Miloš Minić

Miloš Minić u uniformi pukovnika J.A   
rođen   28. avgust, 1914
Preljina, Čačak, Srbija   
preminuo   5. septembar, 2003
Beograd, Srbija, SCG   


Miloš Minić je rođen 28. avgusta 1914. godine u selu Preljini blizu Čačka. Još za vreme školovanja, Minić je prišao naprednom omladinskom pokretu. Revolucionarnim radom, međutim, počinje aktivnije da se bavi po dolasku na Pravni fakultet u Beogradu, 1933 godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Beogradskom univerzitetu organizuje Komunistička partija. Uskoro je stupio u Savez komunističke omladine - SKOJ, a 1936. godine bio je primljen u članstvo KPJ i izabran u partijsko rukovodstvo na fakultetu. U to vreme neumorno radi na rešavanju ekonomskih problema studenata, rukovodi radom studentske "Samopomoći".

Predsednik je Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova.

Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu. Uskoro zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938 godine, zajedno sa budućim srpskim komunistom Momom Markovićem napisao brošuru: "Ko ima pravo da govori u ime Beograda?". U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni.

U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1939. i vratio se u Čačak kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta Partije. Zbog svog političkog delovanja, tadaššnje ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći. Minić ponovo prelazi u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937.). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferencuju KPJ održana je okružna partiska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta Komunističke partije za Kruševački okrug.

Posle 27. marta 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju pri valjevskom okružnom komitetu. Posle okupacije on je bio jedan od organizatora ustanka i aktivno učestvuje u organizaciji partizanskih odreda. Pored partizanskih odreda zapadne Srbije, još maja meseca na platou Ravne Gore pukovnik jugoslovenske vojske Draža Mihailović je počeo okupljati aktivne oficire i podoficire za borbu protiv okupatora. Čim je partizanski štab saznao da se u Valjevskom kraju nalazi pukovnik Draža Mihailović napravljeni su prvi kontakti. Ti kontakti su išli direktno preko Miloša Minića.
 
Miloš Minić kao javni tužilac na procesu protiv Draže Mihailovića 1946.u Beogradu

To su i bili prvi službeni kontakti između narodnooslobodilačkog pokreta i četničkog pokreta Draže Mihailovića. Sve to u vreme stvaranja Kolubarske partizanske čete. Miloš Minić je vodio pregovore. U pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića krajem jula odlaze na Ravnu Goru. Na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Do novih pregovora opet dolazi preko Miloša Minića polovinom avgusta 1941. Posle dobijenih instrukcija iz Beograda, u pratnji Dragojla Dudića ponovo kreće na Ravnu Goru. Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz predratnog Beograda. Miloš Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe kako partizanskih tako i četničkih odreda. Draža Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom "Zečević-Martinović", koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlado Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavu između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan "Narodni odbor varošice Krupanj". Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki slup na kome je najviše govorio o novoj narodnoj vlasti, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.)

Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18.septembra 1941. gde je zadržan od partizanske čete. Minićje došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika pukovnika Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u Struganik 19.septembra 1941. gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića-odžakliji. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovene Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj "Valter", a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942.

Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju, glavnina partizanskih snaga odlazi u Sandžak. Minić dobija zadatak da ostane na terenu i nastavi svoj dosadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog NOP odreda. Skup je održan u Dragodolu 15.decembra 1941. Miloš Minić je vodio ovaj skup. Tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, ta da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942 godine, pod najtežim okolnostima za narodnooslobodilačku borbu, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe.
 
Miloš Minić kao ministar inostranih poslova SFRJ (1972-1978)

Kao sekretar Okružnog komiteta Partije u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944.godine, sve do povratka narodnooslobodilačke vojske u Srbiju.

U Čačku ostaje do oslobođenja Beograda. U Beogradu dobija dužnost načelnika OZNE za grad Beograd. Po oslobođenju postaje poslanik Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije ASNOS-a. Aprila 1945.imenovan je za javnog tužioca federalne Srbije. Iz rata je izašao sa činom general-majora u rezervi.

