Историја српске Црне Горе :: Srpski Nacionalisticki forum

Српска Дукља

Област Дукље, чији су назив Срби наследили из римског времена, чинило је девет жупа, и то Љешко поље, Подлуг (Горња и Доња Зета, данашња Подгорица), Горска (планине источно од Зете), Купелник и Облик на Скадарском језеру, Црмница, Грбаљ, Будва и Припратна између Улциња и Бара. Горска жупа је обухватала данашњу област племена Кучи и град Медун. Подаци о Дукљи седмог и осмог века веома су оскудни. Махом су у питању црквени, и то надгробни натписи, који ништа не говоре о политичкој историји. Период деветог века је делимично обухваћен хроником византијског писца Јована Сколице из једанаестог века, као и “Житијем Светог Владимира”, на које се за овај период наслања “Барски родослов”. Господар Дукље крајем десетог века је Јован Владимир, чији се политички ауторитет, истина с неједнаким интензитетом, шири на све српске земље. Владимир је 990. године упутио посланике византијском цару тражећи помоћ да Дукљу одбрани од бугарског цара Самуила. Арапи су успут заробили његове посланике, а Византинци су их откупили. Самуило је Дукљу напао 997. године, кнеза Владимира опседао у Облику на Тарабошу, а истовремено ударио на Улцињ. Облик је пао, Владимир се предао и заточен је у Преспи. Улцињ се одржао са византијским поседом, али је Самуило спалио Котор и Дубровник, продирући све до Задра, а на повратку је прошао кроз Босну и Рашку. У заточеног Владимира заљубила се Самуилова кћерка Косара, па је српски кнез постао царев зет, и цар му је доделио “земљу и краљевину његових отаца и цијелу драчку земљу.” (стр. 382.) Поред Дукље, Владимир је под својом врховном влашћу имао и све друге српске земље, којима Самуило није директно управљао. Непознато је да ли је Јован Владимир заиста и како крунисан за српског краља, или га је само народна традиција тако прозвала на основу чињеница да је био општесрпски владар. Самуило је умро 1014. године, а његовог сина цара Радомира убио је после годину дана синовац Владислав. У договору са охридским архиепископом цар Владислав је намамио Јована Владимира да дође у Преспу, где га је 1016. године на превару убио, планирајући да заузме Дукљу и целу Србију. Међутим, погинуо је 1018. године у сукобу са византијском војском код Драча, а његова држава је пропала.

Дукља је кроз једанаести век доминирала целим Српством и давала је општесрпске владаре. Године 1042. победила је византијску војску код Бара, обезбеђујући тако самосталност. Претходно је, након погибије Јована Владимира, његов стриц Драгомир 1018. кренуо с војском из Травуније да заузме Дукљу. Которани су га убили у тиватској цркви, јер су градски патрицији романског порекла желели да остану у саставу Византије. Драгомирова удовица Драгимира, на вест о мужевљевој смрти, кренула је трудна своме оцу рашком великом жупану Љутомиру. Али, отац јој је умро непосредно пред њен долазак, па је с мајком кренула ујаку, босанском бану. Успут је код Фоче родила сина Доброслава. Власт у Дукљи је преузео под нејасним околностима Војислав, врло близак Владимиров сродник, за кога се каже и да је Самуилов нећак. Сродство је толико блиско и несумњиво да Поп Дукљанин збуњено изједначује тек рођеног Доброслава и Војислава. Војислав од 1034. године почиње борбу за независност од Византије, коју смо претходно приказали. Он ускоро постаје неспорни општесрпски владар, а дукљанска историја представља основни ток свесрпске историје све до смрти краља Бодина 1101. године, кад водећу улогу преузима Рашка, већ увелико под господарењем истоветне, дукљанске династије. Већ је Војислав контролисао све српске земље до Таглице. Византијски изасланици су наговорили хумског кнеза Љутовида, рашког жупана и босанског бана да се дигну против Војислава. Њихова удружена војска, предвођена Љутовидом, кренула је на Војислава преко Травуније, док га је синхронизовано нападала византијска војска из правца Скадра. Војислав је до ногу 1043. године потукао Византинце и остатке њихове војске гонио све до реке Дрине. “Рат је настављен против захумског кнеза Љутовида. Операције је водио Војислављев син Гојислав, који је спровео своје одреде преко Конавала до брда Клобука код Требиња. Тада је послао већи број израњаваних грчких заробљеника Љутовиду, да би се посијао страх међу војском окупљеном на Клобуку. Ово, по писцу ’Барског родослова’, нимало није збуњивало Љутовида, већ је он изазвао Гојислава на двобој. Љутовида и Гојислава су на двобој пратила по три војника. Један од сабораца Гојислава, Удобиц, оборио је Љутовида са коња, што је изазвало панику у Љутовидовој војсци, иако је Љутовид и поред рана успео да побјегне.” (стр. 389.) Те победе су дугорочно учврстиле Војислава и његове савезнике, “Дукља постаје матична област свих српских земаља. Ову предност она ће сачувати, и поред унутрашњих криза и византијских напада, све до дефинитивног успона Рашке под Немањом и заузећа Дукље.” (стр. 390.)

