Iako nekompletne, nacionalne snage u Sloveniji pristupile su ostvarenju ideje Dimitrija Ljotića o pripremi stvaranja novoga "Solunskoga fronta", ovoga puta na Triglavu. Međutim, nemačke snage su sa ovim formacijama imale druge planove, koji su se ogledali u odbrani boka nemačkih jedinica od napada NOVJ koja je nastupala prema zapadu, kao i da obezbeđuju železničke i drumske komunikacije Trst-Rijeka-Postojna-Ljubljana-Grac.
Prva veća akcija dobrovoljaca bila je zauzimanje mesta Cola koje je do tada bilo pod kontrolom partizana. Ova akcija je izvršena 18. decembra 1944. godine, i završena je uspešno. Borbe na ovom terenu nastavljene su sve do kraja 1944. godine i u njima su obe strane imale gubitaka. Posle ovih sukoba došlo je do relativnog zatišja između nacionalnih snaga i partizana koje je trajalo od januara do kraja marta 1945. godine. Intenzitet borbi sveo se na čarke oko pruga i sa patrolama. U trenutku ponovnog zaoštravanja Mihailovićev izaslanik general Damjanović formirao je 29. marta 1945. godine Istaknuti deo štaba vrhovne komande JVuO. Po zamisli Mihailovića trebalo je stvoriti i armije po nacionalnom principu. Ta zamisao ostvarena je u Sloveniji. Stvorena je Hrvatska armija pod komandom generala Matije Parca, za koju su vojnike dali mahom SDK i Dinarska divizija. Ova armija ostala je totalno neaktivna, pa je njihova jedina akcija bila odbrana mosta na Soči u poslednjim trenucima rata. Stvorena je i Slovenačka armija pod komandom generala Ivana Prezelja. Komandant svih srpskih trupa u Sloveniji bio je general Kosta Mušicki.
Početkom aprila 1945. godine jedinice Četvrte armije JA krenule su u ofanzivu na teritoriju Istre i Slovenačkog primorja. Tih dana se iz pravca Hrvatske očekivao dolazak četnika Pavla Đurišića, pa su u komandi SDK odlučili da se formira Operativna grupa koja će ovoj formaciji krenuti u susret. U Operativnu grupu ušli su Drugi, Treći i Četvrti puk SDK i oko 500 četnika Dobrosava Jevđevića. Operativna grupa u jačini od oko 3000 boraca pristigla je 18. aprila u okolinu Kočevja. Uočivši koncentraciju Operativne grupe, komanda Četvrte armije skoncentrisala je prema njima jake snage (dve divizije ojačane sa dve brigade) koje su 21.aprila krenule u napad. U periodu od 21-27. aprila teritorija na kojoj su se vodile žestoke borbe više puta je prelazila iz ruke u ruku protivnika. Najzad, toga dana, operativna grupa se morala povući ka Kočevju. Pošto su im partizanske jedinice presekle put prema glavnini SDK, ove jedinice povukle su se prema Ljubljani. U tom gradu je 3. maja od strane slovenačkih nacionalista proglašena Slobodna Slovenija kao Federativna jedinica Kraljevine Jugoslavije. Nacionalni komitet Slovenije uputio je poziv kralju Petru II Karađorđeviću da se vrati u Sloveniju i da preuzme vlast.
Operativnu grupu ovaj proglas zatekao je zapadno od Ljubljane. Cela Operativna grupa stavila se pod komandu Komandanta svih nacionalnih snaga na teritoriji Slovenije, generala Franca Krenera. Položaje oko Ljubljane Operativna grupa zadržala je sve do 8. maja, kada se, u bezizlaznom položaju, morala povući prema Kranju. Austrijsko-Jugoslovensku granicu Operativna grupa prešla je 11. maja kada je stupila u kontakt sa zapadnim saveznicima. Oni su sledećeg dana naredili razoružanje Operativne grupe.


