Bernard Montgomeri

Feldmaršal i Prvi vikont Montgomeri od El Alamejina, Ser Bernard Lo Montgomeri (Bernard Law Montgomery, rođen 17. novembra 1887., umro 24. marta 1976.), britanski vojskovođa i veliki pobednik kod El Alameina, opštepoznat pod nadimkom Monti.




Rani život i Prvi svetski rat

Montgomeri je rođen u Londonu 1887. god. Vojničko obrazovanje stekao je u Vojnoj akademiji Sandherst. Vojničku karijeru započeo je 1908. god. u 1. Vorvikšajer puku koji je bio stacioniran u Indiji. Po izbijanju Prvog svetskog rata, u avgustu 1914. god. njegov puk je prebačen u Francusku. Borio se tokom povlačenja britanskih snaga iz Monsa i bio je ranjen za vreme prve Bitke kod Ipra 13. oktobra 1914. god. tokom napada na selo Metern koje je bilo u nemačkim rukama. Za učešće u ovoj akciji odlikovan je Medaljom za izuzetne zasluge. Nakon oporavka unapređen je početkom 1915. god. u čin brigadnog majora. Početkom 1916. god. vratio se na Zapadni front gde je učestvovao u Bici na Somi. Tokom rata učestovao je u čitavom nizu većih i manjih okršaja. Kraj rata dočekao je u činu pukovnika, kao štapski oficir u 47. (2. Londonskoj) diviziji.

1921. god. Montgomeri je postavljen za štapskog oficira brigade stacionirane u Korku koji se nalazi u regionu koji je bio poprište najžešćih okršaja tokom Anglo-Irskog rata. Uprkos okolnosti da je njegovog rođaka ubila IRA 1920. god. kao i da se posed njegove porodice nalazio u okrugu Donegal u kojem su se vodile borbe, Montgomeri nije sprovodio ličnu osvetu i njegovi postupci tokom sukoba ni izdaleka nisu bili tako surovi kao postupci njegovog kolege oficira Artura Persivala. Po dolasku u Kork Montgomeri je zatražio od pripadnika njegove jedinica da se ponašaju besprekorno iako je kasnije, nakon nekoliko neuspelih pokušaja da locira i uništi jedinice IRE izjavio da "uopšte nije brinuo o tome koliko će kuća spaliti" tokom ovakvih akcija. Uprkos ovakvoj izjavi Montgomeri je stekao poštovanje svojih neprijatelja pa je čak i jedan od oficira IRE, Tom Bari izjavio da se Montgomeri "uvek ponašao sasvim korektno". Montgomeri je ubrzo shvatio da se radi o sukobu u kojem se ne može pobediti i da je jedino pravo rešenje povlačenje britanskih jedinica. 1923. god. napisao je da je "jedino rešenje dozvoliti im (Ircima) da oforme neku vrstu irske vlade i pustiti ih da sami uguše pobunu".

Po završetku Prvog svetskog rata mnogi perspektivni mladi oficiri koji su tokom rata stekli visoke činove vraćeni su u status koji su imali pre izbijanja sukoba. Tako se Montgomeri ponovo vratio u činu kapetana za komandanta čete u 1. Vovrikšajerskom puku. 1927. god. oženio se sa Elizaber Karver. Iste godine unapređen je u čin potpukovnika i dobio je komandu nad 1. bataljonom 1. Vorvikšajerskog puka sa kojim je službovao u Palestini, Egiptu i Indiji. Ubrzo je unapređen u pukovnika i postavljen za instruktora u Vojnoj školi Indijske armije u Keti u Indiji. 1937. god. dobio je komandu nad 9. brigadom. Iste godine doživeo je veliku ličnu tragediju. Izbugio je suprugu koja se razbolela i umrla. Sledeće godine unapređen je u general-majora i poverena mu je komanda nad 8. divizijom stacioniranom u Palestini.


Drugi svetski rat

Britanija je objavila rat Nemačkoj 3. septembra 1939. god., dva dana nakon što je Hitler napao Poljsku. U to vreme Montgomeri je tek postavljen za komandanta 3. divizije koja je bila raspoređena u Belgiji kao deo Britanskog Ekspedicionog korpusa. Nemački napad na Francusku u sklopu kojeg su napadnute i Holandija i Belgija, počeo je 8. maja 1940. god. U nemogućnosti da zaustavi nemačko napredovanje BEK se povukao do francuske luke Denkerk gde su se britanske i francuske snage uskoro našle u okruženju. U cilju spasavanja preko 300.000 britanskih vojnika Britanski generalštab pokrenuo je opštu evakuaciju britanskih snaga iz Francuske pod nazivom Operacija Dinamo. Evakuacija je počela 26. maja. Tokom evakuacije Montgomeri je komandovao II korpusom i bio je jedan od 330.000 britanskih i francuskih vojnika koji su uspešno evakuisani do završetka operacije 4. juna.