По “Барском родослову”, Војислава је неутврђене године наследио син Гојислав, док су његова четири брата добила одговарајуће феудалне поседе, а мајка је одржавала слогу међу браћом. Сам Гојислав је заједно с најмлађим братом Предимиром директно управљао Травунијом, али се ниједан брат није краљем називао, него кнежевима, поштујући и даље мајку као краљицу. Гојислава су ускоро убили травунски завереници које је предводио великаш Доманек и уз помоћ Византинаца одметнуо целу област. Браћа су постигла споразум и заклела се да ће Радослав и његови наследници бити господари зете и Травуније кад је заузму. Михаило је дошао на престо после мајчине смрти. Кад је остао удовац, оженио је рођаку византијског цара, што му је битно допринело да среди односе са Византијом. Онда је прекршио споразум са Радославом и Зету препустио на управу свом најстаријем сину из првог брака Владимиру. Укупно је Михаило имао једанаест синова, од којих су Владимир и Бодин освојили Рашку, да би је краљ на управу поверио сину из другог брака Петриславу. У време македонског устанка 1072. године, предвођеног племићем Ђорђем Војтјехом, побуњеници траже од Михаила да им се стави на чело, а он шаље сина Бодина. У Призрену је Бодин крунисан за цара под именом Петар и тако проглашен за Самуиловог наследника, али је морао наредних година да ратује и са Грцима и са Бугарима. После великих почетних успеха, Византинци су га заробили и одвели у заточење. Краљ Михаило је вешто организовао његово ослобађање и враћање у отаyбину.

Михаило је вероватно умро 1082. године и његов син Бодин је тада постао српски краљ. Поп Дукљанин тврди, али то други извори уопште не помињу, да је Михаила на краљевском престолу наследио брат Радослав, па се после извесног времена Бодин побунио, те Радослава и његових осам синова протерао у Травунију, да би тамо остали као обласни господари. Било како било, Бодинови стални сукоби са Радослављевим наследницима реална су историјска чињеница. Први барски архиепископ Петар посредовао је у мирењу, што је Бодину омогућило да обнови власт над Рашком и Босном, где је за жупана у Рашкој поставио себи одане сроднике Вукана и Марка и Стевана за кнеза у Босни. Вероватно је реч о синовима Бодиновог брата Петрислава. Бодин је имао много проблема са синовима свога стрица Бранислава, па је и са Дубровником заратио кад су се они тамо склонили. Дубровачке хронике бележе да је 1004. године босански краљ (заправо кнез) Стеван опседао град, по Бодиновом позиву. Историјски извори бележе да је Бодин тада заузео Дубровник и у њему дозидао једну тврђаву у којој је оставио своју посаду. После неколико година, заповедник је тврђаву предао Дубровчанима и заузврат од њих добио племићки статус, па од њега воде порекло дубровачки властелини Градићи.