Vojvoda Momcilo Djujic komandant Dinarske cetnicke divizije

Preostali deo SDK i ostale nacionalne snage stupile su u borbu u okolini Ilirske Bistrice 18. aprila 1945. godine. U jeku borbi dobrovoljci su saznali da je u saobraćajnoj nesreći stradao duhovni vođa dobrovoljaca Dimitrije Ljotić. Ova vest morala je ostaviti dubok trag na moral dobrovoljaca. Dana 28. aprila, našavši se skoro u totalnom okruženju jedinice SDK bile su prinuđene da se povuku. Nacionalne snage dobile su naređenje da se planski povlače prema Gorici, gde će preći Soču i susresti se sa zapadnim saveznicima. SDK je u međuvremenu promenio naziv u Šumadijsku diviziju koja je bila podeljena na pet regimenata (pukova). Do 30. aprila uveče sve nacionalne snage povukle su se preko Soče. U Gorici su ostale samo jedinice Prvog puka Šumadijske divizije (SDK), koje su bile zadužene da očuvaju mostobran do dolaska zapadnih saveznika. Posle žestoke borbe jedinice Šumadijske divizije morale su napustiti Goricu. Partizanski tenkovi ušli su u Goricu 1. maja u 2,30 ujutru. Jedino je most na Soči bio pod kontrolom nacionalnih snaga. Taj zadatak bio je poveren jedinicama Hrvatske armije. Zadatak je uspešno okončan dizanjem mosta u vazduh. Nacionalne snage produžile su ka zapadnim saveznicima i sa njima se sastale 4. maja u gradu Palmanovi. Sledećeg dana bili su prinuđeni da predaju naoružanje.

Smrt Dimitrija Ljotića
Pošto su bili razoružani od strane saveznika, dobrovoljci koji su prešli na teritoriju Austrije smešteni su u logor Vetrinje. Tamo su ostali sve do 23. maja 1945. godine, kada je britanska vojna komanda naredila prebacivanje dobrovoljaca na teritoriju Italije i pripajanje glavnini snaga SDK. Starešine SDK su ovo naređenje prihvatile pa su se dobrovoljci sutradan, 24. maja, ukrcali na britanske kamione. Kolona je prošla kroz Klagenfurt, da bi južno od toga grada pristigli na železničku stanicu Marija Elend. Tamo su se dobrovoljci iz kamiona prebacili u železničke vagone. Oficiri su bili smešteni u vagon putničke klase, a vojnici u stočne vagone. Stočni vagoni bili su po ukrcavanju dobrovoljaca zatvoreni sa spoljne strane. Kada je kompozicija krenula, iz naoko pustih zgrada izletela je grupa od četrdesetak partizana i za tren oka ovladala putničkim vagonom. Tako je za momenat ceo transport bio u rukama partizana. Ovakav postupak partizani su, u dogovoru sa Britancima, ponavljali više puta, sve dok se cifra zarobljenih nije popela na 3.000 dobrovoljaca, 12.000 slovenačkih domobrana i njihovih porodica i 250 četnika Pavla Đurišića. Iz ovih vagona uspeo je da pobegne jedino Vladimir Ljotić, sin Dimitrija Ljotića, koji se vratio u logor Vetrinje uveče, 26. maja. Sutradan je izdaju Britanaca saopštio predstavnicima Slovenačkog narodnog odbora. Oni su kasnije obavestili Kraljevske Jugoslovenske namesnike u Rimu.
Ljudstvo iz ovih kompozicija dovedeno je u mesto Šent Vid kod Ljubljane i smešteno u katoličku bogoslovsku školu. Dana 27. maja partizani su preko Slobodana Penezića Krcuna, koji je tada bio u inspekciji logora, dobili naređenje sa vrha da se svi predati vojnici nacionalnih snaga likvidiraju. Sledećeg dana zarobljeni nacionalni vojnici vozom su prebačeni u Kočevje. Tamo su smešteni u jedan dvorac izvan grada. Iz toga dvorca su ih partizani u grupama od po trideset odvodili do obližnjih jama, i nad njima je bila izvršena stravična odmazda. Od ovih bacanja u jamu spaslo se oko trideset dobrovoljaca koji su se na razne načine uspeli domoći Italije. Među njima je bio i komandant Drugog puka SDK, major Marisav Petrović.