Severna Afrika i Italija

Po povratku u Britaniju Montgomeri je unapređen u čin general-pukovnika i vršio je razne dužnosti sve dok ga u avgustu 1942. god. Alen Bruk nije predložio Čerčilu za komandanta britanske 8. armije u Severnoj Africi. S obzirom na okolnost da je Čerčilov omiljeni kandidat za ovu funkciju, general Got poginuo u avionskoj nesreći na povratku u Kairo, Čerčil nije imao ništa protiv Montgomerijevog naimenovanja za komandanta 8. armije.

Međutim, njegovo imenovanje nije naišlo na dobar prijem kod generala Okinleka i njegovog osoblja. Preuzevši komandu nad 8. armijom 13. avgusta 1942. god. dva dana pre nego što je to bilo predviđeno, Montgomeri je odmah naredio ojačavanje strateški značajnog položaja na visovima Alam Halfe i sjedinio je štab armije i štab vazduhoplovstva u jednu zajedničku komandu kako bi bolje uskladio njihovo delovanje.

Montgomeri je takođe vrlo brzo uspeo da popravi moral britanske 8. armije ali je to učinio na račun ugleda svog prethodnika generala Okinleka. Njegov neobičan i ponekad uvredljiv način ponašanja prouzrokovao je brojen komentare koji su se uglavnom odnosili na njegovu sposobnost da komanduje armijom. Nastojao je da uspostavi blizak kontakt sa običnim vojnikom i trudio se da se što češće pojavljuje u jedinicama koje su se nalazile na prvoj borbenoj liniji. Glavne kritike koje su do tada stizale na račun 8. armije odnosile su se na njenu razjedinjenost i lošu koordinaciju zbog čega su pojedine njene jedinice često samostalno morale da vode neke od najžešćih borbi sa neprijateljem. U nameri da ispravi ove greške Montgomeri je puno pažnje posvetio detaljnom planiranju budućih operacija uključivši aktivno u pripremu planova sve komandante jedinica koje su činile 8. armiju. Mere koje je preduzeo kao i nov pristup osnosu između komandanta armije i njegovih vojnika vrlo brzo su dale pozitivne rezultate. Britanska 8. armija oporavila se od prethodnih neuspeha i bila je spremna da dočeka Nemce na dobro utvrđenim položajima kod El Alamejina.

U bici kod Alam Halfe, koja je počela 31. avgusta 1942. god. Romel je pokušao da probije Britansku liniju fronta i opkoli 8. armiju. Upozoren na predstojeću Romelovu ofanzivu zahvaljujući obaveštajnim podacima koje je prikupila Ultra, Montgomeri je uspeo sa zaustavi nemačko napredovanje. Po završetku ove bitke Montgomeri je kritikovan zato što nije prešao u gonjenje nemačkih jedinica koje su se povlačile. Međutim, jedna od Montgomerijevih najboljih osobina bila je ta što je mogao dobro da proceni sposobnosti jedinica pod njegovom komandom. Prema njegovoj proceni 8. armija nije bila sposobna da se upusti u pokretnu bitku mehanizovanih jedinica koja je odgovarala Romelovo načinu ratovanja.

Uprkos tome što je Čerčil razrešio dužnosti Okinleka zbog nedovoljne agresivnosti, Montgomeriju je ostavljeno više vremena nego što je Okinlek tražio za pripremu ofanzive koja je počela bitkom kod El Alamejina. Do Montgomerijevog preuzimanja komande kampanja u Severnoj Africi ličila je na klackalicu; obe strane su dobijale bitke ali ni jedna nije stekla odlučujuću prednost. Montgomeri je bio svestan toga i odlučio je da se ne upušta u borbu sve dok ne bude bio u stanju da ostvari odlučujuću pobedu. U sklopu priprema za ofanzivu zdušno se zalagao za detaljno planiranje operacija i kvalitetnu obuku jedinica. Oklopne snage koje su mu stavljene na raspolaganje u sklopu ovih priprema bile su znatno veće od onih koje su bile dostupne Okinleku. Do početka bitke kod El Alamejina britanska 8. armija imala je preko 800 tenkova američke proizvodnje.

Izvor: Wikipedia