После Бодинове смрти власт је преузео његов син Михаило, али није успео да се стабилизује због велике мржње коју је народ показивао према његовој мајци Јаквинти. Дошло је до побуне у којој је за краља проглашен Бодинов брат Доброслав. Византијски цар је као претеденте истурио браћу и синове кнеза Бранислава, који су живели у избеглиштву у Цариграду. Међутим, Бранислављев брат Гојислав је остао у Драчу где се оженио, а други брат Кочепар отишао је код рашког жупана Вукана и анимирао га на савез против Доброслава. Вукан је кренуо на Дукљу и победио Доброслава у бици на Морачи, заробио га и одвео у Рашку. На власт у Дукљи поставио је Кочепара, али га је ускоро натерао да бежи у Босну, да би се скрасио у Захумљу и ту умро. За новог дукљанског владара Вукан је поставио свога зета Владимира, унука краља Михаила, сина Бодиновог брата Владимира. Краљица Јаквинта и њен син Ђорђе су отровали краља Владимира лажно оптуживши Доброслава да је то учинио, иако је он био у тамници у Скадру. На власт у Дукљи је 1118. године дошао Бодинов син Ђорђе, али га је ускоро свргла византијска војска, претходно га војно поразивш и, и на власт довела Грубешу, сина кнеза Бранислава, кога је Ђорђе држао у скадарској тамници.

Свргнути краљ Ђорђе је побегао у Рашку, а његова мајка Јаквинта је одведена у Цариград где је умрла. Године 1125. рашка војска је кренула на Дукљу и победила Грубешу код Бара. На престо је враћен Ђорђе. Ускоро је Ђорђе нападао Рашку да би ослободио из заточења жупана Уроша 1, кога је свргла властела. Успео је у томе, али је Дукља заувек свој примат међу српским државама препустила Рашкој. Ђорђе је и даље имао проблема са својим многобројним сродницима, претендентима, посебно са Владимировим синовима, а неке од њих је и ослепео. Међутим, Градихна, Драгихна и Првош уз помоћ византијске војске потукли су Ђорђа под градом Обликом. Против Ђорђа су кренули и Рашани, па је он у тврђави Облун заробљен, одведен у Цариград где је умро у тамници. Народни сабор је потом изабрао Градихну за краља. Градихнин наследник је био његов син Радослав, кога је за дукљанског кнеза поставио византијски цар Манојло Комнен. Не зна се тачно које је то године било, али је цар Манојло живео до 1180. године. Вероватно пре 1149. године, јер други извори говоре да је тада, за време дукљанског кнеза Радослава, рашки жупан Деса држао Травунију, Захумље и већи део Зете. За Десу се не зна поуздано да ли је син или брат претходног рашког великог жупана Уроша 2, али је он имао снажна упоришта и у Дукљи, па се власт дукљанског кнеза Радослава свела само на Котор и Скадар и њихов приморски појас. Византија је 1150. године повратила доминацију над Рашком искористивши сукобе Десе и Уроша 2. Цар је пресудио у спору да Урош буде велики жупан, али је Деса задржао власт у Травунији и Зети, а ускоро је обновио метеж у Рашкој, угрожавајући византијске позиције. Таква је ситуација потрајала све до доласка Стефана Немање.

Ратујући против Византије, Немања је заузео и Дукљу и све њене приморске градове између 1181. и 1186. године, појављујући се, као потомак кнеза Војислава, у улози свесрпског владара и ударајући темеље најславнијој српској династији свих времена. Интересантан је родослов Војислављевих потомака, према подацима Попа Дукљанина, као рекапитулација једног важног периода српске историје, у време Немањића поприлично занемариваног. Кнез Војислав је имао са нећаком цара Самуила пет синова – Гојислава, Михаила, Саганека, Радослава и Предимира. Михаило и Радослав су били краљеви. Из првог брака синови краља Михаила су били Владимир, Пријеслав, Сергије, Дерија, Мирослав и Бодин, а из другог са нећаком цара Константина ИX, Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор. Владимиров син Владимир је био краљ и са кћерком жупана Вукана имао сина Михаила. Бодин и Доброслав су били краљеви. Бодин је имао четири сина, Михаила, Ђорђа, Архириза и Тому. Ђорђе је био краљ. Краљ Радослав је имао осам синова – Бранислава, Градислава, Хвалимира, Станихну, Кочепара, Гојислава, Доброслава и Прибинека. Бранислав је имао седам синова, и то Предихну, Петрислава, Градихну, Тврдислава, Драгихну, Драгила и Грубешу. Од њих су Градихна и Грубеша били краљеви. Градихнини синови су кнез Радослав, Јован и Владимир. Краљ Грубеша је имао четири сина – Првоша, Грубишу, Немању и Страцимира. Ово су само забележени подаци, а сигурно је мноштво краљевских потомака историјски потпуно заборављено. Тако разграната краљевска лоза у феудалној друштвеној средини и морала је непрекидно обиловати унутардинастичким трвењима која су доминирала политичким животом и ометала борбу за потпуну државну самосталност.

