Smrtna kazna u Srednjem veku
   
O smrtnoj kazni kod Srba do kraja XII veka kod nas nije do sada pisano. Ona je obradena u okviru Istorije srpskog prava u nemanjickoj državi ali se tu analizira njena primena u XIII i XIV veku (1) . Jedini podaci iz ove knjige koji bi se mogli odnositi i na ovaj period su da je smrtna kazna izvršavana za najteže politicke prestupe i da se pojavila pod uticajem Vizantije (2) .

Odmah treba reci da kao predmet istraživanja ovoga rada bice razmatrana smrtna kazna kao sankcija u unutrašnjem, a ne u medunarodnom pravu. U medunarodnom pravu ona se izvršavala nad zarobljenicima, odnosno i u drugim slucajevima s obzirom na to da su se Srbi u navedenom pediodu nalazili pod vlašcu Vizantije, Bugarske i drugih država, te su im one mogle izreci ovu kaznu za krivicna dela koja je predvidao krivicni zakon ovih zemalja.

O ovoj problematici su istorijski izvori veoma oskudni. To su isti oni izvori koji i inace služe za proucavanje srpske istorije u navedenom periodu. To su vizantijski izvori, Letopis popa Dukljanina , kao i razna žitija.

Vizantijski izvori za srpsku istoriju izašli su u okviru Vizantijskih izvora za istoriju naroda Jugoslavije u IV knjige (3) sa veoma dobrim komentarima.

Drugi izvor je Letopis popa Dukljanina . Ovaj spis se smatra više književnim nego istorijskim izvorom. Medutim, on je svedocanstvo svoga vremena i u njemu je izneta ona praksa života koja je bila poznata autoru spomenutog Lepotisa, a koja se proteže i na pravo koje je važilo u vreme kada je on pisan (4) .

Treci izvor su žitija Stefana Prvovencanog (5) , Svetoga Save (6) , Teodosija (7) , i Domentijana ( , koja govore o periodu do kraja XII veka, premda u njima podaci o navedenoj temi su vrlo oskudni.

Najstariji slucaj izricanja smrtne kazne vezan je kod starih Slovena za slucaj izvršenja osvete. Nju su oni smatrali svetinjom i obavezom (9) . Gost je bio svecen ako mu se šta desilo (10) .

Samo je vladar imao pravo izricanja smrtne kazne (11) . Ovo pravo je izuzetno imala i vladarka ako je vladar umro, pa je vršenje vrhovne vlasti prešlo na nju (12) . Ona je u normalnim prilikama imala samo pravo da traži od vladara, svoga muža, da izrekne ovu kaznu odredenim licima, ali je vladar sam odlucivao da li ce ovaj predlog uvažiti ili ne (13) .

Pravo na pomilovanje je takode imao samo vladar. S obzirom na to da je vladar imao pravo izricanja i pomilovanja kod smrtne kazne, a da je vladarka imala pravo izricanja, kada je vrhovna vlast prešla na nju, može se s pravom pretpostaviti da je u istom slucaju ona imala pravo pomilovanja. Zabeleženo je da su ovo pravo imali episkopi i crkvena lica (14) .

Smrtna kazna je primenjivana i izricana za politicke prestupe, što je s pravom primetio Taranovski. Ona je izricana u sledecim slucajevima: svrgnutom vladaru (15) , ubici vladara i uzurpatoru prestola (16) , lice koje je ucinilo krivicno delo nevere prema vladarevom sinu (17) , suparniku oko prestola (18) . Izricanje smrtne kazne u prva dva slucaja ne traži dodatno objašnjenje, druga dva smatram da nisu možda dovoljno jasna pa ih treba objasniti. Kod krivicnog dela nevere usmerenog protiv vladarevog sina nije moralo biti ucinjeno delo protiv njegovog života. U zabeleženom slucaju ovu kaznu je zaslužio monah koji je kod vladara bio da traži milostinju i tom prilikom pomogao njegovom sinu da pobegne od oca i da se zamonaši. Iz samog teksta se može zakljuciti da je u pitanju monaško lice. Da bi se izrekla i izvršila smrtna kazna suparniku oko prestola nije bilo neophodno da se lice osudeno na smrt pobuni vec samo da ga vladar smatra mogucim ugroziteljem prestola.

