Drugi italijansko-abesinski rat

Italijanski vojnici na rogu Afrike   
Vreme:   oktobar 1935. – maj 1936.   
Lokacija:   Etiopija   
Rezultat:   Italijanska pobeda, aneksija Etiopije   
Sukobljene strane   

Italija

Etiopija
Jačina   
330,000   500,000   
Gubici   
15,000   16,000   

Drugi italijansko-abesinski rat ili Italijansko-etiopski rat je trajao sedam meseci od 1935. do 1936. Rat je danas viđen kao predigra za Drugi svetski rat i demonstracija za neefikasnost Lige Naroda.

Sadržaj
1 Pozadina
2 Rat
3 Vidi još
4 Spoljašnje poveznice

Pozadina

Krajem 19. veka Etiopiju je okružilo jato kolonističkih grabljivica. Jedna velika italijanska armija upala je iz Eritreje u ovu zemlju 1895. godine. U bici kod Adua, vođenoj 1896. godine, branioci su do nogu potukli napadače i prinudili ih da se povuku. Mnogo godina kasnije, italijanski premijer Orlando ponudio je 1919. godine britanskom premijeru Lojd-Džordžu da njihove zemlje podele teritoriju ove države. Englezima se to nije dopalo jer su smatrali da su u stanju da sami prigrabe celu teritoriju Etiopije. Etiopija je bila ekonomski siromašna država, ali veoma bogata raznim sirovinama i rudama. Oko nje su se stalno vodili ekonomski ratovi između najrazvijenijih država. Italija je potpisala nekoliko trgovinskih ugovora čime je postala najveći trgovinski partner Etiopiji. Međutim, početkom tridesetih godina došlo je do porasta izvoza japanskih proizvoda u ovu zemlju. To je, razume se, veoma naljutilo Musolinija jer je on ovu zemlju smatrao svojom sferom uticaja. Italija je u jesen 1933. počela da se priprema za osvajanje Etiopije.

Početkom 1934. godine u Rim je pozvan Vitorijo Ruđero, komandant italijanskog Kraljevskog korpusa u Eritreji koji je istovremeno bio i vojni ataše u Adis Abebi. Ruđeru je bilo naloženo da pristupi sprovođenju programa političke i podrivačke aktivnosti u Etiopiji. Na signal iz Rima trebao je da pronađe povod za otpočinjanje oružanih akcija. U sklopu tog plana Musolini je u proleće 1934. lansirao parolu o “obavezi Italije da uvede Afriku u porodicu civilizovanog sveta”. Musolini je sazvao sastanak na kome je prihvaćen plan za rat protiv Etiopije.

Rat

Italijanske trupe stacionirane u Somaliji, iznenada su napale 5. decembra 1934. godine jedan etiopski pogranični odred. Počev od tada pa nadalje, počela je cela serija oružanih provokacija u kojima su padale žrtve na obe strane.

Uprkos mnogim žalbama Etiopije, Liga naroda nije preduzimala nikakve konkretne mere da bi se osujetila predstojeća italijanska invazija. 3. jula 1935. etiopska vlada se obratila vladi SAD sa molbom da ova doprinese sprečavanju konfrlikta. Vlada SAD je odbila etiopsku molbu. Kada je italijanska agresija predstavljala samo pitanje dana, kongres SAD je 31. avgusta 1935. usvojio zakon o neutralnosti. Englesko ministarstvo inostranih poslova takođe je ispoljilo popustljiv stav prema Musoliniju, pod uslovom da Italija ne dira britanske interese na jezeru Tan i Plavom Nilu. Francuska je na račun Etiopuje nastojala da učvrsti svoje odnose sa Italijom, kako bi sprečila savez između Berlina i Rima.

Italijanske oružane snage su bez objave rata prodrle iz Eritreje na teritoriju Etiopije 3. oktobra 1935. godine. Njihovim trupama komandovao je ostareli general Emiljo de Bono i maršal Pijetro Badoljo. Za agresiju protiv Etiopije, čiji su ratnici dobrim delom koristili koplja i strele, Rim je angažovao preko 400.000 vojnika, 76 ratnih brodova, tenkove, avijaciju i topove. Uprkos ogromnoj nadmoći, italijanske trupe su se sa mukom probijale kroz etiopsku teritoriju. Naravno snage su bile neravnopravne i Etiopija je morala da poklekne.

Društvo naroda se pokazalo bespomoćnim u sprečavanju italijanske invazije, jer se francuski predstavnik založio “za traženje miroljubivog rešenja spora”. Od velikih sila jedino je SSSR zatražio pružanje podrške Etiopiji i uvođenje sankcija agresoru, tj. zabranu isporuke nafte i benzina. To je uplašilo Italiju koja se obratila Francuskoj da se ovaj zahtev SSSR-a ne usvoji u Društvu naroda. Francuska je zaključila da može dosta da ućari na nesreći etiopskog naroda, pa je na brzinu skovan tajni ugovor o “miroljubivom regulisanju” problema na rogu Afrike. U planu je stajalo da oko polovine ove afričke države treba da se “ustupi” Italiji. Odnosno Italija bi bez borbe dobila provincije Ogaden i Tigar, kao i oblast Danakil. Za uzvrat Etiopija bi dobila uzak koridor i izlazak na more. Etiopija je odbila ovaj predlog, a ni Musolini nije bio zadovoljan. Italijanski legionari su nastavili sa ratom u Etiopiji. 9. maja 1936. godine, Musolini je saopštio da je Etiopija konačno osvojena, iako su u tom trenutku njegove trupe držale samo jednu trećinu zemlje. Pod vlašću Italije, rog Afrike je ostao sve do 1941. godine, kada su odavde italijanske legionare potisnule britanske snage.

Izvor: Wikipedia