Posle naimenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugim. Sigurno u njegovoj karijeri najveći, a ujedno i najteži je bio proces protiv Draže Mihailovića i ostalih njegovih saradnika održan u Beogradu od 10.juna do 15.jula 1946. Na suđenju je bio beskompromisan, oštar, nepopustljiv i držao se optužnice.

Javni tužilac je prestao biti 1950. godine. Od 1945. neprekidno je biran u Narodnu skupštinu NR Srbije i u Narodnu skupštinu FNRJ prvog i drugog saziva, u kojoj je bio član zakonodavnih odbora i član Odbora za planove i finansije. Bio je i ministar u Vladi NR Srbije, a zatim i član Izvršnog veća. Za vreme sukoba sa Staljinom, ostao uz Tita. Na V Kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. bio je predsednik izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog CK posle glasanja. Kada je Minić pročitao kod Titovog imena od 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem [Internacionala|"Internacionalom"]].

Kao Titov poverenik zauzimao je visoke položaje u vreme sukoba sa Informbiroom. Od 1950. do 1953. bio je ministar u vladi Srbije kada je izabran i za člana Izvršnog veća NR Srbije. 1953. postao je predsednik Izvršnog komiteta NR Srbije i na toj dužnosti je ostao sve do marta 1957. Predsednik, Vlade Republike Srbije je bio od 1957 do 1962. Član Izvrnog komiteta SKJ je postao jula 1963. Ovu dužnost je obavljao sve do maja 1965. Bio je i predsednik za socio-ekonomske i političke odnose u ekonomiji od 1965-1966. Za vreme Brionskog plenuma ostao je uz Tita a protiv Rankovića.

Godine 1966. bio je izabran za predsednika federalne komore i za podpredsednika Federativne skupštine NR Srbije. Podpredsednik Saveznog Izvršnog komiteata postao je 16.maja 1967.
 
Juna 1968 za vreme studentskih demonstracija u Beogradu pokušavao je da smanji tenzije između milicije, koja je brutalno dejstvovala na studente, i studenata pa je tom prilikom, iako visoki funkcioner u sistemu vlasti, u opštem metežu, dobio batine od milicije!

Dužnost je obavljao sve do 5.decembra 1972. Savezni ministar za inostrane poslove postaje 16.decembra 1972 i na toj dužnosti ostaje sve do 17 maja 1978.

Miloš Minić je bio značajna ličnost u komunističkom pokretu Jugoslavije. Bio je spretan i umešan političar. Pored politike, bavio se i pisanjem knjiga naročito iz NOB-a. Minić je u svom životu napisao i objavio 3 knjige:
"Omladinski pokret u ratu i revoluciji u Srbiji 1941-1945,
Rat i revolucija u Srbiji 1941-1945 i
Narodnooslobodilački ili građanski rat u Srbiji 1941-1945)

Iz političkog života se povukao 1990.godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoj letnjikovac blizu Čačka gde je živeo do 2003. Početkom 2003. dolazi u Beograd. Poslednje pojavljivanje mu je bilo u Podgoričkom listu "Danas" marta 2003. Umro je 5. septembra 2003. godine u svojoj 89. godini života.

Miloš Minić je odlikovan, orden ima:
narodnog oslobođenja,
bratstva i jedinstva i ordenom zasluge za narod I reda.
Za narodnog heroja je proglašen 9. oktobra 1953.

Za života je bio oženjen i imao je jednu ćerku.
[uredi]
Literatura
Miloš Minić, Oslobodilački ili građanski rat u Srbiji (1941-1945),Beograd,1991.
Savezna Narodna Skupština izabrana 22 i 24-XI-1953,Beograd,1955.
Miloš Minić, Narodnoslobodilački rat u Srbiji (1941-1945),Beograd, 1988.
Dojčilo Mitrović,Zapadna Srbija 1941, Beograd,1983.

Izvor: Wikipedia

Ukratko: Оlos koji je najodgovorniji za to sto je djeneral Draza Mihailovic osudjen na smrt i mucki pogubljen.
Ostatak teksta je suvisan.

Nemoj tako, možda je neki rod adminu

Milos Minic je komunisticko djubre ali nije najodgovorniji za Cicinu smrt....