У време своје владавине Стефан Немања је сина Вукана поставио за обласног господара Дукље, а брата Мирослава Хумске земље. Немањино сродство са дукљанском краљевском породицом је несумњиво и то никада ниједан историчар није доводио у питање. Али, многе породичне релације су остале загонетне, а према расположивим документима Немањиновој власти су се опирали неки градови, јер је она уводила нешто виши степен централизације од до тада уобичајеног. Неке од тих непокорних градова са јаким романским елементом српски владар је разорио. Његов син Вукан као обласни господар све се чешће, по дукљанској традицији, назива краљем, па се тако ословљавао
и у неким службеним документима. На цркви Светог Луке у Котору налази се натпис у коме се Вукан назива краљем Дукље, Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна. “Са краљевском титулом се Вукан јавља и у другим документима свога времена. Вуканова краљевска титула се у свом основном дијелу, без сумње, настављала на титулу његових дукљанских претходника и доприносила је очувању традиција раније самосталног дукљанског краљевства. Дукља је важила као ’велико краљевство од испрва’ и на њу су се Стефан и Сава позивали кад су са папском столицом водили преговоре који су довели до Стефановог крунисања за краља.” (“Историја Црне Горе”, Титоград 1970.,
књига друга, том И, стр. 4.)

После Немањине смрти, Вукан, као најстарији син, оспоравао је првенство Стефану и у том погледу тражио папску и угарску помоћ. Године 1202. дошло је до отвореног сукоба у коме је Стефан протеран, а држава страдала услед учешћа угарске војске у томе. На основу те интервенције мађарски краљ Лудовик је себи приграбио и титулу српског краља, коју су његови наследници истицали све до 1918. године. Вукан се прогласио великим жупаном целе Србије и признао врховну угарску власт. Да би га крунисао за краља, иако би с тим звањем остао угарски вазал, папа је од Вукана тражио заклетву верности. Ипак, до крунисања није дошло, Стефан се вратио на власт, а браћа су се посредовањем Светог Саве измирила. Вукан се вратио у Зету, признајући врховну Стефанову власт. Године 1208. Вукана је наследио син Ђорђе коме је отац за живота предао власт. Пошто су крсташи 1204. године заузели Цариград, Венеција се у српском приморју појављује као велика сила и с њом Ђорђе склапа споразум против господара Кроје Димитрија, који је угрожавао млетачку управу над Драчем. Тих година Млечани су и Дубровник подвргли својој власти. Како се ускоро оснажио епирски господар Михаило И Анђео, овладао је млетачким поседима у Албанији и угрозио Србију освајајући српски град Скадар. Ускоро је Стефан зауставио његово надирање, а са Михаиловим наследником Теодором успоставио пријатељске односе.

Кад је папском круном 1217. овенчан Стефан Немањић, пала је у дубоки засенак стара дукљанска краљевска титула, мада се Вуканов син Ђорђе као обласни господар још 1242. на њу позивао. Званично је Ђорђе био кнез Дукље, иако се све више читава област називала Зетом. На једној фресци манастира Морача и други Вуканов син Стефан се титулише као краљ, али у време владавине српског краља Стефана Уроша И, са Вукановим синовима се коначно прекида било каква дукљанска краљевска традиција: “И доцније се дешавало да чланови најближе владаочеве породице имају под својом влашћу некадашње дукљанске земље или неки њихов дио, најчешће уз друге посједе, али то се не надовезује непосредно на самосталну државну традицију старе Дукље. Упоредо с тим Дукља ишчезава и из државне симболике. Све до краља Владислава јавља се у титули Немањића Диоклитија са Далмацијом, а послије тога се дијелови старе титуле утапају у општи израз ’поморске земље’. Доцније једино разликовање ’српске’ (или ’рашке’) земље и ’поморске’ у српској краљевској титули подсјећа на различиту историју српских земаља и њихове посебне традиције.” (стр. 13.)