Mitra je praistorijsko muško božanstvo, zemaljski izraz sunca oploditelja života, ispoljeno u biku i često spareno sa Anahitom, božanstvom voda koje je stari mazdaizam dovodio u vezu s rekom Oksus, kasnije je arijanizovan. Kao muški Bog rata, Mitra će igrati prvorazrednu ulogu u mazdaističkom panteonu i narodskoj religiji Persije, sve do Rimskog carstva koje će ga usvojiti. Istovremeno, Ahura Mazda biće iznad njega samo u zoroastrizmu i u kraljevskoj religiji Ahemenida u kojoj će veliki persijski Bog tek uzgred priznavati nadmoć sunčanoga Boga, čas oduhovljenog u Vohu Manahu, zoroasterskoj dobroj misli, da bi bio prisajedinjen sinkretizmu Maga, čas helenizovanog i poistovećenog sa Apolonom. Zaratustra je bio prvi koji je sa gnušanjem odbacio surovost i beskorisnost prinošenja ovih žrtvi, koje su bile dostojne jedino primitivnim plemenima.

Ako nismo svesni univerzalnog značaja kulta divinizovanog bika kao oploditeljskog simbola, i njegovog žrtvovanja uporedo sa žrtvovanjem drugih životinja (konja, ovaca), nećemo moći da razumemo ni koliki je prevrat Zaratustrina reforma uvela u primitivno religijsko mišljenje. Ova žrtva-paljenica praćena je htonskim običajima, kako u Persiji, tako i u Indiji, sa Nandijem, bogom-bikom, ili sa Dionisom, njegovim vidom na zapadu, bogom opojnih pića, plesačem na saturnalijama i bahanalijama. U doba Zaratustre mitsko-ratničke muške zajednice, okupljene pod znakom Mitre, proširile su svoje surove postupke daljem celog indo-iranskog sveta. Ova bratstva mladih ratnika nazvanih "kurjaci" mešala su orgijastičke obrede s krvavim žrtvama pod znamenjem zmaja ili vuka. Posvećenici ovih četa organizovanih izvan feudalnih struktura hodali su i borili se bezmalo nagi, imali kovrdžavu kosu i raspoznavali se po crnoj boji svoje zastave, odeće i kacige. Ove ratoborne običaje persijski će feudalni poredak malo pomalo iskoristiti i usmeriti da bi poslužili pod vidom disciplinovane borbenosti u ahemenidskoj vojsci, sve do "kraljeve svite" persijskih dinastija. U Zaratustrino doba, te bande su bile solidarne sa karapanima (vračima) i kavijima (vladarčićima) koje je on podjednako osuđivao. Ovo doba visokog persijskog feudalnog sistema poprima vid sveopšte anarhije, u kojoj su se utvrđene oaze u dolinama i tvrđave po planinama morale braniti, istovremeno, i od pljačkaških upada nomadskih konjanika i od pustošenja fanatičnih bandi koje su se pokoravale onom ko da više. Kod Zaratustre će tradegija te slike iskrsnuti s patetičnom očiglednošću: ratarstvo koje oplemenjujućim radom zauzima zemlju jemac je društvenog mira i miroljubivih običaja, kako za ljude tako i u njihovom odnosu prema životinjama. Posle arijevskih rodova koji su prihvatili sedelački način života na rubovima istočne Persije i azijskih stepa, sakijska plemena ustalila su se u oazama koje su stvorili njihovi prethodnici i baveći se zemljoradnjom i zanatstvom, integrisala se u persijsko društvo. Druga koja se nisu mogla prikloniti zemljoradnji, nastavila su s nomadskim životom u celom onom prostranom, bezmalo pustinjskom kraju koji je u Avesti označen nazivom Turan, a protezao se od Aralskog mora i reke Jaksart do Altajskih planina koje obrubljuju Mongoliju, i u kojem će u VI. veku pre Hriosta nastati jedna vrlo samosvojna civilizacija, Saki i Masageti. Ali bezmalo potpuna jednodušnost varvarskih postupaka u zaratustransko doba, bilo da su posredi Turanci ili Asirci, običaji zbog kojih je prorok bio ogorčen i kad su pogađali ljude i kad su pogađali životinje koje im služe, sudariće se sa bedemima jedne natčovečanske etike, uspostavljene nasred antičkog sveta, na način isto toliko kategoričan koliko i neočekivan i vanvremen: uzvišeni moral, koji je poput groma pao s neba, i koji zadivljuje i dan danas.

Izvor: Wikipedia