Bitka kod Angore


Bitka kod Angore (današnja Ankara) odigrala se 28. jula 1402. god. između Osmanlijskih Turaka pod komandom turskog sultana Bajazita I i Tatara pod komandom Tamerlana. Tamerlan je iz bitke izašao kao pobednik dok je sultan Bajazit I koga je vojska izdala, pao u zarobljeništvo u ubrzo umro. Ishod bitke imao je za posledicu gubitak većine osvojenih teritorija u Maloj Aziji i stagnaciju turske ekspanziji za duži vremenski period.

Sadržaj
1 Prilike pred bitku
2 Sukobljene strane
3 Bitka
4 Ishod
5 Korišćena literatura

Prilike pred bitku

Težeći da uspostavi raniju Džingis Kanovu imperiju, njegov navodni potomak Tamerlan, usmerio je krajem 14. veka svoje osvajačke pohode prema zapadu, u pravcu prednje Azije. U isto vreme je turski sultan Bajazit I širio vlast Turaka Osmanlija u suprotnom pravcu, osvajajući redom kneževine Turaka Seldžuka u Maloj Aziji, čiji su se emiri sklanjali kod Tamerlana.

1394. god. Bajazit I je opseo Konstantinopolj. 1396. god. u bici kod Nikopolja uništio je krstašku vojsku sastavljenu od Mađara i Francuza, koja je krenula u pomoć ospednutom gradu. Tamerlan je nedugo zatim poslao ambasadora Bajazitu I sa zahtevom da podigne opsadu Konstantinoponja i vrati sve osvojene zemlje vizantijskom caru Manojlu II. Tamerlan, koji nije gajio nikakva osećanja prema Vizantijskom carstvu iskoristio je opsadu Konstantinopolja kao povod za napad na turske teritorije.

Bajazit I je postupio po Tamerlanovom zahtevu i digao opsadu Konstantinopolja, ne da bi izbegao sukob, već da bi sa vojskom krenuo u Anadoliju Tamerlanu u susret.

U proleće 1402. god. krenuo je Tamerlan preko Erzindžana za Sivas. Dotle je Bajazit prikupio svoju vojsku kod Angore i odatle pošao na istok prema Tokatu, da sačeka Timura na planinskom i pokrivenom terenu, koji je više pogodovao osmanlijskoj vojsci, čija je glavna snaga bila u pešadiji. Mudro birajući bojno polje pogodno za konjanike koji su činili glavninu tatarske vojske, Tamerlan nije pokušao da preseče put Bajazitu, već je sa svojim tatarskim konjanicima zaobišao Tokat s juga, dolinom Kizil Irmaka stigao pred utvrđenu Angoru i opseo je.

Bajazit je krenuo ka Angori sa svojom vojskom samo da bi po dolasku ustanovio da su se Tatari utaborili na mestu gde je prvobitno bio turski logor i da su zauzeli izvore slatke vode. Jedini izvor koji je tekao prema turskim položajima bio je zagađen. Međutim, arheološki nalazi u dolini kao i moderna arheološka istraživanja sugerišu da su Tatari izvršili značajne inžinjeriske radove kako bi u odsudnom trenutku skrenuli tok potoka ka unapred pripremljenim rezervoarima i na taj način ostavili tursku vojsku bez vode. Na ovaj način Tatari su isprovocirali Bajazita na napad u situaciji koja je bila znatno nepovoljnija za njegovu vojsku. Iako je imao opciju da se povuče i pronađe alternativne izvore vode, a da uz pomoć izvidnice nastavi da prati dalje kretanje tatarske vojske i izabere najpovoljniji trenutak za napad, tvrdoglavi Bajazit, kojem su njegovi ljudi nadenuli nadimak "Munja" odlučio se za napad.

Sukobljene strane

O obostranoj jačini sukobljenih strana nema pouzdanih podataka. Bajazitu pridaju hroničari oko 90-120.000, a njegovom protivniku 840.000 ljudi. U pojedinim izvorima spominju se čak cifre od 600.000 Turaka i preko 1.000.000 Tatara, međutim, prema onome što se zna o njihovoj vojnoj organizaciji, Tamerlan nije mogao imati više od 80.000, a Bajazit najviše oko 40.000. U Bajazitovoj vojsci, među njegovim vazalima, bilo je oko 5.000 Srba koje je predvodio Stefan Lazarević. Uz njega bio je njegov brat Vuk i njihovi sestrići Grgur i Đurađ, sinovi Vuka Brankovića. Među srpskim ratnicima bilo je nekoliko stotina teško oklopljenih konjanika. Bajazit je u sklopu svoje vojske imao katapulte za bacanje grčke vatre ali je u žurbi da stigne Tatare ostavio svoju artiljeriju daleko iza sebe. S druge strane Tamerlan je u sastavu vojske imao 32 borbena slona i bacače nafte, mada su i jedni i drugi imali mali uticaj na tok bitke.

Bitka

U zoru 28. jula obe su se vojske postrojile za bitku severno od Angore. Na krilima turskog borbenog poretka nalazili su se konjanici (spahije, akindžije i vazalne trupe). Desnim osmanlijskim krilom, na kojem se nalazila Anadolska vojska, komandovao je najstariji Bajazitov sin Sulejman. Levim krilom, koje je bilo sastavljeno od Rumelijske vojske, među kojima se nalazilo i 5.000 srpskih vojnika sa oko 500-600 teških konjanika, komandovao je Bajazitov zet, Stefan Lazarević. U centru turskog rasporeda nalazila se najjača formacija turske vojske sastavljena od janičara i azapa kojima je komandovao lično sultan Bajazit kao i elitne turske konjice sipai kojima je komandovao Bajazitov drugi sin Mehmed.

