Прича о четрдесет и седам ронина

Прича о 47 ронина је типична јапанска прича, народна легенда за коју многи кажу да најбоље описује самурајски кодекс – бушидо. Иако већина сматра да је оно што су Оиши и његови људи учинили најбоље осликава бушидо, многи су склони да кажу како су они својим акцијама изневјерили сам „пут мача“.
Прича говори о групи самураја који су остали без господара (постали ронини) након што је њихов господар био присиљен да изврши seppuku (hara-kiri) збоз увреде високог дворјанина по имену Кира. Они су га осветили тако што су убили Киру након више од годину дана планирања и скривања. Након тога, и они су били присиљени да почине seppuku због почињеног убиства, али они су то знали и прије него што су пристали да изврше убиство. Казивање о часно испуњеној освети за тиме достојним вођом.
Пставља се питање наравно, око те „протраћене“ године. Јамамото Цунетомо, аутор Хагакуре, поставио је чувено питање: „Шта ако је, девет мјесеци након Асанове смрти, Кира умро од болести?“ Одговор је јасан; ронини би изгубили сваку шансу да освете својега господара. И иако се њихово недолично понашање, као што су тврдили, могло подвести под глуму у намјери да се добије још мало времена да се у потпуности спреми напад на Киру, ко би им то повјеровао? Остали би упамћени као пијанице и кукавице бацајући вјешиту љагу на име свога клана. Прави ронини би, како пише Јамамото, одмах напали Киру и пробали осветити господара, (и вјероватно изгубили) али не, Оиши је сувише био опсједнут успјехом. Његов план је и био осмишљен тако да се у потпуности постигне успјех, убиство Кире, што правом самурају и не би требао да буде циљ – циљ правог самураја је да покаже оданост и храброст те одлучност у напдау на Кирин клан, обезбјежујући тиме своме господару вјечиту славу. И да нису успјели да убију Киру, и да су сви истријебљени, то не би толико било битно, јер побједа и пораз не играју улогу у бушиду. Чекајући ту годину, изложили су се опасности да заувјек укаљају име свога клана, што је највећи гријех који самурај може да почини. Зато Јамамото и још неки тврде да ова прича јесте добра прича о освети, али да нема никакво значење као прича о бушиду.

Оригинални догађаји

Напомена: ова прича је била представљена у бројним представама, али што због цензуре која је владала за вријеме Шогуната, што због великог броја верзија, још увијек се не зна најпрецизније тачан слијед догађаја. Поготово што је велика већина пренесена из најпопуларнијег дјела које је обрадило ову тему – Чингусуре – у коме су догађаји веома слободно интерпретирани. Ово што слиједи је срж извучена из великог броја историјских података и дјела.

Претходни догађаји

Године 1701. (по западном календару) два даимјуа (локална господара – ми би рекли феудалца) Асано Такуми-но-Ками Наганори, млади господар округа Ако (на западу Хоншуа) и Камеи Сама, су добили наређење да припреме пријем за пратњу Цара Хигашијаме у Еду.
Инструкције о понашању захтијеваном на двору им је требао упутити Кира Козуке-но-Суке Јошинака, врло моћан чиновник у хијерархији тадашњег Токугава Шогуната. Он се веома наљутио на њих, наводно због малих поколона које су њих двојица намијенили њему у знак захвале за то што их је подучио како се понаша пред царем, или због тока што су одбили да му понуде мито. Други извори наводе да је Кира сам по себи био човјек врло непријатан, или корумпиран, што је увриједило Асана, чистог и ригидног конфучијанца. Било како било, Кира се према њима односио лоше, виређајући и ометајући их стално.
И док је Асано то све стоички подносио, Камеи Сама се разбјеснио и спремио се да убије Киру да би узвратио на увреде. Међутим, виспрени савјетници Камеи Саме су обрзо отклинили могућу пропаст по свог господара и свој клан (јер да га је убио сви у клану би били кажњени за то) и то тако што су подмитили Киру - усљед тога Кира је почео да се односи према Камеиу врло љубазно, што је ублажило његов бијес.
Међутим, Кира је наставио да малтретира Асана, вријеђао га је и понижавао јавно. На крају, Кира је назвао Асана погрдним изразима без имало поштовања и Асано се више није могао суздржати. Изгубио је живце, напао Киру бодежом, али само први ударац му је нанио повреде по лицу, други је промашио. Стражари су убрзо раздвојили њих двојицу.
Кирина рана уопште није била опасна, али напад на чиновника шогуната унутар зидина дворца Едо, резиденције Шогуна, бијаше смртна увреда, јер било који вид насиља, чак и само извлачење мача из корица, бијаше потпуно забрањено. Неки извори кажу да је Асанов преступ био тај што је оштетио златна клизна врата када је гађао Киру својим вакизашијем. Због тога, Асану бијаше наређено да изврши seppuku истога дана, да његова имовина и земља буде конфискована одмах послије смрти, породица расијана а његови сљедбеници постану ронини.
Ова вијест бијаше пренешена Оиши Кураносуке Јошију, Асановом главном савјетнику, који преузе команду и пресели Асанову породицу, те преда замак представницима власти.

