Karakondžula

Karakondžule - Noćni demoni poznati u Makedoniji i južnoj Srbiji; to su isključivo ženski demoni koji se mogu opisati kao gruba veoma stara baba sa sa velikim noktima i sa gvozdenim zubima i (veoma često) rogovima. Karakondžule se pojavljuju u nekrštene dane i tada noću jašu čoveka po selu ili kroz reku i strašno ga fizički izmuče. Žene, međutim, maltretiraju na drugačiji način. Ponekad im izgrebu lice noktima ili ih bacaju s brda, ili ih udave u vodi. Predstavu o karakondžulama Srbi su primili pre svega od današnjih Grka. Kod njih su ti demoni muškoga roda καλικάντσαροι, noćni koboldi, ne bezuslovno zli, koji u povorkama dolaze među ljude u božićnoj sezoni i njima se o nekrštenim danima prinose i žrtve u kolačima. Izvesan božićni kolač u okolini Đevđelije, zove se karakondžul. Interesantan je nastavak priče jer su Grci karakondžule «pozajmili» iz religije balkanskih Slovena. Verovanje u demone koji se, u povorkama, javljaju ljudima postoji i danas u Srba – to su vučari. Značajno je da se i kalikancari javljaju u vučjem obliku o čemu svedoči varijanta njihovog imena λύκοκάντσαρος – likantrop. Oni su inkarnirane duše predaka, njih predvodi «hromi demon», koji je prvobitno bio naš vrhovni bog, čija se epifanija, kao što je poznato dešava o Božiću.

Izvor: Wikipedia

Đavo

Đavo - Sotona, Lucifer iz hrišćanske dogmatike je protivnik Božji i neprijatelj ljudi - personifikacija greha i zla. Verovanje u njega, u modernom obliku, potiče među hrišćanskim narodima iz Novog zaveta; iz raznih eshatologija i apokalipsa. Đavo kakav se susreće i zatiče u našim narodnim verovanjima i umotvorinama, izgrađen je u novije vreme pod snažnim uticajem crkve. Uzroke ovoj pojavi treba tražiti u našoj staroj mnogobožačkoj veri. Na đavola su prenesene funkcije i mitovi koji su se ranije vezivali za našeg starinskog vrhovnog boga, za ovu transakciju postojali su jaki razlozi crkve, a oni se ogledaju u sledećem. Ličnost novozavetnog đavola, koji je protivnik Božji i izvor svakoga zla, «krvnik ljudski od početka», ali koji je u isto vreme veoma moćan, «knez onoga sveta», došla je crkvi kao poručena da – kako već nije mogla sasvim iskoreniti veru u starinskog vrhovnog boga – prebaci na đavola sve njegove funkcije i na taj način ga likvidira i onemogući. Isto se to dogodilo i sa germanskim Vodanom i slovenskim Crnobogom.

Đavolova ličnost jako je složena. Ni jedan drugi demon nije imao tako raznoliku istoriju; ni jedan drugi nije preopterećen tolikom nasledstvom iz stare vere. I dan-danas se naziva imenom nekadašnjeg našeg vrhovnog boga (V. Čajkanović): to je ime Daba, koje je hipokoristika od imena Dabog. Zajedničko slovensko ime za đavola (ruski čort, češčki čert, poljski czart, lužičko-srpski cart) prvobitno je bila epiklaza NE za đavola, nego baš za Daboga, koji je bog čaranja (par exellence). Đavo pokatkad može biti i «dobar» demon, ili bar «ne toliko crn kao što ljudi govore» - on velikodušno leči bolesnu ženu, uči ljude lekarstvu, nagrađuje čoveka koji mu je spasao život, održava datu reč čak i kad ne mora itd.

