајкова, кооперативног покрета. Јер, ако искрено желимо да испунимо заповест Христову, онда морамо и умети да је испунимо, да знамо потребна и права средства за њено испуњавање. Срамота је, досадно и потпуно непотребно о томе говорити и доказивати на Западу и у Америци, где покрет такозваног хришћанског социјализма одавно није новост, али, нажалост, код нас је потребно.“ [6][7].

Штавише, С.Булгаков у многим својим радовима утврђује на хришћански начин схваћени западни правни либерализам, у основи ког лежи поштовање човекове личности, створене по лику и подобију Бога. [7][8]

„Хришћанска форма владавине првенствено никако није деспотска аутократија татарско-турског типа, којег је у тај ранг поставила Византија и ропски понизна званична црква, већ федеративна демократска република, каквом су је у своје време добро схватали енглески дисиденти који су емигрирали у Америку. Каква год да је форма политичког устројства, она мора да чува природна права човечије личности: слободу речи, слободу савести, слободу да општи са другим људима, дакле – слободу савеза и окупљања и сл., и мора да искључи класне или било какве друге привилегије које нарушавају правну једнакост људи. Та права морају бити аксиома хришћанске политике.“ [8][9].

„Хришћанска историја познаје власт која признаје себе као власт утврђену Божијом милошћу и остварену народом, а не царем: такав је амерички строј, који почива на основи права човека и грађанина као сина Божијег“ [9][10].

„Јасни су и хришћански идеали у области социјалне политике. Ако је недопустиво политичко потчињавање, онда је економско потчињавање још мање опростиво, јер је оно још суровије, и још више понижавајуће; оно претвара човека у ствар и средство за задовољење најнижих 3] Булгаков С.Н. Православље и социјализам // Радови о социологији и теологији. Т.2. М., “Наука”, 1997. С.566-568.

 

 

[3][4] Булгаков С.Н. Од марксизма до идеализма // Радови о социологији и теологији. Т.1. М., “Наука”, 1997. С.3-4.

 

 

[4][5] Булгаков С.Н. Од марксизма до идеализма // Радови о социологији и теологији. Т.1. М., “Наука”, 1997. С.4. (Питање о утицају марксизма на „нову религиозну свест“ остаје отворено - В.Н.).

 

 

[5][6] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991, С. 31.

 

 

[6][7] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991, С. 36-37.

 

 

[7][8] См. напр: Булгаков С.Н. О социјалном идеалу // Булгаков С.Н. Радови о социологији и теологији. Т.1. М., “Наука”, 1997. С.251.

 

 

[8][9] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991. С.33-34. У данашњем руском антизападњаштву исказивања С.Булгакова изазивају посебан интерес.

 

 

[9][10] Булгаков С.Н. Хришћанска социологија // Булгаков С.Н. Радови о социологији и теологији. Т.2. М., “Наука”, 1997. С.545. У време када су марксисти говорили о отимању колонија, С.Булгаков је писао: „Богатство је неоствариво без благочестија. Историја савременог власништва и привреде посебно је повезана са Енглеском, а у Енглеској је појава новог типа капиталиста у недавној прошлости била повезана са посебним видом религиозне благочестивости... Ако је савремена Енглеска достигла своје економску доминацију, то је због тога што се у њој јаким радом спајају аскетски дух и чистота породичног живота“ (Хришћанска социологија // Булгаков С.Н. Радови о социологији и теологији. М., 1997, Т.2, С. 556-557 ).

 

 

[10][11] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991. С.34.

 

 

[11][12] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991. С.43.

 

 

[12][13] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991. С.32.

 

 

[13][14] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991. С.29.

 

 

[14][15] Булгаков С.Н. Православље (Приказ учења Православне церкве). Кијев, 1991, С.209-213.

 

 

[15][16] Булгаков С.Н. Хришћанство и социјално питање // Булгаков С.Н. Два града. СПб, РХГИ, 1997, Т.1, С.139-140

 

 

[16][17] Из социо-психолошке тачке гледишта, овде се „срдачност села“ супроставља се „бездушности града“.

http://www.vehi.net/bulgakov/novik.html

http://www.hriscanskedemokrate.org/tekstovi/post/title/Hriscanski-socijalizam-prot.-Sergija-Bulgakova-