Manihejstvo

Manihejstvo Zoroasterski vid mnogobrojnih ideja Manija, posebno u njegovoj mitologiji, obično je bio zaklanjan u korist poznatih odlika hrišćanstva i budizma, a usled nepoznavanja zoroastrizma. Sasvim je logično da jedno tako zbrzano uprošćenje navodi na uverenje da je religija, koju je razradio jedan Persijanac na osnovu tuđih elemenata, naišla na protivljenje persijskog sveštenstva. Značilo je to raditi suviše brzo a Mani, potomak plemićke porodice iz Medije, u srodstvu sa Arsakidima, hteo je, suprotno tome, da svoje učenje gradi na temeljima duboko usađenim u nacionalno predanje, ali predstavljenim tako da su se mogli stopiti s drugim temama, dragim budizmu i hrišćanstvu. Daleko od svakog htenja da uništi persijsko nasleđe, on je iz njega preuzeo mnoštvo ideja da bi od njih izgradio kostur na koji je nakalemio egzotična shvatanja koja su već probila sebi put u Persiju. Pred lepim ciljevima religija univerzalističke vokacije, i njegovim ideološkim sukobljavanjem u kraljevstvu, Mani je ispravno osećao da je divna Zaratustrina etika upravo počela da služi kao pokriće teokratiji žednoj vlasti. On nije raspolagao ni sredstvima modernog istraživanja, ni vremenskom distancom da bi mogao da dovede u red gatičko učenje i zoroastersku gnozu mago-zervanitskog sinkretizma. Od tri uticaja koji su delovali na manihejstvo, mazdaističko-zoroasterski, budistički i hrišćanski, od kojih je prvi bio prilično značajan, iako su neki vidovi bili spretno koordinisani sa stranim elementima da bi se iz svega izvukla samosvojna duhovna žica. Ukratko, Manijeva misao počiva na dve osobeno zoroasterske ideje: na dualizmu svetlosti i tame – tri faze stvaranja: pre mešavine, za vreme mešavine i posle mešavine, uništene od kosmičke vatre. Kao izrazito spekulativan um, i to pod dvojakim uticajem, grčkog intelektualizma i Markionovog i Bardesanovog racionalizma, on je hteo da dublje promisli persijsku kosmologiju u okviru naučnih verovanja svoga doba. Ali, njegov radikalni dualizam odaje duboki žig zervanizma svojstvenog severozapadu Persije, odakle je njegova porodica vodila poreklo. Uprkos njegovom protivljenju magizmu, i on lično ponekad je neupućenima izgledao kao mag ili mitraistički sveštenik. Po uzoru na zervanizam, Manihejstvo više ne nudi početni izbor svakog od Duhova-blizanaca(Spente Majnijua i Ahre Majnijua iz gata), nego večnu suprotnost koja nije nastala usled izbora dobre ili rđave misli, već usled korenite razlike između prirode i suštine. Osim toga, ako Ahriman ispunjava svoje carstvo od iskona, onda Bog nije jedini delilac života i mi se zaista nalazimo pred apsolutnim dualizmom. Ahriman bi za zoroastrizam bio Lucifer, a za Manihejstvo Sotona. Kao žrtva, Bog-Zervan mora lično da se suoči sa agresijom predajući svoju prvu Emanaciju, Ahura Mazdu, lakomosti tame. Nikakvo preobraženje ne može da pritekne u pomoć u Manihejskom stvaranju, i samo se oslobođenje svetlih duša zatočenih u tami očekuje kao posledica buđenja koje će "Svetli Isus" izvesti na tamom prekrivenoj svesti ljudi. Ali iskupitelju prethodi druga emanacija Zervana, živi duh, koji je ovde ponekad označen imenom boga Mitre. Upravo je on Demijurg koji je od odranih tela demona stvorio fizički univerzum (otuda ideja da je svaka materija rđava), koji je, isto tako, od svetlosnih elemenata spasenih iz mešavine napravio Mesec, Sunce i zvezde. Posredi je, dakle, mešavina dobra i zla, svetlosti i tame, istovetna zoroasterskoj mešavini, ali ona se ovde udružuje u formalni dualizam duha i materije. Po suštini nepopravljivo iskvarena, zato što je načinjena od tela demonskih Arhanata, materija ne pogoduje nikakvoj duhovnoj alhemiji i može samo da zadrži dušu u tami. Po zoroastrizmu, elementi iz kojih je sastavljen univerzum bili su u početku, pre mešavine, plemeniti. Da bi spasao ovaj svet, Bog-Zervan organizuje univerzum u divovski stroj za oslobađanje svetlosnih elemenata preko njihovog duhovnog buđenja, i prema jednoj lepoj slici dragoj manihejstvu, spasene duše uspinju se na nebo kao blistavi stub svetlosti, sličan mlečnom putu. Kod Zaratustre, stvaranje nije po sebi rđavo, pošto otkriva da Ahura Mazda odbija udarac Ahrimana. Materija se, dakle, pokazuje kao nužna za spasenje ljudi. Đavolska nije ona, već rđava misao, istinski izvorni greh pre svakog materijalnog stvaranja.

