General Svetozar Vukmanović-Tempo je rođen 14. avgusta 1912. u selu Podgoru nedaleko od Cetinja.
 
Svetozar Vukmanović Tempo

Komunističkom pokretu je pristupio vrlo rano. Za vrme studiranja u Beogradu 1933. bio je organizator studentskih demonstracija i štrajkova. 1937. postao je član Gradskog komiteta Partije za Beograd i rukovodio ilegalnom beogradskom organizacijom. Kao delegat iz Beograda učestvovao je na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu.

Tu je dobio i svoje ilegalno ime "Tempo", jel je radio i danju i noću punom snagom.

Na Petoj konferenciji KPJ Vukmanović je izabran za člana CK KPJ . Neposredno posle kapitulacije Tempo se nalazi u Beogradu.

Tu je organizovao ilegalnu štampariju koja je štampala letke za početak ustanka. Tempo je uspeo da zaustavi "padanje" štamparija u ruke policije na taj način što se distribucija letaka kuririma nije više dešavala u štampariji već je postojao poseban punkt gde se vršila distribucija letaka. Tako da ako bi upala policija nije "padala" štamparija.

Posle dizanja ustanka u zemlji, Tempo odlazi u Bosnu i Hercegovinu gde je vršio dužnost Pokrajinskog sekretara komiteta za Bosnu i Hercegovinu i objašnjavao je ciljeve narodnooslobodilačke borbe.

26. septembra 1941. kada su u Bosni formirani glavni štabovi po pokrajinama, Tempo je postavljen za komandanta Glavnog štaba Bosne i Hercegovine i za člana Vrhovnog štaba.

Posle povlačenja glavnine iz Srbije, Tempo je zbog lošeg zdravstvenog stanja poslat u Sarajevo na oporavak. Tempo u junu 1942. po naređenju Vrhovnog Štaba odlazi u Makedoniju da pomogne sređivanje problema u KP Makedonije. Sa lažnim (ustaškim) dokumentima odlazi na teren. Za vreme rata odlazio je nekoliko puta i u Grčku, Albaniju i Bugarsku gde je održavao kontakte sa tamošnjim komunistima. Zatim je bio koordinator akcija u južnoj Srbiji i na prostoru Niškog regiona. Iz Makedonije, Tempo je avionom otputovao za Bari (Italija), a onda brodom za Vis na sastanak Politbiroa CK KPJ. Novembra 1944. došao je u oslobođeni Beograd.

Nakon oslobođenja, do 1948. vršio je funkciju Načenika Političke uprave Jugoslovenske armije i pomoćnik ministra narodne odbrane. Jedan je od osivača fudbalskog kluba Partizan, kome je i dao naziv.

Vršio je zatim funkciju ministra rudarstva Vlade FNRJ, pa predsednika Saveta za energetiku i ekstraktivnu industriju. Za vreme Rezolucije Informbiroa, izabran je u Izvršni Komitet CK KPJ. Postavljen je za komandanta svih partizanskih odreda Jugoslavije u trenucima kada je Sovjetski Savez pretio da napadne Jugoslaviju. Nakon Informbiroa, Tempo postao predsednik Saveta za industriju Vlade FNRJ i predsednik Odbora za privredu Saveznog Izvršnog veća, od 1953. je potpredsednik Saveznog izvršnog veća.

Od 1960. ima ulogu člana Izvršnog komiteta CK SKJ, člana Saveznog odbora SSRNJ i član izvršnog odbora Saveza borca Jugoslavije.

Kao predsednik sindikata Jugoslavije, u intervju na televiziji kada se govrilo o lošem položaju radnika, iznerviran je rekao "pa ako radnicima nije dobro neka štrajkuju!" U Socijalističkim državama štrajk je bio nezamisliv jer to su bile "države radnog naroda".

Tito mu to nije oprostio i uskoro se povukao političkog života 1970. godine i posvetio se pisanju knjiga. Pre nego što je to uradio imao je "razgovor pod šatorom" sa Titom na Brionima gde ga je u četiri oka kritikovao da je ispustio stvar iz ruku i tražio da nešto preduzme. Tito je tada imao skoro 80 godina, bio je star i umoran i okružen ulizicama i lakejima. Ali vlast nije hteo da preda mlađima. Dalje znamo šta se dešavalo.

1971 je napisao knjigu "Revolucija koja teče" i to je bila prva memoarska knjiga veoma visokog rukovodioca sa raznim pikanterijama. Za današnje prilike (2005) to je bilo blago i naivno ali za ona vremena revolucionarno.

Živeo je povučeno sve do 1986. godine, kada je na predlog tadašnjeg vođe grupe "Bijelo Dugme", Gorana Bregovića pristao da zajedno s njim otpeva staru revolucionarnu pesmu "Padaj silo i nepravdo", kao preludijum za pesmu koja je istovremeno bila i naslov novog albuma "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo".

Pored Tempa, u preludijumu je učestvovala i grupa štićenika doma za napuštenu decu "Ljubica Ivezić" u Sarajevu.

Svetozar Vukmanović je imao čin general-pukovnika JNA u rezervi. Voleo je slikarstvo i imao veliku zbirku vrednih slika.

Bio je jedan od retkih komunističkih političara koji su doživeli smenu vlasti u Jugoslaviji posle 5. oktobra 2000.

Umro je 6.decembra 2000. u Reževićima (Crna Gora)

Po sopstvenoj molbi sahranjen je u rodnom selu Podgoru u Crmnici, pored svog tragično ubijenog brata Luke i najbliže porodice.

General Vukmanović je odlikovan ordenima:
narodnog oslobođenja,
bratstva i jedinstva i ordenom zasluge za narod I reda.
Za narodnog heroja je proglašen 20.decembra 1951.

Napisao i objavio više knjiga od kojih su najznačajnije:
Privredni razvoj i socijalistička izgradnja (1948-1958)-izabrani govori i članci, Beograd, 1964.
Aktuelni problemi integracije, Beograd, 1965.
Kako i zašto je narodnooslobodilački pokret Grčke poražen, Beograd, 1950.
Borba za Balkan, Zagreb, 1981.
Revolucija koja teče 1-3, Beograd, 1971.
Da li su četnici Draže Mihailovića fašistički ili antifašistički ili samo kolaboracionalistički pokret, Beograd, 1990.
Pisma iz Reževića, Cetinje, 1992.

Izvor: Wikipedia