План освете ронина

Од Асанових триста људи, четрдесет и седам (неки кажу и више од педесет) – а поготово њихов предводник Оиши – одбише саму помисао да њихов господар умре неосвећен, иако освета бијаше забрањена. Скупивши се, положише тајну заклетву да ће осветити господара тако што ће убити Киру, иако су знали да ће за то бити жестоко кажњени.
Ипак, Кира бијаше одлично чуван јер је очекивао нешто слично. Завјереници су схватили да ако желе да приђу Кири морају да некако уклоне страже око Кире. Да би ослабили сумњичавост власти и самога Кире, расули су се и постали трговци или монаси. Сам Оиши се настани у Кјоту, и поче да обилази кафане и јавне куће, као да му освета није ни на крај памети. Кира се и даље прибојавао замке, те посла шпијуне да прате Асанове сљедбенике.
Једнога дана, враћајући се пијан из лова, Оиши паде на улици и заспа док му се пролазници смијаху. Припадник клана Сатсума, пролазећи, разбјесни се видећи како се понаша један самурај, што због кукавичлука да се не освети господар, што због његовог понашања. Грдио га је и вријеђао, чак га је и шутнуо у лице (иако се и само додиривање лица самураја сматрало увредом) и на крају пљунуо.
Недуго затим, и сама Оишијева жена му се пожали како је мало претјерао са том улогом. Он се одмах разведе с њом, отпославши је са двоје млађе дјеце. Најстарије, цин Чикара, остаде с оцем, који доведе конкубину.
Кирини агенти су све ово пријавили Кири, који постаде увјерен да је сигуран од Асанових људи, који мора да су лоши самураји, без храбрости да освете свог господара, те да су потпуно безопасни; стога он отпусти страже.
Остатак вјерних сљедбеника се потом окупи у Еду (данашњи Токио), и као радници и трговци нађоше начин да приступе Кирином дому, упознавајући се тако са кућом. Један од сљедбеника оде тако далеко да ожени кћерку градитеља куће не би ли доша до планова. О свему овоме би обавјештен Оиши. Остали скупише оружје и превеоше га тајно у Едо.

Напад

Године 1702. кад се Оиши увјерио да је Кира без обезбјеђења, и кад је све друго било спремно, цијела дружина скупи се, избјегавајући шпијуне, на тајном мјесту у Еду, понављајући своју заклетву.
Рано ујутро 14. децембра, док је вио вјетар и падао густ снијег, Оиши и ронини нападоше кућу Кире Јошинаке у Еду. Према брижљиво припремљеном плану, подијелише се у двије групе наоружани мачевима и луковима. Прва група, предвођена Оишијем, требала је да нападне главни улаз; друга, превођена сином Чикаром да нападне са задње стране. Бубањ је требао да означи почетак заједничког напда, а звиждук да је Кира мртав.
Чим убију Киру, планирали су да му одсијеку главу и да је приложе на господарев гроб. Онда бу се предали и сачекали предвиђену смртну пресуду. Све ово бијаше потврђено на посљедњој вечери, гдје је Оиши затражио опрез и д ратници поштеде жене, дјецу и беспомоћне.
Оишијева четворица људи су савладали ограду и ушли у стражарницу, заробивши и везавши стажаре. Потом је отпослао гласнике у све околне куђе обавјештавајући их да они нису пљачкаши, већ сљедбеници који би да освете смрт свог господара, те да неће повриједити никога другог. Кирине комшије, које су га мрзиле, не учинише ништа.
Након што је поставио стријелце на врхове зграда да би спријечио икога да оде по помоћ, Оиши је бубњем дао знак да напад почне. Десет Кириних сљедбеника одбило је напад с предње стране, али се група предвођена Оиши Чикаром пробила до задњег дијела куће.
Кира се у страху сакрио у орман на веранди заједно са женом и слушкињама. Остатак поданика, који су спавали у баракама, покушао је да уђе у кућу да спасе Киру. Након што су савладали браниоце куће, очева и синова група су се спојиле и бориле са поданицима који су ушли. Они, схватајући да губе, покушаше да пошаљу по помоћ, али гласници бијеху смакнути од стране стријелаца због тога и постављених.
На крају, послије жестоке битке, и посљедњи Кирини поданици бијаху савладани. Шеснаест погину а двадесет и два бијаху рањени, међу њима и унук, али од самог Кире не бијеше ни трага ни гласа. Завјереници претражише кућу, али нађоше само уплакане жене и дјецу. Почеше очајавати, али Оиши провјери Кирин кревет, који још увијек бијаше топао, и знаде да овај не може да буде далеко.