Suprotno severnom budizmu koji je u dodiru sa Persijom prihvatio pozitivnije viđenje sveta, bar u teoriji, Mani je usvojio indijsko poricanje sveta i porodičnog života. Od tada problem izbavljenja od ljudske sudbine postaje glavna briga, isto kao u budizmu. Ipak, gnostička želja za izgubljenim Rajem potiče od mazdaističko-zoroasterske ideje o izgnanstvu Iskonskog čoveka, kao prauzora ljudskog roda, daleko od božanskog kraljevstva. Duh Gata već odražava tu predstavu, a i sam Zaratustra doživeo je da bude prognan iz rodne zemlje. Nije reč samo o razdvajanju dva suparnička duha, nego o potpunom isključenju zla iz preobraženog stvaranja. Po Maniju, baš obrnuto, večni usud zla umrtvljuje, kao i u zervanizmu, svaku nadu u ovaj svet ili od ovoga sveta. Ipak, spasenje se ne postiže samo duhovnom spoznajom, pa tek askeza zasnovana na uzdržavanju od zemaljskih želja ostvaruje sve veću ravnodušnost i malo-pomalo oslobađa Svetlost zatočenu u duši obavijenoj tamom. Postoji dakle, nit koja je vrlo bliska zoroastrizmu, ali je drugačije usmerena.

U Manihejstvu, je za razliku od zoroastrizma koji veliča brak i porodicu (čak i kod sveštenstva), i najzakonitija prokreacija proglašena za saučesništvo koje podčinjava ljudski rod fizičkoj zamki. Stoga je za izabrane propisano neženstvo, dok će se slušači i neupućeni reinkarnirati dokle god se bude održavalo rađanje. Kao sa etikom poštovanja života u budizmu i zoroastrizmu, tako je svako nasilje prema životinjskom i biljnom svetu zločin, zato što svako stvorenje može da sadrži česticu svetlosti. Motivacija da se ne jede meso drugačija je nego kod Bude ili Zaratustre, pošto je nalaže to što svako meso sadrži zlokobnu silu. Posle odbojnosti prema rađanju, koja je zaprepašćivala zoroastrizam, odbijanje da se obrađuje zemlja takođe se suprostavlja osobitoj zoroasterskoj sklonosti zemljoradnji. Osim što žetva otima plodove sveta, na udove Boga nasrće onaj koji seče zemlju raonikom svog pluga, i onaj koji čupa travku iz tla, i onaj koji ubire voćku sa drveta. Najrevnosniji izabrani morao bi svakodnevno da se opire tome moralu, pošto i samo branje čini da drvo plače kad mu se ubere plod. Ali ovde se postavlja zdravorazumsko pitanje. Zar čednost nametnuta Izabranima ne nosi opasnost da čovečanstvo koje je dospelo do Manihejskog izbora odvede prirodnom izumiranju? Neki kritičari izjednačili su ovaj stav sa kolektivnim samoubistvom, ne uviđajući da on, u stvari, nosi samo eshatološku vrednost. Manihejstvo primorava vernika da pobegne od beskorisnog sveta, pošto svetlost i njeni služitelji, usled večne moći Zla, ostaju nesposobni da ponovo preobrate zlo u dobro. Za zoroasterski optimizam, ovo prepuštanje je bežanje od borbe koja treba da preobrazi svet.

Najzad, manihejska sekta se dugo zadržala u partiji pre nego što je, pred Sasanidima i islamom, izbegla u Samarkand koji je postao značajno središte prozelitizma, kao i prema Turkestanu i Kini. Na zapadu, Manihejstvo se razvijalo u Islamu gde je čas bio proganjan, čas tolerisan od Omajada. U severnoj Africi ga je priznao hiponski biskup. Na našem Balkanu i Bugarskoj dobio je ime po svešteniku Bogumilu, a neomanihejci bogumili stopili su se s pavlikancima izbeglim iz Jermenije, te su, kao i oni, bili proterani iz Vizantije. U Italiji i Lombardiji Neomanihejci su uzeli ime Katari, a odatle su se proširili na jug Francuske. Na njihov dolazak u Francusku gledalo se kao i u Vizantiji, Katari su bili žigosani kao "kuga prispela sa istoka" ili "sramno praznoverje", dok su mnogi oksitanski vlastelini, zaneti tom egzotičnom slobodom koju je hispano-muslimanska kultura širila na jugu, bili naklonjeni tim "dobrim hrišćanima" ili "dobrim ljudima", kako su ih sami nazivali. Njihov dualizam iza koga su se videli i Mani i Zaratustra, tj. dva najveća neprijatelja ozakonjenog hrišćanstva, omogućio je katoličkoj crkvi i francuskom kralju da navale na jeretički jug i mačem mu nametnu rimsku veru. Poslednji pripadnici manihejske sekte, pod imenom Albižani istrebljeni su na steni Monsegir u Francuskoj godine 1244. posle čega se više nikad u istoriji nije čulo za manihejstvo.

Izvor: Wikipedia