Tok bitke može se rekonstruisati samo u glavnim potezima. Turci su napali prvi. Do sudara je došlo najpre između desnog tatarskog i levog osmanlijskog krila. Tatari su odbačeni akcijom srpskih trupa čiju hrabrost ističu vizantijski i persijski izvori. Srpski konjanici rasterali su tatarske strelce na konjima i sudarili se sa tatarskom konjicom koja je pod silnim naletom teško oklopnjenih srpskih konjanika počela da popušta i da se povlači. Za njima je nastupala srpska pešadija. Prema nekim izvorima brzina napredovanja srpske teške konjice je bila tolika da je Bajazit u jednom trenutku, uplašen da će njegovo levo krilo biti odsečeno od glavnine snaga izdao naredbu za njihovo povlačenje na položaje bliže centru turske vojske. Na desnom osmanlijskom krilu trupe tek potčinjenih seldžučkih emirata, koje su odmah prešle na stranu Tatara, počele su da podilaze desnom krilu turskog rasporeda. Potom je usledio snažan napad mongolske konjice koji je u potpunosti razbio desno tursko krilo. Posle izvesnog vremena sva je laka osmanlijska konjica bila razbijena, a Stefan Lazarević odsečen od centra koji je još uvek odolevao tatarskim napadima. Kada je Stefan Lazarević video da turska vojska napušta bojno polje i da dalja borba nema više smisla, odlučio je da se povuče. U toku povlačenja, iako ranjen, probio se zajedno sa svojim oklopnicim do Bajazita kako bi mu omogućio da se povuče. Tvrdoglavi Bajazit, koji je još uvek čvrsto držao centar sa 10.000 janičara, odbio je da napusti bojno polje verujući da ishod bitke još uvek nije odlučen. Kada je ovaj odbio, Stefan se povukao sam prema zapadu štiteći od tatarskih odreda Sulejmanovo povlačenje. Duž ovog puta u blizini Ankare i dan danas postoji toponim Srp gazi (srpski pobednik) koji svedoči o hrabrosti i junaštvu srpske vojske. Bajazit je na jednom visu nastavio borbu s janičarima do večeri, ali je pri pokušaju da se probije pao s konja i bio zarobljen. Uskoro je umro u ropstvu. Zarobljen je i Grgur Branković, ali je kasnije otkupljen.

Ishod

Tamerlan je posle pobede poharao Bursu u kojoj se nalazila Bajazitova riznica. Pretpostavlja se da je tom prilikom zarobljena Bajazitova supruga Olivera, sestra Stefana Lazarevića, iako neki istoričari tvrde da je ona zarobljena na samom bojnom polju. Tamerlan je u početku imao korektan odnos prema zarobljenom Bajazitu ali ne zadugo. Počeo je da ga vodi svuda sa sobog u kavezu i da ga koristi kao oslonac za noge. Vrhunac iživljavanja bio je kada je Tamerlan naredio da ga Olivera u Bajazitovom prisustvu služi vinom. Iako neki izvori navode da je Bajazita udarila kap, drugi smatraju da je ponižen ovim prizorom ispio otrov sakriven u prstenu ili da je izvršio samoubistvo lupajući glavom o rešetke kaveza. Uglavnom, Bajazit je umro u martu 1403. nakon osam meseci provedenih u zarobljeništvu.

Tamerlan, koji je nastavio dalja osvajanja u Maloj Aziji ubrzo je osvojio Smirnu koju su branili vitezovi Jovanovci i spalio je. Ponovo je vratio na vlast emire koje je Bajazit isterao iz Anadolije. Osmanlijska država je bila na granici propasti ali je Tamerlanova iznenadna promena planova došla u pravi čas. Iako u poznim godinama, Tamerlan je odlučio da organizuje pohod na Kinu. Umro je na pola puta. Najstariji Bajazitov sin Sulejman, koji je iz borbe za presto izašao kao pobednik, nastavio je da vodi aktivnu politiku u Anadoliji kako bi je ponovo uvrstio u teritorije Osmanlijske države. U sledećih 50 godina turska vlast je ponovo uspostavljena nad Anadolijom. Mehmed II Osvajač, konačno je ispunio Bajazitov zavet i osvojio Konstantinopolj 1453. god.

Stefan Lazarević je na povratku u Srbiju zastao u Konstantinopolju, gde je od vizantijskog cara Manojla II dobio titulu despota, najviše vizantijsko dostojanstvo posle carskog. Na povratku u Srbiju upustio se u borbu za presto sa svojim sestrićem Đurađem Brankovićem koja će trajati sve do njihovog izmirenja 1412. god. Za vreme vladavine despota Stevana Lazarevića i njegovog naslednika Đurađa Brankovića Srbija će doživeti ponovni procvat i obnovu državnosti, ali će pod stalnim turskim naletima pokleknuti i konačno prestati da postoji sa padom Smedereva 1459. god.

Korišćena literatura
"Vojna enciklopedija", Vojnoizdavači zavod, Beograd 1970.

Izvor: Wikipedia

Uau bas mi je to trebalo iz istorije.Hvala

Zbog ove bitke Srbija je ostala uslovno slobodna jos citavih 70 godina.