Кирина смрт

Поновна претрага откри улаз у тајно двориште скривено иза великих паравана; у дворишту бијаше мала просторија за смјештај угља и дрва за потпалу. И ту бијаху сакривена два поданика који убрзо бише савладани и убијени. Претрага зграде откри још једног човјека; он нападе овог који га је открио бодежом, али га лако разоружаше.
Он одби да каже ко је, али су трагачи осјећали да је то Кира те се огласише звиждуком. Ронини се окупише, и Оиши, са лампом, видје да је то дефинитивно Кира, доказ бијаше ожиљак од Асановог напада.
Тада, Оиши паде на кољена, зног Кириног високог положаја, и обраћајући му се са уважавањем, рече му да су они Асанови поданици који су дошли да га освете као прави самураји, те да би он, Кира, требао да умре као прави самурај, тако што ће да почини самоубиство. Оиши му се лично понудио као секундант, нудећи му онај исти бодеж којим се и Асано убио.
Без обзира на начин на који су му се обратили, Кира је чучнуо дрхтећи и не пуштајући ни гласа. На крају, видјећи да је беспредметно да га и питају, Оиши нареди ронинима да га положе на земљу и одрубе му главу бодежом. Онда су погасили све лампе и све ватре у кући (јер не бијеше разлога да се пали кућа и тиме доводе у опасност комшије) те кренуше, носећи Кирину главу. Један од ронина, најмлађи, оде у Ако да саопшти да је освета извршена.

Епилог

И док је свитао дан, ронини брзо однијеше главу у храм Сенгаку-џи, изазивајући велико комешање на путу. Вијест се већ била проширила и сви на путу их поздрављаше и нуђаше им помоћ.
По приспијећу, четрдесет и шест ронина опраше Кирину главу на извору и положише је заједно са кобним бодежом на Асанов гроб. Онда очиташе молитве у храму и дадоше свештенику сав свој преостали новац молећи га да их пристојно покопа и очита молитве. Онда су се предали и група би разбијена на четворо и би стваљена под страже четири даимјуа.
Док се ово дешавало, два пријатеља Кире дођоше по његову главу ради покопа, храм још увијек чува „признаницу“ за главу коју су и ти пријатељи и свештеници потписали.
Шогунат је био у дилеми. Самураји су испоштовали бушидо (осветивши господара) али су и прекршили наредбу шогуната (који је забрањивао освету). Уз све то, Шогунат је примио и безброј петиција одушевљених грађана који су били на страни ронина. Ипак, као што је и било очекивано, смртна казна би изречена и Шогун ријеши дилему тако што је наредио ронинима да изврше seppuku умјесто да их побију као злочинце.
Четрдесет и шест ронина је тако и поступило 4. фебруара 1703. године (ово је од тада извор великих дилема, јер је четрдесет и шест број који се појављује пред Шогуном, док је у нападу учествовало 47). И они такође бијаху сахрањени у Сенгаку-џи храму по свом захтјеву испред горба својега господара. Четрдесет и седми ронин се вратио са свог задатка али му бијаше опроштено од стране Шогуна, кажу због његових година. Он је поживио седамесет и осам година и био је сахрањен поред својих другова.
Одјећа и оружје се и дан данас чувају у храму заједно са бубњем и пиштаљком; сви оклопи су били рађено у кућној изради, јер нису хтјели да навлаче сумњу купујући их.
Гробови су постали мјесто великог поштовања и људи су ту долазили да се моле. Један од тих који су долазили је био и онај који је малтретирао Оишија док је овај лежао пијан на улици. Обраћајући се његовом гробу, молио је за опроштај због својих дјела и што је мислио да Оиши није прави самурај. Онда је починио самоубиство, и његово тијело лежи у горбу поред ронина.

Поновно успостављање Асано господарства

Иако се овај чин углавном посматра кроз призму оданости, постојао је и секундарни циљ, а то је поновно успостављање газдинства Асано и мјеста гдје ће остали колеге самураји наћи посао. Стотине самураја који су служили Асана су били без посла и многи су били онемогућени да нађу посао јер су служили обесчашћену породицу. Многи су постали фармери или занантлије не би ли саставили крај с крајем. Чин 47 ронина спрао је љагу с њихових имена и многи су нашли посао убрзо послије изрицања казне ронинима. Асано Даигаку Нагахиро, млађи брат Такаминокамија, (који је и био усвојен да бипостао насљедник) је добио дозволу од Токугава шогуната да успостави своје име, иако му је територија била смањена на десетину првобитне.

Извор: Википедиа

Превод: Consigliere

new age

super tekst  a ja sam mislio da je ronin japansko ime