U sacuvanim istorijskim izvorima posvedocen je samo jedan nacin izvršenja smrtne kazne. To je odsecanje glave (19) . Tom kaznom su kažnjavana lica koja su ucinila neveru prema vladarevom sinu (20) i suparnici oko prestola (21) . Druga smrtna kazna koja je izricana ubici vladara i uzurpatoru prestola nije precizno zabeležena. O njoj se zna toliko da joj je prethodilo mucenje i da je lice nad kojim je izvršena umoreno najstrašnijom smrcu (22) .

Druge kazne nisu posvedocene.

Medutim, smatram da se može pretpostaviti da su barem još dve bile primenjivane. To su klanje (23) i posecanje (24) nožem. Obe kazne su zabeležene da se izvršavaju nad zarobljenicima u ratu, što može da navede na pretpostavku da su onda ove dve kazne primenjivane i u unutrašnjem pravu. Drugi razlog koji govori u prilog tome da i njih treba uzeti u obzir je cinjenica da su Srbi u ratu nad zarobljenicima izvršavali smrtnu kaznu odsecanjem glave, koju inace primenjuju i u unutrašnjem pravu. Iako ova dva razloga povecavaju stepen verovatnoce da je smrtna kazna izricana i na ta dva opisana nacina ipak ne daje mogucnost da u to budemo sigurni.

U istorijskim izvorima je posvedoceno da se smrtna kazna izvršavala nad muškarcima koji su pripadali povlašcenim staležima. Ovo medutim nikako ne treba shvatiti da se nad licima koja nisu plemici ili monasi ona nije izricala, naprotiv. Razlog zašto smrtna kazna nad licima potcinjenih staleža se ne beleži leži u cinjenici da je spomenuti stalež mnogo manje zanimao pisce, kako strane tako i domace, pa stoga smrtna kazna nije ni zabeležena. Nije takode zabeležen nijedan slucaj izvršenja smrtne kazne nad ženom. Smatram stoga da se ona u navedenom periodu nad ženama nije ni izricala (25) .

U ovom periodu ne postoje dželati kao poseban sloj društva. Posao krvnika, tj. izvršioca smrtne kazne imaju vitezovi (26) .

Mucenju osudenika na smrt se pristupalo, onda kada je to lice ubilo vladara i bilo istovremeno uzurpator prestola. Isto lice je umoreno najgroznijom smrcu, što je vec komentarisano.

O smrtnoj kazni kod Srba u ranom srednjem veku posredno svedoci još jedan istorijski izvor. To je Gracanicka povelja , odnosno njen deo koji se zove Stari srpski zakon . Za njega je profesor Mihaljcic dokazao da potice iz kraja XII veka (27) , prema tome i on može da posluži kao izvor za ovu temu. U spomenutom zakonu se ne spominje smrtna kazna ali se spominje vražda. To je otkupnina za krv koju placa lice koje je izvršilo krivicno delo lišenja života. Samo po sebi se razume da je ovde u pitanju krivicno delo koje se ne dotice vrhovne vlasti niti ljudi iz najbliže vladareve okoline. Ovo ukazuje da se smrtna kazna u navedenom slucaju nije izvršavala.

Kada se sve navedeno uzme u obzir može se s pravom reci da je smrtna kazna postojala i bila u ulozi odbrane prestola od mogucih uzurpatora, odnosno odbrane clanova vladarske porodice, tj. za ona krivicna dela koja se odreduju kao pravno politicka, a ne kao cisto pravna krivicna dela.

U navedenim slucajevima smatram da Vizantija, a ni neka druga država nije mogla da odigra znacajniju ulogu za uvodenje smrtnih kazni, niti oko drugih pitanja vezanih za nju. Jedino gde je taj uticaj možda postojao, ali i tu je došao preko crkve, je kod pomilovanja. Naime, vec je receno da su to pravo imali i episkopi i ostala crkvena lica. Ova privilegija je potpuno u skladu sa pravnim položajem crkve u srednjem veku. Vizantija je veliki uticaj na unutrašnje pravo u celini izvršila tek 1219. godine sa Nomokanonom Svetoga Save kada je u znatnoj meri i proširena upotreba smrtne kazne kod Srba, ali to pitanje vec izlazi iz okvira ove teme.