Nacionalne snage koje su se prebacile na teritoriju Italije, razoružane su i smeštene u logor Forli. Iz te baze niko nije mogao da izađe bez odobrenja britanskih vlasti. Vojnici ni pod kakvim uslovima nisu mogli da napuste logor, dok su oficiri dobijali slobodan izlaz tri do četiri puta nedeljno. Slobodan izlaz svakoga dana i u svako doba imao je samo general Kosta Mušicki.
Tokom 1945. godine dobrovoljci su iz logora Forli prebačeni u logor Eboli. Iz toga logora je 7. januara 1946. godine predat jugoslovenskim vlastima komandant SDK, general Kosta Mušicki. Niemu je, zajedno sa generalom Dragoljubom Mihailovićem suđeno. Osuđen je na smrt i streljan 17. jula 1946. godine. Mesto sahrane nije utvrđeno. Ostali dobrovoljci su celu 1946. i deo 1947. godine proveli u logoru Eboli, da bi kasnije bili prebacivani u više manjih logora, da bi na kraju, tokom 1948. godine, dobili pravo da se nasele u zemlje Zapadne Evrope.
Totalni slom poslednje ozbiljnije operacije nacionalnih snaga u Sloveniji, kao i onih u Bosni, predstavljao je slom svih nada da će Jugoslavija biti obnovljena na pređašnjim osnovama.
Dana 22. aprila Dimitrije Ljotić dobio je telegram od Momčila Đujića da patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj žele da se sastanu sa njime. Automobil je tada bilo vrlo teško naći, pa je Ljotić na put krenuo tek 23. aprila, u dva sata po podne, prema Gorici. U automobilu su bila četvorica putnika, dok je Ljotić sedeo pozadi. Vozač automobila Ratko Živadinović imao je veoma loš vid (dioptrija minus jedanaest) pa je u toku putovanja nekoliko puta udarao kolima o krajeve puta. Ljotić ga je više puta kao u šali opominjao, da pazi kako vozi, jer je njegova glava "isuviše meka". Naime, on je često puta glavom udarao o krov kola, pa je ćutao i trpeo. Kada je sumrak već pao i malo toga se na putu videlo, zaustavila ih je jedna slovenačka vojna patrola u Ajdovščini. Napred je izašao jedan Slovenac, poručnik, i putnici su izašli iz automobila. Kada je Slovenac prepoznao Ljotića, upitao ga je: "Gospodine Predsedniče, kuda Vi ovako u noći putujete?" Ljotić mu je odgovorio: "Sine, putujem sa zadatkom!" Poručnik mu je odgovorio: "Žalim gospodine Predsedniče, ali Vi nećete večeras ići dalje jer je ostali deo terena pod kontrolom partizana, već prenoćite kod nas pa sutra rano mi ćemo poslati patrole napred". Na to mu je Ljotić odgovorio: "Sine moj! Ja imam zadatak, a Ti moraš znati, da se zadatak u ratu mora izvršiti pa makar i da se pogine!" Tako je odlučeno da se putovanje nastavi. Od mesta gde ih je slovenačka patrola ostavila, vozili su se nekih deset minuta, a onda se dogodila nesreća. Automobil je naleteo na most, koji je od polovine bio porušen, survao se u provaliju, koja nije bila dublja od dva do tri metra. U ovoj nesreći Dimitrije Ljotić je poginuo na licu mesta. Sutradan, u zoru, pokojni Ljotić je prebačen u Goricu, gde je obavljena sahrana uz činodejstvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića. Prvi venac položen na njegov grob bio je od Dragoljuba Mihailovića. Sahranom u Gorici ispunjena je želja Dimitrija Ljotića da njegovo telo počiva u rodnoj grudi, na teritoriji Jugoslavije.


                Dimitrije ,,Mita,, Ljotic