Po ovim svojim najvažnijim oznakama, đavo je zamenik našeg vrhovnog boga, pa otuda i potiče njegov udeo u kultu, naročito ako je reč o kakvoj nedozvoljenoj radnji, uvek se apeluje na đavolovu pomoć ili se (žrtvama, zaklinjanjima, molitvama) utiče na njega da barem ne smeta. Otuda verovatno i poslovica: «Uždi svecu jednu svijeću, a đavolu dvije». Đavo ima neke osobine i telesne karakteristike koje su na njega prenešene sa drugih demona. Na primer, kada se kaže da su «đavoli u noći jašili i zanosili putnike», može se reći da je to posao i vukodlaka i drugih noćnih demona, a kada đavo čini ljudima sitne prolazne pakosti, dosađuje im i «pravi komendiju», u osnovi znači da se radi o običnom šumskom demonu (a ne đavolu), kome zadovoljstvo čine nestašluci. Takvi demoni su bili grčki Sileni i Satiri i rimski Fauni (ili kod nas: Silvani), pa su čak neka spoljašnja obeležja identična: kozje noge, jarčeva brada, uši «kao u vola».

Izvor: Wikipedia

Veštica

Veštica je vrlo stari demon, poznata kod svih Slovena, prvobitno je bila preanimistički htonični demon, kao i vampir i ona je, dakle, po svojoj prirodi i funkcijama ženski korelat vampira. Veštice su, kao i vampiri, pretrpele velike promene od onih prvobitnih, pa do savremenih shvatanja i verovanja. One su prvobitno bile demoni samo jedne uže srodničke zajednice da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju đavolski duh, koje noću izlaze iz groblja pa more decu. Za razliku od vampira koji uglavnom siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom.

Ove osobine i funkcije su izvorne i sve se mogu pronaći kod drugih indoevropskih naroda, naročito su srodne sa grčim i rimskim strigama (koje su se javljale u obliku noćnih ptica dok se veštice inkarniraju u leptira), ali reč veštica, sa osobenostima koje predstavlja, isključivo je slovenska i kao takva je zajednička za sve balkanske slovene.

Prema, recimo, ruskim shvatanjima, veštice se mogu svrstati u dve grupe, dok se kod verovanja srba one mogu podeliti na tri grupe. U prvu grupu bi spadale veštice u najprimitivnijem i pravom (izvornom) značenju: to su ženski demoni manističkog porekla koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojom se krane. U drugu grupu dolaze demonske žene, koje su ili sa rođenjem donele sposobnost da budu veštice ili su je stekle kasnije na taj način što ih je u zanat uputila kakva starija veštica. U treću grupu bi dolazile izvesne stare žene koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.

Za odbranu od veštica najčešće su korišćene basme i utuci. Najjačim utukom se smatraju beli luk i glogovina. Često je upotrebljavan rog koji se palio («Vještici je najgrđi ovi smrad»), a u primorju se protiv sumnjivih veštica «bacaju rozi» (upiru ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni). Veoma efikasnim su se smatrali so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama. «Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi». Da se veštici, preko soli, doista nudi izmirenje i savez, dokaz je i to što se ona ponekad, kada joj se nudi so, apostrofira sa rečju kuma. Osim reči kuma upotrebljavani su mnogi drugi eufemizami jer su ljudi prema njoj osećali veliki respekt i strah, a i samo ime veštica je eufemizam; pravo ime za nju nije poznato

Izvor: Wikipedia

Navi - Opšteslovenski demoni, a u mitologiji oni su oličenje smrti, Carstva mrtvih i gospodara Podzemlja, odnosno demona koji su nastali od duša mrtvorođene i nekrštene dece. U bugarskim predanjima zamišljani su u vidu ptica koje, uz zastrašujuće krike, u tamnim noćima obleću oko kuća i napadaju trudnice, dojilje i decu. Kod Srba i Hrvata nazivaju se nekrštenci ili nevidinčići, a zamišljani su kao velike ptice sa dečjim glavama. To su zli demoni koji napadaju nekrštenu decu i dojilje. Stočari posebno strahuju od nekrštenaca, koji kravama, ovcama i kozama oduzimaju mleko. U Ukrajini i Poljskoj zamišljani su u ljudskom ili životinjskom vidu, a nazivaju se poterčuk, odnosno latawiec.